Kopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministar Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić, odgovarajući na pitanja povratnika zainteresovanih za ulaganje u živinarstvo poručili su da ulaganje u tu granu stočarstva može da bude isplativo, saopšteno je iz Krkobabićevog kabineta.

Osnovna prednost živinarske proizvodnje je u tome što se relativno brzo uspostavlja, sa jednodnevnim grlima ili nabavkom formiranih nosilja, i može se organizovati po potrebi, odnosno mogućnosti.Dodaje se da je držanjem živine u objektima, proizvodnja je moguća tokom cele godine i da su se maksimalnim korišćenjem genetskog potencijala živine, uz učešće minimalnog fizičkog rada, u poslednje dve decenije stekli uslovi za organizovanje manjih i srednjih farmskih gazdinstava koja uz udruživanje predstavljaju ekvivalent industrijskoj farmskoj proizvodnji.

"U poslednjih 20 godina proizvodnja jaja u Srbiji kreće između 1,3 i 1,4 milijardi jaja godišnje sa tendencijom porasta poslednjih godina. U 2019. godini devet miliona koka nosilja proizvelo je 1,8 milijardi komada konzumnih jaja. Iste godine u našoj zemlji je proizvedeno 114.000 tona živinskog mesa. Proizvodnja živinskog mesa predstavlja jedan od najbržih proizvodnih procesa koji traje od 42 do 45 dana", saopšteno je iz Krkobabićevog kabineta.

Krkobabić je, kako se navodi, posebno naglasio da i "u živinarstvu možemo da povećamo proizvodnju i smanjimo uvoz samo ako se proizvođači živinskog mesa i jaja udruže".

"Podatak da je prošle godine uvoz živinskog mesa i jestivih otpadaka od živine bio veći od izvoza za 3,4 miliona evra, a da dugo uvozimo jaja bez ljuske za potrebe konditorske industrije govori da i u živinarstvu možemo da podignemo proizvodnju i smanjimo izdvajanja za uvoz. Moramo povećati kapacitete za preradu jaja i na taj način da podmirimo domaće potrebe i čak izvozimo jaja bez ljuske. Zašto ne bi živinarske zadruge prerađivale jaja i proizvodile jaja bez ljuske za čiji smo uvoz 2019. godine platili 3,189 miliona evra?! Međusobno udruživanje proizvođača u specijalizovane živinarske zadruge, a pogotovo proizvođača i prerađivača daje prave odgovore na sve savremene ekonomske izazove, a tako je i u živinarskoj proizvodnji", kazao je Milan Krkobabić.

Nacionalni tim za preporod sela Srbije, kako se ističe u saopštenju, poziva povratnike i sve druge zainteresovane građane da ulažu u živinarstvo, da osnuju poljoprivredno gazdinstvo, a zatim da se udruže u specijalizovane živinarske zadruge. Za sve zainteresovane će biti organizovane stručne posete uspešnim živinarskim farmama. Živinarske zadruge će moći da konkurišu za podsticajna sredstva u okviru projekta obnove zadrugarstva "500 zadruga u 500 sela".

Izvor:https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/ekonomija/3966220/zivinarstvo-farma-zivina-povratnici.html

Kada je krenula cela situacija sa korona virusom, bili smo prilično zabrinuti i niko se nije nadao dobrom ishodu. Mnogi cvećari su uložili velike pare u svoj posao, a početak aprila je nama vreme za početak sezone i najveću prodaju. Ipak, ispostavilo se da smo dobili kontra efekat i da je prodaja u protekla dva meseca bila čak i tri puta veća nego prošle godine u ovom periodu, kaže za "Blic Biznis" Radoslav Petrović iz sela Jabučje kod Lajkovca.

On se već više od 15 godina bavi cvećarstvom i kaže da ga je uvođenje vanrednog stanja i početak cele krize zbog pandemije u početku prilično uplašio. Sa kolegama uzgajivačima cveća je redovno pratio vesti i nije im bilo nimalo prijatno da gledaju kako Holanđani uništavaju velike količine raznog cveća."Kod nas je vanredno stanje uvedeno taman kad smo se spremali da pokrenemo sezonu i počnemo prodaju. Naš glavni strah je zapravo bio da ne bude uveden 24-časovni karantin, jer onda nikako ne bismo mogli da plasiramo svoje proizvode, ali ovako su kupci ipak dolazili", podseća Petrović i napominje da se, kako je vreme prolazilo, situacija potpuno preokrenula.

"Ljudi su se navikli na nove okolnosti, a ispostavilo se da zbog svih uvedenih mera mnogi imaju i nešto manje troškove. Ne putuje se, deca ne idu u školu, ne ide se u tržne centre... Ostao im je neki novac viška, a nije bilo druge zanimacije osim sedenja kod kuće. Zato su mnogi krenuli da sade cveće i bašte, sređuju svoja dvorišta, čak i oni koji nikada ranije to nisu radili", objašnjava naš sagovornik.

Kako kaže, nije to bio slučaj samo sa cvećem, mnogi su sadili i povrće, računavši da tako mogu pametno da utroše vreme, a da im nešto i ostane iz bašte, ako bude bilo kakvih problema sa snabdevanjem."Nama je prodaja išla mnogo jačim tempom nego prošlih godina. Imali smo čak tri puta veću prodaju u proteklih mesec i po-dva, u odnosu na isti period lani. Sada se na tržištu oseća čak i mala nestašica cveća, jer je većina cvećara prodala prvu turu, a mnogi su odustali od druge pošto nisu smeli da ulažu dok ne vide kako će se razvijati cela situacija sa epidemijom", objašnjava Petrović.

On kaže da situaciju u protekla dva meseca možda najbolje opisuje izjava jednog kolege uzgajivača koji je na pitanje kako ide posao odgovorio - "ovakvu sezonu čekam 20 godina".

Inače, da podsetimo, uzgajivači cveća u Holandiji, gde su lale nacionalni simbol, nalaze se u veoma nezavidnoj situaciji. Zbog pandemije korona virusa koja je smanjila potražnju bili su prinuđeni da uništavaju ogromne količine cvetova dnevno, a prema nekim procenama, u ovoj zemlji će ove godine biti uništeno oko 80 odsto proizvodnje cveća.Кopredsednik Nacionalnog tima za preporod sela Srbije Milan Кrkobabić poručio je nedavno povratnicima i drugim zainteresovanim građanima da ulaganje u cvećarstvo može da bude isplativo, pogotovo što Srbija ima pogodne prirodne uslove.Krkobabić je rekao da je primetan sve veći interes pojedinaca za proizvodnju cveća na manjim posedima u okviru porodičnih domaćinstava, kao i da obim godišnje proizvodnje iznosi oko 2.500 tona i ne podmiruje potrebe domaćeg tržišta.

"U 2019. godini Srbija je izvezla tri hiljade tona cveća i ukrasnog bilja u vrednosti 4,15 miliona evra, a uvezla za 11 miliona evra", naveo je Krkobabić i doda da je industrija cveća u svetu grana u kojoj trgovinska razmena iznosi oko 200 milijardi dolara, sa stopom rasta i do 10 procenata.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/moj-biznis/ovakvu-sezonu-cekam-20-godina-holandani-zbog-korone-unistavaju-lale-a-srpski-cvecari/6k753jc

Od proizvodnje lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja može se obezbediti zavidna ekonomska egzistencija članova poljoprivrednog gazdinstva. Za gajenje jednogodišnje biljke neven na jednom hektaru neophodno je ulaganje od oko 800 evra, a može se ostvariti prihod od 5.000 evra. Za proizvodnju belog sleza, ulaganje iznosi oko 1.200 evra po hektaru, a prihod može da dostigne čak 9.000 evra.Ulaganja u obradu zemljišta, pripreme za sadnju i berbu za gajenje sedmogodišnje biljke matičnjaka na jednom hektaru iznose oko 1.200 evra i to samo u prvoj godini, dok su prihodi od druge do sedme godine oko 6.000 evra godišnje, što je ukupno čak 36.000 evra, navodi se u saopštenju ministra Milana Krkobabića. Pored neophodnih agronomskih znanja koja se stiču na stručnim kursevima, poljoprivredno gazdinstvo koje počne proizvodnju lekovitog bilja trebalo bi da uloži još oko 4.000 evra za nabavku sušare kapaciteta dve tone, a destilator čija je cena oko 15.000 evra može lakše da se nabavi ako se poljoprivredna gazdinstva udruže.

Sakupljanjem lekovitog bilja u Srbiji se bavi i od toga živi 4.000-5.000 građana, dok se otkupom bavi 30 do 40 manjih i većih firmi. Najviše se obezbeđuje: kleka, lipa, zova, hajdučka trava, kantarion, beli slez i majčina dušica.

Procenjuje se da površine pod lekovitim, aromatičnim i začinjskim biljem u Srbiji mogu biti i dva-tri puta veće. Da to može biti isplativa proizvodnja, svedoči podatak da je u prvih šest meseci 2014 godine Srbija izvezla 1.800 tona lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja u vrednosti 7,6 miliona dolara, dok je istovremeno uvezeno 1.184 tone u vrednosti od 4,4 miliona dolara.

Uvozimo eterična ulja, kozmetičke i druge prerađene proizvode od lekovitog bilja. Izvoz se povećava iz godine u godinu. U 2017. godini iz Srbije je izvezeno lekovitog bilja u vrednosti od 16 miliona dolara. Šanse za veću proizvodnju su u povećanju izvoza, ali i supstituciji uvoza.Ministar Milan Krkobabić posebno naglašava neophodnost udruživanja i viši stepen prerade.

"Činjenicu da se potrošnja lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja, kao i šumskih plodova u svetu svake godine povećava za oko pet procenata, Srbija bi trebalo da iskoristi i višestruko poveća svoju proizvodnju i istovremeno primeni visoke tehnologije i inostranim kupcima prodaje poluproizvode ili proizvode višeg stepena prerade - biljne ekstrakte, etarska ulja za kozmetičku i farmaceutsku industriju, spakovane čajeve i fitopreparate, što je do sada primenjivano u manjem broju slučajeva", naglašava Krkobabić.

Preporuka stručnjaka je da se lekovito bilje u Srbiji u plantažnoj proizvodnji može uspešno gajiti na celoj teritoriji republike, uz obaveznu primenu dobre poljoprivredne prakse i principa organske poljoprivrede.

Sakupljanje u prirodi, uz kombinovanje sa plantažnom proizvodnjom, preporučuje se u brdskoplaninskim regionima Stare planine, Tare, Deliblatske peščare, Fruške gore, Maljena, Prokletija, Suvobora, Medvednika, Sićevačke klisure, Sokobanje...

Nacionalni tim za preporod sela Srbije poziva povratnike iz inostranstva i sve druge zainteresovane da ulože lična sredstva, započnu proizvodnju lekovitog, aromatičnog i začinjskog bilja, da se udruže u specijalizovane zadruge i očekuju dobru zaradu.

Izvor: https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/ekonomija/3945217/lekovito-bilje-zarada.html

Kamilica, nana, žalfija, beli slez, ali i bosiljak, vranilovka, valerijana i lincura, samo je deo lekovitih i aromatičnih biljaka koji se mogu uzgajati u valjevskom kraju. Relejf, klima i zemljište i nadmorska visina pogoduju ovim biljnim vrstama, nisu zahtevne za gajenje, a sa druge strane imaju svoje tržište.

Da je u ovim krajevima moguće gajiti lekovito bilje pokazala je i studija "Mogućnosti gajenja lekovitog i aromatičnog bilja na području grada Valjeva", koju je Poljoprivredna stručna i savetodavna služba Valjevo uradila u saradnji sa JP Agrorazvoj - valjevske doline. Prema dobijenim podacima u valjevskom kraju postoje odlični uslovi za gajenje skoro svih vrsta lekovitog bilja koje postoji u Srbiji.

- S obzirom na to da su u ovim krajevima najzastupljenija mala gazdinstva, lekovito bilje moglo bi da se gaji i da donese dodatnu zaradu domaćinima, jer ne zahteva dodatnu radnu snagu ni mehanizaciju. Za one koji se odluče da gaje lekovito bilje trebalo bi da se organizuju obuke i predavanja, jer za ovu vrstu uzgoja ne postoji tradicija i mnogo je nepoznanica - kaže Svetlana Jerinić, jedna od autora Studije i stručni saradnik za ratarstvo u PSSS Valjevo.Ono što treba znati i što pokazuju istraživanja i iskustva drugih je da je isplativije uzgajati lekovito bilje nego neke druge poljoprivredne kulture, a prihod može biti i do tri puta veći od onoga što se uloži.

- Matičnjak je, na primer, biljka koja može doneti dobru zaradu, jer raste i razvija se desetak godina. Svake godine ova biljka daje određeni prihod, a ulaganja su minimalna. Da bi se podigao zasad matičnjaka na jednom hektaru površine, za seme, đubrivo, radnu snagu, zaštitu u prvoj godini treba uložiti oko 1.200 EUR. Prosečan prinos je oko 1,5 tona i od toga je prihod oko 1.500 EUR, što znači dobit od oko 300 EUR - objašnjava Svetlana i dodaje da su već naredne godine, ulaganja manja, ali se dobija mnogo veći prinos, čak i do tri tone, pa je prihod, ako se računaju i subvencije od oko 3.000, domaćinu ostaje zarada od oko 2.100 EUR.Predrag Savić iz sela Donje Leskovice, pre nepune dve godine počeo je da gaji lincuru.

- Počelo je tako što sam u saradnj sa Institutom Josif Pančić napravio rasadnik, da vidimo da li se na ovim prostorima lincura može gajiti. Ovde je nadmorska visina viša od 600 metara i ispostavilo se da može. Seme smo posejali i ono je bilo u rasadniku godinu dana. Onda se jednogodišnje biljke rasađuju. Potrebno je otprilike oko pet godina da koren biljke dostigne težinu od oko kilogram i tada se može vaditi - objašnjava Savić i dodaje da biljka ne traži neke posebne uslove, samo je potrebno u prvoj godini uklanjati travu i korov dok biljka ne ojača.

Biljku ne napadaju štetočine, pa nije potrebna nikakva hemijska zaštita niti neke posebne agrotehničke mere, zbog čega nema mnogo posla. Jedino je potrebno čekati četiri do pet godina da koren dobije svoju težinu i zrelost. Tržište za ovu biljku postoji, nešto se i izvozi, a cena je 300 dinara za kilogram svežeg korena.

Izvor:https://www.ekapija.com/where-to-invest/2864879/lekovito-bilje-mogu-da-uzgajaju-i-mala-gazdinstva-zarada-i-do-tri

Slobodan Bekrić i Marko Ćulibrk u junu 2017. godine kupili su 10 košnica, danas pčelare sa 37. Iznajmili su vikednicu u selu Jazak, a pozicija pčelinjaka je takva da za sad ne moraju da selimo pčele, jer u okruženju imaju sve što im treba.

- Okruženi smo voćnjacima, imamo i tu prvu voćnu pašu, potom sledi bagrem, lipa i na kraju livada. Imamo tri odlične paše, voćnu ne skidamo, kupcima nije interesantan taj med, ali je paša odlična za razvoj legla - započinje svoju priču Slobodan.

Pčelare sa LR košnicama ali će se oprobati i sa košnicama tipa Farar, jer je sa njima mnogo lakše raditi.

Pčelinjak je ušuškan u šumi, a put do njega vodi krivudavim sokakom i upravo taj put naveo ih je da svoj proizvod nazovu Medino sokače.

Od početka med pakuju u staklene tegle, a nakog dugog uklapanja boje poklopaca sa bojom meda ispostavilo se da crno-žuta kombinacije najviše privlači kupce.

Slodoban smatra da je šteta sakupljati samo med, jer su pčele nepresušni izvor mogućnosti i navodi podatak da proizvodnjom samo jedne litre propolisa možete biti na dobitku 10.000 dinara, a za taj posao vam treba 20 dana. Propolis pakuju u staklenu ambalažu sa pumpicom i njegova upotreba na taj način mnogo je olakšana.

Vrcani med čuvaju u prohromskim sudovima jer plastiku zaobilaze u širokom luku, a trude se da na svom pčelinjaku rade sa prirodnim materijalima i zbog toga su od ove godine promenili taktiku održavanja košnica.

Košnice ne farabaju, jer to zahteva mnogo vremena i novca, a da bi uštedeli, odlučili su da ih potapaju u prehrambeni parafin, koji izvuče svu vodu iz drveta, a nastavak izgleda kao da je voskiran, zadržava svoju boju drveta i tako pripremljen, može da izdrži tri do četiri godine - što je najbitnije, pčelama ne škodi.

Sa varoom uspešno se bore takođe na prirodan način, koriste isključivo oksalnu kiselinu i to metodom zadimljavanja, ne nakapavanja.

Izvor:https://www.ekapija.com/where-to-invest/2817134/ne-donosi-samo-med-zaradu-litar-propolisa-10000-dinara

Igor Stanković, iz Mladenovca, inače apsolvent Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, pčelarstvom je krenuo da se bavi 2005. godine.

„Pčelarstvom smo počeli da se bavimo iz čistog hobija i ljubavi prema pčelama. Kako je vreme odmicalo shvatili smo da smo se našli u ovom poslu i da je naš mali hobi poprilično napredovao“, ističe naš sagovornik i dodaje:
„Zajedno sa našim pčelama delili smo sve i dobro i loše. Bilo je dobrih trenutaka, ali i neuspeha i loših godina u kojima nismo mogli da podmirimo ni rashode na pčelinjaku. Međutim nismo odustajali svesni da nas sreća čeka možda već sutra“.
Krenuo je od jednog roja, koji je uhvatio na drvetu u blizini kuće, a danas ima 400 košnica. Ima tri pčelinjaka, od toga dva koja se nalaze u Kovačevcu, i jedan
u naselju Banja Selters. Ima nameru da proširi i da napravi i četvrti pčelinjak.
„Bez ljubavi prema pčelama nema ni uspešnog pčelar“ – ističe Igor i dodaje: Zalud vam i sva literatura i praksa, ako se tome ne posvetite stopostotno srcem jer, kako napominje, pčelarstvo nije industrijska grana.
Put do pčelarskog uspeha nije ni malo kratak, ali je zato sladak. Svako ko se odluči da postane pčelar treba imati na umu, da je pčelarstvo poljoprivredna grana. Pa, kao što je uspeh bilo koje poljoprivredne grane na prvom mestu uslovljen prirodnim prilikama i neprilikama, tako je tim istim prilikama i neprilikama podvrgnuto i pčelarstvo, rekao nam je Igor.
„U radu veliku podršku pružaju mi članovi porodice, koji obavljaju najrazličitije poslove vezane za rad na pčelinjaku i oko njega. U pčelarstvu sam video spas od nekog potencijalnog kancelarijskog posla. Boravak u prirodi, dinamičan posao u kome nikada nije dosadno, jer svaka košnica ima neku svoju priču. I još jedna veoma važna stvar je da volim to što radim i to što radim, radim sa lakoćom, ističe naš sagovornik, i dodaje:
„Pčele su me opredelile za povratak na staro dedino imanje. Staru dedinu kuću koja je već bila za rušenje sam uz mnogo truda i sa velikim entuzijazmom obnovio, vratio je u prvobitno stanje i udahnuo joj nov život.
U svom radu koristim ekološke proizvode u zaštiti pčela kako bi moji proizvodi bili zdravi, ukusni kako za mene tako i za potrošače mojih proizvoda. Bez obzira
na loše pčelarske godine, kao što su bile 2014. i 2016. Uspeo je da održi pčelinjak i da ga proširi. Igor osim meda, proizvodi i pergu, polen, propolis, vosak, pčelinji otrov, kvalitetne matice, rojeve…
„Naša misija je da sa pčelama učestvujemo u proizvodnji ukusnih, kvalitetnih proizvoda, stalno se usavršavajući u poslu uz poštovanje tradicije i prakse“.
U veku veštačke hrane mali slatki zdravi ukusi iz prirode treba da nas vrate u zagrljaj sa prirodom iz koje smo se otrgli, žureći za poslom i uspehom, ističe naš sagovornik na kraju.

Izvor:Agrobiznis magazin 

Prema receptu dobijenom od prababe, uz egzotične začine iz daleke dedovine, Mirjam Ljubojević u Surduku pravi slatke čarolije. Ona i suprug Dejan pre šest godina napustili su Beograd i programiranje. Odlučili su da se presele na Dejanovo porodično imanje i zasade dunje.

- Za dunju smo se opredelili raspitujući se za tuđa iskustva i u literaturi, jer smo morali da budemo realni - dodaje Dejan.

Ispostavilo se da je izbor voćke bio pravi. Posle šest godina, godišnje im rodi pet tona, a oko dunja, kako kažu, nema previše posla.

- Malo je problematičnije kada su kišne godine, pa krene trava. Onda tu ima košenja na svake dve nedelje. Berba nije problem. Napravimo, što bi rekli Sremci, mobu, pa dođu i deca, i prijatelji, i drugari da provedu vikend u prirodi - objašnjava Dejan.

Poreklo Mirjam je i razlog zašto su džem, kompot i slatko koje ona pravi drugačiji.

- Kada me pitaju otkud karanfilić u kompotu, odgovorim da sam pomešala Šumadiju i Egipat. Ja sam po ocu Egipćanka, a po majci sam iz Lunjevice, odnosno po pradedi, tako da mi najmanje prija Srem i Vojvodina koja je ravna. Kada smo prvi put išli kolima i obilazili, pitala sam se ima li neko brdo - priseća se Mirjam.

Dejan dodaje da je više posla oko prerade voća, ali je i dobit mnogo veća:

- Iskreno, zarada je puta deset ako bilo šta napravite.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2726796/umesto-programiranja-odabrali-da-budu-vocari-umesto-beograda-odabrali-uzgoj-dunja-u

Priprema i prodaja zimnice postao je unosan posao od kog u proseku može lepo da se zaradi. Ko ima sopstveno voće i povrće, zarada može biti i veća. Mnoge domaćice danas nemaju vremena da prave zimnicu pa se odlučuju da kupe.
-Lepo se zaradi, zaista. Treba dosta rada i truda naravno, ali se isplati. To može biti isplativo mladima koji su spremni da imaju i sopstvenu proizvodnju voća i povrća, onda je zarada veća, ističe naša sagovornica Marijana Jovanović, iz sela Prilipac kod Požege. Lepu i mladu atraktivnu ženu upoznali smo nedavno na sajmu ,, Etno hrane i pića” u Beogradu.
Selo Prilipac se nalazi na 6 km od Požege, na putu prema Arilju i Ivanjici. Meštani sela se već dugi niz godina bave voćarstvom, ceo kraj je poznat po proizvodnji maline, bave se i povrtarstvom, a u poslednje vreme postaje aktuelno i cvećarstvo. Požeški Prilipac poslednjih decenija na umetničku i turističku mapu Srbije upisao se, osim po prirodnim i istorijskim znamenitostima i kao selo sa 3 galerije, zahvaljujući međunarodnoj umetničkoj Koloniji koja je stigla do 25-og saziva.
Marijanini roditelji već dvadeset godina imaju poljoprivredno gazdinstvo, bave se malinarstvom, ali Marijana je videla da to nije dovoljno, i pre tri godine krenula je sa proizvodnjom ajvara.
,, U stalnom sam random odnosu, ali ovo radim iz hobija, i zato što volim. Sve radim sama, malo mi sin pomaže ali on je školarac, i ne bih da ga opterećujem, kaže naša sagovornica.
Ove godine Marijana je preradila 3 t paprika, od koje pravi ajvar, ljuti blagi, cepkani sa belim lukom. Po njenim rečima najbolja je crvena, makedonka ili kurtovka. Kod nje nema mnogo otpada, nije puna vode i nema puno semena. Prvi dan je oljuštimo, cedimo celu noć i sutradan dodajemo ulje i pržimo. Kada se dobro uprži, jedno tri sata, sipamo u vruće tegle i vakuumiramo. Proces je jednostavan, ali je rad težak. Za 10 tegli potrebno je oko 30-40 kilograma paprike.
Svoje proizvode Marijana prodaje sa kućnog praga, i od usta do usta. Prvi put je na sajmu Etno hrane, i zadovoljna je jer nije samo prodaja u pitanju, već i da se upozna sa ljudima, stekne nova iskustva, a i da nađe potencijalne kupce, jer iz godine u godinu proširuje proizvodnju.

Ceca Radomirović Kovačević 

Erno Kiš iz Skorenovca kod Kovina pčelarstvom se bavi od 2010. godine, odnosno od kada je završio srednju školu. Danas ima svoje gazdinstvo - Pčelarstvo Popaj. Kako kaže za eKapiju, za pčelarsto se opredelio sasvim slučajno.

- Kum se bavi pčelarenjem, pa me je pozvao da pomognem oko vrcanja meda. Nakon toga sam rešio da posvetim malo vise pažnje pčelama i tome kako rade kao zajednica. Tako sam zavoleo pčelarstvo i odabrao da se ovim bavim - kaže Kiš.

Trenutno na pčelinjaku ima 120 kosnica lr i db tipa. Kaže da prinos meda zavisi od vremenskih uslova i jačine društva. Ukoliko su vremenske uslovi dobri i ako je zdravo i jako društvo, na godišnjem nivou može da se dobije 40 kg meda po košnici.

- To je neki prosek kada je dobra godina - dodaje Erno.

Košnice seli u Deliblatsku peščaru, a nakon toga u sopstveni atar na suncokret. Smatra da je upravo paša na suncokretu najkvalitetnija, a ceni i pašu na lipi.

Ovaj pčelar proizvodi med i propolis, koji su veoma traženi. Prodaje ih lično, "na kućnom pragu", ali i preko svog internet sajta.Smatra da je pčelarstvo isplativo ako se pčelari ovim poslom bave ozbiljno i ako ulažu u pčele.

- Na početku su velika ulaganja, u znanje, nabavku osnovne opreme i tako dalje. Trebalo bi da se počne sa malim brojem košnica, na primer četiri ili pet, a vreme će pokazati da li zaista želite da se bavite pčelarstvom, jer ovaj posao zahteva dosta truda - iskren je Erno Kiš.

Kaže da zaradu, osim meda i propolisa, donose i ostali proizvodi, kao što su vosak, matični mleč, ali i pravljenje roja za prodaju i prodaja matice.

- Savetovao bih mlade pčelare, koji tek kreću da se bave pčelarenjem, da pored njih bude iskusan pčelar, koji će im dati savete i naučiti ih kako najbolje i najkvalitenije da postupi sa pčelama. Pčelarstvo je za mene kao kada staneš kod matičara i kažeš "da". Mora da se posveti puno pažnje, da se ima znanja i da se ulaže. Na kraju će to pčele da cene i nagradiće vas uspehom - poručuje Erno Kiš.

Izvor:https://www.ekapija.com/where-to-invest/2699163/saveti-iz-pcelarstva-popaj-za-sve-koji-zele-da-udju-u-ovaj

Godišnje se u Srbiji proizvede oko 20 hiljada tona oraha, ali to nije ni deo onoga što bi moglo da se obere kada bismo imali više zasada. Međutim, poslednjih nekoliko godina raste interesovanje srpskih poljoprivrednika upravo za uzgoj ovog voća, jer ono može doneti visoku zaradu.

Vladan Terzić iz sela Tvrdići duže od dve decenije ima plantažu oraha, a na njegovom imanju najzastupljenija je domaća sorta rasna."Loši vremenski uslovi uticali su na količinu roda, ali smo se na kraju ipak izborili. I ove godine imali smo dobre prinose i kvalitetne plodove koji su završili u prodaji", kaže Vladan za RINU i dodaje da su orasi laki za proizvodnju.

"Ne zahteva velika ulaganja, lako se održava. Mnogo je lakši za gajenje od lešnika, a zarada je približna. Nije potrebno mnogo radne snage, ne smeta mu mraz i otporan je na bolesti. Jedino što zarada mora malo da se sačeka, ne može baš sve i odmah”, rekao je Vladan.

Investicija u orahe počinje da se isplaćuje u desetoj godini od sadnje, a već u petnaestoj prinosi bivaju sve veći, tako da je moguće zaraditi i deset hiljada evra po hektaru.“Orah i leska postaju sve traženiji, jer njihov plasman je osiguran na stranom tržištu. U našim klimatskim uslovima najbolje su se pokazale sorte rasna, gazenhajm i šampion. Uzgajivači su ponekad skeptični jer počinje da rađa tek u trećoj godini i da bi se zaradilo potrebno je dosta strpljenja, ali orah definitivno može da postane biljka budućnosti u našim krajevima”, rekao je direktor Instituta za voćasrtvo u Čačku, Milan Lukić.

Stručnjaci kažu da je vek eksploatacije ove biljke izuzetno dug i traje od 50 do 80 godina, pa se zato ne kaže uzalud da se orah sadi za potomke, jer od njihovih plodova mogu lepo da žive unuci i praunuci.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/moj-biznis/vladan-iz-tvrdica-kod-pozege-obezbedio-i-unuke-posadio-ova-stabla-i-zapoceo-unosan/mxgjby2

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Јун 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
1 2 3 4 5 6 7
8 9 10 11 12 13 14
15 16 17 18 19 20 21
22 23 24 25 26 27 28
29 30