KO OBRAĐUJE SRPSKU ZEMLJU2010

Stranci će da oru domaće njive

Samo četvorica najvećih srpskih gazda poseduju više od 100.000 hektara zemljišta, a pojedinačno su jači i od najvećih evropskih zemljoposednika. Bilo kako bilo njihovi rančevi su veći od države Lihtenštajn, koja ima površinu od oko 160 kvadratnih kilometara ili 16.000 hektara. Pojedinačno su veći od Novog Sada, koji je površine 235 kvadratnih kilometara ili 23.500 hektara. Ekonomski analitičari ističu da je svet politike u Srbiji jači od sveta ekonomije pa oni međusobno prave dilove jer su jedni potrebni drugima

Piše: Branislav Gulan

Najveći srpski veleposednici zajedno imaju više zemlje nego što su površine pojedinih država ili gradova. Samo četvorica najvećih srpskih gazda poseduju više od 100.000 hektara zemljišta, a pojedinačno su jači i od najvećih evropskih zemljoposednika. U samom vrhu nalaze se vlasnik ,,Irva grupe’’ Dorđije Nicović sa blizu 30.000 hektara, vlasnik ,,Delte’’ Miroslav Mišković sa 25.000, vlasnik ,,MK Komerca’’ Miodrag Kostić koji poseduje u Srbiji 24.000 hektara, a vlasnik Industrije mesa ,,Matijević’’ Petar Matijević 16.000 hektara. Daleko iza njih je recimo, ,,Viktorija grupa’’ čiji su vlasnici Milija Babović, Zoran Mitrović i Stanko Popović, sa oko šest hiljada hektara. Međutim, treba napomenuti da sva ta zemlja nije u njihovom vlasništvu, već je dobar deo uzet u zakup od države. Jer, kada su kupovali kombinate u njima je bio i deo državne zemlje koja je ostala kod njih da je obrađuju (izrabljuju). Bilo kako bilo njihovi rančevi su veći od države Lihtenštajn, koja ima površinu od oko 160 kvadratnih kilometara ili 16.000 hektara. Pojedinačno su veći od Novog Sada, koji je površine 235 kvadratnih kilometara ili 23.500 hektara. Ovo se međutim, odnosni samo na zemljište koje su oni i njihove firme kupovali. Ali, ima još tu i zemljišta koje su kupovali njihovi bliski saradnici i članovi porodica.

U kompanijama devetorice najglasovitijih srpskih tajkuna zaposleno je 51.000 radnika, što znači da veliki srpski bogataši upošljavaju samo 1,9 odsto radnika. Polovina od toga radi u kompanijama u vlasništvu najbogatijeg Srbina Miroslava Miškovića. Ekonomski analitičari ističu da je i pored toga svet politike u Srbiji jači od sveta ekonomije pa oni međusobno prave dilove jer su jedni potrebni drugima. To znači da uglavnom političari i tajkuni žive u harmoniji i ljubavi na račun poreskih obveznika.

Stručnjaci ističu da je u Srbiji zemljište još uvek mnogo jeftino i da su mnogi kupovali velike površine. I danas u Vojvodini ima 12.000 praznih kuća, doduše samo sa posedom koji ima okućnicu, a cena svake kuća kreće se od 2.000 do 5.000 evra. Uz to za slične pare može se kupiti u tim zabačenim mestima i po nekoliko hektara zemlje. Tako neko ko ima 100.000 evra, a za današnje tajkune u Srbiji to nije veliki novac, može odjednom da kupi celo selo u Vojvodini, a u centralnoj Srbiji to je još jeftinije jer se računa da i tamo ima praznih blizu 30.000 kuća sa posedima koji imaju obradive njive, pašnjake, šume...

Kada se govori o privatizaciji treba znati da je i pre nego što smo dobili tajkune, sa velikim posedima, čak 95 odsto njiva u Srbiji bilo u privatnom vlasništvu. Doduše, rascepkane njive sa posedima manjim od tri hektara, a ova kupovina samo je malo ukrupnila prosečan posed u Srbiji. Uz to treba znati da se u državnom vlasništvu nalazi još oko 240.000 hektara njiva i najveći deo je u posedu baš ovih veleposednika. Oni su zemlju kupovali za simbolične pare, kako se u narodu kaže za ,,tepsiju ribe’’, ali kada prođu četiri godine i kada bude slobodna trgovina sa njom u EU prodavaće je za desetak pa i stotinu puta većoj ceni nego što su je platili.

Srpski tajkuni moćniji od evropskih

Sekretar za Udruženja za poljoprivredu i prehrambenu industriju Privredne komore Srbije Milan Prostran ističe da najveći srpski veleposednici imaju više zemlje u komadu nego gazde u Evropskoj uniji.

,,I to mislim na EU pre proširenja, jer za novije članice još uvek nema podataka, mada su slični procesi kao i u Srbiji. Ali, razlika je u tome što snjima stranci odmah dolaze i postaju vlasnici velikih kompleksa. Ono što je poznato jeste to da je u EU prosek po gazdinstvu oko 20 hektara, dok je u Srbiji to i danas oko tri hektara (ima 778.000 gazdinstava). Veliki veleposednici poput ,,Delte’’, ,,Irve’’ i drugih, dobro upravljaju zemljištem, ali ne isključuje se mogućnost da ga neki kupili kako bi prodali čim uđemo u EU, jer će cena tada višestruko biti veća. Prema podacima hektar najkvalitetnijeg zemljišta je oko 5.000 evra, dok je to u Italiji recimo 50.000 evra! Do pre nekoliko godina u privatizaciji poljoprivrednih kombinata koji su bili na ivici egzistencije, ne zbog lošeg rada, već zbog neadekvatnih mera Vlade Srbije, hektar plodne zemlje mogao se pazariti i za tričavih 500 evra!’’, navodi Prostran.

Četiri godine posle potpisivanja i ratifikovanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU (čija je obostrana primena počela ove godine), firme i građani iz zemalja članica moći će nesmetano i bez ikakvih ograničenja da kupuju poljoprivredno zemljište u Srbiji! Na ovaj način najveće nacionalno bogatstvo moći će da pređe u ruke stranaca i to, po svemu sudeći, za male pare, s obzirom na veliku razliku u ceni, jer u razvijenim zemljama EU, poput Holandije, Danske i Italije, hektar obradivog zemljišta vredi između 50.000 i 70.000 evra, a hektar najboljeg zemljišta u Bačkoj danas deset puta manje!

Kao da gubimo iz vida da je svaka država koja je ulazila u EU o uslovima pregovarala za sebe. Tako su se, recimo Mađari izborili za rok od  ,,sedam plus tri godine’’ koliko će biti zaštićeni od eventualnih namera stranaca da kupuju zemlju. Pored toga oni još vode i bitku da im se moratorijum na prodaju zemlje strancima produži za još tri godine, ali su u ugovoru ispregovarali i tu mogućnost. U našim pregovorima niko od stručnjaka van Vlade Srbije nije pregovarao i dobili su – samo četiri godine! Za to vreme se neće izjednačiti vrednost zemlje, recimo, u Srbiji i Holandiji. Ovako Srbija svoje nacionalno bogatstvo prodaje veoma jeftino, ako bi, recimo, za 10 godina ta cena bila znatno povećana da smo se bolje dogovarali i gledali interes države, a ne samo ličn, korist bi bila obostrana. Ovako, nije! Istovremeno u Ministarstvu poljoprivrede Vlade Srbije objašnjavaju da je pitanje sticanja svojinskih prava na nepokretnostima stranih pravnih i fizičkih lica uređeno članovima 53. i 63. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Prema tome, omogućeno je sticanje prava nad nepokretnostima društava i kćeri stranih preduzeća, dok ogranci stranih preduzeća nepokretnosti mogu uzeti samo u zakup. Prema SSP, u roku od četiri godine Srbija mora da osigura isti tretman državljanima EU kao i domaćim. Međutim, po važećem Zakonu o poljoprivrednom zemljištu strana pravna i fizička lica ne mogu da budu vlasnici poljoprivrednog zemljišta. Takođe delovi SSP-a koji se odnose na ovo nisu u Prelaznom sporazumu, pa će realni period prilagođavanja biti šest do sedam godina, dok sve zemlje ne ratifikuju SSP u svojim parlamentima. U Ministarstvu ističu i da se naši uslovi razlikuju mnogo od drugih zemalja, jer, na primer Crna Gora uopšte nema period prilagođavanja, dok Albanija ima sedam godina da ukloni prepreke. Jedino je Hrvatska izuzela mogućnost da strani državljani budu vlasnici poljoprivrednog zemljišta.

Brojni tajkuni su u procesu privatizacije kupili hektare ne da bi ih obrađviali nego da bi poljoprivredno zemljište pretvarali u građevinsko, ali i da bi to zemljište preprodavali kad Srbija jednom postane članica EU. Princip je kupi jeftino, prodaj skupo. Neki od novih vlasnika nisu mogli da dočekaju vreme kada će prorodavati zemlju kupcima iz EU, pa su sada finansijski izraubovana preduzeća prepuštena propasti i stečaju. Srbija nije uspela da zaštiti svoje, pa će tako za tri godine (2013) i građani EU moći da kupuju plodne oranice u našoj zemlji. Prvo će pokupovati kvalitetnu zemlju u blizini Beograda, Novog Sada, planinskih centara, Koridora 10. Naši građani zgo nemaštien neće moći da konkurišu strancima pa će najbolje parcele preći u ruke stranih državljana. Da zlo bude veće, Srbija je privatizacijom svoju nekad moćnu prehrambenu industriju prepustila Hrvatima. Lane je hrvatska firma ’’Findija’’ iz Varaždina kupila fabriku živinskog mesa ,,Planditše farms’’, a ista firma već poseduje i mlekaru i lanicu u Lajkovcu. Ranije je hrvatski koncern ,,Agrokor’’ kupio fabriku zamrzntue hrane ’’Frikom’’ i najveću srspku uljaru ’’Dijamant’’. Slovenačka ,,Perutnina Ptuj’’ kupila je ,,Topiko’’ u Bačkoj Topoli.  Tako je tržište piletine u slovenačko – hrvatskim rukama. Posledica je da Srbija, nekad uspešne ratare, hrane tajkuni iz komšiluka. Tako su Hrvati postali i prvi izvozncii srpske piletine. Naime, peradarska indsutrija ’’Cekin’’ iz banatske opštine Plandište iz sistema varaždinske ,,Vindije’’, prvi je izvoznik mesa, pera i prerađevina u EU. ’’Cekin’’ iz Planditša uspela je prva u Srbiji da uskladi svoju šproizvodnju sa taeterinarsko santiranim propisima EU i dobije izvozni kontrolni broj za evropsko tržište, kada je pileće meso u pitanju. Ovaj sistem do sada je u Srbiji uložio više od 22,5 miliona evra u modernizaciju peradarskih farmi industrije mesa, kao i savreme skladišno distributivne centre.

Prividno bogatstvo Srbije

Srbija inače, raspolaže sa 5,11 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, a od toga 4,2 miliona hektara su obradive površine. Samo u Vojvodini je obradivo 1,65 miliona hektara. Međutim, to sad psotaje samo prividno bogatrstvo Srbije, jer se ne krositi valjano.

Sekretar Udruženja za poljoprivredu Privredne komore Vojvodine Đorđe Bugarin ističe da će i u ovako siromašnoj zemlji, još siromašniji seljaci lako pristati da prodaju zemlju i za male pare, samo da je se ,,kurtališu’’ jer je decenijama obrađuju, a sve manje imaju od ne. Srbija nema nikakvu strategiju kada je u pitanju poljoprivreda, navodi Bugarin, i dodaje da nemamo ni zemljišnu politiku, a to je osnova agrarne reforme. Posle restitucije, ako se ona uopšte dogodi, mada se stalno najavljuje, doći će do velike ponude zemlje, ali ona se neće naći rukama seljaka, nego će se oboriti cena da bi zemlja otišla u ruke velikima koji će je kupiti budzašto.

To se videlo kad je ekspropisana zemlja za autoputu kod Dimitrovgrada. Država je nudila druge njive umesto uzetih, ali niko nije hteo zemlju, tražili su novac. I pored toga što smo po cenama njiva ispod Evrope, zemljište je još više obezvredila kriza, domaća, pa je svetska samo proširila. Sad je pitanje kada ćemo iz krize izaći jer se najavljuje novi talas koji će opet krenuti od najrazvijenijih.

Stranci vlasnici srpske zemlje

Predsednik udruženja paora ,,100 plus’’ paor Vojislav Malešev iz Kaća ističe da su stranci već vlasnici dela zemlje u Vojvodini. Nama je svejedno da li je vlasnik zemlje fizičko lice ili firma. Oni su već pokupovali kombinate koji u vlasništvu imaju zemlju pa su tako postali i vlasnici poseda. Mađari su kupili imanja u Perlezu, Gospođincima i Čurugu, Englezi u Srpskoj Crnji... U Srbiji stranci poseduju zemlju preko firmi koje su registrovane ovde, a do zemlje dolaze i preko naših ljudi koji su samo fiktivno vlasnici. Tako je Ivica Todorić, hrvatski tajkun i vlasnik ,,Agrokora’’ kupivši ,,Frikom’’ došao do 1.000 hektara, a sa uljarom ,,Dijamant’’ do još  4.200 hektara. Ukupno obrađuje oko 6.000 hektara. Mađarska firma ,,Hajdu Avis’’ iz Debrecina kupila je poljoprivredno dobro ,,Sloboda’’ u Perlezu sa 1.500 hektara zemlje u vlasništvu, i posle četiri godine ga preprodala naravno uz profit. Irski fond ,,Baltik prosperite’’ izazvao je dosta buke u javnosti kad je kupio poljoprivredna dobra ,,Panonija’’, PIK ,,Feketić’’ i ,,Vojvodina’’ iz Bačkog Brestovca. Kupovinom akcija u ova tri kombinata kompanija iz Irske dobila je pravo da gazduje sa 10.500 hektara. Prvi stranac koji je otkrio da ako osnuješ firmu u Srbiji možeš da kupuješ i poljoprivredno zemljište (ne zvanično) je Endru Hanter, koji je 2005. godine kupio ,,Jakšićevo’’ u Srpskoj Crnji, sa 1.000 hektara za 245 miliona dinara, preko firme ,,Kornvel’’. Primera radi, u Danskoj ne možete postati vlasnik zemlje ako nemate određeni stepen obrazovanja i dokaz da u selima živite 25 godina bez prekida. Naši političari su gladni para, gledaju kako da se ugrade, zato i donose nakaradne zakone, zatim uredbe koje ih dopunjuju i traju dok oni ne obave posao.

Kada je reč o iskustvima agrara susednih zemalja treba reći da u EU poljoprivrednici dobijaju subvencije i da ne seju pojedine kulture kada ih suviše ima na tržištu. Tako oni neće sejati pšenicu ako se ne isplati, a posle, ako je ne bude dovoljno mi ćemo morati da je uvozimo. Osim toga mali poljoprivrednici sa ovakvom agrarnom politikom će nestati, jer, kako da se sa traktorima starim više od dve decenije bore sa konkurenciom. Godinama nas je država terala da prodajemo jeftinije od cene koštanja, a kredite li lizing ljudi sad ne mogu da izdrže. Svaka vlast obećava restituciju, ali svaka namerno neće ni da je sprovede, govori Malešev. Cilj takve politike je da zemlju ne bi dobili ili kupili seljaci već neko sa strane. Dakle, izgubićemo i tu utakmicu zato što nemamo para. Bilo je dozvoljeno pojedincima bliskim vlasti, da recimo u Vojvodini pokupuju najbolje posede. To je slučaj sa Miletom Jerkovićem, a kada je negde u lancu pukla jedna karika, sad ga progone i oduzimaju mu zemlju. Banke neće da daju kredite seljaku, ili ih nude uz zelenaške kamate, ali ih zato olako dobijaju oni koji ne razlikuju kozu od krave.

Nije recidiv prošlosti

Kada su sadašnje vlasti krenule u rasprodaju kombinata, prvo onih koji su odlično funkcionisali i proizvodili profit, glavno obrazloženje je bilo da je to recidiv prošlosti. Treba znati da je Srbija do 90–tih godina prošlog veka imala više od 50 poljoprivrednih kombinata, ali tadašnja kriza, politička i ekonomska, sankcije, a potom i privatizacija koja je krenula 2001. godine, oterale su one ,,srećnije’’ u privatizaciju, neke u stečaj, dok je nekoliko njih, poput Poljoprivrdnog kombinata ,,Beograd’’ ipak preživelo. On je po iskustvu mnogih zemalja, opstao i ostao državni! Dakle, loše je bilo što je vlast u Srbiji većinu kombinata obeležila kao nešto što je recidiv prošlosti, deo socijalističkog ili komunističkog sistema, što apsolutno nije tačno, ukazuje Prostran. Oni jesu bili deo eksperimenta jedne ideologije ali nikako nije bilo mešanja u tehnologiju proizvodnje. Generalno to su bile dobro postavljene ekonomske celine. Oni su uživali veliki ugled ekonomista razvijenog zapada koji su davali visoke ocene za rad i funkcionisanje ovih kombinata. Primarna proizvodnja bila je povezana s preradom i trgovinom, a bili su i investiciono ,,potkovani’’, jer su imali i svoje banke.

Među onim kombinatima koji su svoju sudbinu odredili 90-tih jesu ,,Godomin’’ kod Smedereva, ,,Krajina vino’’, ,,Džervin’’, PIK ,,Požarevac’’, PIK ,,7 jul’’ u Šapcu i mnogi drugi. Oni koji su uspešno privatizovani sada su u vlasništvu domaćeg ili stranog kapitala. Neki posluju dobro, a ima i onih koji ne. Među onima koji opstaju, bolje ili lošije rade, su PIK ,,Bečej’’, ,,Jedinstvo’’ Apatin, ,,Napredak’’ z Stare Pazove, ,,Podunavlje’’ iz Čelareva, poljoprivredni kombinat ,,Stari Tamiš’’ u Pančevu, pa poljoprivredno dobro u Dobanovcima... Tu je, svakako, i ona treća vrsta kombinata koji su se posle stečaja ili posle privatizacije ponovo rehabilitovali, kao što je ,,Dragan Marković’’ iz Obrenovca. Zakon o privatizaciji, nova vlast koja je došla posle oktobarskih promena 2000. godine, donela je 2001. godine Prva privatizacija u oblasti poljoprivrede obavljena je 2002. godine i do kraja 2006. godine privatizovano je više od 100 poljoprivrednih organizacija, među kojima je i osam velikih kombinata koji su prodati na tenderu. Među njima su: ,,Agrounija’’ u Inđiji (8.500 hektara), ,,Mitrosrem’’ u Sremskoj Mitrovici (8.919 hektara), Napredak’’ u Staroj Pazovi (7.100 hektara), ,,Jedinstvo’’ u Apatinu (6.820 hektara), ,,MK Komerc’’ kupio je tri kombinata. ,,Delta M’’ dva, a konzorcijum ,,Mirotin’’ doo ,,Oktanol’’ i ,,Finamiskim’’ i ,,Tobako’’ po jedan.

Ipak najveći kupci zemljišta su domaći tajkuni. Oni su u privatizaciji kupovali poljoprivredne kombinate, pa ih je hektar zemlje koji je išao u firmu koštao i manje od 500 evra. Profit od preprodaje zemlje, koji ih čeka za koju godinu, kad Srbije uđe u EU (mada su prognoze zvaničnika EU, ali i američkih obaveštajnih službi CIA i NICA) da će se to dogoditi tek 2020. godine, biti enorman.

I na kraju kada je reč o privatizaciji, kompletnoj u Srbiji (poništena je svaka peta), a posebno kada je reč o agraru treba istaći da pravi domaćini ne prodaju zemlju... A, i kada se kupuje kuća i zemlja kupuje se od onog ko je nije gradio, već od naslednika. Tada je mnogo jeftinija. Zato su samo naslednici pevali bećarac ,,Da sam bogat, ko što sam jedinac, ne bi nikad spavo, sve bi lanac po lanac prodavo...’’ Posmatrano iz ugla vlasnika naslednika, mnogo lanaca zemlje, teza iz bećarca je potpuno tačna, posebno ako nešto oranica ostavi za prodaju kada u celosti stupi na snagu Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Srbije i EU. Nema sumnje, tada će to biti baš berićetna trgovina, po principu prodaš jedan dobiješ sto... Međutim, za državu Srbiju takva trgovina može doneti mnogo muka za koje leka neće biti... Jer, na selu živi polovina stanovništva, a trećina zaposlenih je u poljoprivredi koja u vreme krize sa pratećim delatnostima donosi polovinu bruto proizvoda zemlje! To se sve stvara uz ekstenzivnu proizvodnju, a razlog tome je što vlasti u Srbiji neće da priznaju da je ona agrarna zemlja. I pored toga što Srbija ostvaruje suficit u izvozu hrane, FAO nam prognozira da ćemo uskoro biti zavisni od uvoza hrane. Uz to ukazuju da je srpska nacija postala pothranjena što ukazuju i podaci o padu potrošnje hrane...

Antrfile

Izostao Mile Jerković

Donedavno se u eliti nalazio i Mile Jerković sa 16.000 hektara, kao i šest drugih preduzeća, ali je Agencija za privatizaciju s njim raskinula veliki broj ugovora (pominje se sedam), a i on sam je, kako pišu mediji, deo, navodno prodao vođi narko klana Darku Šariću. Jerković je inače bio blizak prijatelj pok. Željka Ražnatovića – Arkana, zajedno su vodili ,,oslobodilačke borbe’’ za vreme ratova na prostorima Jugoslavije. Deo kupljene zemlje, ali i firmi ponajviše u Vojvodini, imao je na svom imenu i imenu svoje kćeri, pa čak i drugih rođaka. Međutim, zbog nepoštovanja ugovornih obaveza Agencija za privatizaciju mu je oduzela nekoliko preduzeća, koja su potom završila u vlasništvu nedavno uhapšenog advokata Darka Šarića – Radovana Štrpca. ,,Što se tiče firmi koje su kupovane preko Štrpca, otkud ja znam odakle im novac, otkud znam poreklo tih para’’, kazao je Jerković, ,,šampion ’’ privatizacije. Njega sad očekuje izvršenje kazne od tri godine zatvora zbog navodnog šverca cigareta.

Gazdama izmaklo 46 firmi

Prognoze da će u ovoj godini poništavanje privatizacija uzeti maha već su se obistinile, kad je i o poljoprivredi reč. Samo u januaru poništeno je deset privatizacija poljoprivrednih preduzećima u Srbiji. Do sada je u vodu pala bezmalo petina privatizacionih ugovora o poljoprivredi. Da je taj trend uzeo maha u poslednjih nekoliko meseci najbolje govori i podatak da smo od polovine 2004. godine kada je raskinut prvi, do oktobra prošle godine zabeležili ukupno 27 poništenih ugovora, a sada ih je, prema podacima Agencije za privatizaciju – 46! Inače, od 2002. godine do kraja prošle u Srbiji je, mahom na aukcijama, prodato 260 agrarnih preduzeća. U agenciji za privatizaciju navode da su osnovni razlozi za raskid ugovora u ovim preduzećima to što novi vlasnici nisu plaćali rate, nisu poštovali radno-pravne propise, raspolagali su imovinom suprotno odredbama ugovora, nisu održavali kontinuitet poslovanja.

Od prošle jeseni do sada bez poljoprivrednih preduzeća ostalo je 19 novih vlasnika. Najskuplja privatizacija među raskinutim u tom periodu je ona u Ribarskom gazdinstvu Beograd, vredna više od 10 miliona evra. Ona je prekinuta 28. decembra 2009. godine i to zbog otuđenja imovine. Ovo preduzeće je 2007. godine kupio Tomislav Đorđević. To je inače jedna od najskupljih raskinutih privatizacija u poljoprivredi i po vrednosti je iza ,,Bačke’’ u Kuli za koju je Mile Jerković dao 14,5 miliona evra, a bez koje je ostao prošle godine. Ovaj biznismen, nekadašnji kralj drumova, nije se proslavio u ovom poslu. U kratkom periodu je ,,pod svoje’’ uzeo nekoliko firmi, ali je ubrzo bez nekih ostao. Osim ,,Bačke’’, izgubio je i ,,Sontu’’ u Sonti, ,,Agrobačku’’ u Baču (koju je platio 5,2 miliona evra), somborskog ,,Aleksu Šantića’’ (koji je platio 5,3 miliona evra)... Drugom velikom gubitniku privatizacije u poljoprivredi, glavnom akteru afere ,,Agroživ’’ Miroslavu Živanovu, izmakla su se četiri privatizovana posla. Ovom nekadašnjem gazdi oko 11.000 hektara, odnosno, kako su govorili u njegovoj kompaniji, 15.000 hektara vojvođanskih oranica, izmaklo je poljoprivredno dobro ,,Jabuka’, preduzeće ,,Napredak’’ kao i ,,Peščara’’ i ,,Novi Kozjak’’ u alibunarskoj opštini. Agencija za privatizaciju poništila je i sva četiri ugovora o prodaji. Time je top lista domaćih veleposednika izmenjena, pa Đorđije Nicović, Milorad Mišković, Miodrag Kostić i Petar Matijević nemaju ozbiljnih takmaca.

Jedan od primera poništavanja loših novijih privatizacija je primer veterinarskih stanica. Prošle i pretprošle godine one su bile najčešće na aukcijskoj prodaji. Nisu bile jeftine, a neki novi vlasnici u tom pazaru nisu štedeli. Ukupno ih je prodato 100 u celoj Srbiji, a do sada je raskinuto 19 ugovora. Među njima su stanice u Novom Sadu, Petrovcu, Šidu, Bačkoj Topoli, Subotici, Velikoj Plani, Žagubici... Javnu veterinarsku službu, Veterinarsku stanicu u Novom Sadu kupio je 2008. godine Veljko Šćepanović, zapravo njegova majka Vera, i to za blizu 1,1 miliona evra. Početna cena na aukcijskom nadmetanju porasla je za više od 12 puta, a bilo je sedmoro zainteresovanih. Novi vlasnici tada su izjavili da su stanicu kupili porodično i da će nastaviti sa istom delatnošću. Ova familija kupila je još dve veterinarske stanice. U decembru prošle godine Agencija je raskinula ugovor o kupovini Veterinarske stanice Novi Sad zbog neodržavanja kontinuiteta poslovanja, neinvestiranja i nepoštovanja socijalnog programa. Veterinarska stanica u Subotici prodata je za 1,5 miliona evra polovinom 2008. godine, a zbog neplaćanja rata sav posao je pao u vodu. Pomenimo i da je u decembru 2009. godine raskinuta i privatizacija siriškog ,,7. jula’’. Razlog je, navode u Agenciji za privatizaciju, neodržavanje kontinuiteta poslovanja. Firma je bila prodata za 6,4 miliona evra. Novi, sada već bivši vlasnik, bio je konzorcijum koji je predvodila Anka Lončar.

Najskuplja privatizacija u srpskom agraru bila je prodaja ,,Mitrosrema’’ za koji je ,,DSD tobako’’ dao 15,1 miliona evra. Preduzeće ,,Doža Đerđ’’ u Bačkoj Topoli plaćeno je 14,5 miliona evra, a ,,Delta’’ je za apatinsko ,,Jedinstvo’’ dala 12,6 miliona evra. Đorđije Nicović, odnosno njegove ,,Irva investicije’’ za PIK ,,Bečej’’ dale su 12,3 miliona evra, a 13 miliona evra vredela je ,,Nova budućnost’’ u Rumi. I PIK ,,Bečej’’ sad loše posluje pa je Nicović nedavno izjavio da bi ga sad ustupio državi i – džabe!?

                                          PETORKA OD 100.000 HEKTARA