Značaj stajskog đubriva poznat je od davnina. Osim toga što je izvor hranljivih materija, azota, fosfora i kalijuma, bogato je i mikroorganizmima i bakterijama koje su za zemljište poželjne. Preporučuje se iznošenje stajnjaka u jesen i upravo ovih dana većina stočara se opredeljuje da značajne količine stajnjaka i proda. Interesovanja kažu, ima.

- Nađubravanje stajnjakom je najbolji način da se popravi sastav zemljišta, ja ga redovno koristim za svoje oranice. Cena stajnjaka kod nas je oko 2.000 dinara po prikolici u koju bi trebalo da stane oko dve tone maksimum 2.5. Stajnjak stočarima može doneti i zaradu ako se pravilno odlaže i čuva - kažu stočari za portal Top press.

Prema rečima poljoprivrednika, najkvalitetniji je ovčji stajnjak a potom goveđi. Idealno je stajnjak izvući na njivu i odmah po razastiranju ga zaorati.

- Stajnjak se čuva na gomilama koje idu oko dva metra u visinu. Ne treba praviti veće gomile, niti manje, jer dolazi do izuzetno brzog procesa fermentacije, odnosno razgradnje stajnjaka. Sakuplja se cele godine i odlaže na jednom mestu, a trebalo bi da zgoreva oko pet meseci da bi se postigao što bolji kvalitet - ističu stočari.

Domaćinstvo koje ima više grla krupne stoke može od sakupljanja stajnjaka i da zaradi, interesovanja ima, a koristi se u voćarstvu, vinogradarstvu, povrtarstvu.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2676201/stajsko-djubrivo-je-najstarija-hrana-za-zemljiste-ali-i-dobar-izvor-zarade

U okolini Valjeva do skoro šipurak se brao u šumama i uz puteve, od pre nekoliko godina gaji se na plantažama, a najveću u selu Mrčić ima porodica Prodanović.

Kada bi proizvođača bilo više i kada bi bilo dodatnih podsticaja, veruju da bi im i daleka tržišta bila otvorena.

Plantažni šipurak na dva hektara u Mrčiću kod Valjeva Aleksandar Prodanović zasadio je pre šest godina. Uz primenu agrotehničkih mera i povoljne vremenske uslove prinos je oko četiri tone ili četiri kilograma ploda po grmu. Svi članovi porodice angažovani su u vreme berbe.

"S obzirom da je to porodičan biznis, onda gledamo da svi budemo uključeni u to, i ja , i deca koliko god možemo i koliko nam vreme i obaveze dopuštaju", kaže Olivera Prodanović, Aleksandrova supruga, prenosi RTS.Cena svežeg šipurka u Valjevu je 100 dinara po kilogramu. Prodanovići su se opredelili za proizvodnju zimnice, jer je isplativije. Od plodova divlje ruže pravi se kaša, koja košta 100 dinara po litru, dok je tegla pravog, domaćeg džema 300 dinara."Razlika sama između kaša i džema je u tome što kaša kada ide u dalju prodaju, ona mora da se konzervira. Znači, ona sadrži u sebi konzervans, dok džem kada se proizvodi, konkretno ja ga proizvodim bez konzervansa, samo uz dodatak šećera i limunske kiseline", kaže Aleksandar Prodanović.

Prodanovići pripremaju i ajvar od pečenih paprika i plavog patlidžana, koji takođe gaje na svom posedu. "Važno je pratiti tu domaću recepturu, po receptima naših baka. Radimo od sto posto prirodnog, pečena paprika, plavi paradajz pečen, to se prerađuje, to sve žene rade", kaže Milomirka Ranković iz Valjeva.Aleksandar Prodanović planira da ubuduće smanji količine ajvara koji priprema u korist džema i kaše od šipurka. "Pošto ja imam i ostale poljoprivredne kulture od povrća do voća, šipurak mi je, ipak, najisplativiji i zahteva mi najmanje radne snage i što se tiče same njive i što se tiče kasnije prerade. Mogućnosti što se samog šipurka tiče su veoma velike", kaže Aleksdandar Prodanović iz Valjeva.

Međutim, kod proizvodnje šipurka ne mogu da se ostvare nikakve subvencije, zato što se on ne nalazi na listi ni lekovitog bilja, ni voća kod Ministarstva poljoprivrede, kaže Aleksandar.

Dodaje da su neke opštine kao što su Novi Pazar, Sjenica i Tutin izašle u susret proizvođačima šipurka i donirale besplatna sredstva za navodnjavanje.

Plantažni šipurak selekcionisan je od divljeg da bi plod bio mesnatiji, sa manje semenki, a grm sa manje bodlji. Aleksandar Prodanović gaji dve sorte koje za branje ne stižu u isto vreme, a namerava da uvodi i nove. Ističe da je posao sezonski, ali je isplativ i perspektivan.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/vesti/sire-se-plantaze-sipurka-posao-sezonski-i-veoma-isplativ/fn2nmpf

Mala poljoprivredna gazdinstva koja obrađuju oko 10 hektara zemlje najbrojnija su u srpskim selima. Njima je najteže da se specijalizuju za jednu oblast proizvodnje, koja će im donositi dohodak dovoljan za podmirenje životnih troškova članova domaćinstva, ali i omogućiti investiranje svih tekućih agrarnih poslova.

Dejan Lazić iz Velikog Orašja u Pomoravlju sa svojim članovima domaćinstva kaže da je posle dužeg lutanja pronašao šta da proizvodi i na koji način proizvedenu robu najbrže da plasira na tržištu.

Lazić poseduje 12 hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta na kome seje kukuruz, ječam, soju i detelinu lucerku. Sve proizvedene količine ovih ratarskih useva upotrebi za ishranu stoke. On ima izgrađenu štalu sa mlekovodom i automatskim izđubravanjem, kapaciteta 20 krava muzara, ali retko kada ima više od 10 mlekulja.

- Stočarski stručnjaci kažu da je za ishranu jedne krave muzare potrebno proizvesti hrane sa jednog hektara zemljišta. Uverio sam se da su u pravu, pa zato u mojoj štali uglavnom bude najviše 10 -12 grla goveda, odnosno junica i muznih krava - kaže Dejan.

Lazići od mleka prave beli meki i tvrdi sir na stari tradicionalni način, koji prodaju na kućnom pragu i na pijaci u Velikoj Plani.

- Prodajna cena kilograma sira je povoljna, 300 dinara, pa nam kupci telefonom unapred rezervišu željene količine, a oni koji žele tvrdi sir moraju da sačekaju nekoliko dana. Potražnja je velika pa bismo mogli sadašnju količinu gotovo da dupliramo. Međutim, mi i određenu količinu mleka raznosimo po selu - ističe Dejan.

Osim farme krava, Lazići imaju savremeno izgrađen i tehnički opremljen objekat za držanje krmača i odgoj prasića. Gaje sedam do osam krmača rase landras, a odnegovane prasiće prodaju zainteresovanim stočarima za dalji tov i isporuku klanicama.

- Ranije smo tovili svinje, ali nam se taj posao više ne isplati. Tovljenici mnogo jedu, a kada se tovni ciklus završi, po čudnom ustaljenom pravilu, cena se drastično smanji, tako da nemamo nikakvu računicu, čak ni cenu potrošene stočne hrane ne možemo da nadoknadimo. Ovako, prodajom prasića težine oko 25 kilograma, pristojno zaradimo - kaže Dejan i nada se da će najavljenim početkom izvoza svinja u Kinu, verovatno da poveća broj krmača i odnegovanih prasadi.

Treći po veličini izvor prihoda je uzgoj rasne živine: kokoške, ćurke, morke, patke, japanske prepelice, a najponosniji su na kvalitetno jato kineske labudaste guske. Uglavnom prodaju priplodna jaja i mladu živinu, a odrasle jedinke muškog pola Lazić razmenjuje sa kolegama - odgajivačima radi takozvanog genetskog osvežavanja krvi.

- Najviše je rasa kokoši: nju hempšir, australorp, vijandota, italijanka, brama, kao i araukana koja nosi obojena, svetlo plava jaja. Imam priplodno jato od dvadesetak kineskih labudastih gusaka, pa prodajom priplodnih jaja i guščića kaplje dobra zarada - zadovoljan je Dejan.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2648660/mala-gazdinstva-mogu-da-zarade-proizvodnjom-sira-prodajom-prasica-i-priplodnih-jaja

Zbog zastarelog sortimenta i sistema uzgoja, mnoge voćne kulture u Srbiji daju veoma male prinose i lošiji kvalitet ploda, što je ograničavajući faktor za izvoz, a samim tim i za profit. Stručnjaci preporučuju da se pored tradicionalnih voćki, podižu zasadi voća koje je deficitarno na evropskom tržištu.

Voćke je najbolje saditi u jesen kada je zemljište još toplo i vlažno, pa odmah počinje rast korena. Ako neko želi da se upusti u proizvodnju voća, stručnjaci preporučuju da to učine sa kruškama i trešnjama.

Sorte koje se trenutno gaje u većini domaćinstava koriste se za industrijsku proizvodnju i prodaju se po niskim cenama, dok savremeno voćarstvo zahteva noviji sortiment.

- Sorte krušaka koje se uzgajaju u Srbiji prodaju se po ceni od 30 do 50 dinara, a sorte koje se sada šire u Evropi su od 70 do 100 dinara. Druga prednost jeste to što ove sorte rano stižu i daju velike prinose - objašnjava Miloš Pavlović iz Centra za rasadničarstvo Šabac.

Uz to, podrška stručnih službi i finansijski benefiti ohrabruju poljoprivrednike.

- Reč je o italijanskim sortama karmen i turandot kod kojih se ostvaruje dva ili tri puta veći profit od krušaka koje se gaje u Srbiji. Kruške na branje stižu oko 10. jula, baš u vreme kada na tržištu nema tog voća. Plodovi su krupni i kvalitetni, postižu visoku cenu te je izbor sorte najznačajniji element sa aspekta rentabilnosti - objašnjava Miloš Pavlović, diplomirani inženjer poljoprivrede.- Za hektar krušaka potrebno je oko 3.000 sadnica. Cena jedne sadnice je od 1,5 do 2 evra. Za sadni materijal potrebno je 6.000 evra. Sistem za navodnjavanje je oko 600 evra, plus troškovi sadnje. Nega u prvoj godini oko 1.000 evra, a u sledećoj oko 1.500. Do komercijalnog roda treba uložiti oko 10.000 evra. Očekivani prvi rod u trećoj godini kreće se oko 10 tona. Po prosečnoj prodajnoj ceni od 0,5 do 1 evro, skoro da se može vratiti ulaganje, dok se u četvrtoj godini, uz primenu agrotehnike postiže 30 tona roda i tada se vraća ulaganje i duplira zarada. Kako biljka raste, povećavaju se i ulaganja - napominje Pavlović.

Druga voćna kultura koja može biti dobar biznis u Srbiji je trešnja. Ulaganja po hektaru su slična troškovima za podizanje zasada kruške, ali je reč ogromnom potencijalu koji je neiskorišćen jer je trešnja deficitarna na evropskom i svetskom tržistu. Broj sadnica po hektaru je od 800 do 1.200. Prinos se povećava tri do četiri puta u odnosu na trešnju koja se sad gaji.- Trešnje koje se kod nas gaje imaju 4-6 grama, a novije sorte su težine 10-14 grama i to je ogromna razlika. U novim sistemima uzgoja, sa novim podlogama iz serije Gizela, cena sadnica je 7-8 evra, tako da u startu treba uložiti minimum 6.000 evra. Optimalni prinos je 20 tona po hektaru, a cena ide od 1,8 do 2 evra. Prvi komercijalni rod se može očekivati u trećoj godini, a pun rod od četvrte do pete godine uz primenu svih agro i pomotehničkih mera. Od četvrte godine uložena sredstva se vraćaju i ostvaruje se dobit - objašnjava Miloš Pavlović koji ima zasade kruške i trešnje na desetak hektara.

Još jedna od prednosti je što država subvencioniše 50 odsto troškova bez PDV-a za sadni materijal, sisteme za navodnjavanje i mehanizaciju.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/moj-biznis/koje-voce-donosi-najvecu-zaradu-strucnjaci-glasaju-za-tradicionalne-sorte-ali-imaju-i/q6jbgr4

Ruski Krstur u opštini Kula prestonica je paprike crvene roge, koja se koristi za kuvanje ajvara ili se peče kao prilog uz jelo. Berba sa 350 hektara je u toku, a osim pomenute sorte, tu su i nove, babura i paradajz-paprika.

Te dve sorte zauzele su svega desetak hektara u ataru, ali su njihov rod proizvođači unapred prodali. Za crvenu rogu poljoprivrednici u Ruskom Кrsturu nemaju ugovore sa kupcima, već trgovci na veliko dolaze na sedam-osam otkupnih mesta u selu, plaćaju i utovaraju rod, koji posle prodaju u Srbiji, ali i van nje.

Ove godine rod je poranio zbog velikih vrućina, ali se povrtari ne žale, jer je paprika krupna i mesnata. U prvim danima bebre imala je i dobru otkupnu cenu, kilogram je na veliko koštao 90 dinara. Sada se po toj ceni kilogram paprike prodaje na malo na najprometnijoj novosadaskoj Futoškoj pijaci, dok otkupljivači plaćaju na veliko 65 dinara.

Još se pouzdano ne zna koliki će biti prinosi po hektaru, ali se procenjuje da ne bi trebalo da bude ispod 50 tona. Više od 80% roda biće prve klase.

Željko Oros je povrtar koji tek četvrtu godinu gaji papiriku. Kaže da u jutro paprike (oko pola hektara) treba uložiti 2.500 EUR. Za zalivne sisteme dobio podsticaje od Pokrajine. Sledeće godine planira da stavi i folije za senčenje radi zaštite od sunca.

Branje paprike će se odužiti do prvog mraza.

- Berače imamo iz Кrstura i okolnih sela, ali su to mahom srednjoškolci ili penzioneri. Malo je sezonskih radnika u punoj radnoj snazi, onih u srednjim godinama, pa strepimo šta će biti kasnije. Omladina polazi u školu, a za starije ljude rad na njivi po suncu, a kasnije sortiranje paprike stojeći uz prikolicu, nije lak posao, treba biti izdržljiv i zdrav - naglašava Oros i dodaje da sat nadnice košta 250 dinara i da uz to ide i plaćen prevoz.

Izvor:https://www.ekapija.com/where-to-invest/2623322/za-pola-hektara-paprike-roge-potrebno-2500-eur-otkupna-cena-ove-godine

Borivoje Bora Milenković (68) iz Ćuprije dokazuje da sakupljanje lekovitog bilja i šumskih plodova može da bude unosan posao na kučajskim planinama kod Despotovca.

Ovaj domaćin se već 50 godina bavi poljoprivrednom proizvodnjom, nekada duvanom, sada ratarstvom, povrtarstvom i pčelarstvom.

Poslednjih godina se preorijentisao na sakupljanje lekovitog bilja i šumskih plodova što je, kako kaže, veoma profitabilno. Lekovito bilje prodaje preduzećima u Gornjoj Mutnici kod Paraćina i Žitkovcu kod Aleksinca, koji ga dalje prerađuju i izvoze u inostranstvo, gde je veoma na ceni.

Neke biljke sam suši, a neke predaje otkupljivačima u svežem stanju, poput sremuša, koji mora da se preda istog dana, jer već sutradan počinje da žuti.

- Najviše skupljam sremuš, cvet lipe, hajdučku travu, koprivu, kantarion, divlji origano, bokvicu, šipurak, zovu, lipu, glog, egzotično bilje kao što je milogled i lazarkinja. Biljke uglavnom skupljamo na kučajskim planinama, a cvet zove pored Morave. Lekovito bilje se sakuplja skoro cele godine, od februara, kada beremo bršljen, pa dok ne padne sneg, kada beremo plod gloga - kaže Milenković.

Ovih dana planira put u Žitkovac, kako bi predao 50 kilograma izuzetno tražene suve vranilove trave ili divljeg origana.

- Takođe, za isporuku imamo 400 kg suvog belog pelina, više od 200 kg suvog kantariona, 150 kg semena koprive. Ove godine sam predao 700 kg hajdučke trave, a prošle smo sakupili oko dve tone cveta lipe. Prošle godine sam samo ja za 14 dana sakupio dve tone gloga - napominje Milenković.

Poslednjih godina aktuelan je sremuš i na kučajskim planinama postoje velike prirodne plantaže ove biljke.

- Sremuš se bere krajem marta, početkom aprila. Ove godine sam sa oko 15 berača nabrao 60 tona sremuša. Taj veliki posao smo uradili za oko 20 dana. Berači dnevno mogu da naberu od 150 do 400 kilograma i da zarade nekoliko hiljada dinara, jer sam im kilogram ove godine plaćao 18 dinara. Čuo sam da u Švajcarskoj kilogram sušenog sremuša u prodavnicama košta 400 franaka. Osim mene i mojih radnika, tu sremuš beru i berači iz Paraćina, Bora i okolnih gradova - kaže Milenković i napominje da ima sve potrebne dozvole iz Ministarstva za zaštitu životne sredine.

Smatra da je naša zemlja bogata lekovitim biljkama, ali i pored toga što se dobro plaća, nema dovoljno ljudi koji bi sakupljali bilje:

- Mnogi ljudi kažu da se poljoprivreda ne ispati, ja tvrdim suprotno. Ali, mora da se radi! Ovaj posao može da donese zaradu od 50.000 dinara mesečno. Takođe smatram da naša zemlja mora da proizvodi finalne proizvode, a ne da izvozi sirovinu.

Izvor:https://www.ekapija.com/where-to-invest/2604681/sakupljanje-lekovitog-bilja-moze-da-donese-zaradu-od-50000-dinara-mesecno

Pripremanje zimnice odavno se pokazao kao dobar biznis, a sad je najviše posla ima za proizvođače džemova i sokova. Za pojedine proizvode, kad se oduzmu troškovi, ostane i 70 odsto čiste zarade.

Supružnici Dabović, Ana i Stojan, svoj mali biznis pokrenuli su usputno još devedesetih godina. Oboje tada zaposleni u državnoj službi, krenuli su sa preradom šumskog voća, onako uzgred da potkrepe kućni budžet od par nemačkih maraka.

A evo ih danas, svoji na svome u Sirogojnu na Zlatiboru, nekada sporedni posao pretvorili su u porodični biznis i imaju registrovanu firmu. U međuvremenu su od proizvodnje pasterizovanih slatka, džemova, sirupa, sokova decu odškolovali.Žive pristojno, zarade, kažu, dve solidne plate od posla koji ne zahteva veliku investiciju. Ali, traži dosta rada i truda i zbog toga su oboje raskinuli radni odnosi u firmama u kojima su radili.

"Početni kapital" bili su im posvećenost tradicionalnoj recepturi, koju je Ana nasledila od majke i babe, a koja ne podrazumeva nikakve konzervanse, i zlatiborske šume u kojima se moglo naći šipurka, drenjka, borovnice, šumske jagode i drugih plodova koji se daju preraditi u prijatan i zdrav ukus.- Posao koji nam je služio da bukvalno preživimo, pretvorio se u posao od koga lepo živimo. Počeli smo na inicijativu tadašnje direktorke Muzeja na otvorenom "Staro selo" – Sirogojno, koja je želela da u prodavnici koja nudi proizvode tradicionalnih zanata ima i prerađevine od šumskog voća. Mnogo porodica je tada radilo za njih, čini mi se, celo selo, ali ih je većina vremenom odustala. Ostalo je nas nekoliko. Do 2017. dok je zakon dozvoljavao, radili smo bez registrovane firme - priča za "Blic" Ana Dabović.

Proširivanje posla i tržišta podstaklo je supružnike da uvedu proizvode čije se sirovine ne mogu naći u šumi ili ih barem tamo nema dovoljno. Zato jagodu, kupinu i aroniju kupuju od uzgajivača, a u troškovniku su im još samo ambalaža i šećer. Pod uslovom da imate adekvatan prostor za skladištenje proizvoda i dovoljno mesta u zamrzivačima, kažu svima koji razmišljaju da krenu njihovim putem, nikakva druga ulaganja nisu potrebna.Da bi proširili asrotiman, ali i zaradili mimo osnovne delatnosti, podigli su malinjak. Iz njega beru plovode koje prerađuju.

- Od džema, sirupa i slatkog od maline zaradimo duplo više nego što bi sveže voće prodali hladnjačaru. Od tegle džema od šipurka koji sam sama nabrala mi ostane 70 odsto od cene po koje sam je prodala - kaže Ana.

U zbirnoj računici, kada ukalkulišu i šumske plodove koji sami beru i voće koje kupuju, kao i ostale troškove, Dabovićima ostane 40 odsto čiste zarade od vrednosti za koje prodaju robu.

Moderno tržište danas traži i dekorisanu ambalažu. Nisu se Ana i Stojan oglušili na taj zahtev, ali ni ovde nisu odstupili od dekoracije. Boce i tegle su ukrašavaju kanafasom, koji poseća na motive starinskih stolnjaka.

Stalni kupci su im Muzej "Staro selo" i još nekoliko prodavnica, mada im dosta ljudi, što naviknuti na njihove proizvode, što po preporuci drugih, dolazi na kućni prag da kupi kolač od šljive madžarke, kupinovo vino, slatko od borovih izdanaka, i sve ostalo što su Dabovići imaju u spektru proizvoda.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/moj-biznis/ostavili-drzavni-posao-ana-i-stojan-imaju-tajni-recept-za-dzem-ranije-smo/1wcchtz

Čini se kupcu kada na pijaci merka kvalitetnu goveđu pršutu iz Mačkata, po ceni od 1.700, 1.800 dinara, da njenom proizvođaču ostane velika zarada od ovog komada sušenog mesa. Nije tako, kažu Mačkaćani, čuveni pršutari.

Dušan Stojanović, jedan od najboljih i najčuvenijih od njih, za "Blic" izvlači računicu.

- Kada isplatiš sve troškove proizvodnje, ukalkulišeš cenu stoke koju si kupio, platiš troškove, proizvođaču ostane 100, 150 dinara. Zarada je ista, bilo da je u pitanju goveđa ili svinjska pršuta, kobasica, slanina ili neki drugi proizvod – kaže on.

Nebrojeno puta je od neupućenih čuo da pršutari zgrću silne pare i da posla imaju 365 dana u godini.

- Možda ne bi tako pričali kada bi znali koliko košta stoka. Kilogram žive vage svinja, koje kupujemo u Vojvodini, košta 150 dinara. Bikovi su dva evra, krave za pršutu 1,6-1,7 evra. Ne znaju da od kilograma sirovog mesa koje se osuši ostane 600 grama suvog. Stoka može da bude i lošijeg kvaliteta i da baci mnogo manji procenat mesa. Za vreme postova nama posao iz razumljivih razloga staje, nema veselja, na parastose se iznosi posna hrana. Na sve to velika su ulaganja u proizvodni proces, oprema i objekti se stalno moraju zanavljati. Ko to ne radi, pregazi ga vreme i izgubi tržište – objašnjava Dušan Stojanović.Komentare da pršutari odlično profitiraju najčešće čuje u vreme mačkatske "Pršutijade".

- Na "Pršutijadi" dobro pazarimo, ali ona traje samo tri dana godišnje - napominje Stojanović.

Priznaje da od suvomesnatih proizvoda može solidno da se živi, ali ovo je posao koji zahteva angažman cele porodice od jutra do sutra. Nezahvalno je, kaže, oceniti koliko novca bi nekome ko bi poželeo da se bavi pršutarstvom trebalo da uloži u biznis.

- Najpre, niko od nas nije počeo od nule. Posao su pokrenuli naši dedovi i pradedovi, generacije pre nas, od kojih smo nasledili zanat ali i objekte za proizvodnju. Sigurno je da početna ulaganja koštaju više desetina hiljada evra. Treba imati u vidu da način na koji se porodične firme iz Mačkata bave pršutarstvom zahtevaju klanice, komore, solare, magacine gotovih proizvoda, velike sušare, sanitarne uslove, standarde. A to mnogo košta. Ulaže se pomalo, ko koliko može, i zato je nemoguće investiciju staviti na papir - priča Dušan.

Svima koji bi se posvetili proizvodnji suvog mesa po originalnoj recepturi do koje drže Mačkaćani, savetuje - ne pomišljajte na to.

- Neće naći mesto pod suncem, makar bili spremni da iskeširaju milione, jer tržište traži tradiciju proizvođača. Mnoge kupce moje robe stekao je za života moj deda Milić i oni su meni verni. Tako je kod svih ostalih proizvođača iz Mačkata. Jednostavno, ovaj poziv traži ime, a ono se stiče decenijama - navodi naš sagovornik.

Opet, pršutarstvo nije zanat kao neki majstorski da se može pokrenuti bilo gde. Traži adekvatno podneblje.

- Idealno područje za sušenje mesa je nadmorska visina od 700, 800 metara, a Mačkat na njoj leži. Ima tu i do temperature i vlažnosti vazduha. Na primer, Zlatibor je odmah iznad Mačkata, ali tu nema velike proizvodnje - kaže Stojanović.

Cenovnik:

Goveđa pršuta

1.800-1.900 dinara

Svinjska pršuta

1.300-1.500 dinara

Slanina

900-1.000 dinara

Kobasica

900-1.000 dinara

Suvi vrat

1.300-1.400 dinara

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/moj-biznis/tacna-racunica-koliko-zaraduju-proizvodaci-prsute-u-srbiji/8fr04f2

U Jablaničkom okrugu pod plastenicima se nalazi 2.300 hektara. Iz godine u godinu sve veći broj povrtara Južnog pomoravlja se odlučuje za sadnju mladog krompira. Zbog vremenskih uslova rod će ove sezone biti niži za oko 30 procenata ali je cena zadovoljavajuća.Kada se vadi mladi krompir onda su na tom poslu u porodici Stamenković iz Donjeg Stopanja kod Leskovca angažovani svi od najmlađeg do najstarijeg člana. Stamenkovići obrađuju hektar zemlje i uglavnom se bave plasteničkom proizvodnjom. Poslednjih godina sve više sade krompir jer je kažu zarada bolja.

"Radim mlad krompir, nekad ima dobar prinos, neku lepu cenu, počinjem sa mladim krompirom a završavam sa kornišonima", kaže Slavoljub Stamenković selo Donje Stopanje.

Pod krompirom ove godine u Jablaničkom okrugu je zasađeno oko 350 hektara. Zbog nepovoljnih vremenskih uslova proizvođači ističu da će prinosi ove sezone biti nešto niži između 15 i 20 tona po hektaru.

"Minus četiri stepena ujutru, preko dana je 20, u baraci je 40 stepeni, onda je taj stresni uslov uslovio slabiji rod", kaže Jovica Stamenković iz sela Donje Stopanje.

U selu Donje Stopanje povrtari se trude da osavremene proizvodnju. Za prodaju je važno da krompir bude opran i spakovan u male džakove jer vrlo brzo izgubi svežinu. Mašinu za pranje krompira Stojan Zdravković je video na internetu i zatim je uz pomoć majstora konstruisao i napravio.

"Šest radnika mašina zamenjuje. U početku je malo veća investicija da se napravi, ali to je za 20 godina da koristimo", kaže Stojan Zdravković.

Ponuda povrća na leskovačkim zelenim pijacama i velikoj kvantaškoj je velika. Da bi dobili što bolju cenu proizvođači se trude da što pre iznesu svoju robu na tržište mada cene variraju u toku godine.

"Početna cena je bila negde oko 180 dinara, evo danas cena krompira na kvantaškoj pijaci u Leskovcu je od 30 do 140 dinara", kaže Dalibor Cvetanović direktor PSSS Leskovac.

U svakom slučaju povratari Južnog Pomoravlja imaju pune ruke posla. Znači im pomoć koju preko različitih projekata dobijaju od države. To im omoućava da proizvedu kvalitetan i zdrav krompir, krastavac, paradajz, papriku jer su svesni da kupci u Srbiji mogu da biraju između domaćeg i povrća uvezenog iz Makedonije, Turske i Albanije koje je nekad jeftinije, ali za kupovinu cena nije uvek presudna.

Izvor:http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/ekonomija/3504819/sve-vise-proizvodjaca-mladog-krompira-u-juznom-pomoravlju.html

U Srbiji je sve više zainteresovanih za proizvodnju lešnika, jer se oni lako prodaju i donose dobru zaradu. Pod leskom je trenutno oko 4.000 hektara, ali je izvesno da će te površine biti značajno povećane zbog dolaska italijanskog konditorskog giganta Ferrera, koji već otkupljuje lešnike od gotovo 200 proizvođača. Voćari kažu da je za proizvodnju lešnika neophodno znanje, ali i udruživanje, zarad ozbiljnijeg nastupa na tržištu, navodi radio Beograd.
Danijel Vladajić iz Negotina, pre 10 godina je podigao zasad lešnika na 18 ha. Pored toga što je mislio da će to biti dobra investicija koja će se brzo isplatiti on je rekao da je za taj posao pored novca potrebno još po nešto:„Bilo je velike muke. Nismo imali mehanizaciju i znanje, a to su jedne od osnovnih stvari u poljoprivredi. Nismo imali ni navodnjavanje, bilo je velikih suša i jednostavno lešnik neće
da napreduje ako se ne ispune sve agrotehničke mere. Nije ono kao što je po internetu pisalo, u sedmoj i osmoj godini. Evo nama 10-a i nismo još na puno došli.” Danijel za sada radi za svoj groš. Proizvodi ali i otkupljuje lešnik, krcka ga, ljušti i prodaje u malim komercijalnim pakovanjima. O kupcima ne brine. On još dodaje da je lešnik tražena roba i da je veliki problem kada su manje količine u pitanju, jer niko neće da vas shvatiozbiljno.
Zoran Keserović, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu rekao je da je ono što se mora ispoštovati tehnologija proizvodnje od pripreme zemljišta, do navodnjavanja, do izbora asortimana jer oni traže zapravo sortiment za konditorsku industriju.

„Mislim da je to jedan veliki zaokret i dobar projekat koji se radi u Srbiji. Sutra će da dođu savremene mašine za usisavanje, krckanje i sušenje lešnika”.
Stručnjaci kažu da zasad od 10 hektara leske obezbeđuje dobar život jednoj porodici ali i sigurnu budućnost njihovim potomcima, jer može da rađa i do 50 godina.
Ukupni troškovi podizanja zasada iznose od 5.500 –7.500 evra. (podrivanje, oranje, tanjiranje, sadnice, sadnja, navodnjavanje, ograđivanje, rad). Troškovi održavanja od 500 evra u prvoj godini do 1.500 evra u devetoj godini. Komercijalna rodnost nastupa u 5-6 godini. Puna rodnost nastupa u 9-10 godini. U punom rodu, a prema konzervativnim proračunima, 1 ha donosi oko 2.500 kg (u
ljusci). Eksploatacioni vek žbuna leske je od 35- 40 godina. Prednost žbuna je mogućnost zanavljanja zasada. Cena lesnika se krece od 6,5-8,5 evra u poslednjih 12 godina sa znatnim skokovima
u pojedinim godinama. Cena lesnika u ljusci krece se od 2,7-3,5 evra. Otkup se vrši u ljusci. Prvu kategoriju čini oko 80 % lesnika na plantaži. Pravilnim odrzavanjem zasada, sakupljanjem i manipulacijom lešnika, odezbeđujemo visoke prinose i kvalitet proizvoda. 

Izvor:Agrobiznis magazin

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Новембар 2019 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30