Forum
Sa ciljem da dijalogom izmedju svih cinilaca i kreatora agrarne politike u Srbiji podstakne razvoj poljoprivredne proizvodnje i podstakne razgovor o razlicitim aktulnim pitanjima Udruzenje novinara za poljoprivredu AGROPRESS pokrece „on-line agro forum“ koji ce se baviti aktuelnim pitanjima od znacaja za poljoprivredu kako u Srbiji tako i u svetu.

Prva tema foruma tice se primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruzivanju sa EU. Ovih dana govori se o mogucnosti jednostrane primene pomenutog sporazuma. Molimo Vas da nam odgovorite na pitanje:

Da li mislite da ce Srbija jednostranom primena Sporazuma o stabilizaciji i pridruzivanju sa Evropskom Unijom dobiti ili izgubiti i kako se se to odraziti privredu, posebno na poljoprivrednu proizvodnju u Srbiji?

Saša Dragin, ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Srbije sa Evropskom unijom predstavlja svakako najbitniji ugovorni odnos za poljoprivredu u istoriji naše zemlje. Ovaj ugovor predstavlja korak bliže Evropskoj uniji, jasan signal naše volje da postanemo članice ovog velikog sistema i jasna poruka stranim investitorima o stabilnom političkom i ekonomskom kursu naše zemlje. Ovaj Sporazum vodiće poljoprivredu Srbije sigurnim putem u Evropsku uniju, uz istovremeno postepeno uskladjivanje domaćeg zakonodavnog i ekonomskog sistema sa sistemom na snazi u EU. Ipak, jednostrana primena SSP od strane Srbije nije u interesu poljoprivrede naše zemlje do kraja godine. Prvog dana primene SSP, ukinućemo carine za 40% domaćih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda (oko 1000 proizvoda) u trenutku kada još uvek nismo dovoljno spremni za nadolazeću konkurenciju oličenu u proizvodima EU zemalja, često višestruko subvencioniranih u odnosu na naše. Srbija nema dovoljno sredstava da unapredi konkurentnost domaće poljoprivrede a predpristupna pomoć EU namenjena u ovu svrhu joj još uvek nije dostupna (postaće sticanjem statusa zemlje kandidata za članstvo i otvaranjem komponente IPA sredstava namenjene ruralnom razvoju).

Vesna Perić, direktor SIEPA

Jednostrana primena privremenog trgovinskog sporazuma sa EU je najpametnija stvar koju možemo preduzeti u ovoj fazi evropskih integracija. To je potez od koga ćemo mi kao zemlja imati najveću korist jer što ranije odmrzavanje prelaznog sporazuma znači i ranije dobijanje statusa kandidata, čime će Srbija dobiti pravo da koristi predpristupne fondove EU. Čitav Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji je pretežno trgovinski dokument, koji je ratifikovala naša Skupština, pa ne vidim razlog za odugovlačenje sa njegovim sprovođenjem. EU je već u decembru 2000 godine ukinula carinu na proizvode iz Srbije, te nema mesta argumentima o reciprocitetu, koji se mogu čuti u laičkim krugovima domaće javnosti ovih dana. Takođe, u pregovorima sa EU se vodilo posebnog računa o dinamici sprovođenja trgovinskog sporazuma, upravo sa ciljem da se zaštite osetljivi proizvodi i grane industrije u Srbiji, pa sprovođenje istog ne može da ugrozi domaću ekonomiju, što se takođe moglo čuti. Na kraju, mislim da je ovo istorijska šansa da napravimo korak napred u procesu pristupanja Evropskoj Uniji, pokažemo konstruktivni odnos sa Evropom i budemo proaktivni i pouzdani partneri u njihovim očima.

Miloš Bugarin, predsednik privredne komore Srbije

Privrednici su odlučni da se pozicioniraju kao predlagači, stručni konsultanti i inicijatori izmena dopuna i izrade zakona i propisa koji se tiču ambijenta privređivanja. Koncipiranje ekonomske politike bazira se na njenom punom oporavku, revitalizaciji, finansijskoj konsolidaciji i afirmaciji proizvodne strukture. Treba da se utvrdi profesionalno zanimanje-poljoprivrednik! Za ekonomski razvoj Srbije od izuzetnog značaja je da nastavi trend privrednog rasta, da se poveća stopa rasta bruto društvenog proizvoda i priliv stranih investicija (do početka ove godine stiglo je 13,5 milijardi dolara). Na tom putu predstoji završetak privatizacije (oko 1.000 firmi) i povećanje konkurentnosti i izvoza. Promene se ne mogu dogoditi preko noći. Prioriteti Srbije su Evropa, CEFTA i Istok. Da bi se ostvario zadatak koji predviđa povećanje izvoza (za osam meseci ove godine deficit sa svetom je 8,2 milijarde dolara) izrađena je i Strategija o povećanju izvoza, ali i konkurentnosti. O neophodnosti realizacije ove Strategije govore rezultati o ekonomskim odnosima sa svetom, gde raste izvoz, ali i uvoz. Kao ilustracija velikog zaostajanja Srbije za tranzicionim zemljama govori dostizanje sadašnjeg izvoza po stanovniku Slovenije. Naime, Srbiji je potrebno 10,4 godina ukoliko bi srpski izvoz godišnje rastao po prošlogodišnjoj stopi od 26,1 odsto, a da pritom slovenački izvoz stagnira. Za dostizanje Češke po tom modelu potrebno je 9,9 godina, Hrvatske 3,6 godina, Bugarske tri godine, a Rumunije 1,8 godina... Najosetljiviji deo privrede u ovom delu bi’e poljoprivreda. Srbija i selo su najveći gubitnici u tanziciji. Uostalom, Srbija je prva počela tranzicijiu, ali danas kasni za svim državama u reigonu. Sve zemlje su stigle proizvodnju iz 1989. godine, a Srbija ima tek 66 odsto toga! Uzroka ima niz, pa moarmo istaći da nijedna zemlja u regionu nije imala sankcije duge više od jedne decenije, nisu imale raspad države i ratove... Ali, i najnovija dešavanja u s vetu, potresi na svim berzama takođe će ostaviti traga i na našu privredu. Zato možemo oečkivati rast kamatnih stopa, za inflaciju nisam siguran kako će se kretati i da li će preći u dvocifrenu brojku, ekonomisti prognoziraju i usporen priliv stranog kapitala, pa se čak ističe da je apresijacija dinara-završena priča. O tome kud ide Srbija i kojim tempom, kako bi stigla razvijene zemlje govori predsednik Privredne komore Srbije Miloš Bugarin. Kao privrednik moram da kažem da depresijacija dinara neće značajnije popraviti našu konkurentsku poziciju u svetu. Inače, smanjena likvidnost u Evropi neće proći, a da neostavi posledice i na – Srbiju. Prvo će da poskupe svi krediti, sa čijim uzimanjem smo inače i preterali. Naši sadašnji rezultati su već nešto lošiji od ranijih, jer, primera radi imamo pad proizvodnje za devet meseci u odnosu na prošlu godinu. I tu smo istražili uzroke, i utvrdili da se nalaze u padu potrošnje kod sanovništva, uvoz zadržava dosadašnju dinamiku, što znači da ima manje sirovina za kapacitete u proizvodnji, dok nam i izvoz ima tendenciju usporavanja. Trgovinski deficit nam nam se približio brojci od devet milijardi dolara! To je rast u odnosu na prošlu godinu za ovo vreme od 68,3 odsto! Sad možemo da očekujemo redukciju kredita i obrtnog kapitala., smanjenje proizvodne dinamike, rast inflatornih pritisaka. To će pratiti i novo povećanje referentne kamatne stope Narodne banke Srbije. Sve sve to odraziće se na stvaranje budžeta u sledećoj godini, pa je na vidiku i dalja prodaja ,,porodičnog srebra’’. Sve ovo ukazuje da ćemo naredne godine u ovakvoj situaciji imati i smanjeni bruto društveni proizvod u zemlji. To mora da prati smanjenje zarada i penzija jer se to finansira iz budžeta. Posmatrajući i ovo sadašnje vreme moram da kažem da bez optimizma i želje ne može ništa ni da se uradi. Sve što se radi, i poed teškoća, činimo tako kako bi uskoro postali lideri u regionu. Dakle, mi hoćemo što brže, uvek sve neide po željama, ali svake godine imamo rast proizvodnje po stopi od pet do sedam odsto. Perspektive, postoje, a država svakim potezom stvara klimu i uslove da se taj realan optimizam i ostvari. To se odnosi, pre svega, na stvaranje zakonske regulative, kako bi se privukli strani investitori. Da za što kraće vreme ostvare ono što žele. Mislim, na što kraći put ostvarenja svojih prava i sređivanja papirologije. Hoćemo da taj administrativni deo pojednostavimo, da se svi papiri dobiju na jednom mestu. Dakle, mi imamo zemlju koja je otvorena za strane investitore kojima se garantuje sigurnost i Srbija je pravo mesto za sticanje profita. Međutim, moram da kažem i da svaka politička turbulencija to usporava, ali nas nikada ne vraća unazad. Dakle, kada imamo stabilnost imamo i šansu da ujednačimo neravnomeran regionalni razvoj. Moramo imati na umu i to da je Srbija zemlja koja još ide kroz privatizaciju (stigli smo tek 66 odsto bruto društvenog proizvoda iz 1989. godine). Ali, to nije samo pitanje privrede i tokom tog procesa evidentan je upliv države u privredu. Verujem da će svi u Srbiji imati koristi kad se više ne budu mešali biznis i politika, odnosno kad svako bude radio svoj posao. Jedan od najvažnijih prioriteta Vlade Srbije je stvaranje atraktivnijeg poslovnog ambijenta za strane i domaće investicije u srpsku privredu. Odnosno, ključni cilj je obezbeđenje makroekonomske stabilnosti. Srbija se na listi konkurentnosti Ekonomskog foruma u Davosu nalazi na 91. mestu od 133 zemlje, a cilj je da za tri godine napredujemo za 25 mesta!

Strane investicije i servis privrede

Ukupan priliv direktnih stranih investicija u Srbiju od 2000. do 2007. godine iznosio je 13,5 milijardi dolara. Ove godine, posle dolaska FIATA i još nekih kompanija očekuje još 4,2 milijarde dolara. Dakle, uvek neide brzinom kojom bi mi to želeli, uz male zastoje, ovi podaci govore da su strani investitori tu. Najbolji dokaz da idemo dobrim putem je taj što nijedan strani investitor koji je došao nije otišao iz Srbije! Ukoliko želimo ubrzani razvoj, ovaj trend moda da se nastavi, kako bi bila povećana zaposlenost (povećana je za 200.000), plate i bruto domaći proizvod. Nadamo se da ćemo prevazići teškoće koej sad iamo i da će se ostvariti i ovaj cilj. Za nas je bitno da kapital ovde dolazi, ali i da je ,,zdrav’’ da nema sumnjivo poreklo. Svi koji ostvare ovde profit odmah će da privlače i ostale, ali naravno u svemu je presudna, ponavljam, politička stabilnost koja uslovljava i ekonomsku stabilnost. U Srbiji je povoljna klima za strani kapital i zbog toga jer je i porez na dobit među najnižima u Evropi. Najviše želimo da nam dolaze ,,grin fild’’ investicije.
PKS je više od 150 godina servis privrede i njen advokat pred Vladom Srbije. Komora kao vodeća privredna asocijacija nosi i odgovornost da u vremenu koje je pred nama treba da bude lider u ekonomskom oporavku i daljem razvoju zemlje i da iza sebe ostavi privredni ambijent kojim će se građani ponositi. U misiji stvaranja nove evropske Srbije, PKS pripada uloga generatora ekonomskih reformi i nosioca ekonomske diplomatije zemlje. Njen zadatak je da stalno osluškuje zahteve privrede i da daje pun doprinos rastu proizvodnje i izvoza. Dakle, cilj PKS je da da pun doprinos Srbiji kao ekonomskom lideru Balkana i faktoru stabilnosti ovog dela sveta i da u Evropu uđemo na velika vrata, kao uređena zemlja, koja gradi sopstveni identitet utemeljen na pravim vrednostima. Primera radi, rangiranje Srbije na treće mesto po povoljnosti uslova za proizvodnju, sedmo mesto po uslovima u sektoru usluga afirmativno je za buduće investitore. Osnovni pokretač sve veće privlačnosti Srbije za investitore i njenog skoka navodi se smanjenje rizika za investiranja. Politički rizik je znatno manji nego u prvoj polovini decenije, a unapređeni investicioni i finansijski okvir čini kapital investiran u Srbiju sigurnim. Mi sve radimo po ugledu na Komore u razvijenoj Evropi kojoj i mi težimo, a ponajviše primenjujemo model Komore Austrije, naravno uz primenu naših specifičnosti. Dokaz šta čini Komora je i to da imamo potpisano 55 sporazuma sa komorama i privrednim asocijacijama iz 35 zemalja. Ti kontakti doprinose i da istovremeno upoznajemo i naše privrednike sa procedurama, standardima i poslovnom filozofijom u zemljama čiji član i težimo da budemo. Moram da kažem na kraju da Srbija ima dobro, centralno mesto u regionu, bogatu istoriju, splet različitih kulturnih uticaja i akcija, a optimizam Srbije učinio je, između ostalog, da se mnogi investitori ovde dobro osećaju i da dobro zarade.


Obazrivost kod primene sporazuma!

Država mora biti veoma obazriva u pogledu jednostrane primene prelaznog trgovinskog Sporazuma sa Evropskom unijom. To ističem zbog toga, da se eventulano ne bi nanela šteta našoj privredi, posebno poljoprivredi. Skeptik sam u tom pogledu, jer od samog početka jednostrana primena sporazuma mogla bi upropastiti naše poljoprivrednike jer oni još niosu pripremljeni za ispunjavanje standarda koji se od njih zahtevaju. Konkretno iako se zalažemo za tržište, moram istaći da poljoprivreda nigde u svetu nije u potpunosti prepuštena stihiji tržišta. Svuda je to kontrolisano, a zavisno od države poljoprivreda je i – subvencionisana. Po onom što trenutno govorimo, a i zalažemo se u cilju da što pre uradimo u čemu kasnimo, hteli bi prepreke da preskočimo, iako to niko do sada nije uspeo.
Ima predloga, pa se i ja pridružujem njima, u kome se govori čak da bi u prvo vreme i u takvom načinu primene sporazuma trebalo izostaviti našu poljoprivredu i precizno pripremiti mere kako bi ona bila zaštićena. Sa ovakvim stavom se neki kreatori ekonomske politike neće složiti. U suštini ja sam protiv administrativnih mera, ali kod nas još nije sve zrelo kako bi se one u svakom trenutku i u celosti izbrisale iz upotrebe. To potkrepljujme činjenicom što domaće agrarno tržište nije uređeno, najveći deo prometa se obavlja preko sivog tržišta, koje državi uskraćuje velike prihode, ali nismo ni konkurentni na svetskom tržištu (jedan poljoprivrednik u Nemačkoj proizvodi hrane za 46, a kod samo za šest osoba). Međutim, u EU po jednom stanovniku poljoiprivreda se stimuliše sa 130 evra, a kod nas je to slučaj samo za 30! I kako onda da budemo konkurentni? I još nešto. Jednostrana i nagla primena sporazuam u celosti će otvoriti naše granice, to će povećati uvoz, stići će strana roba, koja će biti jeftinija od domaće i tako će gušiti našu proizvodnju. Zatim će se povećati uvoz, a sa njim i naš trgovinski deficit sa svetom koji se približava brojci od devet milijardi dolara za devet meseci 2008. godine!
Međutim, nemožemo da govorimo samo o negativnim stranama sporazuma. Ima i pozitivnih, a to je da će on da stvara veće poverenje kod stranih investitora. Ali imamo i malu i nedovoljno kvalitetnu i konkurentnu proizvodnju pa nemamo šta da izvozimo. Sa dolaskom stranih investitora očekujemo da se poveća asortiman i kvalitet naših roba. U tom slučaju ćemo zajednički nastupati na novim tržištima. Jer, nove izvozne proizvode mi ćemo obezbeđivati zajedno sa stranim partnerima. Ali, govoreći o svemu tome moramo istaći da se mora smanjiti javna potrošnja, a da država mora pružiti pomoć da bi povećali konkurentnost svih naših proizvoda. Poslednje tri godine agrar je imao pad proizvodnje, u 2007. godini 8,11 odsto, a ove godine, imamo rast od 10 odsto. To je zahvaljujući vremenskim prilikama, a ne novoj agrarnoj politici. Konkretno, mi nemamo pravu agrarnu politiku, nema sistemskih rešenja, pa se najveći broj problema rešava kroz donošenje uredbi. Uredbe služe samo za ,,gašenje požara’’! Svaka vlada kada dodje pravi strategiju, ona se ni ne završi vlast ode, strategija ostane u fioci, i opet ponovo kada se formira nova vlada. Poslednje dve i po decenije i te strategije koje su donete, a kratko trajale, umesto boljitka donosile su samo oscilacije i najčešće padove u proizvodnji hrane! U svetu se donese jedna strategija, koju mora da usvoji parlament, i ona se primenjuje tri do pet decenija, bez obzira na promenu vlasti! Nije dobro što smo mi samoi za osam godina promenili deset ministara poljoprivrede!
Kada govorimo o poljoprivredi, moram da kažem, da je ona puna neizvesnosti. Setva nam je iz godine u godinu sve skuplja, dok finalni proizvodi ne prate te cene. Primera radi ova će biti skuplja za 80 odsto, usled rasta cena goriva, đubriva i semena. Cene đubriva, zavisno od vrste su povećane do avgusta 2008. godine do 67 odsto! U odnosu na prethnodu godinu to je kod mineralnih više za 64 do 95 odsto, dok je kod azotnih đubriva rast cena još veći i kreće se oko 137 odsto! Zbog toga opet, recimo, pšenica se seje sa tavana, pa su manji prinosi, ali i zbog redukovane obrade zemljišta i manje upotrebe skupog đubriva. Ako, kažemo da je seljaku prvi novac koji dobija posle žetve pšenice, a on još nije dobijen ove godine, onda je pitanje kako i koliko će on posejati pšenice ove jeseni (želja nam je oko 600.000 hektara)! Stručnjaci kažu, da će biti dobro ako se to uradi ukupno na 500.000 hektara. Takva procena se ističe, ako znamo šta je sve urađeno u agraru, šta je obećano, a nije ispunjeno... Inače, za jesenju setvu potrebno je deset milijardi dinara, a za kupovinu tržnih viškova jesenjih kultura najmanje 36 milijardi dinara.

Tabela 1- Požnjevene površine pod pšenicom u ha, ukupan rod u tonama i prosečan prinos u t/ha u periodu 1998-2007. godine

* za 2008. godinu prikazane su setvene površine.
Izvor:RZS

Tabela 2.

Za šest godina bilateralna zona slobodne trgovine

Dakle, kod jednostrane primene prelaznog trgovinskog Sporazuma sa EU, kada je poljoprivreda i hrana u pitanju, ključno je – ukidanje carinske zaštite za vema mali broj proizvoda i smanjenje carina za uvoz dobrog dela poljoprivredno prehrambenih proizvoda u EU. Kada je obrnuti tok robe u pitanju, onda se tu ništa ne bi desilo jer je EU carine za uvoz gotovo svih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda iz Srbijhe ukinula je još pe osam godina. Izuzetak su šećer, juneće meso, vino i neke kategorije ribe koje su u režimu kontigenata. Dakle, mi u EU trenutno možemo sve da izvozimo bez ikakvih carina, dok je uvoz opterećen dažbinama koje su u ogromnom borju slučajeva najmanje 30 odsto. Ne smemo zaboraviti da mi moramo naše carine obarati, a to nemožemo uraditi preko noći, već kroz šest godina. Kada je reč o carinama postoje dve vrste proizvoda. Za neke od njih carine će biti odmah ukinute, a za neke će se ukidati progresivno, u skladu sa dinamikom koju je definisao Aneks tri Sporazuma, dok će neke carine biti progresivno smanjivane. Taj posao će biti obavljen u roku od šest godina, kada će EU i Srbija postepeno uspostaviti bilateralnu zonu slobodne trgovine. Postepeno ukidanje carina treba da omogući, ono na šta smo ukazali na početku, a to je da se naša poljoprivreda prilagodi i da postane konkurentnija. Inače, taj put kojim treba da prođemo nije ništa novo, njime je već prošla Slovenija, pa bi nam to moglo služiti za primer!
Moramo pojasniti i to da mi novac za naš agrar iz Fondova EU nećemo dobijati sve dok ne postanemo zemlja, kandidat za prijem u EU. U ovoj situaciji, mi nemamo pristup fondovima. Dakle, u jednostranoj primeni veću korist će imati evropski izvoznici, ali će najgore da prođu monopolisti jer u zatvorenoim sistemu najviše profitiraju upravo oni. To postavlja i pitanje da li bi paori i građani imali koristi ukoliko se monopolistima pojavi konkurencija? Dakle, poljoprivredi su potrebne reforme, a to znači da hoćemo da proizvodnja hrane postane profesionalno zanimanje.