Igor Stanković, iz Mladenovca, inače apsolvent Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, pčelarstvom je krenuo da se bavi 2005. godine.

„Pčelarstvom smo počeli da se bavimo iz čistog hobija i ljubavi prema pčelama. Kako je vreme odmicalo shvatili smo da smo se našli u ovom poslu i da je naš mali hobi poprilično napredovao“, ističe naš sagovornik i dodaje:
„Zajedno sa našim pčelama delili smo sve i dobro i loše. Bilo je dobrih trenutaka, ali i neuspeha i loših godina u kojima nismo mogli da podmirimo ni rashode na pčelinjaku. Međutim nismo odustajali svesni da nas sreća čeka možda već sutra“.
Krenuo je od jednog roja, koji je uhvatio na drvetu u blizini kuće, a danas ima 400 košnica. Ima tri pčelinjaka, od toga dva koja se nalaze u Kovačevcu, i jedan
u naselju Banja Selters. Ima nameru da proširi i da napravi i četvrti pčelinjak.
„Bez ljubavi prema pčelama nema ni uspešnog pčelar“ – ističe Igor i dodaje: Zalud vam i sva literatura i praksa, ako se tome ne posvetite stopostotno srcem jer, kako napominje, pčelarstvo nije industrijska grana.
Put do pčelarskog uspeha nije ni malo kratak, ali je zato sladak. Svako ko se odluči da postane pčelar treba imati na umu, da je pčelarstvo poljoprivredna grana. Pa, kao što je uspeh bilo koje poljoprivredne grane na prvom mestu uslovljen prirodnim prilikama i neprilikama, tako je tim istim prilikama i neprilikama podvrgnuto i pčelarstvo, rekao nam je Igor.
„U radu veliku podršku pružaju mi članovi porodice, koji obavljaju najrazličitije poslove vezane za rad na pčelinjaku i oko njega. U pčelarstvu sam video spas od nekog potencijalnog kancelarijskog posla. Boravak u prirodi, dinamičan posao u kome nikada nije dosadno, jer svaka košnica ima neku svoju priču. I još jedna veoma važna stvar je da volim to što radim i to što radim, radim sa lakoćom, ističe naš sagovornik, i dodaje:
„Pčele su me opredelile za povratak na staro dedino imanje. Staru dedinu kuću koja je već bila za rušenje sam uz mnogo truda i sa velikim entuzijazmom obnovio, vratio je u prvobitno stanje i udahnuo joj nov život.
U svom radu koristim ekološke proizvode u zaštiti pčela kako bi moji proizvodi bili zdravi, ukusni kako za mene tako i za potrošače mojih proizvoda. Bez obzira
na loše pčelarske godine, kao što su bile 2014. i 2016. Uspeo je da održi pčelinjak i da ga proširi. Igor osim meda, proizvodi i pergu, polen, propolis, vosak, pčelinji otrov, kvalitetne matice, rojeve…
„Naša misija je da sa pčelama učestvujemo u proizvodnji ukusnih, kvalitetnih proizvoda, stalno se usavršavajući u poslu uz poštovanje tradicije i prakse“.
U veku veštačke hrane mali slatki zdravi ukusi iz prirode treba da nas vrate u zagrljaj sa prirodom iz koje smo se otrgli, žureći za poslom i uspehom, ističe naš sagovornik na kraju.

Izvor:Agrobiznis magazin 

Prema receptu dobijenom od prababe, uz egzotične začine iz daleke dedovine, Mirjam Ljubojević u Surduku pravi slatke čarolije. Ona i suprug Dejan pre šest godina napustili su Beograd i programiranje. Odlučili su da se presele na Dejanovo porodično imanje i zasade dunje.

- Za dunju smo se opredelili raspitujući se za tuđa iskustva i u literaturi, jer smo morali da budemo realni - dodaje Dejan.

Ispostavilo se da je izbor voćke bio pravi. Posle šest godina, godišnje im rodi pet tona, a oko dunja, kako kažu, nema previše posla.

- Malo je problematičnije kada su kišne godine, pa krene trava. Onda tu ima košenja na svake dve nedelje. Berba nije problem. Napravimo, što bi rekli Sremci, mobu, pa dođu i deca, i prijatelji, i drugari da provedu vikend u prirodi - objašnjava Dejan.

Poreklo Mirjam je i razlog zašto su džem, kompot i slatko koje ona pravi drugačiji.

- Kada me pitaju otkud karanfilić u kompotu, odgovorim da sam pomešala Šumadiju i Egipat. Ja sam po ocu Egipćanka, a po majci sam iz Lunjevice, odnosno po pradedi, tako da mi najmanje prija Srem i Vojvodina koja je ravna. Kada smo prvi put išli kolima i obilazili, pitala sam se ima li neko brdo - priseća se Mirjam.

Dejan dodaje da je više posla oko prerade voća, ali je i dobit mnogo veća:

- Iskreno, zarada je puta deset ako bilo šta napravite.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2726796/umesto-programiranja-odabrali-da-budu-vocari-umesto-beograda-odabrali-uzgoj-dunja-u

Priprema i prodaja zimnice postao je unosan posao od kog u proseku može lepo da se zaradi. Ko ima sopstveno voće i povrće, zarada može biti i veća. Mnoge domaćice danas nemaju vremena da prave zimnicu pa se odlučuju da kupe.
-Lepo se zaradi, zaista. Treba dosta rada i truda naravno, ali se isplati. To može biti isplativo mladima koji su spremni da imaju i sopstvenu proizvodnju voća i povrća, onda je zarada veća, ističe naša sagovornica Marijana Jovanović, iz sela Prilipac kod Požege. Lepu i mladu atraktivnu ženu upoznali smo nedavno na sajmu ,, Etno hrane i pića” u Beogradu.
Selo Prilipac se nalazi na 6 km od Požege, na putu prema Arilju i Ivanjici. Meštani sela se već dugi niz godina bave voćarstvom, ceo kraj je poznat po proizvodnji maline, bave se i povrtarstvom, a u poslednje vreme postaje aktuelno i cvećarstvo. Požeški Prilipac poslednjih decenija na umetničku i turističku mapu Srbije upisao se, osim po prirodnim i istorijskim znamenitostima i kao selo sa 3 galerije, zahvaljujući međunarodnoj umetničkoj Koloniji koja je stigla do 25-og saziva.
Marijanini roditelji već dvadeset godina imaju poljoprivredno gazdinstvo, bave se malinarstvom, ali Marijana je videla da to nije dovoljno, i pre tri godine krenula je sa proizvodnjom ajvara.
,, U stalnom sam random odnosu, ali ovo radim iz hobija, i zato što volim. Sve radim sama, malo mi sin pomaže ali on je školarac, i ne bih da ga opterećujem, kaže naša sagovornica.
Ove godine Marijana je preradila 3 t paprika, od koje pravi ajvar, ljuti blagi, cepkani sa belim lukom. Po njenim rečima najbolja je crvena, makedonka ili kurtovka. Kod nje nema mnogo otpada, nije puna vode i nema puno semena. Prvi dan je oljuštimo, cedimo celu noć i sutradan dodajemo ulje i pržimo. Kada se dobro uprži, jedno tri sata, sipamo u vruće tegle i vakuumiramo. Proces je jednostavan, ali je rad težak. Za 10 tegli potrebno je oko 30-40 kilograma paprike.
Svoje proizvode Marijana prodaje sa kućnog praga, i od usta do usta. Prvi put je na sajmu Etno hrane, i zadovoljna je jer nije samo prodaja u pitanju, već i da se upozna sa ljudima, stekne nova iskustva, a i da nađe potencijalne kupce, jer iz godine u godinu proširuje proizvodnju.

Ceca Radomirović Kovačević 

Erno Kiš iz Skorenovca kod Kovina pčelarstvom se bavi od 2010. godine, odnosno od kada je završio srednju školu. Danas ima svoje gazdinstvo - Pčelarstvo Popaj. Kako kaže za eKapiju, za pčelarsto se opredelio sasvim slučajno.

- Kum se bavi pčelarenjem, pa me je pozvao da pomognem oko vrcanja meda. Nakon toga sam rešio da posvetim malo vise pažnje pčelama i tome kako rade kao zajednica. Tako sam zavoleo pčelarstvo i odabrao da se ovim bavim - kaže Kiš.

Trenutno na pčelinjaku ima 120 kosnica lr i db tipa. Kaže da prinos meda zavisi od vremenskih uslova i jačine društva. Ukoliko su vremenske uslovi dobri i ako je zdravo i jako društvo, na godišnjem nivou može da se dobije 40 kg meda po košnici.

- To je neki prosek kada je dobra godina - dodaje Erno.

Košnice seli u Deliblatsku peščaru, a nakon toga u sopstveni atar na suncokret. Smatra da je upravo paša na suncokretu najkvalitetnija, a ceni i pašu na lipi.

Ovaj pčelar proizvodi med i propolis, koji su veoma traženi. Prodaje ih lično, "na kućnom pragu", ali i preko svog internet sajta.Smatra da je pčelarstvo isplativo ako se pčelari ovim poslom bave ozbiljno i ako ulažu u pčele.

- Na početku su velika ulaganja, u znanje, nabavku osnovne opreme i tako dalje. Trebalo bi da se počne sa malim brojem košnica, na primer četiri ili pet, a vreme će pokazati da li zaista želite da se bavite pčelarstvom, jer ovaj posao zahteva dosta truda - iskren je Erno Kiš.

Kaže da zaradu, osim meda i propolisa, donose i ostali proizvodi, kao što su vosak, matični mleč, ali i pravljenje roja za prodaju i prodaja matice.

- Savetovao bih mlade pčelare, koji tek kreću da se bave pčelarenjem, da pored njih bude iskusan pčelar, koji će im dati savete i naučiti ih kako najbolje i najkvalitenije da postupi sa pčelama. Pčelarstvo je za mene kao kada staneš kod matičara i kažeš "da". Mora da se posveti puno pažnje, da se ima znanja i da se ulaže. Na kraju će to pčele da cene i nagradiće vas uspehom - poručuje Erno Kiš.

Izvor:https://www.ekapija.com/where-to-invest/2699163/saveti-iz-pcelarstva-popaj-za-sve-koji-zele-da-udju-u-ovaj

Godišnje se u Srbiji proizvede oko 20 hiljada tona oraha, ali to nije ni deo onoga što bi moglo da se obere kada bismo imali više zasada. Međutim, poslednjih nekoliko godina raste interesovanje srpskih poljoprivrednika upravo za uzgoj ovog voća, jer ono može doneti visoku zaradu.

Vladan Terzić iz sela Tvrdići duže od dve decenije ima plantažu oraha, a na njegovom imanju najzastupljenija je domaća sorta rasna."Loši vremenski uslovi uticali su na količinu roda, ali smo se na kraju ipak izborili. I ove godine imali smo dobre prinose i kvalitetne plodove koji su završili u prodaji", kaže Vladan za RINU i dodaje da su orasi laki za proizvodnju.

"Ne zahteva velika ulaganja, lako se održava. Mnogo je lakši za gajenje od lešnika, a zarada je približna. Nije potrebno mnogo radne snage, ne smeta mu mraz i otporan je na bolesti. Jedino što zarada mora malo da se sačeka, ne može baš sve i odmah”, rekao je Vladan.

Investicija u orahe počinje da se isplaćuje u desetoj godini od sadnje, a već u petnaestoj prinosi bivaju sve veći, tako da je moguće zaraditi i deset hiljada evra po hektaru.“Orah i leska postaju sve traženiji, jer njihov plasman je osiguran na stranom tržištu. U našim klimatskim uslovima najbolje su se pokazale sorte rasna, gazenhajm i šampion. Uzgajivači su ponekad skeptični jer počinje da rađa tek u trećoj godini i da bi se zaradilo potrebno je dosta strpljenja, ali orah definitivno može da postane biljka budućnosti u našim krajevima”, rekao je direktor Instituta za voćasrtvo u Čačku, Milan Lukić.

Stručnjaci kažu da je vek eksploatacije ove biljke izuzetno dug i traje od 50 do 80 godina, pa se zato ne kaže uzalud da se orah sadi za potomke, jer od njihovih plodova mogu lepo da žive unuci i praunuci.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/moj-biznis/vladan-iz-tvrdica-kod-pozege-obezbedio-i-unuke-posadio-ova-stabla-i-zapoceo-unosan/mxgjby2

Banane, kivi, kivano... ređaju se tropske biljke u srpskim baštama. Pored ovih pojedinih egzotičnih, u srcu Šumadije cveta i limun žut, i to u dvorištu porodice Trifunović u selu Bukovica. Supružnici Branka i Stanislav pune dve decenije uzgajaju limun dokazujući da ovo voće ne samo što može kod nas da rodi, već može doneti zaradu.

"Pre 20 godina od tasta sam dobio jedan limun i prvi savet kako da ga gajim i tako je krenuo moj novi biznis. Danas je to moja velika ljubav i dodatni izvor prihoda i za mene nema nijedne tajne kad je u pitanju ova voćka koja eto odlično uspeva i u našem selu", priča Stanislav za RINU.Čuveni bukovički voćar kaže da je popriličan broj limunova poklonio rodbini, prijateljima, poslovnim partnerima i komšijama, ali je veći broj i unovčio po ceni od 30 do 200 evra, zavisno od veličine, odnosno starosti stabla. Limun mnogo bolje uspeva kad se plati, makar i simbolično, ali je Canetu neprijatno da to kaže onima koji bi najradije limun na poklon.

"Preko zime limunove držimo u posebnoj prostoriji gde temperatura ne sme da bude niža od 4, a ni viša od 20 stepeni. Zbog oprašivanja, a i nekih drugih razloga svako ko želi da ima ovo voćku trebalo bi da ima bar po dva stabla, s tim što se ljubav prema limunu podrazumeva kad se hoće uspeh u u njegovom gajenju. Verovali ili ne, ali to limun oseća", dodaje supruga Branka.

Za slavu kod ovih domaćina popije se čak i do 60 litara limunade, jer kako kažu od domaćeg limuna nema ništa ukusnije. Stanislav je za ovih dvadeset godina naučio kako se limun kalemi, pa tako ništa ne prepušta slučaju."Uzme se mlada grana limuna s plodom, zatim se sa grane skine lika dužine jedan centimetar i ispod se veže tanka žica. Posle toga, na pola se preseče plastična flaša od dva litra, preseče se niz duž i na dnu se izvadi krug da bi kalemljeno mesto bilo na sredini flaše napunjene zemljom. Flaša se ne pomera dva meseca dok plod raste. Kasnije se formiraju žile. Posle dva meseca flaša se iseče i ostaje zemlja i limun koji se stavlja u saksiju. Zaliva se dva puta dnevno, s tim što se svake godine saksija zameni većom. Na ovaj način okalemio sam više od 200 limunova", otkriva Stanislav Cane Trifunović.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/moj-biznis/unosan-biznis-evo-kako-da-u-srbiji-gajite-limun-i-lepo-zaradite/qjcx8pr

Značaj stajskog đubriva poznat je od davnina. Osim toga što je izvor hranljivih materija, azota, fosfora i kalijuma, bogato je i mikroorganizmima i bakterijama koje su za zemljište poželjne. Preporučuje se iznošenje stajnjaka u jesen i upravo ovih dana većina stočara se opredeljuje da značajne količine stajnjaka i proda. Interesovanja kažu, ima.

- Nađubravanje stajnjakom je najbolji način da se popravi sastav zemljišta, ja ga redovno koristim za svoje oranice. Cena stajnjaka kod nas je oko 2.000 dinara po prikolici u koju bi trebalo da stane oko dve tone maksimum 2.5. Stajnjak stočarima može doneti i zaradu ako se pravilno odlaže i čuva - kažu stočari za portal Top press.

Prema rečima poljoprivrednika, najkvalitetniji je ovčji stajnjak a potom goveđi. Idealno je stajnjak izvući na njivu i odmah po razastiranju ga zaorati.

- Stajnjak se čuva na gomilama koje idu oko dva metra u visinu. Ne treba praviti veće gomile, niti manje, jer dolazi do izuzetno brzog procesa fermentacije, odnosno razgradnje stajnjaka. Sakuplja se cele godine i odlaže na jednom mestu, a trebalo bi da zgoreva oko pet meseci da bi se postigao što bolji kvalitet - ističu stočari.

Domaćinstvo koje ima više grla krupne stoke može od sakupljanja stajnjaka i da zaradi, interesovanja ima, a koristi se u voćarstvu, vinogradarstvu, povrtarstvu.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2676201/stajsko-djubrivo-je-najstarija-hrana-za-zemljiste-ali-i-dobar-izvor-zarade

U okolini Valjeva do skoro šipurak se brao u šumama i uz puteve, od pre nekoliko godina gaji se na plantažama, a najveću u selu Mrčić ima porodica Prodanović.

Kada bi proizvođača bilo više i kada bi bilo dodatnih podsticaja, veruju da bi im i daleka tržišta bila otvorena.

Plantažni šipurak na dva hektara u Mrčiću kod Valjeva Aleksandar Prodanović zasadio je pre šest godina. Uz primenu agrotehničkih mera i povoljne vremenske uslove prinos je oko četiri tone ili četiri kilograma ploda po grmu. Svi članovi porodice angažovani su u vreme berbe.

"S obzirom da je to porodičan biznis, onda gledamo da svi budemo uključeni u to, i ja , i deca koliko god možemo i koliko nam vreme i obaveze dopuštaju", kaže Olivera Prodanović, Aleksandrova supruga, prenosi RTS.Cena svežeg šipurka u Valjevu je 100 dinara po kilogramu. Prodanovići su se opredelili za proizvodnju zimnice, jer je isplativije. Od plodova divlje ruže pravi se kaša, koja košta 100 dinara po litru, dok je tegla pravog, domaćeg džema 300 dinara."Razlika sama između kaša i džema je u tome što kaša kada ide u dalju prodaju, ona mora da se konzervira. Znači, ona sadrži u sebi konzervans, dok džem kada se proizvodi, konkretno ja ga proizvodim bez konzervansa, samo uz dodatak šećera i limunske kiseline", kaže Aleksandar Prodanović.

Prodanovići pripremaju i ajvar od pečenih paprika i plavog patlidžana, koji takođe gaje na svom posedu. "Važno je pratiti tu domaću recepturu, po receptima naših baka. Radimo od sto posto prirodnog, pečena paprika, plavi paradajz pečen, to se prerađuje, to sve žene rade", kaže Milomirka Ranković iz Valjeva.Aleksandar Prodanović planira da ubuduće smanji količine ajvara koji priprema u korist džema i kaše od šipurka. "Pošto ja imam i ostale poljoprivredne kulture od povrća do voća, šipurak mi je, ipak, najisplativiji i zahteva mi najmanje radne snage i što se tiče same njive i što se tiče kasnije prerade. Mogućnosti što se samog šipurka tiče su veoma velike", kaže Aleksdandar Prodanović iz Valjeva.

Međutim, kod proizvodnje šipurka ne mogu da se ostvare nikakve subvencije, zato što se on ne nalazi na listi ni lekovitog bilja, ni voća kod Ministarstva poljoprivrede, kaže Aleksandar.

Dodaje da su neke opštine kao što su Novi Pazar, Sjenica i Tutin izašle u susret proizvođačima šipurka i donirale besplatna sredstva za navodnjavanje.

Plantažni šipurak selekcionisan je od divljeg da bi plod bio mesnatiji, sa manje semenki, a grm sa manje bodlji. Aleksandar Prodanović gaji dve sorte koje za branje ne stižu u isto vreme, a namerava da uvodi i nove. Ističe da je posao sezonski, ali je isplativ i perspektivan.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/vesti/sire-se-plantaze-sipurka-posao-sezonski-i-veoma-isplativ/fn2nmpf

Mala poljoprivredna gazdinstva koja obrađuju oko 10 hektara zemlje najbrojnija su u srpskim selima. Njima je najteže da se specijalizuju za jednu oblast proizvodnje, koja će im donositi dohodak dovoljan za podmirenje životnih troškova članova domaćinstva, ali i omogućiti investiranje svih tekućih agrarnih poslova.

Dejan Lazić iz Velikog Orašja u Pomoravlju sa svojim članovima domaćinstva kaže da je posle dužeg lutanja pronašao šta da proizvodi i na koji način proizvedenu robu najbrže da plasira na tržištu.

Lazić poseduje 12 hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta na kome seje kukuruz, ječam, soju i detelinu lucerku. Sve proizvedene količine ovih ratarskih useva upotrebi za ishranu stoke. On ima izgrađenu štalu sa mlekovodom i automatskim izđubravanjem, kapaciteta 20 krava muzara, ali retko kada ima više od 10 mlekulja.

- Stočarski stručnjaci kažu da je za ishranu jedne krave muzare potrebno proizvesti hrane sa jednog hektara zemljišta. Uverio sam se da su u pravu, pa zato u mojoj štali uglavnom bude najviše 10 -12 grla goveda, odnosno junica i muznih krava - kaže Dejan.

Lazići od mleka prave beli meki i tvrdi sir na stari tradicionalni način, koji prodaju na kućnom pragu i na pijaci u Velikoj Plani.

- Prodajna cena kilograma sira je povoljna, 300 dinara, pa nam kupci telefonom unapred rezervišu željene količine, a oni koji žele tvrdi sir moraju da sačekaju nekoliko dana. Potražnja je velika pa bismo mogli sadašnju količinu gotovo da dupliramo. Međutim, mi i određenu količinu mleka raznosimo po selu - ističe Dejan.

Osim farme krava, Lazići imaju savremeno izgrađen i tehnički opremljen objekat za držanje krmača i odgoj prasića. Gaje sedam do osam krmača rase landras, a odnegovane prasiće prodaju zainteresovanim stočarima za dalji tov i isporuku klanicama.

- Ranije smo tovili svinje, ali nam se taj posao više ne isplati. Tovljenici mnogo jedu, a kada se tovni ciklus završi, po čudnom ustaljenom pravilu, cena se drastično smanji, tako da nemamo nikakvu računicu, čak ni cenu potrošene stočne hrane ne možemo da nadoknadimo. Ovako, prodajom prasića težine oko 25 kilograma, pristojno zaradimo - kaže Dejan i nada se da će najavljenim početkom izvoza svinja u Kinu, verovatno da poveća broj krmača i odnegovanih prasadi.

Treći po veličini izvor prihoda je uzgoj rasne živine: kokoške, ćurke, morke, patke, japanske prepelice, a najponosniji su na kvalitetno jato kineske labudaste guske. Uglavnom prodaju priplodna jaja i mladu živinu, a odrasle jedinke muškog pola Lazić razmenjuje sa kolegama - odgajivačima radi takozvanog genetskog osvežavanja krvi.

- Najviše je rasa kokoši: nju hempšir, australorp, vijandota, italijanka, brama, kao i araukana koja nosi obojena, svetlo plava jaja. Imam priplodno jato od dvadesetak kineskih labudastih gusaka, pa prodajom priplodnih jaja i guščića kaplje dobra zarada - zadovoljan je Dejan.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2648660/mala-gazdinstva-mogu-da-zarade-proizvodnjom-sira-prodajom-prasica-i-priplodnih-jaja

Zbog zastarelog sortimenta i sistema uzgoja, mnoge voćne kulture u Srbiji daju veoma male prinose i lošiji kvalitet ploda, što je ograničavajući faktor za izvoz, a samim tim i za profit. Stručnjaci preporučuju da se pored tradicionalnih voćki, podižu zasadi voća koje je deficitarno na evropskom tržištu.

Voćke je najbolje saditi u jesen kada je zemljište još toplo i vlažno, pa odmah počinje rast korena. Ako neko želi da se upusti u proizvodnju voća, stručnjaci preporučuju da to učine sa kruškama i trešnjama.

Sorte koje se trenutno gaje u većini domaćinstava koriste se za industrijsku proizvodnju i prodaju se po niskim cenama, dok savremeno voćarstvo zahteva noviji sortiment.

- Sorte krušaka koje se uzgajaju u Srbiji prodaju se po ceni od 30 do 50 dinara, a sorte koje se sada šire u Evropi su od 70 do 100 dinara. Druga prednost jeste to što ove sorte rano stižu i daju velike prinose - objašnjava Miloš Pavlović iz Centra za rasadničarstvo Šabac.

Uz to, podrška stručnih službi i finansijski benefiti ohrabruju poljoprivrednike.

- Reč je o italijanskim sortama karmen i turandot kod kojih se ostvaruje dva ili tri puta veći profit od krušaka koje se gaje u Srbiji. Kruške na branje stižu oko 10. jula, baš u vreme kada na tržištu nema tog voća. Plodovi su krupni i kvalitetni, postižu visoku cenu te je izbor sorte najznačajniji element sa aspekta rentabilnosti - objašnjava Miloš Pavlović, diplomirani inženjer poljoprivrede.- Za hektar krušaka potrebno je oko 3.000 sadnica. Cena jedne sadnice je od 1,5 do 2 evra. Za sadni materijal potrebno je 6.000 evra. Sistem za navodnjavanje je oko 600 evra, plus troškovi sadnje. Nega u prvoj godini oko 1.000 evra, a u sledećoj oko 1.500. Do komercijalnog roda treba uložiti oko 10.000 evra. Očekivani prvi rod u trećoj godini kreće se oko 10 tona. Po prosečnoj prodajnoj ceni od 0,5 do 1 evro, skoro da se može vratiti ulaganje, dok se u četvrtoj godini, uz primenu agrotehnike postiže 30 tona roda i tada se vraća ulaganje i duplira zarada. Kako biljka raste, povećavaju se i ulaganja - napominje Pavlović.

Druga voćna kultura koja može biti dobar biznis u Srbiji je trešnja. Ulaganja po hektaru su slična troškovima za podizanje zasada kruške, ali je reč ogromnom potencijalu koji je neiskorišćen jer je trešnja deficitarna na evropskom i svetskom tržistu. Broj sadnica po hektaru je od 800 do 1.200. Prinos se povećava tri do četiri puta u odnosu na trešnju koja se sad gaji.- Trešnje koje se kod nas gaje imaju 4-6 grama, a novije sorte su težine 10-14 grama i to je ogromna razlika. U novim sistemima uzgoja, sa novim podlogama iz serije Gizela, cena sadnica je 7-8 evra, tako da u startu treba uložiti minimum 6.000 evra. Optimalni prinos je 20 tona po hektaru, a cena ide od 1,8 do 2 evra. Prvi komercijalni rod se može očekivati u trećoj godini, a pun rod od četvrte do pete godine uz primenu svih agro i pomotehničkih mera. Od četvrte godine uložena sredstva se vraćaju i ostvaruje se dobit - objašnjava Miloš Pavlović koji ima zasade kruške i trešnje na desetak hektara.

Još jedna od prednosti je što država subvencioniše 50 odsto troškova bez PDV-a za sadni materijal, sisteme za navodnjavanje i mehanizaciju.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/moj-biznis/koje-voce-donosi-najvecu-zaradu-strucnjaci-glasaju-za-tradicionalne-sorte-ali-imaju-i/q6jbgr4

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Фебруар 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
          1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29