Na Opštem sudu Evropske unije u Luksemburgu početkom idućeg meseca kreće rasprava o tužbi Slovenije protiv Evropske komisije.Kako pišu mediji u Ljubljani, reč je u slučaju istarskog vina teran, objavili su slovenački mediji.

Prva rasprava o slovenačskoj tužbi protiv Komisije u slučaju teran predviđena je za 3. decembar, objavilo je ljubljansko "Delo", a kao zanimljivost list navodi da bi sud 11. decembra trebalo da odluči je li nadležan za slovenačku tužbu protiv Hrvatske u slučaju arbitraže o granici.Svoje vino, koje se proizvodi na slovenačkom Krasu, Slovenija je patentirala pri Evropskoj komisiji kao "teran" odmah nakon ulaska u EU 2004. te je kasnije uložila prigovor na pokušaj Hrvatske kao nove članice da registruje tradicionalno vino iz hrvatske Istre, poznato pod istim nazivom.

U "vinskom sporu" koji se razvio između dve članice EU i susednih zemalja posredovali su Evropska komisija i poverenik za poljoprivredu Fil Hogan koji he u novoj Komisiji preuzeti mesto komesara za trgovinu.

Delegiranom uredbom iz 2017. Hrvatska je od Komisije dobila pravo da se istarsko vino s oznakom porekla "Hrvatska, Istra" može prodavati i s dodatkom "teran" na nalepnici, ako je ta oznaka istaknuta nešto manjim slovima.

Slovenija nije zadovoljna takvim rešenjem spora pa je na insistiranje svog tadašnjeg ministra za poljoprivredu Dejana Židana, koji je sada predsednik parlamenta, Evropsku komisiju tužila sudu, smatrajući "popuštanje" hrvatskoj strani pristrasnim postupkom Evropske komisije, zatraživši da se delegirana uredba o priznavanju prava istarskog terana povuče.

Slovenija u tužbi tvrdi da je Komisija svojim postupkom "prekršila temeljna načela evropskog acquisa i poverenja u pravo, načelo zaštite stečenih prava, legitimnih očekivanja te načela srazmernosti", prenose slovenački mediji.

Izvor: https://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2019&mm=11&dd=09&nav_id=1614987

Za malo stvari u životu postoji garancija, a pogotovo za uspeh u preduzetništvu i rod grožđa. Svaka branša u kojoj zavisite od sunca i vremena je neizvesna a vinarstvo je jedna od njih.

Ali, kada imate viziju i potrebna znanja, ništa nije nemoguće i uspeh dolazi kao logičan sled uloženog truda. Upravo je to priča o vinariji Aleksić.

Od samog početka, od osnivanja 2006. godine do današnjeg dana ova vinarija je uspela da održi svoj renome.

Zahvaljujući porodičnim vrednostima, u kojima su uvek nalazile motivaciju, tri sestre Aleksić – Dragana, Maja i Marija - već deceniju i po uspešno vode vinariju i dokazuju da je moguće kreirati vrhunske rezultate kao žena u tradicionalnom pozivu kao što je proizvodnja vina.

Temelji vinarije su ekspertiza i stučnost na najvišem nivou. Enolog Jelena Živanović zajedno sa sestrama konstantno radi na usavršavanju proizvoda, čemu su dokaz 74 medalje za kvalitet.

Portfolio vinarije sa 14 etiketa stalno teži ka novinama, pa je poslednja etiketa, penušavac Žuti cvet, sortnog sastava 100% tamjanika, prava inovacija na domaćem tržistu.

Proizvodnja od 500 hiljada litara godišnje, savremena oprema i poštovanje zlatnih standarda u procesu proizvodnje, rezultiraju svake godine rastom tržišne pozcije vinarije.

Sestre svake godine unapređuju koncept u kreiranju premium proizvoda, stalnim usavršavanjem u oblasti enologije i ulaganjem u proizvodnju.Trenutno najveći projekat koji predstavlja veliki korak za vinariju, kao i za osnaživanje juga Srbije jeste podizanje zasada i stvaranje sirovinske baze.

Vranjsko vinogorje spada u Vrtogoski vinogradarski rejon, koji je pod uticajem umereno kontinentalne klime, sa čak 270 sunčanih dana godišnje, svežim noćima i malo padavina, i kao takav je idealan za sazrevanje vinove loze.

Od parcele 70 ha, pod zasadom vinarija Aleksić ima 20 ha, gde su ove godine zasađene internacionalne, a sledeće godine su u planu autohtone sorte. Oživljavanje juga Srbije u smislu poslovnog mapiranja zemlje ovim poduhvatom dobija na značaju.

Zbog specifičnog mikroklimata, teroar vinarije Aleksić je zemljište koje se većinski sastoji od smonice, i tlo je na kojem se već 70 godina u kontinuitetu uzgaja vinova loza. Jedinstvenost ovog podneblja se kasnije reflektuje u vinima i daje im karakterističnost.

Krajnji cilj je da se jedinstvenim načinom sadnje, i ugradnjom sistema za navodnavanje kap po kap dođe do sirovine najvišeg kvaliteta.

Pored velikog broja medalja za kvalitet, vinarija je nosilac nagrade za najboljeg nacionalnog proizvođača od strane AWC iz Beča, kao i nagrade Žena zmaj za preduzetnički poduhvat.

Aleksić vina daruju ono što može da iznedri samo jug Srbije.

Mnoštvo sunčanih dana i posvećenost gajenju vinove loze, vino koje odležava u podrumu sa optimalnim uslovima, darujući mu na svakom koraku ljubav i pažnju - odvaja ova vina od konkurencije.

To su ta jedinstvena vina. Vina, ženskih ruku delo.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2665238/jedinstvena-vina-zenskih-ruku-delo-vredne-preduzetnice-vinarije-aleksic-ozivljavaju-jug-srbije

Vinska sorta "Vranac" neraskidiv je deo vinskog identiteta celog regiona. Unikatnost ove autohtone sorte, njene karakteristike i potencijal su osnova koja se može koristiti kao platforma za još veću promociju "Vranca" kao i drugih vina iz regiona na stranom tržištu. Ovo je bio deo glavnog događaja Svetski dan Vranca 2019. koji je održan u Skoplju u organizaciji udruženja Vina iz Makedonije.

Ovaj događaj se prvi put organizuje i stao je rame uz rame sa drugim međunarodnim danima u kojima se slave različite sorte vina širom sveta. Vinski profesionalci iz celog sveta, specijalizovani novinari, vinske sudije, somelijeri, vinski fotografi i blogeri, kao i brojni ljubitelji vina bili su deo ovog događaja.

Govoreći o "vrancu", predsednik Udruženja Vina iz Makedonije Svetozar Janevski istakao je da je svaki strani vinski stručnjak i ljubitelj vina koji je imao priliku da proba vino proizvedeno od ove sorte bio oduševljen dubokom i intenzivnom bojom, aromama i potencijalom za graciozno starenje ovog vina, njihovu strukturu, karakter i složenost.

- Reč je o "velikoj" sorti vina koja ima potencijal da stoji na istom nivou sa etabliranim i dobro poznatim "Cabernet Sauvignon" ili "Merlotom" i uživa međunarodnu reputaciju. Sada je vreme da se posvetimo regionalnoj komponenti i onome što nas čini drugačijima, unikatnim i omogućava nam da obezbedimo zaslužemo mesto u vinskoj industriji na globalnom nivou - upravo kroz ovu značajnu inicijativu - "Svetski dan Vranca". Cilj je da sve zemlje koje su danas ovde sa nama preko svojih predstavnika, imaju benefit od promocije vina koja sadrže vranac, kao i da otvore vrata drugim autohtonim sortama na svetskom tržištu - rekao je Janevski na svečanom otvaranju manifestacije.

U okviru manifestacije organizovane su panel diskusije i master-klasovi sa svetskim vinskim profesionalcima koji istražuju "Vranac" kao sortu, kao i njen potencijal. Vinski eksperti istakli da je "Vranac" izuzetno značajan za sve zemlje regiona, a poznato je da je poreklom iz Crne Gore. U Makedoniji je od zasađenih 28.200 hektara vinove loze čak 10.800 hektara "Vranca".

Pored stručnog dela, u okviru manifestacije održan je i ekskluzivni salon vina sorte "Vranac" na kome je predstavljeno više vinarija iz zemalja regiona. Vinski novinari iz regiona složili su se da je ova manifestacija od izuzetnog značaja i da su postavljeni ciljevi koji mogu da pomognu svim proizvođačima u narednom periodu, ali je i da organizacija bila na visokom nivou. Sledeće godine manifestacija će biti održana u jednoj od zemalja regiona i u svetu, opet zajedno sa vinarijama iz regiona, navodi se u saopštenju.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2650958/unikatnost-vranca-otvara-vrata-ka-svetskom-vinskom-trzistu

Kilogram grožđa na pijacama u Srbiji košta od 40 do 250 dinara, u zavisnosti od sorte i grada, što je na nivou prošlogodišnjih cena.

Berba grožđa u domaćim vinogradima je u punom jeku, kako kažu vinogradari, s obzirom na velike kiše pa suše, godina je solidna, manje je roda, ali je kvalitet dobar. I pored slabijeg roda nego prošle godine, cena nije otišla naviše.

- Rod je u srednjem Banatu prepolovljen, najviše zbog obilnih kiša, pa i sitnog grada koji je tukao na nekim mestima. Muskat otonel i šardone najgore su prošli zbog neravnomernog cvetanja. Rajnski i italijanski rizling su lepo rodili i tu će biti kvalitetnog vina. Cena vinskih sorti je trenutno oko 50 do 60 dinara po kilogramu i to se neće puno menjati - rekao je Janko Janošik, predstavnik Udruženja vinogradara i vinara Aradac.S druge strane, vinogradari u smederevskom i aleksandrovačkom vinogorju kažu da im je godina išla naruku, poprilično je izdašna, zrno je krupno i ukusno. U smederevskom vinogorju je rod ove sezone smanjen za petinu u odnosu na prethodne godine, ali je grožđe izuzetno dobrog kvaliteta.Obilne padavine, a posle visoke temperature, pomerile su berbu nešto ranije nego prošlih godina, rane sorte su već obrane, a trenutno je u većini naših vinograda berba negde na sredini. S druge strane, u Vršcu očekuju prosečan rod, nešto bolji nego kod kolega sa severa, ali lošiji od onih sa juga. U srpskoj Provansi, na Fruškog gori, ova godina pamtiće se po vrhunskom sovinjonu.

- Na Fruškoj gori prinos je manji za nekih 20 do 30 odsto, ali kvalitet grožđa je dobar, tako da možemo oceniti kako je ovo solidna berba. Bele sorte su lepo rodile, sovinjon će biti odličan. Godina je bila jako teška, mnogo kiše, pa velike temperature tokom jula i avgusta sa simptomima suše. Na kraju treba da smo zadovoljni. Šardone je ove godine slabo rodio u celoj Srbiji, a koliko vidim, i kod merloa će biti problema sa rodom - kaže Dragoslav Ivanišević, direktor Departmana za voćarstvo, vinogradarstvo, hortikulturu i pejzažnu arhitekturu Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.Utisci kod šumadijskih vinogradara kažu da je kvalitet dobar, a rod nešto smanjen, jedino su vinogradi sa dobro urađenom zaštitom imali dobar prinos kao i ranijih godina. U Jagodini se očekuju odličan kvalitet grožđa, gde možda malo bude problema sa kiselinama jer je prikupljanje šećera dobro, ali je zbog visokih temperatura gubljenje kiselina naglo, no ne u velikim količinama.

- Rod nije loš, sa berbom kasnimo samo desetak dana, što i nije ništa tragično. Beremo šardone i sovinjon blan, posle idu druge sorte. Nema boljeg tla za proizvodnju vina u Srbiji od našeg. Jedino je danas problem pronaći radnike, berače, pa se snalazimo na razne načine. Tražimo ih i preko Fejsbuka - kaže Slobo Đurić, negotinski vinogradar.Očekuje se da će ovogodišnja berba potrajati do oktobra, kada će biti skinute i poslednje kasne sorte grožđa.Kilogram grožđa u marketima košta od 80 do 100 dinara. Na novosadskim pijacama grožđe je od 90 do 150 dinara u zavisnosti od vrste, a na beogradskim cene su paprenije i kilogram može da ide do 250 dinara.

Stone sorte kao što su hamburg, italija i moldavija na oglasima se prodaju od 40 do 60 dinara. Kilogram belog grožđa za proizvodnju vina, na veću količinu, košta između 45 i 55 dinara. Sorte za roze i crno vino nešto su skuplje, od 40 do 70 dinara po kilogramu.

Sovinjon blan i merlo su 60 dinara po kilogramu, župljanka i frankovka 50 dinara, a hamburg 70 dinara. Kilogram prokupca je 40 dinara, vranca i tamjanike 55, rajnskog rizlinga 40, a portogizera 60 dinara.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/moj-biznis/vino-kao-biznis-rod-slabiji-kvalitet-bolji-a-cena-ista/n1p8cqp

Ako je vino „nektar bogova“ onda je francuski Bordo mesto gde se osećate kao da ste zakoračili u raj. Grad je nastao kao keltska tvrđava u trećem veku kada je dobio ime Burdigala. Bordo je smešten na samo 45 kilometara od Biskajskog zaliva Atlantika na ruti važnih trgovačkih puteva pa se vekovima razvijao kao trgovinski centar. Danas je glavni grad regije Nova Akvitanija i departmenta Žironda koji važi za najbolju vinsku regiju u svetu.Vinova loza se u ovim krajevima uzgajala još iz perioda starih Grka, ali za masovni razvoj vinske industrije Bordo može da zahvali, verovali ili ne, Englezima i jednoj ženi. Eleonora od Akvitanije (1122. –1204.) bila je jedna od najbogatijih i najmoćnijih žena u zapadnoj Evropi u srednjem veku. Sa samo 15 godina udala se za
prestolonaslednika koji je kasnije postao kralj Luj VII. Rodila mu je dve ćerke, a kako ni posle 15 godina nije rodila sina brak je poništen. Osam nedelja kasnije Eleonora se udala za Henrija, koji je dve godine nakon njihovog venčanja postao kralj Engleske Henri II. Ona je na engleski dvor donela vina iz rodnog Bordoa, koje je razmaženo englesko plemstvo prihvatilo sa oduševljenjem. Trgovina vinima dovela je do velike ekspanzije vinograda na području čitave regije Akvitanije. Uprkos ratovima proizvodnja vina u Bordu je napredovala narednih vekova. Ekspanzija koja traje i danas započeta je u 18. veku koje poznato i kao zlatno doba Bordoa. Danas ova vina se izvoze u više od 150 zemalja širom sveta. Najpoznatija su Cabernet Sauvignon, Merlot i Cabernet Franc. Veoma cenjeno i izuzetno skupo je Château Petrus koje se proizvodi od sorte grožđa merlot i dolazi iz područja Pomerola. Petrus je jedno od najskupljih
vina na svetu, a samo jedna flaša košta oko 1.000 evra. Ukoliko je vino starije od petnaest godina cena se udvostručuje ili utrostručuje u zavisnosti od godine berbe grožđa.
Regija Bordo prostire se na preko 115.000 hektara vinograda i podeljena je između 10.000 proizvođača. Procenjuje se da je godišnja proizvodnja preko šest miliona hektolitara vina. Regija se nalazi na jugozapadu Francuske, a sam Bordo je na obali reke Garona koja u tom delu ima oble obale nalik srpu pa je grad vekovima bio poznat i kao Mesečeva luka. Danas, Mesečeva luka je drugo ime za istorijski centar Bordoa koji je pod zaštitom Uneska. Na levoj i desnoj obali reke nalaze se najbolji vinogradi. Nekoliko kilometra nizvodno od centra grada reka Garona se sastaje sa rekom Dordonja i gradi levkasti zaliv prema otvorenom moru poznat i kao estuar Žironda koji je dug oko 70 kilometara i proteže od atlantske obale do oko 100 km u unutrašnjost.
Zašto je to važno? Zato što u ovoj oblasti zastupljeno nekoliko različitih vrsta zemljišta bogata peskom koje pruža savršene uslove za uzgoj različitih vrsta vinove loze, a tople temperature podstiču snažan rast. Klima je umereno primorska sa toplom Golfskom strujom koja zagreva čitavo područje.
Zbog toga ovu regiju retko pogađaju prolećni mrazevi, a grožđe zri sve do oktobra. Jedini problem je velika vlažnost i česte kiše koje dolaze sa Atlantika koje ne utiču previše na samu vinovu lozu i grožđe. Reka Garona je izuzetno važna za ovu regiju i to ne samo zbog vode. Na levojobali gaji se grožđe od kojeg se prave teža, gušća crvena vina. Na samom jugu leve obale raste belo grože od koga se prave izuzetna bela i čuvena dezertna vina. Desna obala reke je poznatija po proizvodnji mekših, bistrijih, elegantnijih vina. Garancije kvaliteta vina imala je presudnu ulogu u izgradnji međunarodne reputacije Bordo vina. Prva klasifikacija urađena je 1855. na zahtev Napoleona III koji je tražio da se potvrdi savršenost vina iz Žironde. Ovaj sistem važi i danas, a od
1973. godine bordoška vina su zaštićena i oznakom geografskog porekla. To značida vino mora da bude proizvedeno u sopstvenim vinogradima, da mora da odleži u podrumu u buretu, a vina su podeljena u pet kategorija od Premier Grand Cru do Cinquime Grand Cru.
Bordo ima jedinstvenu trgovinsku strukturu, koje je poznata pod nazivom La Place de Bordeaux. Najbolja vina se ne prodaju direktno već negociantima (preprodavci) koji zatim prodaju vina. Transakciju između negocianta i proizvođača uređuju brokeri, koji dobijaju nadoknadu obično dva odsto od vrednosti vina. Inače, vina iz ove regije imaju u imenu „Chateau“ (zamak) zato što u okviru svakog vinograda u Bordou postoji jedan zamak ili gazdinstvo koji se naziva Chateau. Crvena vina iz Bordoa Englezi zovu Claret.
A, gde je vino tu je hrana. Uspon vinarstva pratio je i razvoj gastronomije na koju su uticali su Španci sa juga, kontinentalna Francuska i Englezi sa severa. Kuhinja Bordoa se mahom zasniva na mesu i divljači sa jakim i teškim sosovima. Poznati su i po tartufima, ostrigama, vrhunskim sirevima, ali glavna zvezda lokalne kuhinje su guščije i pačije paštete. Uz sve to čaša dobrog vina vrhunac su uživanja i za najprobirljivije hedoniste koji dođu u Bordo.

Izvor: Agrobiznis magazin

Godišnje se u proseku od proizvodnje vina može zaraditi između 50 i 60 hiljada evra, kažu poznavaoci vinogradarstva. Uprkos dobrom prihodu, početna ulaganja su veoma visoka, a zarada se ne može očekivati prvih nekoliko godina.

Da bi se "sačekao rod" sa jednog hektara, stručnjaci kažu da treba izdvojiti i više od 30.000 evra, a isplativost je dugoročna. Kako ističu, tek treća generacija potomaka dočeka pravu isplativost od vinogradarstva, ukoliko nastave taj posao. U međuvremenu, ceo posao je vrlo zahtevan i čini ga više vrlo važnih poteza.Krenimo redom. Za početak je neophodno prvo pronaći parcelu, a nije samo cena to što je određuje. Parcela treba da ima pogodnu nadmorsku visinu i strukturu zemljišta, kao i da je dovoljno osunčana. O tome je najbolje konsultovati stručnjake, a poznato je da vinograda u Srbiji najviše ima na obroncima Fruške gore, kao i na području Topole kod Aranđelovca.

U okviru sadnje treba računati i na troškove obrade zemljišta, zatim stubova, žice, sadnica. Tu su i troškovi mehanizacije, traktora, prskanja...

"Treća godina je prva rodna, dok se u petoj godini dobija pun rod. Ako u trećoj godini imate grožđa za branje, onda kreće proces proizvodnje, pa bi trebalo da prođe najmanje godinu dana da dobijete kvalitetno vino", kaže vlasnik vinarije u Topoli, ekonomista po struci.Koliko vina se može dobiti od jednog hektara vinograda zavisi i od toga da li se teži kvalitetu ili kvantitetu. Računa se da se sa jednog hektara može napraviti između pet i osam hiljada boca vrhunskog vina.

Uprkos velikim početnim ulaganjima, zarada je visoka. Godišnji prihod u proseku može iznositi između 50 i 60 hiljada evra. Čista zarada je manja i zavisi od dosta faktora.

Rasponi zarade zavise i od proizvodnje, ali i od oglašavanja i brendiranja, a kako tvrde uvek se mora ulagati u novu opremu.

Naš sagovornik kaže da država daje subvencije uglavnom za opremu i za mehanizaciju, ali da je u Evropskoj uniji poljoprivreda "tako dobro zaštićena da im je teško biti konkurentan".Vinski stručnjak Nenad Andrić objašnjava da je oprema za proizvodnju vina veoma važna, kao i da su srpski vinari toga svesni, pa mnogo i investiraju u nju.

Andrić ističe da je pored skupih presa, koje mogu koštati i do 60.000 evra, novac potreban i za muljače, sudove za odležavanje vina, zatim drvene sudove, flaše, etikete, pampure...

"Veoma skup sport koji se isplati dugoročno. Kada se govori o povratu zarade, smatram da se svakom prodatom bocom podiže vrednost brenda i da treba tako posmatrati", kaže Andrić.Naš sagovornik primećuje da u Srbiji vinarije ne ulažu dovoljno u marketing, što je potrebno jer su srpska vina veoma dobra.

"Pre otprilike pet do šest godina, udeo stranih vina je bio 70 odsto na srpskom tržištu, a domaćih 30 odsto. Danas je to obrnuto i domaća vina čine 70 odsto tržišta. Tih 30 odsto uvoza je količinski isto kao što je nekad bilo 70, samo što je skočila potražnja. Tome je pomogla i sve veća promocija domaćeg vina", ističe Andrić i dodaje da Srbija ima sve predispozicije za proizvodnju kvalitetnog vina.Mađarski proizvođač vina u tokajskom regionu poznatom po desertnom vinu prodaje bocu vina za 40.000 dolara. U vulkanskom na severoistoku Mađarske proizvodi se vino sa "plemenitim plesnima" i gljivicama koje dovode do koncentracije šećera.Vinski turizam se u poslednje vreme sve više razvija. Proizvođači mogu da poboljšaju prodaju svojih vina, ali i da zarade od izdavanja smeštaja, prodaje hrane i drugih ugostiteljskih usluga.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/vesti/vino-kao-biznis-skup-sport-koji-po-hektaru-donosi-i-do-50000-evra-godisnje-ali-samo/r5jf866

Figurina od terakote, poznatija kao „Lady of Aleksandrovac“, koja potiče sa nedovoljno istraženog arheološkog lokaliteta Vitkovo iz predgrađa Aleksandrovca, a koja je nastala pre nekoliko hiljada godina, koristi u promotivne svrhe savremenih privredno-turističkih manifestacija poput „Župske berbe“ i „Međunarodnog sajma vina“, koji se decenijama unazad organizuju u Aleksandrovcu.Ovo je, bez sumnje, dobar pokušaj da se javnosti u danima tih manifestacija ispunjenih strasnom prepuštanju čulnom, hedonističkom uživanju u jelu i vinu, skrene pažnja i na nepobitne činjenice da su ove prostore, mnogo pre nas, naseljavali ljudi nama slični ako ni po čemu drugom, onda bar po načinu na koji su zadovoljavali svoje egzistencijalne i druge potrebe. Naravno, koristeći njima, za to vreme primerene alate i druga oruđa.

Ako upotrebu figurine „Lady of Aleksandrovac“ u promo svrhe možemo i trebamo, pozdraviti kao osnovni pokušaj prezentovanja (pre)bogate kulturne baštine Župe Aleksandrovačke, onda smo u obavezi i da donosioce odluka kako na nacionalnom, tako i na lokalnom nivou, podsetimo na potrebu da nedovoljno istraženu kulturnu baštinu posmatraju kao strateški resurs s kojim upravljaju, kao nemerljivi kapital zajednice.

Ima li koga pozvanijeg danas od društvenih i kulturnih poslenika Aleksandrovca da se, primenjujući u svetu verifikovane postulate spoja kulture, kulturne baštine i potrebnih privredno-turističkih manifestacija, zalažu za formiranje jednog multidisciplinarnog tima na nacionalnom nivou koji bi trebalo da se pozabavi istorijom vina i vinogradarstva u Srbiji i na ovim prostorima. I to baš danas kada je veći deo trgovinskih lanaca u našoj zemlji u vlasništvu velikih međunarodnih korporacija, a u njihovim rafovima sve više je vina iz raznih zemalja i sa raznih kontinenata.

Kao rezultat takvih aktivnosti trebalo bi da nastane jedna obimna monografija koja bi bacila više svetla na istoriju vinogradarstva i vina. Separati koji bi trebalo da nastanu iz tako urađene monografije trebalo bi da se koriste u promotivnim aktivnostima u funkciji afirmacije naših vina i vinograda kao turističkih destinacija, pre svega u inostranstvu, ali i na domaćim sajmovima i za turističke organizacije u vinskim rejonima. Aleksandrovac je zato, što zbog svoje prošlosti, što zbog urađenog na lokalnom nivou, legitimni inicijator kako ideje o izradi nacionalne monografije vinogradarstva i vinarstva, tako i aktivnosti da se ova značajna grana poljoprivrede još više stimuliše merama državne politike i podrške.

Ovde, u srcu Župe, sve je podređeno i posvećeno vinu. A tako je odvajkada, dokle sežu pamćenje i stari pisani dokumenti. U jednom takvom dokumentu, ktitorskoj povelji velikog župana Stefana Nemanje, osnivača srpske države iz 1196. godine, kaže se da je manastiru Studenici poklonio više sela u ovom kraju: Popovac, Kožetin, Raklja, Velika Kruševica sa obavezom da „prinose vino potrebno manastiru“.

Ova pitanja o prošlim vremenima pokretala su pojedince u Aleksandrovcu da se, na organizovan i sistematski način, bave izučavanjem prošlosti. Jedan od takvih znamenitih i pojedinaca bio je i profesor Aleksandrovačke gimnazije Milosav Bondžić, koji je uspeo da svoju ljubav prema prošlosti Župe najpre prenese na dobar broj svojih učenika okupljenih u „Collegiuma historicuma Župa“ da bi potom zadobio i podršku šire zajednice pretočenu, 27. januara 1992. godine, u odluku opštine Aleksandrovac o formiranju Zavičajnog muzeja Aleksandrovca. Poseban deo etnografske postavke ovog muzeja jesu poljane. Radi se o naseobinama, kućama, građenim polovinom i krajem XIX veka za koje je znao još Josif Pančić i kojih je bilo na čak 29 lokaliteta. Građene su za potrebe ljudi koji su dolazili u Župu iz sela sa Kopaonika i Željina, da bi ovde obrađivali svoje vinograde.

Ovde radi jedinstveni Muzej vinarstva i vinogradarstva osnovan 31. marta 2000. godine. Muzej je smešten maltene u središtu grada, u objektu nekadašnje Poljoprivredne škole, sagrađene početkom dvadesetih godina prošlog veka u provansalskom stilu.

Koreni izuzetno bogate vinske i vinogradarske prošlosti sežu u rani srednji vek, a procvat doživljavaju u godinama posle I svetskog rata kada se, kako kaže u svom radu pod nazivom „Prilog za proučavanje istorije vinogradarstva i vinarstva Župe“ kustos i upravnik Zavičajnog muzeja Ivan Brborić, formira nekoliko desetina jakih vinarsko-trgovačkih porodica koje su neprestano proširivale svoje površine pod vinogradima i gradile najsavremenije podrume. Samim tim unapređivale su poslove trgovine vinom, čak i van granica Kraljevine Jugoslavije. Osim što su imali vinske podrume, točione vina i kafane u svim većim gradovima u državi, slali su svoje mlađe generacije na školovanje u Francusku. Tako se stvarala ozbiljna grupa vinara koja je školovana u najboljim vinogradarskim rejonima Francuske i koja je stečeno znanje prenela na ove prostore, čime je kvalitet župskih vina dostigao evropski nivo.

Izvor: https://www.danas.rs/drustvo/srbiji-neophodna-vinska-monografija/

Transport stonog grožđa do potrošačkih centara vrši se kamionima (kraće relacije) tj. termoking vagonskim hladnjačama na temperaturi  od 5 °C (duže relacije).

Uspeh transportovanja grožđa uslovljen je većim brojem faktora,  i zavisi od elastičnosti i čvrstoće pokožice i mesa, prisustva pepeljka na bobicama, stepena zrelosti grožđa, kao i pedoklimatskih uslova gajenja vinove loze i primenjene agro- i ampelotehnike.

Navodnjavanje vinograda pre berbe naročito je bitno za transportabilnost stonog grožđa. U tom smislu određene su kvalitetne grupe sorti po transportabilnosti grožđa, koje se iskazuje preko reakcione čvrstine bobice na pritisak; razlikujemo sorte slabe transportabilnosti (bobice trpe pritisak manji od 700 g/cm2 površine), srednje transportabilne (pritisak u opsegu 700-1000 g/cm2 površine) i visoko transportabilne sorte (pritisak u opsegu 1000-1500 g/cm2 površine), kao i veoma visoko transportabilne sorte (bobice su u stanju da izdrže pritisak veći od 1500 g/cm2 površine).

Većina poznatih sorti vinove loze koje se gaje u našim vinogorjima imaju stono grožđe dobre transportabilnosti (Sultanina 970 g/cm2; Muskat hamburg 1196 g/cm2; Kardinal 1864 g/cm2; Muskat Italija 1879 g/cm2; Afus-ali 2016 g/cm2). Tokom transporta stonog grožđa vodi se računa i o sl. elementima: ne pakuje se više od 10 holandeza u redu u visinu zbog stabilnosti pakovanja, kamioni se ne opterećuju sa više od 70 % svoje maksimalne nosivosti, praktikuje se da grožđe u transportu od vinograda do hladnjače ne provede više od 2 h kako bi se što bolje čuvali u rashladnim komorama. U SAD-u je uobičajen postupak da se najveći procenat stonog grožđa prethladi, sumporiše i čuva u struji ’’Forced air’’ za maksimalno 6-12 h od trenutka berbe.

Fruškogorska opština Irig prepoznala je razne segmente turizma kao okidač razvoja, te su i poljoprivreda, voćarstvo, ugostiteljstvo, vinogradarstvo viđeni u funkciji turističke ponude. Bogom dani uslovi za uzgoj grožđa i proizvodnju vina, sa dovoljno sunca, ne previše kiše, posebno na južnoj padini gde je smeštena većina vinograda Miroslava Kovačevića, učinili su da ovaj Irižanin postane svojevrstan brend za sebe, te podstakne i druge vinare, sa kojima rado sarađuje.

Jovana Stojković iz Vinarije „Kovačević” kaže da oni uvek pomažu malim vinarima, i znanjem kada proširuju posao, ali i kad je reč o otkupu grožđa od kooperanata.

Kovačević je na samom ulasku u Irig otvorio restoran kapaciteta 200 mesta, u kom se mogu degisturati vina, koja su sada već čuvena i u inostranstvu, ali i uživati u pogledu na padine Fruške gore i miru prirode. Idealna lokacija i sremačko gostoprimstvo privlače brojne goste s raznih strana.

- Irižani su dosta ponosni na našu vinariju, svi se znamo, a prepoznatljivi smo u celoj zemlji, pa i šire -kaže Jovana Stojković i dodaje da su imali goste iz Španije. Italije, Francuske, Rusije, Nemačke, Švedske, Norveške, Australije, Amerike, Japana, Kine, čak i iz Ekvadora, Egipta i Irana. Prema njenim rečima, nema države iz koje bar neki strani gost nije došao da ruča i popije čašu vina u njihovom restoranu. Dosta ljudi dođe po preporuci, a svaki drugi stranac nas preporuči i onda nam dođu njihovi prijatelji, koje sve rado ugostimo.

Za anegdote iz vinarije „Kovačević” najzaslužniji je žako papagaj Đole, koji je ljubimac restorana i koji rado pozdravi goste ili da neku opasku, jer pripada vrsti koja može da nauči neograničen broj reči za života dugog i do 80 godina. Đole je još uvek mlad, ali ume da zbuni goste imitirajući zvono njihovog telefona, nakon čega dobije smeh i uživa što je privukao pažnju.

Gosti, ipak, najviše dolaze zbog vina. Jovana Stojković koja je profesionalni somelijer, podelila je sa nama neke od tajni zanata:

- Barici u kojima stoji vino, a koji se nalaze u Starom podrumu Irig, koriste se dva do tri puta kod redovnih proizvodnji, kad su u pitanju linije tipa „aurelijus”, „šardone”, a kod nekih posebnih vrsta vina i S edicija koriste se samo jednom - ističe Stojković i dodaje da se to radi zbog kvaliteta vina, jer što duže stoji vino u bačvi, gube se ukusi, tanini, taj deo koji je potreban da bi vaše vino, svaki put kada ga flaširate, imalo približno isti ukus, a nikako lošiji kvalitet.

 

Vinarija „Kovačević” izabrala je da barike čuva u Starom podrumu, zbog tradicije, ali i samog položaja vinarije, jer je na samom putu, i sutra kada postane vinski centar i dobije svoj podrum za degustacije biće lako dostupan gostima, potvrđuje Stojković i napominje da sam položaj proizvodnje vina u ovoj vinariji počinje na najvišoj tački, a završava se u podrumu, i dosta se koristi slobodan pad vina, odnosno gravitacija za dopremanje samog vina, od prve faze proizvodnje, do poslednjeg dela, gde leži u bačvama. Pored slobodnog pada koriste se i pumpe, ali u maloj meri.

- Važno je i napomenuti da svo grožđe beremo ručno i prva selekcija se radi u samom vinogradu - kaže Stojković. - Grožđe u gajbicama stiže u vinariju, gde zaposleni uz pokretne trake prave selekciju odbacujući ono koje ne valja.

- Ukoliko je prošao neki nezreo grozd, list ili slično, to se takođe sve ručno otklanja, sva nečistoća se otklanja, kako bi vino bilo što kvalitetnije. Grožđe ide u mušinu za muljanje potom, takozvanu muljaču, gde se od grožđa odvajaju peteljke, a zatim u prese na istiskivanje soka pa sledi fermentacija - kaže Jovana.

Miroslav Kovačević kupio je i najstariju kuću u Irigu, jednu od najstarijih u Vojvodini, koju namerava da spasi od potpunog propadanja, renovira je i od nje napravi vinsku kuću u kojoj će se degustirati fruškogorska vina, potvrđuje Jovana Stojković.

Degustacije su poseban doživljaj jer uz posebna vina ide pažljivo birana hrana. Uvek se počinje sa penušavim vinima, nakon kojih se služe brusketi, uz sovinjon idu njoke sa sirom i žalfijom, te se tako slažu ukusi redom.

- Degustacija se uvek završava slatkim desertnim vinom koje ide uz desert i uvek su lepe reakcije gostiju, jer pri obilasku Starog podruma vide proizvodnju, te dođu u vinsku kuću i sede i uživaju u pogledu na Frušku goru, pa je ugođaj potpun- kaže Stojković i napominje da je ljubiteljima lepog vina to zaokružena priča.

U sklopu Starog podruma, gradi se prodavnica vina, sala za degustacije, zatim odvojeni deo sa arhivskim vinima, ali i apartmani.

Izvor: https://www.dnevnik.rs/vojvodina/vinari-i-vinogradari-vazan-deo-turisticke-ponude-iriga-25-07-2018

BAČVE su hrastova burad većih dimenzija od 1000l i više, a često su zapremine od  2000-5000l sa velikim otvorom kroz koji se neretko može provući odrasla osoba kako bi iznutra očistila i pripremila bure pre njegove upotrebe. Pravilnim održavanjem bačve se mogu koristiti nekoliko decenija. Velike bačve se proizvode od hrastovog drveta, a najčešće se koristi slavonski hrast kitnjak (Quercus Petraea). Postoji vrlo praktičan razlog zbog kojeg se ovaj hrast koristi za bačve, a to je dobra otpornost na „curenje“ odnosno kada se iz njega vino istoči pa se nakon kraćeg perioda ponovo napuni. Bačve se osim za odležavanje vina mogu koristiti kao fermentori, u tom slučaju se pored samog drveta pojedini elementi izrađuju od inox-a.

 

 

Kada se koristi barik, a kada bačva?

 

Barik burad imaju značajno veći uticaj na aromu, taninsku strukturu i ukus vina za razliku od bačvi. Razlog tome je upravo zapremina barika koja je često deset ili više puta manja od zapremine bačvi, pa je samim tim kontakt vina sa hrastovinom značajno veći, a naravno i nagorevanje odnosno tostiranje istog dovodi do intezivnijeg uticaja drveta na vino.S druge strane bačve imaju značajno manji uticaj na karakter vina, odnosno sazrevanjem u njima vina imaju izraženiji sortni miris i ukus u odnosu na vina koja sazrvaju u baricima.

Vinari koji svojim umećem znaju da odrede koji tip barika da koriste, stepen nagorelosti i dužinu perioda sazrevanja napraviće kompleksno vino vrhunskog kvaliteta. Poenta cele priče je da se nađe savršen odnos vina i barika. Ukoliko je sazrevanje kratko, jedva se može primetiti da je vino odležalo u bariku, a sa druge strane ako je vino sazrevalo isuviše dugo dolazi do efekta prebarikiranog vina gde su arome bureta potpuno nadvladale arome vina. Kada je mera prava dobija se vrhunsko vino gde je sazrevanje u bariku doprinelo boji, aromatskom kompleksu, taninskoj strukturi i ukusu vina.

Prilikom upotrebe novog barika uticaj na karakter vina je oko 50%, kod drugog korišćenja 25%, a kod trećeg manje od 10%. Posle trećeg korišćenja uticaj barika na vino je već veoma mali pa se takva burad više ne upotrebljavaju za sazrevanje vina. Što vino iz iste berbe duže odležava u bariku to su sve manje mogućnosti da se to bure iznova koristi za vino iz naredne berbe. Postoji i treća varijanta, a to je sazrevanje vina iz iste berbe u baricima i u bačvama. Da li će vino prvo sazrevati u bariku, a potom u bačvi ili obrnuto zavisi isključivo od enologa.

Bitna stvar je svakako pravilan odabir sorte vina. Jednostavno određene sorte ne trpe sazrevanje u buradima, pogotovo u bariku. Bele sorte se ređe barikiraju, a sorta Chardonnay najbolje podnosi barik, zatim Sauvignon Blanc, Riesling, Garganega…

 

Kod crvenih vina situacija je značajno drugačija, veliki broj sorti odlično podnosi barikiranje, a pomenuću neke od najzastupljenijih: Cabernet Sauvignon, Cabernet Franc, Malbec, Merlot, Montepulciano, Sangiovese, Syrah, Grenache, Tempranillo…

Period sazrevanja vina u baricima je uglavnom od 6 – 36 meseci, dok u bačvama vino pogotovo crvena retko kada sazrevaju kraće od 12 meseci pa do 36 meseci. Naravno i ovde postoje odstupanja u zavisnosti od sorte i željenog finalnog karaktera vina.

 

Francuski i Američki hrast se uglavnom koristi za barike, dok se slavonski hrast koristi uglavnom za bačve.

Francuski hrast se deli na nekoliko tipova, a najpoznatiji su Allier i Tronçais (Quercus Sessilis) koji dolazi iz oblasti Auveregne, zatim Vosges, Limousin, Nevers… Stabla iz ovih šuma se razlikuju pa samim tim poseduju drugačije karakteristike, a najcenjeniji su Allier i Tronçais zbog veoma fine teksture odnosno zrna. Cena ovih barik buradi dostiže nekoliko hiljada eura po komadu.

 

Slavonski hrast koji se koristi za barik burad pripada vrsti Quercus Robur, a često se može čuti naziv hrast lužnjak. Burad visokog kvaliteta od ovog hrasta poizvodi se u Srbiji, Rumuniji, Mađarskoj, Hrvatskoj i Sloveniji. Slavonski hrast ima finu teksturu, razlikuje se od francuskog po blažim taninima i nežnijim aromama. Ova stabla rastu sporije i manja su od francuskog hrasta. Barik burad od slavonskog hrasta koštaju od 500-800 eura po komadu.

Američki hrast koji se koristi za proizvodnju buradi uglavnom raste na istočnoj obali u državama Missouri, Minestoa i Wisconsin. Karakteristika ovih buradi je da daju intezivniji miris vanile i tosta kao i određenu dozu slasti.

 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Новембар 2019 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30