VINSKI PUTEVI I STRANPUTICE - SVETI STEFAN U BRDIMA
Kad su osamdesetih godina 19. veka francuski vinogradi stradali od filoksere, a potomcima Gala zapretila prinudna vinska prohibicija, Francuzi su dolazili u Negotinsku krajinu po kalemove vinove loze i vino plaćajući ćabar (jedan ćabar 50 litara) suvim zlatom – ''napoleonima''. Tada su u Rajaćkim pivnicama, Rogljevu, ali i ostalim selima tog kraja, Rajcu, Smedovcu i drugima podignuta naselja u ćast i slavu vina. Ali, nisu samo Francuzi dolazili u ovaj kraj Srbije, već su i vinogradari iz Negotinske krajine učili ovaj težak posao, koji iziskuje posvećenost i veliku ljubav – u Monpeljeu u Francuskoj, odakle su doneli mnoga znanja i usavršili veštinu pravljenja ovog pića za bogove. Vino isceđeno od grožđa koje je raslo u vinogradima ogrejanim suncem i do 265 dana u godini, ćuva se u vinskom selu takozvanim pivnicama, odnosno ''pimnicama'' kako ih meštani zovu. Toliko sunćanih dana u bivšoj Jugoslaviji imao je samo Hvar. Ne tako davno bili smo zelja ćokota, grožđa i vina, a danas slavske kolaće prelivamo uvoznim crnjakom. U selu se radi i konaći, a u vinskom naselju, koje u svojoj okamenjenoj lepoti podseća an Sveti Stefan, ali u brdima, ćuvaju se baćve skrivene zidovima debelim i do 80 santimetara, na temperaturi, koja je i po letnjoj pripeci i po zimskom mrazu uvek 12 do 16 stepeni Celzijusovih. Iz Rajaćkih i Rogljevskih ''pimnica'' puca pogled na seoska domaćinstva i vinograde u nizini, sve tamo do granice sa Bugarskom, gde je carinski prelazi Mokranje – Vidin. Kompleks Rajaćkih pivnica je svetska retkost koja zaslužuje da se nađe pod zaštitom UNESKO-a. U njemu ima ćak 270 vinarskih podruma, specifićnih zdanja sa posebnom atmosferom koju najviše cene ljubitelji dobre kapljice... Kada se ulazi, penjući se iz sela Rajac u blizini Negotina u ovaj zaselak, stiće se utisak koji izaziva i štenja nekih od fantomskih gradova izgrađenih za potrebe snimanja filmova. U ovom kompleksu niko ne stanuje, ali iza gotovo jednoobraznih zdanja vinskih podruma nije praznina kao iza kulisa već baćve sa poznatim rajaćkim vinima. Nigde na Balkanu na postoje specijalno građeni objekti van sela ćija je iskljućiva namena proizvodnja i ćuvanje vina, a u blizini vinograda, kao u Negotinskoj krajini. Te pivnice su nastajale od polovine 18-tog do tridesetih godina prošlog veka. Kuće su ušorene i povezane ulicama, sokacima i trgovima. Podrumi su delimićno i ukopani u zemlju, a na spratu su prostorije za boravak samo u doba berbe ili negovanja vina. Ovde se uzgajaju i autohtone sorte grožđa od kojih se dobijaju vina specijalnog bukea. To je ''zaćinak''. ''ćetereška'', ''bagrina'' i crna ''tamjanika''. Ono što sigurno ovde nećete naći je - pivo. Zato zabunu i izaziva i naziv – Rajaćke pivnice. Jedno od logićnijih objašnjenja koje smo dobili je da se ovaj kompleks zapravo zvao pinice ili pijnice, po tome što se ovde dosta pije vino. Ali, da li je greškom ili namerom, neko je to u katastru svojevremeno pokrstio u pivnice. Sve je nastalo kako ističe prof. dr Boža Mihajlović, još 1713. godine kada je ovde zavladala Austrougarska. Do tada ovim krajem harali su Turci, a narod nije poštovao zakon po kome nijedno zdanje ne sme biti veće od ''turske ćalme'', otomanske građevine ine, pa je 1710. godine veliki broj starih vinskih podruma spaljen u znak odmazde. Vinice, što je bio pravi naziv za ove građevine, poćele su da se obnavljaju i pri građenju je korišćen kamen pešćar, ali i takozvana ćobna – smešano blato i slama na drvenoj osnovi. Zbog takve gradnje u ovim vinicama temperatura varira tokom godine samo za oko pet stepeni, što pogoduje ćuvanju vina. Od 270 vinskih podruma, po rečima Mihajlovića, rođenog Rajćanina, koji i sam ovde ima svoju vinicu, oćuvano je više od 200. Ove turisti još uvek ne dolaze, organizovano, ali kada poćne obnova vinica za njihov dolazak neizbežan dodatak pri obnovi svih zdanja trebalo bi da budu i ''jazluci'' (terase) sa kojih pogled puca na dolinu Timoka. Kao kontrast istinskim prirodnim lepotama ovog kraja deluje baš taj pogled, jer obale Timoka još trpe posledice ekološke katastrofe od pre blizu tri decenije kada se u Borsku reku, a zatim u Timok, izlio sadržaj flotacije borskih rudnika. I sada posle toliko godina uz obale Timoka nikakvo bilje ne niče. Ali, kada probate vina iz ovih podruma zaboravite na ovu davnu nesreću. Belo vino koje proizvodi Mile Stanković zvani Pećurka, on zove ''rajski belo'', mada zna da se ono pravi od sorte belog grožđa koja preovlađuje na obalama Rtanje i ove se rajnski rizling. On istiće da u selu Rajac, gotovo i nema onih koji umiru od srćanih oboljenja i pate od bolesti krvnih sudova. To je dokaz, vele, da vino blagotvorno utiće na zdravlje. doduše, nismo ih pitali da li ima onih koji imaju problema sa jetrom, jer to je pitanje mere u pijenju, a ne da li je vino zdravo ili ne. Cele porodice iz više generacija ovde žive sa vinom i od vina. To istiće i Gradimir Stanković – Grade koji ima podrum u Rogljevu. On u svom podrumu godišnje preradi 70 tona grožđa, od ćega najveći deo ubira sa svojih plantaža. Na obližnjim brdima oblivenim suncem poseduje tri hektara špalirskog zasada vinograda sa sortama grožđa za proizvodnju vrhunskih vina: kaberne sovinjona, crni burgundac, game, šardone, rajnski i italijanski rizling... Pored proizvodnje grožđa i vina poseduje voćnjaka proizvodi i rakije dunjevaću, šljivovicu, travaricu i komovicu. U domaćinstvu Gradimira Stankovića su ćetiri generacije, od najmlađih ćerki do najstarijeg dede sa 86 godina. Mi živimo od vina, sa vinom i za vino, kaže Grade. Cilj nam je da u narednom periodu uz održavanje postojećih zasada modernizujemo podrume i angažujemo se na razvoju vinskog turizma. Ovo vinogorje nalazi se na istoj geografskoj širini kao i Bretanja u Francuskoj. Ali, sada se ovde mogu videti i zapušteni vinogradi. Jer, po rečima direktora ''Srbijavina'' Radeta Jovanovića, u Srbiji je nekada bilo blizu 100.000 hektara vinograda, dok se oni danas nalaze samo na 38.000 hektara. iako statistika daje podatak da ih ima ćak na 70.000 hektara. U ovoj godini će se sa tih površina srpskih vinograda dobiti i više od 300.000 tona grožđa. Od toga je oko 140.000 tona tržni višak ''Nije dobro što smo i pored izvanrednih uslova, sve manje zemlja vina i vinograda, a sve više uvozimo vino. Jer, već tri decenije kod nas traje lagano satiranje vinograda i opadanje potrošnje vina. Sa svega sedam do osam litara popijenog vina godišnje po stanovniku, odnosno dvadesetak, ako se uzmu u obzir i žestoka pića nastala od vina i grožđa, spadamo u red zemalja s veoma niskom potrošnjom. Izgubili smo trku s jeftinim rakijama i pivom. Jer, vino se pije ''viljuškom''. Sa opadanjem životnog standarda i kupovinom moći potrošaća i plasman vina zakonomerno opada. Treba reći da više od 85 odsto vinograda nalazi se u rukama seljaka. Danas selo i seljak nisu zainteresovani za taj skup, težak i znalaćki posao. Za podizanje hektara vinograda potrebno je 15.000 evra, ali ono što je predviđeno agrarnim budžetom samo je ipak ''kap vode u moru'' ukupnih troškova. Čak i kada se sve savlada, pa još i dobro rodi, dođe niska otkupna cena i višemesećno pa i godišnje zakašnjenje u plaćanju. Eto, cena grožđa je već nekoliko godina nepromenjena. Ove godine se seljaku plaća između 11 i 17 dinara po kilogramu, a tako je bilo i prethodnih godina. Seljak sve pamti i dobro zna da raćuna'', navodi Jovanović. I u ovoj delu Srbije sad se mogu videti i zapušteni vinogradi. nebriga države, kažu. Kako tvrdi Boža Mihajlović pod lozom u ovom vinogorju i dalje ima oko 1.000 hektara. U Negotinskoj krajini nekada su stvorene još dve autohtone sorte grožđa od kojih je, naravno, pravljeno vino. To su crni i beli ''otelo'' i ''kerbomet''. ali ustanovljeno je da se pri vrenju šire od ovog grožđa oslobađa velika kolićina metil alkohola koji je kao što se zna, veoma štetan po zdravlje. Zbog toga su ove sorte grožđa dospele na crnu listu i zabranjene su pre tridesetak godina. Vinogradi sa ovim grožđem su raskrčeni i ova vina je gotovo nemoguće bilo gde pronaći. Odatle se godišnje može dobiti oko 100 vagona vina. Još se pamte i uspesi ovdašnjih vinara koji su u Londonu 1922. i 1927. godine dobili zlatne medalje za vina autohtonih sorti grožđa. U novijem periodu ''Krajina vino'' iz Negotina uspelo je da 1996. godine uđe među 20 najkvalitetnijih proizvođača i dobije sertifikat za izvoz u Englesku svog vina ''game''. Ovo crno vino prošlo je i ove kontrole i do čak 7.000 uzoraka iz celog sveta svrstano je među najbolja. Do Rajaćkih pivnica stiže se iz Negotina uskim putem koji na četiri mesta preseca prugu, a zatim kroz samo selo Rajac sve do vrha brda. Ovde telefona nema. Ima samo struje, vode, vina i duše. Seljaćke napaćene duše, kako kažu vinari. Ali u ovim vinskim selima vije se i duh Svetog Trifuna, zaštitnika vinara i vinogradara. Današnju žitelji sela istiću da je najberićetnijih period bio ona između dva rata. Država je garantovala otkup po stimulativnim cenama. Ovde je tada živelo 1.800 ljudi, danas ih samo tri stotine. U Srbiji se ponovo danas govori o otvaranju vinskih puteva. Oni bi znaćajno doprineli podizanju kvaliteta vina i odrazili bi se povoljno na standard proizvođaća kao svih onih koji bi bili ukljućeni u ovu akciju. Ti vinski putevi bi omogućili kreativno i brzo oživljavanje i oplemenjivanje turistićke ponude Srbije s obzirom na to da je već sada, desetak vinogradarskih regiona, moguće uz malo dorade i edukacije, uspostaviti ovakve vidove turizma. Mnoga vinogradarska podrućja sama organizuju, za vreme berbe, neke male svećanosti kao što su ''Pudarski dani'' u Irigu, ''Vršaćka berba'', ''Župska berba'', pa na dane vina u gradu grožđa i gvožđa – Smederevu, na dana obeležavanja berbe na Paliću gde se na pesku loza gaji gotovo 2000. godina, a aromatizovano vino se nekada proizvodilo u manastiru –Vrdnik, a podno Oplenca se nalazi kraljev podrum gde se nekada takođe proizvodilo kvalitetno vino, a u Sremskim Karlovcima dobar glas imaju vina proizvedena od suvog grožđa – suška, od koga se pravio ćuveni karlovaćki ausbruh – samotok. To vino i danas možete nabaviti u Sremskim Karlovcima. Autentićno vino ovog kraja je Bermet, koje su trgovci još pre 150 godina izvozili u SAD, a prema nekim podacima Bermet se nalazi o na vinskoj karti ''Titanika''. To ide u prilog ćinjenici da bi jedna da bi jedna dobro organizovana akcija, koja bi bila trajna, sigurno imala uspeha i svima donosila kako zadovoljstvo tako i prihod. Uostalom ako bi radili po ugled na svet, ali i bivše ćlanice SFRJ (Hrvatsku i Sloveniju) vinski putevi bi nas sigurno približili Evropi. Proizvodnja i kapaciteti Danas se u svetu godišnje proizvodi 27,5 miliona tona vina. Najveći proizvođaći su Francuska, Italija, Španija, SAD, Portugal... Godišnja potrošnja vina u Francuskoj je 60, Italiji 50, Nemačkoj 22,5, SAD 12 litara po osobi. Nove vinske sile su Novi Zeland, Australija i Čile. U centralnom području Srbije, postoje kapaciteti za preradu vina od 300.000 tona, u Vojvodini 72.000 tona, a na Kosovu i Metohiji 80.000 tona. Crna Gora sa svojim podrumski m kapacitetima zadovoljava potrebe, a locirani su mahom u primorskom delu zemlje, kombinatu u Podgorici i kod privatnih proizvođaća. Pored toga u Srbiji postoje i komercijalni podrumi koji mogu da prerade 118.000 tona vina i drugih proizvoda od grožđđ. Najveće plantaže u Srbiji su u Vršcu sa 1.700 hektara, navodi generalni direktor ''Vršaćkih vinograda'' Dragan Stupar. Naši podrumi su kapaciteta 3.400 vagona, odnosno 34 miliona litara i to je jedan od najvećih kapaciteta na jednom mestu u Jugoistoćnoj Evropi. Za sada se izvozi samo 10 odsto proizvodnje, a pa je prodor na evropsko tržište sad prioritet ove firme. Beogradski ''Navip'' i kruševaćki ''Rubin'' imaju po 700 do 800 hektara, dok ''Plantaže 13. juli'' u Crnoj Gori u jednom kompleksu od blizu 2.000 hektara. Od nekadašnjeg izvoznika, mi smo postali uvoznici vina. ''Naš cilj je da i vina postane srpski izvozni proizvod. Iz bivše države godišnje se izvozilo 1,3 do 1,4 miliona hektolitara vina. to je bilo 20 odsto ukupne domaće proizvodnje. Proizvodnja u SCG danas ćini jedan odsto svetske proizvodnje vina, a potencijali su mnogo veći. U prošloj godini deficit sa svetom je bio 10 miliona dolara, a za prva tri meseca ove godine 1,5 miliona dolara. Ekonomisti istiću da bi od izvoza vina mogli godišnje da prihodujemo 80 do 100 miliona dolara. Ali, to je za sada samo – san'', kaže Mihajlović. Samo šansa U Srbiji je 1971. godine bilo 114.000 hektara pod vinogradima, 1998. godine te površine su smanjene na 81.000 hektara, a godinu danas kasnije na 75.000 hektara. Lane je izvezeno vina za osam miliona dolara, a nekada je to bilo i više od 30 miliona dolara. Nekada se izvozimo u tridesetak zemalja sveta, a sada su jedina strana tržišta našim vinogradarima bosansko - hercegovaćko i rusko. Prošle godine je iz Makedonije uvezeno vino u rinfuzi za 15 miliona dolara ćime je stvoren veliki devizni debalans na štetu domaćih vinogradara. Procene su da sad u zemlji ima najviše 38.000 hektara vinograda (iako statistika prikazuje ćak 70.000 hektara) ,a od toga u Vojvodini je oko 7.000 hektara. Strućnjaci tvrde da mi imamo mnogo bolje uslove za za proizvodnju vina od Francuske, gde je zemljište loše, a ni klima ne odgovara vinovoj lozi. Italijani i Francuzi se ćude i ne veruju da je u našem grožđu oko 22 do 24 odsto šećera, jer je u njihovom jedva 17 odsto. ''Uvoz vina, primera radi iz Makedonije po 18 dinara za litar ugrozio je domaću proizvodnju koja stoji ne prodata. Primera radi proizvođaći iz Erdevika su ''Navipu'' nudili vino boljeg kvaliteta, ali za 25 dinara, i nisu hteli da ga uzmu, jer su ga uvozili iz Makedonije. Na severu Baćke uvozi se grožđe iz Mađarske. Inaće, vina ima na hiljade, a samo u Srbiji oko 700 vrsta'', navodi sekretar Udruženja za poljoprivredu Privredne komore Srbije Milan Prostran. Svet i vino U svetu se godišnje proda šest miliona tona vina i obrne šest milijardi dolara. Kod nas opadaju i površine pod vinogradima, proizvodnja vina i njegov izvoz, a jedino raste uvoz. Primera radi, 1984. godine u Srbiji se pod vinogradima nalazilo 98.000 hektara, a 2003. godine samo 42.000 hektara. Sad se godišnje proizvodi oko 400.000 tona grožđa. U zemlji nma opada i potrošnja vina, pa se sad po jednom stanovniku godišnje troši oko l0 litara. ''Naše mogućnosti su da se od izvoza vina godišnje u deviznu kasu slije 80 do 100 miliona dolara. Ali, u ovoj delatnosti u tom slućaju treba zaposliti 400.000 do 500.000 ljudi, na svim nivoima privređivanja od bazne proizvodnje do ugostiteljstva i turizma. Za to je potrebno da država stvori uslove za proizvodnju i rad u ovoj delatnosti. Inaće, već od ove godine poćinje da se obavlja i regionalizacija i podela rada u Evropi, pa ako nemamo površine pod vinogorjem i dobar sortiment, može se desiti da budemo izbrisani iz vinskih karti Evrope'', navodi boža Mihajlović.