ŠLJIVA IZMEĐU PROŠLOSTI I BUDUĆNOSTI

Zapostavljena ’’kraljica’’

Težnja da se, modernim zakonima i promenom navika, nađemo u Evropi nije u suprotnosti da se sačuva i ono naše tradicionalno. Cilj nam je da se i sa šljivom osvoji Evropa i svet. Dakle, srpsko šljivarstvo danas karakteriše skroman prinos i kvalitet, proizvodnja je uslovljena tražnjom, 70 odsto prometa se ostvari na malo (pijace), a karakteriše je i loša struktura prerade

Piše: Branislav Gulan

Nekada jedan od najvećih ne samo proizvođača, nego i najuglednijih izvoznika šljive u svet, Srbija danas, valja to otvoreno reći, predstavlja trećerazrednu ''silu'' na svetskoj pijaci ove vrste. Po broju stabala i proizvodnji ovog nacionalnog voća, koji je nekada bio naš brend, smo treći u svetu odmah iza SAD i Kine. Ali, to što danas imamo daleko je ispod mogućnosti. Pravih procena ovogodišnjeg roda nema, očekuje se više od 500.000 tona (lane je to bilo za 163.000 tona više). Taj rod će se dobiti sa 42 miliona rodnih stabla, iako se pominje da ih u Srbiji ima za oko sedam miliona više! Najveći deo roda ostane u zemlji pa se od njega ispeče loša rakija u 250.000 kazana. Istaknimo samo da je Srbija nekada živela od šljiva.
Naša želja da se modernim zakonima i promenom navika, nađemo u  Evropi, nije u suprotnosti sa onim da se sačuva i ono naše tradicionalno. Šljiva je naša tadicionalna voćka, proizvodi od nje takođe. Tu tradiciju moramo da iskoristimo za ekonomski prosperitet, da Evropu i svet njome osvojimo. To znači da moramo širiti šljivike i od šljive stvarati srpski brend.
                                           Zemlja šljiva bez šljiva
Međutim, našu proizvodnju šljive danas karakteriše 49 miliona stabala  sa prinosom od 3,5 tona po hektaru i po ovim rezultatima nalazimo se na 63 mestu u svetu. U zemlji šljiva opada broj stabala, pa se rod danas bere sa 42 miliona stabala. Prinos po stablu u užoj Srbiji je devet, a u Vojvodini 13,6 kilograma. Ali, prave brojke, koliko stvarno ima stabala nema. Procena se kreće od 42 do 49 miliona stabala, uz iticanej da bolest ’’šarka’’ smanjuje njihov broj.
Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu dr Miladin Ševarlić ističe da imamo skroman prinos i kvalitet ovog voća, da je proizvodnja uslovljena tražnjom i da se 70 odsto prometa ostvari na malo – na pijacama. Od kompletne proizvodnje 37 odsto ide u prepečenicu, 27 odsto u meku rakiju, 28 odsto u slatko i koncentrovane kaše, šest odsto u suvu šljivu i samo dva odsto u pekmez. Veliki problemi se javljaju u tehnologiji sušenja (imamo oko 5.000 loše opremljenih sušara), a od ukupne proizvodnje tržištu se isporuči samo 6.000 tona kroz organizovan promet na malo. Specifičnost proizvodnje šljive u Srbiji je veliko učešće porodičnih gazdinstava. Potrošnja šljive je kod poljoprivrednog stanovništva pet kilograma, a kod nepoljoprivrednog dva kilograma po stanovniku.
Sadašnje stanje sa šljivama i proizvodnjom nacionalnog voća u Srbiji ukazuje da naš narod, iako jedan od najvećih proizvođača šljiva, nije mnogo mario za taj svoj proizvod. Pogotovo se u domaćinstvima malo troši suva šljiva. I pored višedecenijskog zapostavljanja, mi smo i danas u svetskom vrhu po proizvodnji, preciznije po broju stabala. Zato se postavlja pitanje da li se narod okrenuo od ovog svog proizvoda? Ili u zemlji šljiva ima sve manje šljiva.  O šljivama kao i o drugom voću, govori se uglavnom samo u vreme berbe. I to najviše o voću koje ima prođu na tržištu. Zaboravljamo da je šljiva već decenijama, a možda i vekovima kraljica našeg podneblja. Nekada smo, tvrdi se, bili prvi u svetu po broju stabala šljive, pa i proizvodnji. Sada zaostajemo, pre svega, po ukupnoj proizvodnji jer su stabla stara, a bolest šarka odnosi deo prinosa.
                                Kvalitet, kontinuitet i kvantitet
Danas gotovo niko pouzdano ne zna koliko imamo stabala voćki. Taj broj se iz godine u godinu menja, samo se retke vrste ''pate'', odnosno povećavaju se površine pod njima, dok se pod drugim voćkama smanjuju. Procenjuje se da je u Srbiji pod voćem oko 300.000 hektara ili sedam odsto obradivih površina. Imamo ukupno oko 90 miliona stabala, a prema poslednjim podacima statistike od 1996. godine bilo je evidentirano ukupno 50,3 miliona stabala šljive. Prinos je te godine bio 13,3 kilograma po stablu, a ukupan rod tada je bio 609.163 tone. Od toga je po statistici rodno oko 46 miliona stabala. Međutim, poslednjih godina broj stabala, a posebno onih koja nerađaju stalno opadaju. Najpoznatija marka je ’’požegača’’ koja je višestruko upotrebljiva, ali je ćudovita, jer može obilno da rodi i bez ikakve nege, ali i da podbaci uz svu pažnju. Primera radi, 1959. godine po stablu je proizvedeno 20 kilograma ili ukupno više od 800.000 tona. Devet godina ranije (1950) po stablu je bilo proizvedeno samo 3,1 kilograma ili ukupno 118.720 tona. Tanak je bio rod i 1995. godine, svega oko 220.000 tona (4,9 kilograma po stablu). Rekrodna godina po proiyvodnji bial 2009. kada je sa istih tih stabala ubrano čak 690.000 tona roda, pa je prosečan prinos po sabulku od 2000. do 2009. godine bio 11,5 kilograma!
Ex predsednik Društva srpskih domaćina Jovan Čeković, inicijator obnove šljivika u našoj zemlji, ističe da je šljiva još od davnina sveto drvo. Obnovom zasada ovog voća mi možemo da obezbedimo tržište ne samo za svežu šljivu već za 50 proizvoda od nje. Pored toga imamo tržište za prodaju najmanje 100.000 litara kvalitetne rakije godišnje. On ističe da smo po proizvodnji šljive svetska sila, ali da je šljiva danas u težem položaju nego pre vek i po. Po njegovim rečima, šljiva je zanemarena od strane Ministarstva poljoprivrede Srbije, ne nalazi se ni u jednom programu ni projektu, što govori da se politika uvukla u ovu zlatnu voćku, uz naglasak da je potcenjuju neke državne institucije.
U vreme Kneževine, a potom Kraljevine Srbije, bili smo skoro velesila, poznati po izvozu sveže suve šljive, po šljivojoj rakiji. Poslednjih godina ni na svetskom tržištu nismo bili zapaženi. Jer, nismo imali kvalitet. To znači da smo, kao i pre jedngo veka, nudili šljivui sušenu na dimu koji je bio glas da je mogući izaziač raka debelego creva. U svetu se  godišnje osuši i prodaja 300.000 tona šljive bez koštice, ali u tom kontigentu mi nemamo ni mrvicu...Tužno!
Međutim, zahvaljujući iskustvu, tradiciji i izvanrednim zemljišnim i klimatskim uslovima, uz bolju organizaciju i veću ozbiljnost, Srbija bi mogla vrlo brzo da povrati svoj nekadašnji položaj i mestu u svetu, kada je šljiva u pitanju. Za to morami primeniti sistem ’’tri K’’,a to je borba za kvalitet, kvantitet i kontinuitet, kaže vrsni poznavalc šljivarstva profesro Poljoprivrednog fakutleta u Beogradu dr Mihajlo Nikolić. Uz sve ovo moramo pod hitno krenuti u projekte udruživanja i formiranja novih zasada, na 2.000 hektara godišnje, jer kada počne proces pridurživanja EU uslediće i prebrojavanje stabala. Na olvu važnu činjenicu upozoravaju nas i kolege iz evropskih zemalja, jer ako budemo zakasnili popravngo više neće biti i to bi automatski značilo da se umedto korak napred vratimo dva nazad, ukazuje Nikolić.
                                   Šljivovica, bajka ili mit!?
Bivši ministar poljoprivrede Srbije Goran Živkov, ističe da je šljiva u Srbiji značjan ekonomska grana, kao i hrana, važan izvor dodatnog prihoda u ruralnim sredinama, ali i primer kako se sa nekim proizvodom propušta šansa za plasman u svetu. Šljiva se u našoj zemlji nalazi među prvih 10 proizvoda po vrednosti  proizvodnje, ali je karakteriše blago smanjene površina, neujednačen prinos i blag rast proizvodnje. Prinos šljive u Srbiji je izuzetno nizak kao i posledica neprimanjivanja novih naučnih i agrotehničkih dostignuća.
Inače, naša šljivovica je bila cenjena u svetu. Procene su da ona nija izgubila meč sa viskijem, votkom. ’’Žuta osa’’ – rafinisana, elegnatna i pitka rakija koju izrađuje proizvođač iz Divostina kod Kragujevca, postala je najpoznatiji brend Srbije u Australiji. Godišnje se proda više od 45.000 boca i Radomir Pljakić, njen autor i vlasnik firme, tvrdi da bi mogao da proda i četiri puta veću količinu kad bi dobijao povoljnije kredite za zalihe rakije, koja posle filtriacije mora da odleži bar četiri – pet godina, da se dobro istaloži, odleži...
Dakle, srpsko šljivarstvo dnas karakteriše je skroman prinos i kvalitet, proizvodnja je uslovljena tražnjom, 70 odsto promta se ostvari na malo (pijace), a karakteriše je ii loša struktura prerade. Mere za unapređenje su: uvođenje novih sorti, moderna tehnologija prerade i sušenja, poboljšanje komunikacije između proizvođača i prerađivača, definisati izvoznu politiku, aktivno uključiti državne organe i obezbediti povoljne bankarske kredite, pokušati svoroti robnu marku bar za svuu šljivu i šljivovicu...
Uvek sam govorio da je šljivovica srpski dijamant, koji na žalost još uvek nije postao i srpski brilijant, navodi profesor Poljoprivrdnog fakulteta u Beogradu dr Ninoslav Nikićević. Zato, dodaje on, učinimo jedan mali, ali beskrajno važan korak na putu afirmacije i zaštite naše šljivovice. I ne zaboravimo – niko nas neće ceniti, ako ne cenimo sami sebe. Dakle, šljivovicu prvo mi moramo da počnemo da cenimo i zaslužimo, da bi to postigli i u svetu. Dakle, ne smemo dopustiti da naša šljivovica otamo samo srpska bajka ili ćemo joj konačno pomoći da postane srpski mit!?
Kako bi se to unapredilo potrebno je uvođenje otpornih sorti, unaprediti tehnologiju prerade i sušenja, poboljšati komunikacije između proizvođača i prerađivača, definisati izvoznu politiku, aktivno uključiti državne organe i obezbediti povoljne bankarske kredite. U tom slučaju bi se pristupilo kontinuiranoj obnovi, tako da se svake godine podigne 2.000 do 3.000 novih zasada. Uz to mora se stvoriti robna marka bar za suvu šljivu i šljivovicu i primenjivati marketing pristup pri izvozu.
                                                                                      

Antrfile
Šljiva, nekad i sad
Danas mnogi ponosno pominju da je šljiva bila prvi izvozni brend Srbije. Tačnije prvi izvozni posao Srbije za SAD bio je 1897. godine kada je izvezeno 37.500 tona suvih šljiva za 30 miliona dolara. Gde se danas nalazimo najbolji podatak je da je iz Srbije 2007. godine u svet izvezeno samo 2.000 tona šljive.  To je tada Srbiju uz izvoz i druge zemlje tada izbavilo iz krize. Kneževina Srbija izvozila je šljivu još 1881. godine u to 13.350 tona za 5,8 miliona dolara, pa 1885. godine više od 23.226. tona za 5,7 miliona dolara, 1890. godine za 17.654 tone za 7,3 miliona dolara, 1899. 40.530 tona za 11,2 miliona dolara, a 1900. godine čak 27.163 tone za više od osam miliona dolara... Primera radi, daleke 1858. godine iz Srbije je izvezen i prvi pekmez od šljiva u Englesku. Međutim, i pored propadanja ove proizvodnje, Srbija se i sad nalazi među pet navjećih proizvođača  u svetu sa najvećom, godišnjom proizvodnjom po stanovniku od 38 kilograma. Potpredsednik Privredne komore Srbije dr Stojan Jevtić ističe da se čak 14 odsto stanovnika Srbije bavi ovom proizvodnjom, a da se  u zemlji danas nalazi više od 42 milioan rodnih stabala na 150.000 hektara,  ali da je još uvek izvoz, sveže ili suve šljive simboličan. Najbolji dokaz je da je, priemra radi, iz Srbije u 2005. godine, iz Srbije izvezeno samo 3.590 tona sveže i 1.864 tone suve šljive, dok je dalake 1938. godine iz nje izvezeno 18.185 tona sveže i čak 23.500 tona suve šljive.
Nakon Prvog svetskog rata izvoz je dostigao rekordnih 66.000 tona (1923. godine), a domaća suva šljiva se u to vreme prodavala na tržištu srednje Evrope, mada je izvoz išao i do Amerike. Posle Drugog svetskog rata izvoz je preorijentisan prema istočnoj Evropi i SSSR-u i kretao se oko 30.000 tona, da bi se sa ponudom šljiva iz SAD na ovo tržište postepeno naša ponuda smanjivala i - skoro prestala. Što se tiče izvoza na zapadno tržište, on je početkom devedesetih godina iznosio 5.000 tona, da bi 1994. godine pao na 3.300 tona, a narednih godina gotovo prestao. Danas smo izvoz suvih šljiva sveli na 1.000 do 2.000 tona godišnje. Nismo organizovani, drugi su nas istisli sa tog tržišta
Višedenijski direktor direktor Fonda za voće i povrće u Jugoslaviji Jovo Đilas ističe da od izvoza voća i povrća godišnje u zemlju stiže više od 300 miliona dolara, a da to nije ni blizu onog što bi mogli. Jer, najveći deo roda šljive završi u kacama i kazanima za pečenje loše rakije. Kada bi se to radilo organizovano, mogli bi godišnje od toga zarađivati najmanje 100 miliona dolara, jer naša šljivovica u svetu ima cenu kao najbolji viski.
Međutim, sad nam je ostala samo lepa priča da imamo najbolje podneblje za ovo voće, da je, po ukusu zdravstvenim svojstvima u svojoj vrsti najbolja u svetu.

Šljiva u svetu
U svetu su površine pod šljivom na nivou od dva miliona hektara i godišnje se povećavaju po stopi od četiri odsto. U Kini se nalazi 54 odsto svetskih površina i u ovoj zemlji se beleži intenzivno povećanje zasada u poslednjoj deceniji. U svetskim razmerama proizvodnja je oko osam miliona tona, sa prosečnim prinosom, od četiri tone po hektaru. Što se prinosa tiče, najbolje rezultate ima Slovačka sa prosečnim prinosom od 25,5 tona po hektaru, a u pojedinim godinama bude i rekordnih 40 tona po hektaru.
Idejni tvorac Dana šljiva u Osečini dr Stojan Jevtić ističe da je najveći proizvođač šljiva u svetu Kina sa 4,1 milioan tona. Pored nje veliki proizvođači su i SAD, Rumunija, Nemačka i Srbija. Najveći izvoznici u SAD, sa čak 261.000 tona, što je 46 odsto ukupnog svetskog izvoza. Sledi Čile sa oko 180.000 tona, što je 30 odsto svetskog izvoza. U svetu se sveže šljive izveze 354.000 tona na kraćim destinacijama, 132.000 tona na druge kontinente. Najveći uvoznici suve šljive su velika Britanija koja uveze 60.000 godina i Japan sa 15.000 tona godišnje. Sad se ponovo one izvoze iz Srbije, u manjim količinama, oko desetak hiljada tona godišnje, a ekspanzija se najavljuje ove godine, kada stižu kupci iz Rusije...
’’Srbija je pritusnuta svojom mukom i problemima ponovo se setila svojih šljivaka i šljive, koja je hranila i braniladržavne dugove, vraćala i ponosno pronosila po svetu ime jedne male zemlje sa brdovitog Balkana. Njenkm su se rakijom umorni krepili i bolesnio lečili. Mnogi radovali i veselili, drugi dugovali i žalovali. Sa rakijom su nazdravljali, dočekivali i ispraćali,  čemrili i blagosiljali, Bogu se molili i zahvaljivali. Dakle, jedna druga istorija Srbije imala je ukus, boju i slast šljive. Jedna nova istorija i novi privredni razvoj može započeti sa šljivom i proizvodima od šljive, a pa to može postati i brend i blago Srbije’’, kaže Jevtić.

Rusko – srpska konferencija o šljivi
 U Valjevu je održana Prva rusko – srpska konferencija o šljivi! Učestovovalo je desetak domaćih firmi koje nude šljivu za izvoz, kao i probiriljivi kupci ovog voća iz Rusije. Bilo je reči o unapređenju proizvodnje i kvaliteta šljive, zajedničkom plasmanu na treća tržišta, uvođenja oznake kvaliteta za srpsku šljivu, podizanju modernih zasada šljive, povećanju potrošnje suve šljive i stvaranju srpskog brenda od šljive.  Kao osnovni cilj postavljen je jačanje pozicije srpske šljive na tržištu Rusije. Ovo tržište ima najveći rast uvoza suve šljive u svetu u poslednjih nekoliko godina.  U radu kofnerencijije učestvovoa je i ambasador Rusiej u Srbiji Aleksandar Konuzin je je između otalog istakao da se zbog neorganizvoansoti proizvodnje, prerađivača i izvoznika., i pored Sporazuma o slobodnoj trgovinio, nekorsite dovoljno izvozne mogućnosti Srbije sa Ruskom Recderacijom. On je ocenio da je rusko tržiše spremno da preuzme svu proizvedenu količinu suve šljvie iz Srbije, pod uslovom da ona odgovara kvalitetu i ostalim uslovima. On je naglasio da oečkuej da če posle osnivanja Srpske nacionalen asocijacije proizvođača suve šljive u Valejvu, to doprienti da u Srbiju više ne dolaze iz rusije nakupci da kamionima preuzimaju šljivu, već da će ta voćka ubuduće biti nuđena na jednom mestu. On je naglasio da čak 38 odsto ruskih ivzoznika i uvozniak ne zna da Srbija ima kvalitetnui šljiovui pa je sad uvoze iz Čiela, Argnetine i Sad. Po njegovimr ečiam tržitše rusiej može da primi svu šljivu iz Srbije!

Godina 
Broj stabala Prinos po stablu
u kilogramima Proizvodnja
u tonama
1930-1939 25.500.000 11,0 279.000
1947-1951 35.008.000 10,2 358.000
1952-1956 38.323.000 8,9 343.000
1957-1961 38.492.000 12,5 483.000
1962-1966 44.713.000 10,8 484.000
1967-1971 48.669.000 12,5 608.000
1972-1976 50.478.000 10,9 550.000
1977-1981 51.054.000 9,3 474.000
1982-1986 50.302.000 9,5 476.000
1987-1990 48.008.000 9,6 459.000
1991-2005 49.000.000 9,5 430.000
2005-2010 49.000.000
oko 9,4        500.000
Izvor: RZS