Čuveni trkač Jusein Bolt se kune u njega – koristi ga od detinjstva kuvanog, pečenog, prženog, u čorbi, kao prilog ili glavno jelo.U pitanju je batat, sve češći sastojak na domaćim trpezama, ali i sve češći proizvod na srpskim njivama.

Bio narandžaste, bele ili ljubičaste boje, batat je postao nezaobilazan deo pijaca i supermarketa. Zovemo ga još i slatki krompir, iako sa krompirom nema nikakve veze.Batat niti pripada krompirima, niti su u rodu, zajednički im je samo krtolast koren i to što se manje-više pripremaju na isti način, s tim što batat ima široku upotrebu i u slatkim dezertima, koja kod krompira manjka. Sve ostalo, a tu spadaju nutritivni sastav i lekovitost, ide u prilog batatu.

Batat potiče iz Južne Amerike, gde se uzgaja skoro 5.000 godina, ali je rasprostranjen na svim kontinentima, a od pre nekoliko godina ova višegodišnja tropska biljka stidljivo se proizvodi i kod nas.

Oni koju se drznuli da se upuste u avanturu gajenja nečega što nije opšte poznato u Srbiji tvrde da se od ove krtole može zaraditi i do 10.000 evra po hektaru, a to što je sve traženiji, a još nedovoljno rasprostranjen na tržištu još je jedna stvar koja mu na našem podneblju ide u prilog.

Beli batat daje najveći prinos, ljubičasti je na glasu kao najzdraviji, a u Srbiji je najpopularniji narandžasti batat.

Batat je prava nutritivna bomba: 200 grama tog nepravilnog korena sadrži istu količinu beta-karotena koliko i pet kilograma brokolija, a samo 140 grama batata namiri preporučenu dnevnu potrebu za vitaminom E, prenosi portal Bolja zemlja.

Ukus mu je slatkast, kremast, malo podseća na pečenu bundevu, a prepun je vitamina i minerala, pa ga roditelji biraju kao prvu hranu za bebe. Restorani su počeli u jelovnicima da umesto klasičnog pomfrita služe onaj od batata, jer lepo izgleda, a i zdraviji je.

Za razliku od krompira koji trenutno košta oko 50 dinara ali mu cena pada tokom godine i mnogo niže, cena slatkog krompira se ne menja mnogo već godinama, pa je za kilogram potrebno izdvojiti oko 250, 300 dinara.

Uprkos paprenoj ceni, batat ima svoje redovne kupce, pa veći marketi ne dozvoljavaju da gajbica sa njim bude prazna.

Batat se sadi tokom juna, a najveća boljka poljoprivrednika, suša, njemu ide u prilog. Ovaj krompir može da izdrži temperature iznad 50 stepeni celzijusovih, ali mu zato minus uopšte ne prija. Otporan je na štetočine, pa se sredstva za zaštitu praktično ne koriste, što je još jedan od razloga njegove popularnosti na tržištu.

Batat se vadi kada koren dostigne više od 150 grama, što se može očekivati 100 do 130 dana nakon sadnje. Vadi se od avgusta do oktobra i važno je završiti taj posao pre mraza. Znak tehnološke zrelosti korena je beli sok koji curi iz biljke.

Jedna biljka daje do tri kilograma korena i u komercijalnoj proizvodnji prinos može biti od 20 do 50 tona po hektaru. Berba listova batata, koji su takođe jestivi, moguća je i nekoliko puta godišnje.

Za one koji hoće da odu korak dalje od same proizvodnje, mogu da se otisnu u preradu i da prave brašno od batata, pire, čips, kašice.

Izvor:https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2021&mm=02&dd=10&nav_id=1809221

Srbija ima veoma povoljne klimatske uslove za uzgoj lekovitog bilja iako je ovo, nažalost, nedovoljno iskorišćen poljoprivredni sektor kod nas. Statistički pokazatelji govore da je uzgoj začinskog i lekovitog bilja u velikoj ekspanziji širom sveta. Računica je prosta - na jedan uloženi evro vraćaju se tri. Osim toga potreba za lekovitim biljem raste iz godinu u godinu, pa je plasman mnogo lakši i brži u odnosu na ostale poljoprivredne kulture.

Cenjen kao začin i lek

Bosiljak (lat. Ocimum basilicum) je grmasta višegodišnja zeljasta biljka poznata po svom jakom i prijatnom mirisu. Poreklo vodi iz Indije, a poštovali su ga i stari Egipćani koji su bosiljak još pre  4.000 godine koristili u religijske i lekovite svrhe, i ostavili prvi pisani trag o ovoj biljci. U Evropu su ga u 12 veku doneli monasi i vrlo brzo se raširio po starom kontinentu. Danas se bosiljak kao aromatično bilje najviše gaji širom Mediterana i u Kaliforniji. U kulinarstvu najviše ga koriste Italijani i Francuzi, dobro se slaže uz sve vrste mesa, kao i paste. U Srbiji bosiljak se uglavnom koristi u hramovima i prilikom crkvenih obreda, pa se smatra svetom biljkom koja simbolizuje blagodet Svetog duha.

Bosiljak je poznat i po svojim izuzetnim lekovitim svojstvima, a može se koristi kao čaj, tinktura ili aromatično ulje. Pomaže kod prehlade, doprinosi zdravlju srca, bubrega, očiju i zuba, služi kao lek protiv depresije, kašlja i glavobolje. Ima antiupalna i antioksidantna svojstva, pa je odličan i kao prevencija za mnoge bolesti i jačanje imuniteta. Njegovi listovi bogati su vitaminima A i C, sadrže ugljene hidrate, a svež bosiljak se može koristiti kao oblog kod otečenih i bolnih zglobova.

Sve ovo su samo neki od razloga za uzgoj bosiljka koji se može gajiti na otvorenom, ali i u zaštićenom prostoru, odnosno plastenicima. U svetu postoji oko 60 vrsta bosiljka koje se razlikuju po izgledu, boji cveta, ukusu, hemijskom sastavu i geografskom poreklu. Kao glavna komponenta su eterska ulja na osnovu koji se bosiljak može klasifikovati u četiri grupe: egipatski, evropski (ima najkvalitetniju aromu) tropski i Java. Istraživanja su pokazala da kvalitet etarskih ulja kod bosiljka može varirati u zavise od svetlosti, vlažnosti i temperature u kojoj biljka raste.

 Kako se gajiti i kolika je zarada?

Stručnjaci su pedantno izračunali da je ulaganje na jedan hektar bosiljka oko 850 evra, a zarada je 1.100 evra. Bosiljak se može uzgajati i na manjim površinama, kao i u staklenicima i plastenicima gde se postiže i po tri do četiri žetve godišnje čime se zarada dodatno uvećava.

Prilikom uzgoja ove biljke treba imati u vidu da bosiljak voli toplo zemljište sa dovoljno vlage, a može se gajiti i na peskovitom zemljištu uz redovno zalivanje i prihranu. Može se uzgajati pomoću rasada ili direktnom setvom semena. Kada je u pitanju  rasad, seme se seje krajem marta u tople leje u plastenike i staklenike. Proizvodnja rasada traje 6-7 nedelja i na stalno mesto se može rasaditi kad prođe opasnosti od kasnih prolećnih mrazeva, sredinom maja. Pošto se bosiljak prilikom rasta bokora razmak između sadnica treba da bude 50 santimetara, odnosno  20 do 30 santimetara u redu. Proizvodnjom na ovakav način, bosiljak počinje da cveta sredinom jula, a uz zalivanja u sušnom periodu dobijamo i drugu žetvu u septembru.

Bosiljak se može saditi i direktnom setvom semena na otvorenom polju početkom maja. Pre toga potrebno je u jesen obaviti plitko oranje uz obavezno usitnjavanje površinskog sloja. Ukoliko je potrebno usitnjavanje, odnosno drljanje može da se ponovi u proleće. Fina priprema je na dubini od oko pet santimetara i izvodi se dva do tri dana pre setve ili sadnje. Tokom rasta biljke potrebno je redovno uklanjati korov, zalivati i prihranjivati je azotnim đubrivom i to dva puta – pre prvog međurednog kultiviranja, a drugo posle prve žetve. Okopavanje zavisi od stepena zakorovljenosti i samog zemljišta. Prvo okopavanje je desetak do petnaest dana nakon rasađivanja, drugo 10-25 dana nakon prvog.

Dve žetve tokom sezone

Bosiljak se kosi na početku cvetanja sredinom jula kada ima najveći sadržaj etarskog ulja. Druga kosidba je krajem septembra, obavezno pre prvih jesenjih mrazeva. Kosi se na 10-12 cm iznad zemlje, tako da se ne zahvataju donji odrveneli delovi i to ručno ili kosilicom. Suši se u tankom sloju na promaji u hladu ili u sušarama na temperaturi 35-40°C. Sa jednog hektara uzgojenog bosiljka može se dobiti između dve i tri tone suve herbe. Osušeni bosiljak je zelene boje, karakterističnog prijatnog mirisa i gorkog ukusa, a pakuje se  u jutene vreće i čuva na suvom i tamnom mestu.

Iako proizvodnja lekovitog bilja donosi veći, brži i lakši profit od drugih ratarskih useva ovom granom poljoprivrede u Srbiji se bavi prilično mali broj ljudi. Uglavnom su u pitanju konvencionalni proizvođači, ali ima i onih koji su se preorijentisali na organski ugoj, zato što su organski proizvodi, pa i na ovaj način uzgajano lekovito bilje između 30 i 90 posto skuplji u zavisnosti od ponude i potražnje. Inače, za uzgoj lekovitog bilja država je ponudila i podsticaje i to 2.000 dinara po hektaru obradivog zemljišta, kao i pravo da po sniženoj ceni kupe đubrivo (2.000 din/ha), što znači oko 4.000 dinara subvencija po hektaru.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Govedarska farma Olivere Latinović iz Nakova svakodnevno na preradu isporučuje “Imleku” 1.700 do 1.800 litara mleka, nekada i više, već u zavisnosti koliko je krava na muži.Krave prosečno dnevno daju 23-24 litre mleka, a muža je nedavno robotizovana, tako da se ova porodična farma kao jedna od najsavremenijih na severu Banata, koja se nalazi nadomak Evropske unije, na udaljenosti oko dva kilometra od srpsko-rumunske državne granice, može meriti sa evropskim.

U prethodnih deceniju i po, od kada je farma utemeljena, u nesigurnim i nepredvidivim uslovima domaćeg mlečnog govedarstva, to nije bilo lako postići, jer morale su se prebroditi teškoće i problemi, ali i vršiti značajna ulaganja, da reka mleka ne bi presušila. Olivera Latinović priča da su se porodično opredelili za mlečno govedarstvo, jer su se prethodno bavili tovom junadi.

- Opredelili smo se tada za proizvodnju mleka kako bi imali redovan mesečni priliv novca za život, pa smo u tadašnjoj akciji koja je bila aktuelna 2006. godine uzeli sedam steonih junica, davanih pod uslovom da se kasnije vrati toliko junica u istom stanju u roku od pet godina. U međuvremenu se taj uslov izmenio pa smo preuzete junice otplatili u mesečnim ratama, ostavljali smo žensku telad za proširenje farme, dokupili još deset krava, tako da smo uspevali da opstanemo. Kada se jednom uđe u tu priču, onda više nema nazad, nego smo nastojali da farmu unapređujemo - ispričala je naša sagovornica.

Sada govedarska farma Latinović ima oko 240 grla, deo poslova na muži ishrani krava je digitalizovan pa ga odrađuje robotika, što je bilo ulaganje vredno 150.000 evra uz pomoć države, pa je to olakšalo poslove vlasnici i četvoro zaposlenih, ali bavljenje govedarstvom i uopšte stočartsvom iziskuje svakodnevnu budnost svih 24 sata. Država je sa 60 posto subvencionisala nabavku robota, dok je kompanija “Imlek” za ostatak ulaganja odobrila petogodišnji kredit.

- Bez subvencije države ne bi se mogli odlučiti za ovo ulaganje, a i inače, poznavajući prilike u mlečnom govedarstvu, bez državne podrške i subvencija, kao i razumevanja i podrške lokalne samouprave Kikinde, ne bi se moglo opstati. Država nas je kod ulaganja prepoznala kao kvalitetnog proizvođača mleka i zahvaljujući toj podršci nabavili smo robota za mužu. Imamo izmuzište koje je staro petnaestak godina i nije bilo toliko savremeno tako da je bilo vreme da ga zamenimo. Kada se stvorila mogućnost za nabavku robota za mužu posle dugog premišljanja smo odlučili, ili robot ili ništa, jer nismo imali neku drugu varijantu. Sada sa uvođenjem robota za mužu posao nam je olakšan i imamo mnogo veću kontrolu u pogledu normiranja hrane - saznali smo od Olivere Latinović.

Od kada su ušli u mlečno govedarstvo u prethodnom periodu Latinovići su dospevali u neugodne situacije. Sarađivali su sa “Kikindskom mlekarom”, pa kada je nastupila kriza i mleka falilo preorijentisali su se na “Šabačku mlekaru” koja je tada plaćala realnu cenu i to je potrajalo oko dve godine, pa je krenuo sunovrat te mlekare, koja je ostala dužna proizvođačima mleka.- Nama su za isporučeno mleko ostali dužni oko 23.000 evra koje nikako nismo mogli naplatiti i trebalo nam je vremena da se vratimo na kolosek da namirimo naše obaveze i farma normalno funkcioniše - priseća se neslavne epizode Olivera Latinović.

Saradnja je nastavljena sa “Mlekarom Subotica” koja je u međuvremenu pripojena kompaniji “Imlek”, gde po utvrđenoj formuli usklađenoj sa evropskim normama prilagođenim našim prilikama, pa sa stimulacijama i kriterijumima za propisane parametre za prvoklasno mleko postižu po litri cenu od 36 dinara, plus PDV i nije se menjala već godinu dana, čemu treba dodati i državnu premiju od sedam dinara po litri.

- Cena mleka koju ostvarujemo stagnira, a troškovi su nam stalno u porastu, pa morate da se borite sa time što dobijete za mleko. Nismo samo mi mlekari u takvoj situaciji, slično je i u svinjarstvu - konstatuje vlasnica farme.

Za osavremenjavanje farme mora da se ulaže u objekte, opremu u zelenu liniju koja farmu prati u obezbeđenju kabaste hrane, mehanizaciju za ratarenje, kao i opremu za mužu. Za obezbeđenje hrane za farmu Latinovići obrađuju oko 200 jutara sopstvene i državne zemlje uzete u zakup, a ovaj deo posla obavlja Oliverin brat Rade.

- Da bi opstali morate biti i ratar i stočar, a ulaganju su velika. Recimo jedna prikolica za izđubravanje je 40.000 evra, telehender za utovar je 70.000 evra. Problem je što je nas veće farmere država izgubila u međuprostoru, jer svi koji imaju više od 19 grla su u sličnom položaju, jer nas šalju da konkurišemo za sredstva iz programa IPARD. Međutim, realno tamo ne možemo da ispunimo uslove i prođemo, što zbog legalizacije i regulisanja imovinskih odnosa do ostalih okolnosti, pošto zajedno žive i tri generacije u jednoj porodici, pa nije razgraničeno šta je čije. Mi koji smo malo odskočili država bi trebala da nas prati jer suviše su velika ulaganja, a zna se tačno koliko iz ove proizvodnje ljudi živi. Gledamo da pokrivamo troškove, da izmirujemo račune i nismo nikome dužni pa se nekako pregura. Evo, sada je problem da nemamo kome da prodamo mušku telad, pa smo 50 grla neplanski morali da stavimo u tov, a lane su ljudi čekali da ih kupe. U Kikindi su recimo četiri velika gazdinstva zatvorila farme, a problem je što nema novih zainteresovanih da kreću u ovu proizvodnju, mladi neće da se bave ovim teškim i prljavim poslom. - ukazuje Olivera.

Naša sagovornica naglašava da ima dobru saradnju sa Gradskom samoupravom Kikinde, koja nastoji da im iziđe u susret kada je to moguće, a pored uzimanja u zakup državnog poljoprivrednog zemljišta apliciraju za podsticajna sredstva koja se daju iz gradske kase.
Mlekara Šabac: Obaveze ispunjavamo na vreme
Povodom tvrdnji o dugovanjima ovom proizvođaču, oglasila se Mlekara Šabac.

„U tekstu se navodi da je Mlekara Šabac ovom domaćinstvu ostala dužna 23 hiljade evra. Ono što je važno, na koju godinu se to odnosi i u čijem se vlasništvu mlekara tada nalazila. Ovako navedeno može da se odnosi na Mlekaru Šabac danas, koja već pet godina ima novog vlasnika i svoje obaveze ka dobavljačima sirovog mleka ispunjava u celosti, na vreme. Naša Mlekara sarađuje sa 700 farmi i sa njima ima odlične partnerske odnose“, navode u mlekari.

Izvor:https://www.dnevnik.rs/ekonomija/poljoprivreda/kotrlane-ravnicom-reke-mleka-nema-bez-drzavnih-subvencija-24-01-2021

Šajkaški rasadnik cveća „Đurendić” pravi je primer uspešnog porodičnog posla. Već sedamnaest godina Duško i Dragana Đurendić bave se proizvodnjom i prodajom cveća.Đurendići kažu da je sve počelo proizvodnjom rasada povrća, ali su vremenom shvatili da je cveće mnogo isplativije, pa su se zato odlučili za promenu i posvetili isključivo uzgajanju cveća.

Svaki početak je težak, naročito kad morate sami da se snalazite i informišete jer jednostavno nema ko da vam pomogne, kaže Dragana Đurendić.

Kako dodaje, proizvodnja cveća je bila nešto sasvim novo za njih, ali su uz literaturu, seminare i savete starijih kolega mnogo toga saznali i počeli da primenjuju u praksi.

NJen suprug Duško dodaje da je Šajkaš odlična sredina za proizvodnju, kako zbog raspoložive površine, tako i zbog geografskog položaja, jer je mnogima blizu, pa im mušterije dolaze iz različitih krajeva.

Šajkaš je veoma dobro mesto za proizvodnju, priča Duško.

Bašte su, kako dodaje, velike pa mogu da koriste velike plastenike i uzgajaju cveće na površini od nekih 1.800 kvadrata.

Iako je voda u Šajkašu dosta kvalitetna, mali problem nam pravi nedostatak kiselosti u njoj jer biljka zbog toga ne želi da usvaja hranu i samim tim se ne razvija, ali to rešavamo dodavanjem kiseline u prehranu. U suštini, ovde nam je dobro i zadovoljni smo, veli Dušan.

Posao uzgajanja cveća mora da se razvija polako. Vremenom proizvođači shvataju šta im treba, a svaka biljka je drugačija, pa se razlikuju i potrebni uslovi. Jedno je sigurno: put do kvaliteta zahteva mnogo pažnje i rada.

Radni dan počinje oko šest, kada, nakon doručka, odlazimo u plastenik i gledamo šta treba da se uradi, zalije, presadi i slično. Tu se organizujemo, rasporedimo dužnosti i do pauze za ručak uradimo deo posla, a ostatak završimo uglavnom do kraja dana. U toku sezone dolaze žene koje nam pomažu, i to nam mnogo znači i olakšava posao. Duško je uglavnom zadužen za teže poslove, a zimi imamo i dodatnu radnu snagu, naročito oko loženja uglja i održavanja temperature u plastenicima, tu nam naš sin Đorđe dosta pomogne, ističe Dragana.

Kao student treće godine fitomedicine na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, Đorđe stiče znanja koja će kasnije moći da primenjuje u porodičnom rasadniku i tako preuzme određeni deo posla na sebe.

Što više na fakultetu učim o biljkama, sve me više zanimaju, kaže dvadesetjednogodišnji Đorđe.

Kako kaže, neke stvari dodatno istražuje, ali i sam studijski program je takav da se izučavaju predmete koji se tiču biljaka, oboljenja, virusa, a to će mu kasnije mnogo značiti.

Zbog toga sam i upisao taj smer, da bih naučio što više jer želim da pomognem roditeljima i planiram da nastavim ovaj posao, kaže Đorđe.Kako Šajkašani kažu, subvencije Pokrajinskog fonda za poljoprivredu mnogo im znače jer na taj način pokriju određeni deo troškova.

Dugo se bavimo ovim, možemo sebi da priuštimo da ulažemo da bismo dobili kvalitet, a u tome nam pomažu i subvencije. Uz pomoć njih smo, na primer, kupili peć na ugalj i tako smo se rešili velikog posla. Pre kupovine te peći, noću smo morali da ustajemo na svaka dva sata i ložimo vatru, a sad to radimo predveče i mirni smo do ujutru.Đurendići kažu da im je najvažnija prolećna sezona. Ona zahteva najviše posvećenosti i posla, tada je roba najtraženija te, bez obzira na čitavu sitaciju s koronavirusom, nisu osetili pad prometa.

Bez obzira na sve što se dešavalo, imali smo veoma dobru prodaju. LJudi su većinu vremena provodili kod kuće i jednostavno su želeli da ulepšaju ambijent, da mogu da uživaju, pa je to sigurno uticalo na to da promet ostane na očekivanom nivou. Tek početkom jeseni polako smo mogli da osetimo uticaj situacije na promet. Najviše smo bazirani na pijace i prodaju od kuće, ali jesenja proizvodnja i inače tako funkcioniše, pa nas to nije iznenadilo ili poremetilo. Zimi uzgajamo božićnu zvezdu, žito, hrizantemu, ikebane, i to distribuiramo po cvećarama, objašnjava Duško.

Imamo širok asortiman, ali najviše se prodaju muškatle. Jednom me je Đole pitao da li mi u plasteniku gajimo samo njih, nije mu bilo jasno zašto ih imamo toliko u ponudi, ali ljudi to najviše kupuju i tako je godinama, kroz smeh govori Dragana, i dodaje da imaju mušterije koje im se godinama vraćaju jer su prepoznale njihov rad, trud, ali pre svega kvalitet.Kako Šajkašani kažu, subvencije Pokrajinskog fonda za poljoprivredu mnogo im znače jer na taj način pokriju određeni deo troškova.

Dugo se bavimo ovim, možemo sebi da priuštimo da ulažemo da bismo dobili kvalitet, a u tome nam pomažu i subvencije. Uz pomoć njih smo, na primer, kupili peć na ugalj i tako smo se rešili velikog posla. Pre kupovine te peći, noću smo morali da ustajemo na svaka dva sata i ložimo vatru, a sad to radimo predveče i mirni smo do ujutru.

Izvor:https://www.dnevnik.rs/ekonomija/poljoprivreda/sajkaski-rasadnik-cveca-durendic-zivot-u-cvecu-od-cveca-nije-bajka-28-11

Početkom oktobra na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu bilo je veoma živo, ne samo zbog početka nastave na Univerzitetu, već i zbog velikog broja
odbranjenih radova, kako diplomskih tako i master. Zbog pandemije nije moguće imati publiku, ali je moguće uživo, preko interneta prenositi ovakve događaje, što je naš sagovornik i uradio.
Mladen Petrović, završio je osnovne studije iz oblasti agroekonomije, i nastavio na master studijama u istoj oblasti. NJegovo istraživanje nam je privuklo pažnju, jer je obradio najznačajnije povrtarske kulture u smislu isplativosti. Dakle vrlo jednostavno pitanje za našeg sagovornika, do kakvih je rezultata
došao i koje kulture je istraživao?
Petrović za Agrobiznis magazin kaže da u strukturi poljoprivredne proizvodnje u Srbiji, dominantno je učešće biljne proizvodnje, dok je učešće povrća u biljnoj proizvodnji na niskom nivou (oko 3,5%). Povrtarska proizvodnja je zastupljena na oko 130.000 hektara.  Porodična poljoprivredna gazdinstva predstavljaju nosioce poljoprivredne proizvodnje. Kod nas preovlađuju sitna gazdinstva, koja u proseku imaju 5,5 hektara zemlje, i po svojoj veličini znatno su manja u odnosu na gazdinstva u Evropskoj uniji.
Na ovakvim gazdinstvima u Srbiji zaposlen je najveći procenat, od ukupno zaposlenih u poljoprivrednoj delatnosti i ona ostvaruju najveći obim poljoprivredne proizvodnje. Kada je u pitanju proizvodnja povrća, ona je visoko intenzivna i isplativa grana poljoprivredne proizvodnje, pa može imati značajan uticaj na
razvoj poljoprivrednog sektora, ali ova proizvodnja značajno zavisi i od stepena ukupnog privrednog razvoja objašnjava Petrović i dodaje:
„Povrtarska proizvodnja zahteva značajno angažovanje radne snage. Povrtarstvo omogućava intenzivno korišćenje zemljišta i sistema za navodnjavanje, a u toku godine moguća je smena dve do tri vrste povrća. U radu su analizirani ekonomskofinansijski aspekti proizvodnje 5 najzastupljenijih povrtarskih kultura u Srbiji, i to krompir, paradajz, paprika, kupus i lubenica, na poljoprivrednim gazdinstvima u periodu 2015-2019. godine. Analiza je obavljena na bazi podataka Republičkog zavoda za statistiku, Ankete koju sprovodi Institut za primenu nauke u poljoprivredi iz Beograda (IPN) i naučne i stručne literature“ pojašnjava Petrović.
Kakvi su trendovi u povrtarstvu?
Krompir je povrće koje se u Republici Srbiji gaji na najvećim površinama u odnosu na ostale vrste povrća. Površine pod krompirom beleže opadajući trend. U 2015. godini krompir se gajio na 42.000 hektara, dok je u 2019. godini ta površina smanjena na 34.000 hektara. S obzirom da su se površine smanjivale, i
ukupna proizvodnja je po godinama bila manja, ali se prosečan prinos povećavao, pa je tako u 2019. godini prosečan prinos iznosio 20,60 t/ha, a ukupna proizvodnja je premašila nivo proizvodnje iz 2015. godine kada su zabeležene najveće površine pod ovim povrćem.
Paradajz se gaji u Srbiji na oko 8.000 hektara, sa manjim oscilacijama u površinama po pojedinim analiziranim godinama. U 2017. godini površine pod paradajzom su bile najveće (10.917 hektara), dok su u 2019. godini bile na nivou od 7.888 hektara. Prosečni prinos paradajza u 2019. godini iznosio je 14,20 t/ha, što je za oko 2,5 t/ha manje u odnosu na 2015. godinu, kada je ujedno zabeležen najveći prosečan prinos.
Posle krompira, povrće koje se najviše gaji kod nas je paprika. Paprika se gaji na oko 15.000 hektara, ali je u 2019. godini zabeležen veliki pad površina pod ovim povrćem, kada se paprika gajila na svega 10.097 hektara. Ukupna proizvodnja paprike pratila je trend kretanja površina i prinosa, pa je tako u 2016. godini proizvedeno najviše paprike (227.645 tona), kada su zabeležene i velike površine pod paprikom (16.977 hektara) i najveći prosečni prinos (13,40 t/ha). U narednim godinama beleži se smanjenje, kako površina, tako i prosečnog prinosa. Proizvodnja kupusa se obavlja na sličnim površinama kao i proizvodnja
paradajza (zajedno sa proizvodnjom kelja na oko 8.000 hektara). Površine pod kupusom i keljom takođe imaju opadajući trend, pa samim tim dolazi i
do pada ukupne proizvodnje.
Proizvodnja lubenica se obavlja u pojedinim godinama na manje, više, sličnim površinama (zajedno sa dinjama na oko 6.000 hektara), uz neznatne godišnje oscilacije. S druge strane, i pored stabilnih površina pod lubenicama i dinjama, primetno je da ukupna proizvodnja značajno varira iz godine u godinu usled
velikih promena prosečnog prinosa. Najveći prosečan prinos ostvaren je u 2015. godini (35,40 t/ha), a najmanji u 2019. godini (28,60 t/ha). Razlika u
prinosima od gotovo 7 t/ha ima značajan uticaj na ukupno proizvedene količine po pojedinim analiziranim godinama.
Na osnovu sveobuhvatne analize najzastupljenijih povrtarskih kultura u Srbiji, zaključeno je da se u proizvodnji paradajza i paprike ostvaruju najveći iznosi bruto marži, pa samim tim gazdinstva koja se bave ovim proizvodnjama ostvaruju veće poslovne rezultate. Kod analizirane povrtarske proizvodnje najmanje isplativa je proizvodnja krompira, kod koje je prosečna bruto marža iznosila oko 500.000 dinara po hektaru. Uprkos ovoj činjenici, krompir je najzastupljenija
povrtarska kultura koja se gaj, jer se najviše koristi u ishrani našeg stanovništva, pa su i potrebe za krompirom veće u odnosu na ostalo povrće. Pored toga, u odnosu na ostalo analizirano povrće, krompir se mnogo više koristi i u prerađivačkoj industriji.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Vrednost izvoza organskih proizvoda iz Srbije u 2019. godini je iznosila 30 mil EUR, objavila je danas svetnica za organsku proizvodnju u Ministarstvu poljoprivrede Srbije Jelena Milić.

Nemačka je bila najveće tržište na koje su proizvođači iz Srbije plasirali svoje poizvode.

Milić je na onlajn-konferenciji "Kako unaprediti razvoj organske poljoprivrede na lokalu?" istakla da se od ukupne organske proizvodnje u Srbiji najviše izvoze zamrznute maline i kupine, i koncentrat jabuke.

- U 2019. godini površina pod organskom proizvodnjom je iznosila 21.265 hektara, što je udeo od 0,61% ukupno korišćenog poljoprivrednog zemljišta u Srbiji - navela je Milić.

Rekla je da je kontinuirano povećavanje površina pod organskom proizvodnjom, pa je tako u 2019. godini za 10,4% bila veća nego u 2018. godini.

- Najzastupljenija je proizvodnja voća, žitarica i industrijskog bilja, dok je zabeležen manji broj proizvođača koji je uključen u organsku stočarsku proizvodnju - kazala je Milić.

Dodala je i da je u prethodnoj godini broj proizvođača koji su uključeni u organsku proizvodnju iznosio 6.261, a od toga je oko 500 njih imalo sklopljen ugovor sa kontrolnim organizacijama.Kada su u pitanju podsticaji u organskoj proizvodnji, Milić je navela da ih mogu ostvariti proizvođači čija je proizvodnja u periodu konverzije i koji imaju organski status.

- Podsticaji u biljnoj proizvodnji su plaćanja po površini, od 26.000 dinara po hektaru, a oni koji ostvare podsticaje su u obavezi da naredne tri godine obavljaju organsku proizvodnju na tom zemljištu - objasnila je Milić.

Istakla je da je Ministarstvo pokrenulo izradu IPA projekta, da bi se zakonodavni okvir harmonizovao sa propisima EU, i da bi se uspostavio efikasniji sistem kontrole radi povećanja poverenja potrošača.

- U julu ove godine donet je novi pravilnik o kontoli sertifikacije i metodama organske proizvodnje i sva sredstva koja mogu da se koriste kao inputi u organskoj proizvodnji, usklađena su s poslednjim propisima EU - rekla je Milić.

Slađana Vuković Komnenović, iz Uprave za agrarna plaćanja, istakla je da je 2018. godina bilo 325 zahteva za 120 miliona dinara subvencija u organskoj proizvodnji, a 2019. se broj zahteva povećao na 400.

- Ove godine imamo 485 zahteva do danas, sa potrebom od 205 miliona dinara subvencija - navela je Vuković Komnenović.

Ona je kazala da je ove godine država namenila samo 100 miliona dinara za subvencije organskim proizvođačima.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/3075036/proslogodisnja-vrednost-izvoza-organske-proizvodnje-iz-srbije-30-mil-eur

Poslednjih decenija mladi privrednici pokušavaju da promene sliku srpskog poljoprivrednog izvoza – da prodaju sirovine koje kasnije uvozimo kao gotov proizvod, zamene izvozom prerađenog voća i povrća. Na taj način zarada je veća, a time i motiv mladima da ostanu na selu i razvijaju proizvodnju.Pre šest godina na imanju Gligorijeveća grad je uništio 90 odsto roda crne ribizle i bukvalno ih naterao da promene način rada."Majka je predložila da pokušamo da preradimo voće koje je preostalo, tako da smo probno uradili sok od crne ribizle", kaže Aleksandar Gligorijević iz Divčevića.

Proba iz nevolje naredne godine pretvorila se u namernu proizvodnju. Da bi se njihovi sokovi razlikovali od drugih na tržištu i pridobili više kupaca, odlučili su da ih slade isključivo bagremovim medom.

"Preduzetništvo na selu je veliki izazov i s obzirom ne to da smo mi takvog nekog duha, to nas i vuče, jer jako je teško u ovim uslovima sprovesti to u delo", priča Ana Gligorijević.

Vera Gligorijević ističe da je neophodno mnogo rada i truda.

"Problem oko struje, puta, vode, mnogo toga da bi mladi opstali ovde", dodaje Gligorijevićeva.

Drugarstvo iz školske klupe Aleksandar i Nikola već četiri godine učvršćuju kroz ortakluk. Od malog porodičnog biznisa žive dve porodice.

"Gde je Aco zadužen za finansije, ja sam zadužen za izgradnju brenda. Ana i moja supruga su zadužene za to da 'Srberi' sokovi budu primamljivi kupcima stilski, a Vera je tu kao najveća podrška", navodi Nikola Marković iz Beograda.

Malim ali odlučnim koracima koračaju u budućnost dokazujući da dogovor kuću gradi, spremni da se radom i upornošću suoče sa svim teškoćama.

Izvor:https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/ekonomija/4140709/crna-ribizla-grad-steta-prerada.html

Naredna godina u Srbiji mogla bi da bude "najbolja za poljoprivrednike", ocenjuju stručnjaci, a zahvaljujući novim bespovratnim sredstvima za investicije. Samo od Svetske banke, na ime ovih ulaganja, u našu zemlju stiže 50 miliona dolara, a poljoprivrednici će bespovratno dobijati i 50 odsto investicije. Srbija je odavno poznata kao dobro mesto za poljoprivredu, a neke od kultura je posebno isplativo saditi na našem prostoru.Tako prema procenama stručnjaka, jedna porodica u Srbiji može pristojno da živi od dva hektara borovnice, 2,5 do tri hektara jagoda i trešanja, 3,5 do četiri hektara malina. Takođe, ako recimo zasadi kupine, jabuke i kruške na pet hektara, ili orah, lesku, višnju, šljivu ili breskvu na površini od 10 hektara.Dok neke od sadnica ne zahtevaju veliko ulaganje, ali traže strpljenje, druge se uz malo više truda mogu brže isplatiti. Ovo su neke poljoprivredne kulture u koje je isplativo ulagati u Srbiji:

Beli luk
Ratari računaju da se već na malim količinama od deset ari, na svaki uloženi dinar, od belog luka, zaradi minimalno četiri.Sa dva ili tri hektara pod belim lukom jedna porodica može pristojno da živi, mada na većim površinama ne može sama ručno da povadi sav luk. Po nekim računicama od hektara belog luka može da se zaradi čak i milion dinara, jer na tom jednom hektaru ratari mogu da imaju i do 10 tona prinosa.

Prva godina zahteva najveća ulaganja, procenjuje se oko 3.000 evra po hektaru. Kilogram semena je 300 dinara kod paora, a na poljoprivrednim institutima nije ispod 500 dinara. Već sledeće godine ulaganja su manja jer bi najbolje glavice trebalo da se ostave za semena. Ulaganja su još i bacanje stajnjaka, prskanje par puta, te angažovanje radne snage za kopanje i vađenje.

Orah
Ulaganje u podizanje plantaže oraha su oko 1.400 evra po hektaru, orah donosi dobru zaradu, lak je za uzgoj i održavanje, ali na prihod mora da se sačeka nekoliko godina.

"Obično se uzimaju dvogodišnje kalemljene sadnice čija cena je negde oko 1.500 dinara. Prosek je, zapravo, od 12 do 15 evra. Dakle, u startu je potrebno između 1.100 i 1.400 evra. Sistem za zalivanje nije potreban jer orah ima jak korenov sistem. Proizvodnja je veoma jeftina jer iziskuje mali broj zaštitnih prskanja i orah nije probirač po pitanju zemljišta. Tome treba dodati troškove sadnje. Još jedna od prednosti jeste to što država subvencioniše ovu proizvodnju, a povraćaj je 50 odsto na sadni materijal", objašnjava stručnjak za voće Miloš Pavlović.Orah, kako kaže, daje oko četiri tone po hektaru, a od prinosa ostaje 45 do 55 odsto jezgra, odnosno oko dve tone. Cene su različite i kreću se od 5 do 10 evra, tako da se može zaraditi optimalno godišnje oko 11.000 evra, ali treba imati u vidu da su godišnji rashodi koji podrazumevaju održavanje i ubiranje plodova samo 16 odsto što je povoljno u odnosu na drugo voće, objasnio je Pavlović.

Borovnica
Podaci pokazuju da je povećavanje površina pod zasadima borovnice konstantno iz godine u godinu, pre svega zbog posledica stabilne cene koja se kreće od 700 do 800 dinara po kilogramu. Prvi veći rod borovnice očekuje se u trećoj godini, četvrtom se pokrivaju ukupni troškovi, a u petoj se zarađuje. Prinosi varijaju i kreću se od jedne, dve, tri, pet, 12 tona po hektaru, pa sve i do više od 25 tona po hektaru."Ono što ljude odbija su velika ulaganja u početku, potrebna je protivgradna mreža, odličan kvalitet vode, priprema zemljišta i kvalitetan sadni materijal. Ali sa druge strane, sa cenom otkupa zasad ste više nego sigurni", kazao je Aleksandar, voćar iz okoline Loznice.

Dunja
Dunja je voćka koja se isplati čak i kao hobi, jer ne zahteva veliki trud. Ono što je potrebno je dobra priprema zemljišta, ali i vreme, jer se prvi rod dobija posle pet godina, kažu voćari.

Agronom Marko Jović kaže da su ulaganja po hektaru za započinjanje proizvodnje oko 5.000 evra, koliko je potrebno za nabavku sadnica i pripremu zemljišta, koja je zapravo najskuplja.

Voćari navode da se cena sadnice dunje prosečno kreću od 130 do 200 dinara, a na jednom hektaru može se zasaditi oko 820 stabala. Do prvog roda potrebno je pet godina, a do punog čeka se i 10 godina od sadnje. Velika prednost dunja je dugovečnost, pošto plantaža može da živi i daje rod punih 100 godina, pa ovaj biznis može da se prenosi s generacije na generaciju.

Dunja traži dobro zemljište, najbolje uspeva na rastresitim i dubokim zemljištima, ne podnosi vlagu, ali zato dobro podnosi sušu.

Dobra zarada na plasteničkoj proizvodnji
Prema studiji "Gde je profit u poljoprivredi", uzgoj rukole, paškanata, zelene salate, peršuna, endivije i špargle donosi veliki profit u poljoprivredi. Jedna od autorki Jelena Drobnjak, sekretarka Prviredne komore Vojvodine, ističe recimo da je najrentabilnija proizvodnja povrća i voća, a pogotovo plastenička proizvodnja.Ona, kako kaže Drobnjak, u početku zahteva ulaganja od 12.000 do 15.000 evra, međutim, pri dobrim agrotehničkim merama može da se isplati i za godinu dana. Na jednom hektaru paškanta, zelene salate, peršuna, endivije može da se prihoduje oko milion i sto hiljada dinara.

Oni koji ulože novac u plastenik od 200 kvadratnih metara, od paradajza mogu da zarade u proseku 333.000 dinara, od krastavca 135.000, a paprike 65.000 dinara.

Šta je najbolje za koji kraj Srbije
U subotičko-horgoškom regionu najbolje uspevaju jabuka i višnja. Fruškogorski region je pogodan za sve voćne vrste ali najbolje rezultate daju jabuka, breskva, trešnja i višnja. Podunavski region je pogodan za većinu voćnih vrsta, ali se najviše gaje: jabuka, breskva, kruška, trešnja i kajsija.

Timočki region je veoma dobar za proizvodnju oraha, leske i višnje, a Šumadijski rejon za proizvodnju jabuke, šljive, maline, kupine, jagode, borovnice, breskve i kruške, smatraju stručnjaci.

Takođe, Zapadnomoravski rejon Кraljevo, Čačak i Užice pogodan je za šljivu, malinu i borovnicu, a u Južnomoravskom regionu – u Leskovcu, Nišu i Prokuplju najbolje rezultate daju višnja, jagoda kruška i borovnica.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/moj-biznis/na-belom-luku-od-dinara-cetiri-kazu-da-ce-u-2021-biti-najvise-para-za/96lqf2z

Najveći proizvođač šipka ili divlje ruže u svetu je Čile. Međutim, otkupljivači iz evropskih zemalja više su zainteresovani za organski, uzgajani šipak iz nešeg regiona, jer je tri puta bolji kvalitet i procenat aktivnih materija.

Srbija bi značajno mogla da uveća izvoz organskog šipka, a upravo ovih dana u toku je berba plodova ove biljke neobično zahvalne za uzgoj.

Karolj Fekete iz Novog Kneževca je u svojih 69 godina jedan od najvećih odgajivača organskog šipka u Srbiji.

Plantaža se prostire na ukupno 50 hektara i trenutno je u toku ubiranje ploda. Reč je o mladim zasadima, starim četiri godine i prinos je oko jedne i po tone po hektaru.

Sva proizvodnja je namenjena za izvoz, a najviše se koristi za farmaceutsku i prehrambenu industriju.

- To su sve sorte koje koristim, to su obogaćeni C-vitaminom i pektinima su jako bogate i to prerađivačka industrija traži - kaže Karolj Fekete.

Šipak se bere mašinski posebnim beračem poljskog konstruktora koji u rednom prolazu skida plod samo s jedne strane biljke. Dnevno se može obrati oko dva i po hektara.

- Ne sme da se ide brzo i ne sme ni da se pojača vibracija zato što onda mlati, znači onda faktički gubimo višegodišnji rod. Kod mašine je dobro to što može sama sebe da pomera - opisuje branje šipka traktorista Ištvan Fazekaš.

Kod organske proizvodnje šipka nema đubrenja zemljišta i upotrebe pesticida ili herbicida. Nije potrebno ni zalivati zasade.

- Idemo na intenzivnu proizvodnju kod svake kulture, međutim, ovde samo što surovije! Zahvalna je ona za dobro zemljište, ali izuzetno dobro podnosi i surove uslove, lošije tipove, petu-šestu klasu. Izuzetno dobro može da rodi -ukazuje Karolj Fekete.

Evropski otkupljivači organskog šipka očekuju značajno povećanje ove proizvodnje iz Srbije. Stimuliše se osnivanje ovakvih plantaža, a obezbeđen je i sadni materijal odgovarajućih sorti.

Početno ulaganje po hektaru je oko 1.000 EUR.

Izvor:https://www.ekapija.com/where-to-invest/3004834/pocetna-ulaganja-u-uzgoj-sipka-1000-eur-po-hektaru-otvara-se-trziste

Isplati li se proizvodnja paprika?. Mnogi o tome debatuju na društvenim mrežama a mladi inženjer poljoprivrede Perica Milićev daje konkretne odgovore. U ovom izdanju predstavljamo vam rezultate do kojih je došao analizirajući proizvodnju paprika. Inače do sada smo predstavili rezultate proizvodnje krompira i lubenice i sve to ovaj mladi stručnjak uradio je zajedno sa njegov mentorm doc.dr. Draganom Milićem koji predaje na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu.
Kako paprika iznosi iz zemljišta velike količine azota, fosfora i kalijuma, potrebna je i pojačano đubrenje zemljišta pre sadnje. Osnovna đubrenje zemljišta obavlja se u jesenje-zimskoj brazdi, gde se pre oranja razbacuje stajsko đubrivo u količini 40-50 t/ha i NPK 6:18:36 u količini 200-300 kg/ ha, ili NPK 7:14:26. U pripremi zemljišta za sadnju paprike, kao dopunska đubrenje dodaje se NPK 15:15:15 ili NPK 20:10:10 u količini 150-200 kg/ha.
Paprika je cenjena zbog visokog sadržaja vitamina (posebno C), zatim šećera, belančevina, mineralnih soli i dr. Koristi se tokom cele godine, u svežem stanju, i u prerađenom stanju (konzervirana i smrznuta).Jednogodišnja je biljka iz porodice Solanaceae. Koren je vretenast, razgranat, ali ne ide duboko u zemljište i prilično je slabe usisne moći. Dužina korena zavisi od sorte, ali uglavnom dug je od 50-70 cm.
Nadzemni deo je drvenast u donjem delu, visine od 50-200 cm. Cvet paprike može biti pojedinačan ili u grupi, uglavnom je bele boje.Paprika traži više toplote nego paradajz. Na temperaturi ispod 15 ºC prestaje s razvojem, kao i iznad 36 ºC. Seme počinje nicati na temperaturama iznad 13 ºC, a optimalna je temperatura za rast i razvoj 22-25 ºC. Temperature od –0,3 do –2,5 ºC dovode do uginuća biljke. Veliki je potrošač vode, što se osigurava padavinama i navodnjavanjem po turnusu 30-40 mm ili 30-40 l/m2. Zbog slabe usisne moći korena, traži češće navodnjavanje. Najbolje rezultate daje na dubokim,
rastresitim i bogatim humusnim zemljištima, a pH zemljišta treba biti 6,0-6,8. Diplomski rad: Ekonomski pokazatelji proizvodnje povrća na otvorenom prostoru
Najbolji su predusevi kulture iz porodice mahunarki (grašak, pasulj i dr.). Posle paradajza i krompira, ne bi trebalo uzgajati papriku, zbog mogućnosti prenošenja bolesti. Posle paprike mogu se uzgajati korenaste kulture i kupusnjače. Monokultura (ponavljanje sadnje paprike) znatno smanjuje prinose.
Priprema zemljišta za papriku počinje u jesen, dubokim oranjem na 30-35 cm.
Mesec dana pre rasađivanja zemljište za gajenje se kultivira (usitnjava i poravnava, a neposredno pre rasađivanja površina se uređuje već prema odabiru tehnologije (primena folije, agrila, sistem navodnjavanja i dr.) Kako paprika iznosi iz zemljišta velike količine azota, fosfora i kalijuma, potrebna je
i pojačano đubrenje zemljišta pre sadnje. Osnovna đubrenje zemljišta obavlja se u jesenje-zimskoj brazdi, gde se pre oranja razbacuje stajsko đubrivo u količini 40-50 t/ha i NPK 6:18:36 u količini 200-300 kg/ ha, ili NPK 7:14:26. U pripremi zemljišta za sadnju paprike, kao dopunska đubrenje dodaje se NPK 15:15:15 ili NPK 20:10:10 u količini 150-200 kg/ha. Za dobijanje visokih prinosa potrebna je intenzivna prihrana kristalon đubrivom, a smatra se da je normalna količina hraniva potrebna za 40-50 t/ha ploda sledeća:
1. 250-300 kg/ha N (100 kg pre presađivanja)
2. 100- 150 kg/ha P2O5
3. 200-300 kg/ha K2O
4. 110-160 kg/ha CaO (posebno je značajan da bi se izbegla pojava tamnih pjega na plodu, što može znatno smanjiti prinos)
Najbolje je analizom zemljišta ustanoviti zalihe hraniva kao i na osnovu tih podataka odrediti potrebu za đubrenjem. Moguća je i folijarna prihrana, ali to poskupljuje proizvodnju i treba biti oprezan da se ne spali list i cvet biljke prilikom primene. Za ranu proizvodnju rasad se proizvodi uoplim lejama i plastenicima, za srednje ranu u polutoplim lejama kao i za kasnu proizvodnju na otvorenim gredicama. U kontinentalnim krajevima setva rasada je za srednje ranu proizvodnju krajem februara, a sadnja se obavlja tokom aprila. Kod rane proizvodnje rasad se seje sa nešto više semena, 8-10 g/m2, a za kasniju proizvodnju setva je ređa, sa 6-8 g/m2 semena.  Seme se seje u gotove hranjive supstrate i nije potrebno prihranjivanje rasada. Kaljenje rasada obavezno se izvodi 10-15 dana pred sadnju, poznatom metodom (smanjeno zalivanje i pojačano provetravanje i otkrivanje rasada). Sadi se rasad star 50-65 dana.
U kontinentalnim područjima paprika se gaji iz rasada. Po m2 potrebno je od 7-8 biljaka. Rasađivanje na otvorenom počinje onda kada je zemljište dovoljno toplo i kad prestane opasnost od kasnih mrazeva. U polju se rasađuju u redove, razmak između redova je 70 cm, a biljke od biljke 30 cm. Nega zasada direktno zavisi od načina gajenja, što znači ako je gajenje na foliji nema kultiviranja zasada. Ako je gajenje bez folije, tada je potrebno 2-3 puta plitko
kultivirati zasad i to posle navodnjavanja. Prihranjuje se u gajenju na otvorenom 2-3 puta, prvi put 10 dana posle presađivanja, drugi put pre stvaranja prvih plodova i treći put mesec dana posle drugog prihranjivanja.
Pikiranje rasada započinje 20-25 dana nakon setve, kad se na biljkama razviju dva stalna listića (ovo vreme zavisi od temperature i osvetljenja).
Nakon pikiranja, mlade se biljke zasene (stavlja se zelena mreža, krečena plastika ili staklo), da bi se sprečilo neželjenoisparavanje vode iz biljaka (ovo se sme
primeniti samo u onim danima kada je izrazito sunce jako jer u suprotnom biljke se mogu izdužiti-etiolirati).
U prvo vreme plodovi se beru svakih 5-6 dana, a u vreme glavne berbe svaka 2-3 dana. Obranu papriku treba u što kraćem vremenu sortirati i pripremiti za tržište. Pakujenje se vrši u duboke otvorene letvarice, u kartonske kutije ili u mrežaste plastične vrećice. S obzirom na to da je paprika lako kvarljiva roba, ne podnosi duže uskladištenje u običnim skladištima. Pri čuvanju u hladnjačama, u ambalaži koja je štiti i omogućuje provetravanje, na temperaturi između
2-4 ºC, može se uskladištiti 4-6 nedelja. Tabela 7. Po kalkulaciji proizvodnje paprike po hektaru u 2016. godine prinos je bio zadovoljavajuć za analiziranu godinu obzirom da je godina bila veoma kišovita, pa simim tim nismo imali velike potrebe za navodnjavanjem. Cena realizacije proizvoda na tržište iznosila je u proseku oko 33,00. Koeficijent ekonomičnosti smo dobili iz količnika ukupne vrednosti proizvodnje i ukupno ostvarenih troškova. Taj koeficijent nam pokazuje koliko smo ostvarili zarade u dinarima na 1 uložen dinar. U ovoj analizi koeficijent ekonomičnosti je iznosio 2,44, što znači da je na uložen
1 dinar ostvareno 2,44 dinara dobiti.Što se tiče troškova, ukupne troškove smo dobili sabiranjem svih pojedinačnih grupa troškova i oni iznose 365.395,00 po
1 ha. Možemo zaključiti da troškovi materijala predstavljaju ubedljivo najveću stavku i čine 59 % od ukupnih troškova, dok na otvorenom prostoru troškovi agrotehničkih operacija učestvuju u ukupnim troškovima sa 17% i troškovi radne snage 24%. Troškove materijala čine: sadni materijal, đubriva, sredstva za
zaštitu i ambalaža. Sadni materijal predstavlja najveći trošak(izuzev stajnjaka koji sse ne rasipa svake godine) u okviru materijalnih troškova što je i opravdano, jer kvalitet sadnog materijala snažno utiče na visinu prinosa. U posmatranom korišćeno je nekoliko sorti: Dukat i Moravska kapija. Na početku pripreme zemljišta za setvu na zemljište je bačen stajnjak, a od mineralnih đubriva korišćeni su NPK 8:16:24, NPK 15:15:15 i KAN. Troškovi sredstava za zaštitu su iznosili 31.450.
Troškovi mašinskih usluga su iznosili 62.020,00, dok su troškovi radne snage iznosili 90.000,00. Ostvaren je dobitak od 525.605,00 po hektaru proizvodnje.
Iz tabele 8. možemo da zaključimo da je 2017. godine vrednost proizvodnje paprike bila 450.000,00 na 1 ha, što je manje nego prethodne godine, jedan od
osnovnih razloga smanjenog prinosa je velika suša tokom godine, iako je tokom čitavog perioda primenjivano intenzivno navodnjavanje. Prinos je bio manji u
odnosu na prošlu godinu oko 9 t/ha, što je približno 79% od prošlogodišnjeg prinosa. Cena je ove godine bila malo manja nego prošle i iznosila je prosečno oko 25,00 po kilogramu.. Koeficijent ekonomičnosti je iznosio 1,43, što znači da je na uložen 1 dinar ostvareno 1,43 dinara dobiti. Na gazdinstvu je i ove godine ostvaren manji dobitak u iznosu od 136.255,00. Ipak je na kraju ostvaren dobitak, ali to nije zadovoljavajuć rezultat ni u pogledu iznosa
dobitka ni u pogledu cena, a naročito ne u pogledu prinosa.
Troškovi su se smanjili ove godine za oko 52.000,00 i oni iznose 313.745,00 po 1 ha. 2017. godine učešće materijalnih troškova u ukupnim je bio 47%, troškovi agrotehničkih operacija su učestvovali u ukupnim troškovima sa 21%, troškovi radne su snage učestvovali sa 31%, dok su troškoviosiguranja učestvovali sa 1% u ukupnim troškovima. Dukat i Moravska kapija su bile sorte koje su primenjivane i ove godine. Takođe su korišćena i ista mineralna
djubriva kao i prethodne godine. Značajno je napomenuti da je gazdinstvo osiguralo 2017. godine sve useve i zbog suše i štete koje je pretrpela paprika, osiguravajuća kuća je nadoknadila štetu i isplatila 20% od vredosti ukupne proizvodnje kao nadoknadu za gubitak prinosa. Nadoknada štete je iznosila 90.000,00 dinara.
Možemo da zaključimo da je 2018. godine vrednost proizvodnje paprike bila 702.000,00 na 1 ha, što je više nego prethodne godine, jedan od osnovnih razloga povećanog prinosa jesu povoljni agroekološki uslovi, kao i poštovanje agrotehničkih rokova. Prinos je bio veći u odnosu na prošlu godinu i iznosio je
27 t/ha Cena je ove godine bila slična kao i prošle i iznosila je prosečno oko 26,00 po kilogramu. Koeficijent ekonomičnosti je iznosio 2,22, što znači da je na uložen 1 dinar ostvareno 2,22 dinara dobiti. Na gazdinstvu je 2018. godine ostvaren najveći dobitak u analiziranom periodu i iznosio je 385.755,00.
Troškovi su se smanjili ove godine su slični kao i prošle godine i oni iznose 313.745,00 po 1 ha. 2018. godine učešće materijalnih troškova u ukupnim je bio
47%, troškovi agrotehničkih operacija su učestvovali u ukupnim troškovima sa 21%, troškovi radne su snage učestvovali sa 31%, dok su troškovi osiguranja učestvovali sa 1% u ukupnim troškovima. Dukat i Moravska kapija su bile sorte koje su primenjivane i ove godine. Takođe su korišćena i ista mineralna djubriva kao i prethodne godine.

Izvor: Agrobiznis magazin 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Март 2021 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
1 2 3 4 5 6 7
8 9 10 11 12 13 14
15 16 17 18 19 20 21
22 23 24 25 26 27 28
29 30 31