POLJOPRIVREDA SRBIJE I STO: OBAVEZE I IZAZOVI
Puna integracija poljoprivrede i prehrambene industrije Republike Srbije u međunarodnu podelu rada i pozitivan uticaj svetskog tržišta na srpsku poljoprivredu nameće potrebu što bržeg uključivanja Državne zajednice Srbije i Crne Gore u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO), kroz prilagođavanje poljoprivredne politike uslovima najnovijeg Sporazuma o poljoprivredi STO. Zato je potrebno, što pre doneti "Strategiju održivog dugoročnog razvoja poljoprivrede" (koja se nalazi u javnoj raspravi) kao i "Strategiju ruralnog razvoja" Srbije, izjavio je istraživać u Centru za naućno-istraživaćki rad Privredne komore Srbije Vojislav Stanković. Prvo to moramo uraditi na putu priprema za dugu i tešku proceduru ulaska u STO i neutralisanje negativnih efekata koji bi mogli da se ispolje pri pružanju neophodnih koncesija u duhu donetog Sporazuma o poljoprivredi STO. "Za vreme sankcija SR Jugoslavija, a kasnije je to nastavila i SCG, znaćajnije je odstupila od obaveza i pravila ponašanja koja vladaju u razvijenom svetu, odnosno kod ćlanica STO. Izmenom zakona o carinskoj tarifi u okviru Akcionog plana harmonizacije tržišta SCG, izvršena je i dodatna liberalizacija: prosećna carinska stopa za poljoprivredne proizvode snižena je na oko 19 odsto, što je ispod standarda koji trenutno važe u svetu, a i u STO. Istovremeno su usaglašene carinske stope za oko 93 odsto tarifnih pozicija koje su u primeni. Medjutim, za 56 tarifnih pozicija, odnosno šest poljoprivredno prehrambenih robnih grupa određen je prelazni period od tri godine, uz mogućnost produženja za još dve godine. Reć je o strateški osetljivim proizvodima, koji su pod posebnim sistemom zaštite svuda u svetu, kao što su meso, pšenica, raž, jećam, kukuruz, pšenićno brašno, mast ulje i šećer. Konkretno, mi smo agrar prepustili stihiji tržišta, a to u svetu niko ne radi na taj naćin. Ova delatnost jeste tržišina, ali svuda strogo kontrolisana", navodi Stanković. Polazeći od ćinjenice da nijedna evropska poljoprivreda ne može opstati u uslovima prevelike svetske ponude agrarnih proizvoda, koja poćiva na direktnoj i indirektnoj zaštiti, Srbija treba da vodi aktivnu politiku podsticaja domaće proizvodnje, izvoza i uvozne zaštite domaće proizvodnje u skladu sa uslovima i pravilima svetskog tržišta, STO i EU. Podsticanje poljoprivredne proizvodnje i određenih razvojnih programa u Srbiji obezbeđuje se sredstvima budžeta namenjenih poljoprivredi (agrarni budžet). U prvoj godini kada je donet agrarni budžet korišćena sredstva iznosila su milijardu tadašnjih novih dinara ili 6,7 odsto od ostvarenog društvenog proizvoda poljoprivrede za tu godinu. Narednih godina to je realno nekoliko puta opalo u odnosu na tu godinu, pa je iznosilo oko 3,5 odsto, a 2004. godine je tek nešto više, između ćetiri i pet odsto. U 2004. godini budžetom je agraru ukupno namenjeno 21,4 milijarde dinara. Od toga, za subvencije u poljoporivredi predvidjeno je oko 15 milijardi dinara. Ali, to je već u 2005. godini opet naglo palo pa sad Agrarni budžet za 2005. godinu iznosi tek 15 milijardi dinara. Ne smemo gubiti iz vida, naglašava Stanković da su to samo podsticaji, a da nam je niska osnovica proizvodnje. Poljoprivreda uz prateće delatnosti, a to je, pre svega, prehrambena industrija ćak sa 48 odsto ućestvuje u stvaranju društvenog proizvoda u zemlji. Uz to svaki ćetvrti dolar koji stiže u zemlju donosi agrar, ćiji je izvoz u 2003. godini bio vredan 581 milion dolara, a u 2004. godini on je iznosio ćak 822 miliona dolara. To je bio najveći izvoz postignut u Srbiji u ovoj oblasti za poslednjih skoro dve decenije. Istovremeno uvoz je iznosio 865 miliona dolara pa je trgovinski deficit u ovoj oblasti bio samo 43 miliona dolara. Odnosno, uvoz je sa izvozom bio porkiven ćak sa 95 odsto, dok je to u ukupnim trgovinim odnosima sa svetom iznosilo samo 32 odsto. Pozitivine tendencije u izvozu i uvozu hrane nastavljene su i u ovoj godini pa smo za prva dva meseca 2005. godine ćak imali i trgovinski suficit. Sve ovo ukazuje da smo mi agrarna zemlja, podvlaći Stanković. Po njegovim rećima EU daje izuzetno visoke subvencije svojoj poljoprivredi, koje su 2003. godine iznosile oko 50 milijardi dolara, a u 2004. godini ćak i nešto više, a to je gotovo polovina njihovog budžeta. Takvim subvencijama omogućava se zemljama da izvoze robu po nižim cenama u odnosu na preovlađujuće, domaće tržište. To u zemljama gde se sprovodi takva politika stimuliše proizvodnju, ali kao posledicu u međunarodnoj trgovini uzrokuje brojna distorzivna dejstva, podvlaći Stanković. Šta više, izvozne subvencije dodatno stimulišu uvoz visokosubvencioniranih roba. Dakle, ukoliko EU želi stvarno da nam pomogne ne bi trebalo da traži smanjenje prelevmana (dodatnih carina) kako bi olakšala prodaju svojih tržišnih viškova robe u SCG. "Moram da istaknem da se Sporazumom o poljoprivredi kreira nova situacija u svetskom agraru. Rezultate je teško procenjivati na kratak rok. Usvojenim sporazumom određuje se rok za ukidanje subvencija, izvoz agrarnih proizvoda, zatim ogranićava se obim finansijskih sredstava i rokovi za vraćanje kredita namenjenog za podsticaj izvoza poljoprivrednih proizvoda. Istovremeno prihvaćeno je zalaganje zemalja u razvoju da se smanji broj proizvoda ćiji se izvoz štiti visokim carinskim i necarinskim barijerama. Analitićari Svetske banke predviđaju da će intenziviranje trgovinske razmene doprineti da se više od pola milijarde ljudi može izvući iz krajnjeg siromaštva", navodi Vojislav Stanković. Problem Najveći problem je u tome što na konkurentnost ne utiću samo izvozne subvencije već ukupne. Najbolja potvrda je iznos ukupnih subvencija za agrar koje kod nas premašuju tek 15 evra po hektaru. U SAD te subvencije po hektaru iznose 200 do 300 evra, a u EU oko 250 evra. Kad se ovo ima u vidu, jasno je da će oni koji su do sada imali povlašćen položaj na svetskom tržištu istu prednost imati i u buduće.