Zaboravljeni farmeri iz Macve
Više od 50 odsto gazdinstava u Mačvi posejaće ovog proleća na svojim njivama kukuruz. Kao i obično i u ovoj setvenoj sezoni, Mačvani se kao i većina farmera u zemlji sreću sa različitim problemima, od kojih se s punim pravom može reći, da je "živi novac" ili keš" najveći. Veoma plastično, farmersku priču objašnjavaju troškovi za setvu, na primer, jednog hektara kukuruza. Da bi se uopšte zasejala neka kultura prethodno je neophodno pripremiti zemlju, za šta treba platiti 2.000 dinara, naravno pod uslovom da gazdinstvo nema traktor što je slučaj sa svakim trećim domaćinstvom u ovom regionu. Samo sejanje košta oko 1.500 dinara. Za površinu od jednog hektara neophodno je kupiti minimum 15 kilograma semena što košta oko 2.500 dinara. Onda sledi đubrenje. Za istu površinu kukuruza treba obezbediti oko 400 kilograma "15" i 200 kilograma "kana", što košta oko 7.000 dinara. Na red onda dolaze herbicidi. "Gvardijan" i "Atrazin" su sredstva koja se najčešće koriste u ove svrhe a njihova upotreba za hektar kukuruza košta farmera i Srbiji oko 1.600 dinara, s obzirom na to da treba potrošiti oko 3 litre ovih sredstava za zaštitu i prehranu bilja. Nakon svega ovoga treba špartati njivu za šta je neophodno izdvojiti najmanje 2.000 dinara. Kad kukuruz nikne, uz Božiju pomoć najčešće, treba ponovo isprskati njivu drugim sredstvima što opet bar za sada košta oko 2.000 dinara. Ako godina bude dobra uz minimalnu upotrebu mineralnih đubriva i herbicida, seljak će sa hektara da ubere između 80 metara i vagona kukuruza u klipu, čija je cena na tržištu oko 5 dinara za kilogram. Kad je reč o nafti koju država obezbeđuje i to 60 litara po hektaru, farmersko iskustvo govori da to nije dovoljna količina ni za setvu i branje jednog hektara zemlje, tako da je i za takve potrebe neophodno uložiti novac.Treba doduše istaći da većina seljaka kukuruza najčešće koristi za ishranu stoke i da se veoma male količine ove kulture nađu na berzi. Stekao se utisak u poslednjih godinu dana da država pomaže poljoprivrednicima, međutim, podaci na terenu govore drugačije. Mikan Lazarević, referent na poslovima vezanim za ratarsku proizvodnju već duže od 30 godina, u zemljoradničkoj zadruzi "Bubanja" iz Glušaca u opštini Bogatić kaže da je od 700 gazdinstava sa 2.200 hektara zemlje u ataru ovog sela, registrovano oko 60 odsto. Svi registrovani su konkurisali za kratkoročne kredite koje su naravno i dobili, da bi se onda desio svojevrstan paradoks. Samo 5 odsto tog novca se vratilo u poljoprivrednu proizvodnju, dok je ostatak sredstava potrošen u smislu vraćanja dugova državi za struju, porez, telefon i tako dalje. Iz navedenog može se zaključiti da seljaci nisu zadovoljni visinom kredita i da taj manevar ministarstva posmatraju kao "mazanje očiju". -Nestabilna poljoprivredna proizvodnja u ovom regionu najčešće je izazvana nestabilnošću poljoprivrednog tržišta u celini. Na primer, seljak kupi prase za tov a onda se najčeće desi da ga proda po nižoj ceni od one koju je platio. Godinama takav proces učinio je da seljak više nije spreman da rizikuje. Seljake u ovoj opštini najviše boli to što su zaboravljeni i što se sa ovakvim načinom proizvodnje vraćaju u doba naturalne razmene o kojoj su samo čitali-ocenio je Lazarević. Objavljeno u "Pregledu" 12.04.2005