Pored toga što je čak i predsednik Tadić obećao poljoprivrednicima veći poljopriveredni budžet, on je samo neznatno povećan u odnosnu na predhodnu godinu, kada je njegovo učešće u ukupnom budžetu bilo najmanje u istoriji Srbije i iznosilo je samo 2,2 odsto. To malo povećanje je uticalo da je sada njegovo učešće drugo najmanje u istoriji, piše ex ministar poljoprivrede u Vladi Srbije Goran Živkov koji je danas konsultant u FAO. 

Nominalno, on je čak manji nego što je bio pre šest godina, iako je u odnosu na tu godinu ukupan budžet više nego dupiliran. Rezulatat toga je nezadovoljstvo poljoprivrednika koje se izražava (za sada samo) saopštenjima raznih udruženja koja hoće da znaju šta se to desilo pa su ostali dobili duplo više para, u odnosu na 2004, a poljoprivreda ni toliko. Takođe pitaju zašto poljoprivreda ima samo deklarativnu vladinu podršku, a ne i finansijsku.

Njihova pitanja su na mestu. Međutim da li je visina budžeta toliko važna i da li je moguće imati uspešnu poljoprirvedu i zadovoljne poljoprivrednike i bez velikog agrarnog budžeta?

Agrarni budžet je sredstvo kojim se trebaju ostvarivati (ili ubrzavati) zacrtani ciljevi agrarne politike i kao takav njegova veličina jeste važna ali je još važnije kako se on koristi, da li se njime postižu određeni ekonomski i socijalni efekti ili samo politički. Znači veličina i način njegovog korišćenja u značajnoj meri mogu usmeravati poljoprivredni razvoj. Međutim, on jeste samo sredstvo koje treba da upotpuni celokupnu agrarnu politiku a ona nije samo budžet, nego mnogo više. Zabrana uvoza sojine sačme ili izvoza žitarica su dobri primeri kako se jednom odlukom gotovo celokupna vrednost agrarnog budžeta uzme od poljoprivrednika, da li zato što moraju da plaćaju najvišu cenu sojine sačme na celom svetu ili što im je onemogućeno da izvozom ostvare bolju cenu.

Agrarna politika se sastoji od stotina odluka godišnje, koje kreatori politike donose iz ubeđenja da su one ispravne, bilo za javno ili njihovo lično dobro. Neke su najbolje rešenje, neke možda malo manje dobro, a neke su možda i najgore. Ukoliko se ne donesu one najbolje razloga mogu biti samo dva - ili se nije htelo ili se nije znalo. Ako se znalo a nije se htelo, onda je to obično pitanje korupcije ali ukoliko se nije znalo onda je to pitanje kapaciteta Ministarstva da kreira politiku. Potreban je veliki kapacitet da bi se ne samo donosila nego i sprovodila i kontrolisala agrarna politka, naročito u zemljama u tranziciji i pogotovo onima koje žele da budu deo zajedničke agrarne politike EU. Specifično za Srbiju potrebno je kreirati politiku koja će omogućiti uključivanje malih proizvođača u moderan tržišni lanac, privući investicije u preradne kapacitete i izgraditi kapacitete za korišćenje EU fondova. Ovi izazovi neće moći da bude urađena sa postojećim brojem zaposlenih u Ministarstvu poljoprivrede jer je ono najmanje po kapacitetima u odnosu na potrebe u celoj Evropi. Dodatno ima jako negativnu strukturu zaposlenih jer ima čak pet državnih sekretara, još više direktora, nekoliko savetnika, pa samim tim i puno sekretarica, vozača. Malo je stručnih lica, koji se sada još otpuštaju i to čak u mnogo većem procentu nego u drugim ministarstvima.

Zato jeste čudno smanjivati i ovako mali broj stručnjaka u Ministarstvu i limitirati agrarni budžet, a kleti se u poljoprivredu kao najveći prioritet. Upravo zato koliko su poljoprivrednici zabrinuti zbog malog budžeta i kako se on troši, još više treba da budu zabrinuti zbog kapaciteta ministarstva za donošenje adekvatne politike.