Na 500 metara nadmorske visine, na Kopaoniku u blizini Lukovske Banje, porodica Zubović odlučila je da ono u čemu sama uživa ponudi drugima. Daleko od fabrika, industrijskih postrojenja, prometnih puteva, intenzivne poljoprivrede i sličnih zagađivača, a na svega nekoliko metara od reke Toplice, uzgajaju aroniju od koje prave matični sok.
Sve je počelo 2010. godine, kada su iz sopstvenog iskustva saznali da aroniju karakteriše obilje antioksidanasa i značajna količina vitamina i minerala, uključujući gvožđe, vitamin C i folate koji su veoma značajni za krvnu sliku, a posebno za tretman anemije.

- Kako je roditeljima sok od aronije značajno podigao nivo hemoglobina u krvi, nastavili su da ga koriste redovno, dok smo mi mlađi konzumirali aroniju uglavnom zimi kada nam zatreba pojačani imunitet kao prva linija odbrane imunog odgovora organizma - priseća se Nebojša Zubović.

Cena aronije tada je u apotekama i prodavnicama zdrave hrane bila oko 2.600 dinara za bocu od 750 ml, ali je sa padom cene znatno počeo opadati i kvalitet na tržištu. To je bio glavni razlog da ova porodica zasadi nekoliko žbunova aronije u bašti iza kuće u Inđiji.

- Nažalost, nismo znali da je za kvalitetan uzgoj aronije presudno imati dobru nadmorsku visinu i kvalitetno zemljište , tako da nam zasad u Vojvodini nije uspeo. Nakon konsultacija sa rođakom, koji se već 30 godina bavi organskim uzgojem malina i kupina koje su kao i aronija bobičasto voće, poslušali smo njegov savet i zasadili svega 40 sadnica trogodišnje aronije isključivo za sopstvene potrebe – kaže sagovornik.

Sada je plantaža na obroncima Kopaonika i broji oko 500 sadnica na pola hektara površine. Zabranjena je hemija, zemljište se tretira isključivo organskim stajskim đubrivom, a plantaža se navodnjava čistom planinskom vodom iz gornjeg toka reke Toplice .

Prilikom sadnje odlučili su se za trogodišnje sadnice, jer su već sledećegodine očekivali po neki plod, iako ozbiljniji rod stiže otprilike posle tri godine od sadnje. Iako kažu da aronija nije zahtevna za gajenje, ako želite da imate kvalitetan plod, svakako je potrebno dosta rada, vremena i energije, ističe Zubović:

- Od početka proleća, pa praktično do zime, potrebno je konstantno odstranjivanje korova oko same biljke, naročito dok je ona još mlada. Neophodno je i stalno košenje i navodnjavanje, dok je u proleće u vreme cvetanja obavezno svakodnevno uklanjanje rutavih buba, koje ukoliko se ne skidaju sa cvetova mogu da nanesu veliku štetu. Puno posla ima i kada je berba, jer kod nas se sve radi ručno.

Šta je važno znati kada je reč o sadnji aronije?

Kada je reč o sadnji aronije, napominje da će se kvalitetniji plod dobiti na kvalitetnijem i bogatijem zemljištu sa većom nadmorskom visinom. Optimalna pH vrednost zemljišta je između 5,5 i 7, a za pravilan rast i razvoj tokom godine, aroniji treba osigurati od 500-600 mm vode /m2.

- Poželjno je da mesto sadnje ima južnu ekspoziciju (izrazito heliofilna biljka ) i dobru cirkulaciju vazduha. Aronija najbolje uspeva na zemljištu koje je dobro pripremljeno organskim đubrivom. Sa pripremom zemljišta trebalo bi krenuti godinu dana pre sadnje, kako bi se povećao sadržaj organske materije, uskladila kiselost zemljišta (ukoliko je to potrebno), suzbili problematični korovi i površina dovela u optimalno stanje za sadnju - napominje Zubović.

Kod organske proizvodnje, sa suzbijanjem korova treba početi dve do tri godine pre sadnje i to pripremom zemljišta stajskim đubrivom koje poboljšavaju strukturu zemljišta, kao i mehaničkom obradom zemljišta.

- Početna ulaganja za sopstvenu proizvodnju nisu visoka ako imate svoje zemljište, volju za rad i snažna leđa koja to mogu da podnesu. Nažalost, malo je onih koji se vraćaju selu. Što se tiče povraćaja uloženog, nikada nismo pravili kalkulaciju, kao što sam napomenuo na početku, kod nas jeuzgoj aronije krenuo slučajno, ali jedno je sigurno: ne može se živeti samo od uzgoja aronije! Nije isplativo gajiti aroniju radi prodaje ploda, pre svega, jer ne postoji organizovani otkup, ne postoji organizovano merenje kvaliteta ploda, a veće količine se otkupljuju po sve nižim cenama . Kada je reč o prodaji manjih količina do 5 kg, tu postoji neka potražnja, ali sve je teško organizovati, jer kupci žele svežu aroniju tokom cele godine, a ona se bere krajem avgusta kada dostigne punu zrelost - kaže naš sagovornik.U Srbiji se aronija gaji intenzivno oko 10 godina sa konstantnim padom otkupne cene proizvoda. Primera radi, navodi sagovornik našeg portal, kada su počeli sadnju, cena je bila oko 500 dinara za kilogram, a prošle sezone pala je na 80 din/kg.

- Cena kod nakupaca ide do 250 dinara, tako je da bolje trgovati aronijom nego je proizvoditi . Ako znamo da uzgoj na manjim plantažama košta oko 50 din / kg, a da je potrebno platiti berače najmanje 30 din / kg uvek je pitanje šta ostane proizvođačima. Na sreću, nama prodaja plodova nije bila ideja, već smo krenuli sa proizvodnjom soka za sopstvene potrebe, tako da nas tržišna cena ne zanima - iskren je Nebojša Zubović.

 Proizvodi sertifikovani u Zavodu za javno zdravlje

Kada je na red došla prerada, odlučili su se prvenstveno za 100% matični sok od aronije, ali i druge proizvode. Za prvu turu Nebojša je sa ocem napravio priručnu hidrauličnu presu, dok su supruga i majka bile majstori za džem, slatko, liker sa plodovima aronije, kao i čaj od mlevenih plodova aronije.

- Radi naše sigurnosti, sve proizvode smo sertifikovali u Zavodu za javno zdravlje. Vremenom je plantaža napredovala i proizvodili smo sve više proizvoda koje smo poklanjali komšijama i prijateljima i onima za koje smo znali da imaju zdravstvene probleme, kao što su anemija i dijabetes, a kako je to imalo pozitivnog efekta na njihovo zdravlje, tako su oni počeli da kupuju proizvode, a najviše 100% matični sok - kaže Zubović.

Od ušteđevine su kupili savremeniju opremu, a kako je vreme odmicalo, tako su proširivali asortiman sokovima od organske kajsije, kupine i maline, bez dodatka šećera, vode i aditiva.

Prvo pojavljivanje na tržištu desilo se početkom 2019. godine, a najtraženiji proizvod je 100% matični sok od aronije, bez vode, konzervansa i aditiva, dobijen hladnim presovanjem od plodova aronije za koji su na sajmu Ukus Fest održanom u septembru 2019. godine, pored veoma jake konkurencije, dobili nagradu "Ukus prirode" u kategoriji za matični sok od aronije.

- Verujemo da su dva osnovna razloga ovog uspeha u vezi sa geografskim poreklom aronije, kao i činjenicom da se proizvodnja vrši direktno nakon branja, bez zamrzavanja ploda i uz blagu pasterizaciju, čime se čuvaju sve hranljive materije, vitamini i minerali. Sok piju i deca već od navršenih šest meseci, a supruga je pila aroniju tokom obe trudnoće - ističe Nebojša Zubović.

Sve blagodeti aronije

Sa nama je podelio i anegdotu. Prilikom prijema za drugi porođaj i pomena prezimena Zubović, jedna od trudnica iz iste sobe je upitala u kakvoj je vezi sa Aronijom Zubović uz koju je uspela da održi nivo hemoglobina tokom trudnoće.

- Aronija pročišćava krv, ublažava migrenu i glavobolju, povoljno deluje na želudac i creva, zaustavlja dijareju, reguliše krvni pritisak, sprečava razvoj infekcija i popravlja imunitet. 100% matični sok od aronije pročišćava jetru i žuč, reguliše pravilan rad štitne žležde i pankreasa. U današnje vreme, kada se usled izloženosti zagađenjima iz hrane, vode i vazduha daleko češće oboleva od malignih bolesti, veoma je važno preduzeti mere predostrožnosti uz 100% matični sok od aronije - podseća Zubović.Kvalitet bez kompromisa donosi kupce

Proizvodi gazdinstva Zubović mogu se pronaći u nekoliko prodavnica zdrave hrane u Beogradu, Novom Sadu i Prokuplju. Kako Nebojša kaže, veći lanci zdrave hrane su im ponudili neprihvatljivo niske cene, koje su ispod realne proizvodne cene. Ipak, nisu se obeshrabrili, niti su želeli da se odreknu kvaliteta zarad profita, već su zadržali ono na šta su kupci navikli.

Da nisu pogrešili govori porast prodaje i veliki broj novih kupaca. Prošle godine je posebno bila aktuelna prodaja preko internet, koja će, po svemu sudeći, i da se nastavi.

- Zadovoljni smo internet prodajom preko našeg sajta aronija.org, a takođe i preko sajta ukusiprirode.rs koji takođe vrše isporuku kupcima u Beogradu, kao i podrškom koju smo dobili preko sajta i Facebook grupe "Mali proizvođači hrane u Srbiji", na čijem portalu možete pročitati komentare zadovoljnih kupaca. Pored internet prodaje izdvojio bih manifestacije kojih za sada nema iz poznatih razloga, a to su "Beogradski noćni market" i "Novosadski noćni bazar" – navodi Zubović.

Posle osam godina nema nazad

Posle osam godina uzgoja kaže da nema nazad, da bi bilo bi neodgovorno odustati od proizvodnje pre svega zbog njih samih, ali i zbog stalnih kupaca. Plan je raditi kao i do sada, angažovati se pre svega na povećanju prodaje.

- Takođe, planiramo jedan novi proizvod koji za sada niko ne pravi, pa tražiti svoju šansu na tržištu. Ove godine napravljena je prva proba i manja količina za degustaciju, za sada smo zadovoljni odzivom tržišta. Ono od čega sigurno nećemo odustati je kvalitet, jer smatramo da jedino tako možemo opstati na sve zahtevnom tržištu – ističe Nebojša Zubović.

Sagovornik eKapije već 15 godina stalno je zaposlen na mestu rukovodioca prodaje. Kako kaže, posao sa aronijom voli iz dva razloga:

- Pre svega zbog boravka u prirodi. Dok sam okruženom planinom, šumom, cvrkutom ptica i žuborom vode iz obližnje reke Toplice opuštam se od telefona, kancelarije i svakodnevnih pregovora, a težak fizički rad u plantaži ujedno me podseća koliko je jednostavnije i lakše raditi iz kancelarije.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/3140048/kvalitet-iznad-svega-maticni-sok-od-aronije-gazdinstva-zubovic-stize-sa-netaknutih

Srbija ima veoma povoljne klimatske uslove za uzgoj lekovitog bilja iako je ovo, nažalost, nedovoljno iskorišćen poljoprivredni sektor kod nas. Statistički pokazatelji govore da je uzgoj začinskog i lekovitog bilja u velikoj ekspanziji širom sveta. Računica je prosta - na jedan uloženi evro vraćaju se tri. Osim toga potreba za lekovitim biljem raste iz godinu u godinu, pa je plasman mnogo lakši i brži u odnosu na ostale poljoprivredne kulture.

Kako se gajiti i kolika je zarada?

Stručnjaci su pedantno izračunali da je ulaganje na jedan hektar bosiljka oko 850 evra, a zarada je 1.100 evra. Bosiljak se može uzgajati i na manjim površinama, kao i u staklenicima i plastenicima gde se postiže i po tri do četiri žetve godišnje čime se zarada dodatno uvećava.

Prilikom uzgoja ove biljke treba imati u vidu da bosiljak voli toplo zemljište sa dovoljno vlage, a može se gajiti i na peskovitom zemljištu uz redovno zalivanje i prihranu. Može se uzgajati pomoću rasada ili direktnom setvom semena. Kada je u pitanju  rasad, seme se seje krajem marta u tople leje u plastenike i staklenike. Proizvodnja rasada traje 6-7 nedelja i na stalno mesto se može rasaditi kad prođe opasnosti od kasnih prolećnih mrazeva, sredinom maja. Pošto se bosiljak prilikom rasta bokora razmak između sadnica treba da bude 50 santimetara, odnosno  20 do 30 santimetara u redu. Proizvodnjom na ovakav način, bosiljak počinje da cveta sredinom jula, a uz zalivanja u sušnom periodu dobijamo i drugu žetvu u septembru.

Bosiljak se može saditi i direktnom setvom semena na otvorenom polju početkom maja. Pre toga potrebno je u jesen obaviti plitko oranje uz obavezno usitnjavanje površinskog sloja. Ukoliko je potrebno usitnjavanje, odnosno drljanje može da se ponovi u proleće. Fina priprema je na dubini od oko pet santimetara i izvodi se dva do tri dana pre setve ili sadnje. Tokom rasta biljke potrebno je redovno uklanjati korov, zalivati i prihranjivati je azotnim đubrivom i to dva puta – pre prvog međurednog kultiviranja, a drugo posle prve žetve. Okopavanje zavisi od stepena zakorovljenosti i samog zemljišta. Prvo okopavanje je desetak do petnaest dana nakon rasađivanja, drugo 10-25 dana nakon prvog.

Dve žetve tokom sezone

Bosiljak se kosi na početku cvetanja sredinom jula kada ima najveći sadržaj etarskog ulja. Druga kosidba je krajem septembra, obavezno pre prvih jesenjih mrazeva. Kosi se na 10-12 cm iznad zemlje, tako da se ne zahvataju donji odrveneli delovi i to ručno ili kosilicom. Suši se u tankom sloju na promaji u hladu ili u sušarama na temperaturi 35-40°C. Sa jednog hektara uzgojenog bosiljka može se dobiti između dve i tri tone suve herbe. Osušeni bosiljak je zelene boje, karakterističnog prijatnog mirisa i gorkog ukusa, a pakuje se  u jutene vreće i čuva na suvom i tamnom mestu.

Opširnije u novom broju Agrobiznis magazina 

 

Izvor: Agrobiznis magazin 

 

Kao što proleće ima svoje cvetne vesnike, tako bašte i u jesen  ožive u raskošnim bojama hrizanteme. Samo ime ovog cveta potiče od grčke rečima Chrys - "zlatni" i Аnthemon - "cvet", što znači zlatni cvet. Kinezi smatraju da ovaj cvet simbolizuje sreću, pa svoje vrtove bogato ukrašavaju hrizantema. Ovaj cvet se nalazi  na japanskom grbu, a u ovoj zemlji ima i svoj dan – Festival sreće. U japanskoj kulturi hrizantema simbolizuje večni život, moć, sreću i bogatstvo i nosilac je jang energije. Kako je u pitanju jesenje cveće koje cveta do prvog mraza hrizantemu zovu i jesenja ruža.

 Poreklom iz Azije

Hrizanteme vode poreklo iz Azije, a u baštama u Evropi prve žute hrizanteme su posađene u 17. veku. Zbog karakteristične boje cveta botaničar Karl fon Line hrizantemu je nazvao “zlatni cvet“. U pitanju je višegodišnja zeljasta biljka iz porodice glavočike. Raste u obliku žbuna sa naizmenično raspoređenim listovima,  vole rastresitu i peskovitu zemlju, trpe i senku i polusenku, a najlepše se osećaju kada su na suncu. Gaje se tokom cele godine, ali cvetaju samo u jesen. Cvetovi su raspoređeni u gustim glavicama uglavnom na zajedničkoj cvetnoj osnovi, mogu biti različitih boja sa prečnikom od deset santimetara, dok sama biljka može da izraste i do metar visine. Hrizantemu je neophodno redovno proređivati, a raskošni cvetovi mogu biti u najrazličitijoj paleti boja od bele, preko žute do ružičaste i jarko crvene.

Hrizantema je izuzetno otporna biljka koja ne zahteva previše nege i cveta sve do kasne jeseni, dok ne stegne prvi mraz i  ne zabeli se sneg. Ipak, potrebna joj je zaštita od niskih temperatura pa ukoliko je posađena u bašti potrebno je biljku podseći skoro do zemlje i pokriti je najlonom da ne promrzne tokom zime. Ukoliko je hrizantema posađena u saksije ili žardinjere, unesite ih u podrum ili neku drugu hladnu prostoriju gde je temperatura između pet i osam stepeni, ali gde ima svetlosti. Zemlju održavajte vlažnom tokom zime, ali ne preterujte i biće dovoljno zalivanje jednom nedeljno tokom mirovanja biljke.

U proleće, kada se hrizantema probudi iz zimskog sna i prođe opasnost od kasnih prolećnih mrazeva, potrebno je orezati suve grančice na dva do tri santimetra iznad zemlje. Da biste imali lep oblik, vrlo je važno uraditi pinciranje. To je podsecanje vrhova iznikle biljke i najbolje je obaviti ga u aprilu ili maju.  Potom hrizanteme zalivati i prihranjivati, kako bi se formirale loptaste forme, ali i krupni svetovi jarkih boja. Kako ističu stručnjaci dovoljno je dohranjivati ih jednom do dva puta mesečno kako bi cvetovi bili što gušći.

Bolesti i kako ih zaštititi

Iako važe za izuzetno izdržljive biljke kojima nije potrebna posebna nega i hrizanteme napadaju bolesti i štetočine. Najčešće ih napada pepelnica, smeđa i bela rđa, kao i pegavost lista . Pepelnica na hrizantemi najčešće se javlja u vidu beličaste navlake koja napada sve zelene površine. Oboleli delovi lista nisu u mogućnosti da vrše fotosintezu, vremenom se suše i otpadaju. U slučaju ove bolesti stručnjaci preporučuju tretman fungicidima. Kada je u pitanju smeđa rđa karakteristični simptomi ove bolesti su tamne fleke i izrasline na lisnoj površini. Širenje zaraze se može sprečiti redovnim provetravanjem u plastenicima, to jest smanjenjem vlažnosti vazduha. Od hemijskih sredstava mogu se koristiti Ridomil gold i Dithane.

Bela rđa se prenosi se sadnim materijalom i manifestuje se na licu listovima u vidu žućkastih pega, dok se na naličju pojavljuju bele pege što dovodi do sušenja lista. Hrizanateme mogu da obole i od pegavosti lista. Prvi simptomi su u vidu okruglastih mrkih do crnih pega koji se javljaju na listu nižih spratova. Bolest se veoma brzo razvija i širi u zasenčenom prostoru pri obilnoj vlažnosti vazduha i slabom provetravanju. Zaštitu treba izvesti fungicidima na bazi bakra i captana, a ukoliko je bolest već uznapredovala, obolele biljke treba odstraniti i spaliti kako se bolest ne bi prenosila na ostalo sveće.

I dok je širom sveta hrizantema simbol sreće, poštovanja i ljubavi u Srbiji je zove „grobljansko cveće“. Razlog za to je vrlo jednostavan. Naime, tokom jeseni se češće izlazi na groblje posebno za miholjske i mitrovske zadušnice. Nekada, kada nije bilo cvećara, u jesen je bilo teško doći do cveća, a osim hrizantema ostalo cveće je već prestalo da cveta. Zato su se na groblje nosile hrizanteme za koju se veruje se da donose mir i spokoj dušama umrlih.

 Izvor: Agrobiznis magazin 

 

Kozarstvo u Srbiji dobija sve više na značaju a broj farmi se iz godine u godinu povećava. Međutim, tržište još nije ni blizu zasićenosti a to potvrđuje i činjenica da naši domaćini sve raspoložive količine mleka i proizvoda od kozijeg mleka prodaju kroz male radnje u Beogradu.
Dobra farma se nalazi na teritoriji Bele Crkve, blizu sela Dobričevo, gde je smeštena savremena farma koza koju su osnvali ljudi iz IT sektora. Mada je njima svojstveno da se više okreću borovnici ovaj primer je dokazao da se može i u stočarstvu raditi uspešno i ako niste imali prethodnog znanja.
Naš domaćin je vlasnik farme Goran Veljović, koji sa svojim partnerima i saradnicima razvija farmu još od 2015. godine kada su kupili imanje tadašnje zadruge. Počeli su sa 7,5 hektara osnovne zemlje koja je oko same farme, a danas imaju 72 hektara u zakup ili vlasništvu. Proizvode lucerku i žitarice za
potrebe ishrane koza a plan im je da kompletnu proizvodnju hrane za koze imaju na samoj farmi jer nisu zadovoljni kako to rade fabrike stočne hrane. Naši domaćini su kod čak 4 proizvođača utvrdili da nema poštovanja receptura i standarda za stočnu hranu te imaju česte oscilacije u proizvodnji mleka. Koze za dve nedelje nakon ishrane lošijim smešama smanje mlečnost koju je kasnije nemoguće povratiti. Farmu čini proizvodni i prerađivački deo. U oba dela rukovode dame. Biljana Nikolić je dipl. inž. stočarstva i brine o primarnoj proizvodnji. Nju koze očigledno dobro poznaju i čim se pojavi u farmi zna kakva je situacija u stadu.

“Za ishranu koza važni su kako proteini tako i vlakna. Ja kada uđem u farmu odmah osetim kakva je energija stada i šta im nedostaje. Nažalost, situacija je takva da mi nemamo poverenja u dobavljače stočne hrane jer nemamo konstantu u kvalitetu. S druge strane trudimo se da donosimo što više iskustva i znanja sa drugih farmi. Tako smo u Kanadi tokom boravka došli do informacije da je nabolji uspeh u proizvodnji postignut kada se jarići puštaju da dođe samo prva 24 časa a potom se hrane odvojeno od majke i to hladnim odnosno negrejanim mlekom. Na ovaj način nemate pojavu da vam se jarići prejedaju i rano počinjete da im dajete suvu hranu. Nakon 35 dana mi prekidamo ishranu mlekom i oni jedu isključivo kabastu i suvu hranu”. Od kada je primenjena kanadska
formula proizvodnje podmlatka gubici su manji od 1% a jarići su mirniji i privrženiji ljudima. Naravno i kasniji rezultati su odlični.
Farma ima 400 koza a u planu je 600. Prosečna mlečnost je 3 litra, jer je takva trenutno potreba za sirovinama u mlekari imajući u vidu aktuelnu tržišnu situaciju. Prethodne godine išla je do 4 litra. Kada je u pitanju ishrana izvor proteina su sojina i suncokretova sačma, ječam i triticale, a enegriju daje ishrana vlaknima kojih ima u senu.
Senaža je iz sopstvene proizvodnje dok se sačma nabavlja na tržištu. Farma ima i sopstveni bunar, a voda se dodatno prečišćava kroz posebne uređaje koji
je prilagođavaju kozama. Kada je u pitanju prerada, Goran Veljović nam kaže da bi uspeh bio i veći a proizvodi jeftiniji kada se ambalaža ne bi uvozila jer je ona trenutno uceni zastupljena sa 27% što je značajna stavka: „Kada bi takvu proizvodnju imali u Srbiji mi bi mogli da budemo značajno konkurentniji, a cena
koštanja ambalaže bi bila ispod 10% što je prihvatljivo. S druge strane uposlili bi dodatnu radnu snagu i neko bi zarađivao na proizvodnji ambalaže za
koju ne treba više uložiti od 350.000 evra“.
Koziji proizvodi od čistog kozijeg mleka
Tehnolog Maja Novaković kaže da proizvodnja i prerada kozijeg mleka nije ništa ni teža ni lakša od onog od krava. Trenutno u mlekari se proizvde godišnje 14000 litara surutke, 10000 litara jogurta i 6000 litara kefira, koji se proizvodi od sredine godine i ima tendenciju rasta: „Proizvodimo dve vrste sira, a to su tvrdi sir u tipu holandskog tvrdog i meki stari sir poput feta sira. “
Premija za kozije mleko je 7 dinara, a procenjuje se da bi okvirno cena na tržitu trebalo da bude u otkupu oko 55 dinara. Problem kozarima predstavlja
i deklasiranje proizvoda jer se sve što sadrži više od 51% kozijeg mleka može podvesti pod koziji proizvod: „To nije fer prema proizvođačima poput naše jer mi naše proizvode dobijamo isključivo od kozijeg mleka tako da su oni vredniji i naravno skuplji u proizvodnji“.
Takođe, problem kozarstva Srbije je i to što se ne prepoznaje veštačko osemenjavanje tako da dobijena grla na ovaj način nemaju svoje rodovnike i pedigre, a samim tim ni subvencije kao ni njihovi potomci.Sa druge strane uvoz jednog jarca recimo iz Kanade bi bio izuzetno skup. U slučaju da može da se koristi seme koje bi bilo uvezeno to bi bilo mnogo lakše i jeftinije a sa druge strane bi bila osvežena krv naših farmi koza gde ima pojave „zamora“ genetskog materijala, jer se ipak radi o ograničenoj populaciji koja nije tako velika.
Kanadsko iskustvo unapredilo proizvodnju
Zahvaljujući kontaktu sa Institutom za primenu nauke u poljoprivredi ova farma je poslala predstavnike u Kanadu i imala prilike da sarađuje sa kanadskim stručnjakom našeg porekla koji je spreman da pomogne u nabavci genetskog materijala i prenosu znanja na naše farmere. U narednom periodu potrebno je da država to omogući sa njene strane, a sporazum o saradnji u oblasti stočarstva između Kanade i Srbije je odavno potpisan.
„Srbija je svojevremeno mogla da bude među prvih pet zemalja koje su mogle da imaju gensku tehnologiju i to da je kupi od Kanade, odbila je da to učini, a samo 5 godina kasnije kupila je tehnologiju kao poslednja zemlja na svetu“ ističu nam sagovornici...
Šta ova tehnologija omogućava to je rano ispitivanje kako mladih životinja dok su još u utrobi majke tako i u prvih nekoliko nedelja po porođaju. Podaci
dobijeni na ovaj način omogućavaju nam da brzo i precizno radimo selekciju i samim tim unapredimo rasni sastav ne samo koza već i svih drugih životinja.
Kako saznajemo postoji procena da čak 30% naših životinja ima gene koji ne odgovaraju onome što piše u papirima. Dakle, bilo je i zloupotreba i manipulacija koje ne samo da nisu sankcionisane već nisu ni iskorenjene.

Izvor: Agrobiznis magazin

Stručnjaci kažu da je „tavnička dunja“ najkvalitetnija u Evropi, pre svega zbog veće količine suvih materija i šećera, koji omogućavaju ekspozicija terena i sastav zemljišta. Zbog toga je i potražnja velika. Ovo selo izeđu Kraljeva i Čačka zovu selom dunje, jer ne postoji kuća u kojoj se ovo voće ne uzgaja, makar i za svoje potrebe. Dve trećine prinosa dunje u našoj zemlji potiče upravo iz Tavnika. Ovaj podatak je impozantniji ako se zna da je Srbija sa 13.000 tona
godišnje, najveći proizvođač dunja u Evropi, posle Španije. Krajem oktobra planirali su Prve dane dunje ,,Miris dunja u Tavniku“, međutim problem zvani kovid ih je sprečio. Šta žele i planiraju čuo je i pomoćnik ministra poljoprivrede, ali čini se u čemu će uspeti ipak zavisi samo od njih.
Selo Tavnik kod Kraljeva, na padinama Kotlenika, zovu selo dunja. Ne bez razloga jer na oko 300 hektara gaje preko 60 hiljada stabala, što nas je dovelo na drugu poziciju po proizvodnji u Evropi. Poznavaoci prilika tvrde da se dve trećine dunje u Srbiji, upravo proizvede u ovom selu, jer nema kuće u kojoj nije zasađeno bar po nekoliko stabala. Tradicija ili potreba, tek posle tri godine rada u inostranstvu, svu ušteđevinu Đorđe Jovandarić , je uložio u dedovinu gde na
tri hektara sada uzgaja dunju.
,,Istina je proveo sam tri godine na privremenom radu u inostranstvu. Bio sam na klackalici šta dalje u Srbiji. Međutim, nije ni Zapad obećana idila. Odlučio sam da se vratim u Tavnik, obnovim zasade dunje i uložim u dedinu kafanu, koja je stara duže od jednog veka. Sada imam oko tri hektara pod dunjom. Nije ovo zahtevna voćka, međutim poslednjih godina sve je više ubija ervinija. Drugi problem u ovom uzgoju jeste cena. Zapravo ako nema kome da se proda dunja unapred, onda vas ucenjuju. Primer je i ova godina, oni koji su imali sigurnog kupca prodali su je po ugovorenoj ceni, oni koji nisu sada na kraju berbe, prinuđeni su da je prodaju po duplo nižoj ceni. Ja sam deo dunja ostavio i za sopstvenu proizvodnju rakije. Mislim da bi trebali da napravimo neku zadrugu,
da sami proizvodimo ono na čemu drugi zarađuju. Smatram da treba da zaštitimo ovu našu tavničku dunju, kategoričan je Đorđe Jovandarić.
Ove godine rod je više nego odličan, plodovi sočni i što je najvažnije odličnog kvaliteta suve materije, zbog čega je rado kupuju svi proizvođači rakije u Srbiji. Vilotijevići, i stočari i dunjari. Sa oko 400 starih stabala ubraće oko 160 tona mirisnih plodova, ali se oko stabala i ulagalo.

,,Ova stabla su stara preko 30 godina, sve su to stare sorte. Ovo je konkretno leskovačka. To što vam neko kaže nema ulaganja, nema problema, ma samo vas laže. Svake godine ih spremimo pred zimu, okopamo, pođubrimo. S proleća, mora bar dva prskanja. U ovom zasadu gde se nalazimo, malo je teže vidite da su savijene od roda, ali ako hoćete da vam nešto bude dobit, morate i vi da date. Ima posla, ali ima i zarade. Mi uglavnom prodajemo dunje dalje, mahom
rakijašima. Imamo i dosta stoke, mi smo uglavnom stočari, dunje nam dođu kao dodatni prihod, proizvodnja rakije bi bila veliki posao, možda naslednici
budu zainteresovani, mi o nekoj velikoj priči za sada ne razmišljamo. Najveći nam je posao ova berba, “priča nam Rade Vilotijević.
Da se valja potruditi oko njih potvrđuje i najmlađi Luka u porodici Vilotijević. Kaže da je navikao na seoske poslove, selo obožava, prirodu, životinje. Pomaže šta god treba, a dunje obožava da "podbira", jer obavezno padne i lep džeparac. To je sigurno potvrđeno jer berača u selu, skoro da nema, svako bere na svom imanju.
Na pijacama i marketima kilogram dunje bio je oko 100 dinara, ali kako ona nije izrazito konzumno voće, na ovaj način se prodaju zanemarljivo male količine. Najveći deo dunje iz Tavnika prerađuje se u rakiju. Svakako najveći proizvođač je Vlado Obradović sa pet hektara dunje. Kaže da su klima i sastav zemljišta razlog što se u ovom selu tako mnogo gaji dunja. Pogodnost kod gajenja dunje je to što je zasad dugovečan, pa može da potraje i sto godina. Ulaganja su velika. Prema proračunima proizvođača iz ovog sela, za formiranje jednog hektara potrebno je 10.000 evra.
"Kompletno selo okrenuto je prema zapadu i sunce ga obasjava ceo dan. Vetar duva od Ovčara. Sastav zemljišta je takođe pogodan. Ispod voćnjaka je ruda uglja lignita i on daje neke elemente koji utiču na kvalitet dunje, kakav ne može biti na drugom mestu. Suva materija u dunji iz Tavnika je do 30 odsto veća nego u ostalim delovima zemlje.Najskuplja je priprema zemljišta. Sadnice su od dva do tri evra, a posle pete godine prinos po hektaru je od 30 do 50 tona. Maksimalan rod se čeka i do desete godine od formiranja zasada. Isplativa je ako se radi na veliko. Ako vi imate 20-30 ari, to je više hobi. Ili ćete imati velike
količine koje mogu da podnesu goredole kretanja na tržištu. Ako imate malo, baš vas briga koliko to košta", kaže Obradović, inače Kragujevčanin.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Posle kukuruza, pšenice i pirinča najrasprostranjenija namirnica na svetu je krompir. Koristi se na različite načine širom sveta, a jedna je od omiljenih namirnica i kod Srba.

A, da li znate da postoji njegov „slatki rođak“ koji je još zdraviji i koristi se u ljudskog ishrani već 5. 000 godina? U pitanju je batat višegodišnja biljka iz porodice Convolvulus. Za razliku od običnog krompira, kod koga je lišće nejestivo, kod batata se osim korena za jelo koristi i mlado lišće najčešće u salati ili kao zamena za spanać. Ipak, u ishrani se najčešće koristi njegov neobičan vretenasti koren narandžaste boje koji po ukusu podseća na bundevu.

Batat potiče iz Srednje i Južne Amerike, može biti u beloj, žutoj, narandžastoj i crvenoj boji. Masovno se uzgaja u Americi, Africi i Aziji, ali se u poslednje vreme sve više gaji i u Evropi posebno u Francuskoj i Španiji.  U Evropi se pojavio oko 1850. godine i to zbog nestašice običnog krompira u Nemačkoj. Vremenom se proširio po Francuskoj, a danas je u Andaluziji potpuno zamenio običan krompir.

Batat je, smatraju stručnjaci, izuzetno zdrav i preporučuje se za ishranu beba i pre prve godine života. Zašto je tako dobar i po čemu se razlikuje od običnog krompira? Batat ima veliki sadržaj minerala (kalijuma, kalcijuma, magnezijuma i gvožđa) bogat je vitaminima (A, B, C, E) kao i biljnim vlaknima neophodnim za pravilno funkcionisanje organa za varenje. Za razliku od običnog krompira batat je bogat betakarotenom (otud narandžasta boja) koji je poznati antioksidans.

U umerenim količinama preporučuje se dijabetičarima zbog niskog glikemijskog indeksa koji osigurava sporiju apsorpciju glukoze. Preporučuje se za ishranu deci i sportistima jer obezbeđuje energiju, minerale i vitamine. Batat štiti organizam od srčanih problema, začepljenih krvnih sudova, dobar je za funkcionisanje mozga i probave, a preporučuje se osobama sa povećanom masnoćom u krvi i žuči.

Kako se priprema?

Batat se može pripremati kao i svaki drugi krompir - peći (preporučeno je sa korom) pržiti, kao pire, a može se i grilovati na roštilju. Kuvanje se ne preporučuje da ne bi izgubio svoja svojstva, već da se sprema na pari. Može da se koristi u slanim jelima, ali se ne dodaje so da ne bi izgubio svoj slatkast ukus koji mu daju brojni minerali. Može biti i poslastica, u tom slučaju najčešće se koristi kao nadev za razne vrste pita, štrudli i slično. Batat spada u hranu koja nije visoko kontaminirana pesticidima, pa se preporučuje ljudima koji koriste organsku ishranu. Prilikom kupovine treba voditi računa da je svež, izbegavati one komade koji po sebi imaju braon ili mekane tačke i plavičaste krugove.

Proizvodnja u Srbiji

Ima li batat mane? Ima, a najveća mana mu je cena i to što je pet puta skuplji od običnog krompira. Međutim, baš cena je i njegova najveća prednost kada je u pitanju proizvodnja. Analiza stručnjaka sa poljoprivrednih fakulteta još pre nekoliko godina je pokazala da bi proizvodnja batata, koja je uglavnom rezervisana za tople tropske krajeve, bila isplativa i u Srbiji gde se uzgaja tek poslednjih nekoliko godina. Povrtari se teško odlučuju za uzgoj slatkog krompira iako potražnja za njim raste iz dana u dan. Razlog su velika ulaganja, a za početak proizvodnje potrebno je od 6.700 do 8.000 evra.

Batat je toploljubiva biljka i najbolje uspeva na dubokim, plodnim, vlažnim i osunčanim zemljištima, pa ga je u uslovima u našim krajevima potrebno umereno navodnjavati. Pored toga, potrebno je da zemljište zadržava temperaturu i potrebnu količinu vlage, pa se preporučuje da se zemlja pre sadnje dobro isfrezira, digne na gredice i preko razvuče crna folija. Batat najbolje prinose daje na oceditom i rastresitom zemljištu. Najbolje predkulture za sadnju batata su bilo koje žitarice, jedino se ne preporučuje kukuruz.

Sadnja se odvija isključivo iz rasada u mesecima kad prođe opasnost od mrazeva, a vađenje se obavlja krajem septembra i u oktobru, pre mrazeva i obilnih kiša. Vadi se ručno kada je u pitanju manji broj biljaka, a na većoj površini sa modifikovanim plugom. Ne sme se čuvati na hladnom mestu, nikako u frižideru, jer tada truli već mu više odgovaraju tamne, suve i ne previše hladne prostorije.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Lazar Oluški (75) iz Čoke, iako po struci diplomirani ekonomista, doajen je u proizvodnji i preradi lekovitog, začinskog i aromatičnog bilja u kojoj je već više od četiri decenije.I u ovim godinama Lazar se veoma puno na njivama bavi primarnom proizvodnjom širokog spektra biljnih vrsta i doprinosi unapređenju porodičnog biznisa na domaćem i inostranom tržištu.

Mislim da smo se dobro uigrali, da znamo veći deo problematike i nisu nam nepoznate stvari koje su bile tabu tema sada već davnih 80-tih godina, kada smo učili i sticali iskustvo u proizvodnji lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja. Danas je to sasvim ozbiljan pristup i mislim da smo se dobro uklopili i sa inostranim partnerima. Nikada ne govorimo da nam partneri traže nešto nemoguće, jer oni traže ono što je normalno i što je za svaku vrstu proizvodnje potrebno u pogledu standarda, kaliteta i svega ostalog, kaže Oluški.

Angažovanje u ovoj delatnosti Oluški je započeo još 1974. godine dolaskom u Čoku, a tog leta bila je izuzetno velika potražnja za lekovitim viljem na čitavom području tadašnjeg jugoslovenskog područja. LJudi iz društvenih firmi su dolazili sa torbama para i kupovali kamilicu, mentu, melisu i drugo bilje koje je tada bilo zastupljeno na području čokanske opštine.

To me je zaintrigiralo da dođem do saznanja šta se dešava i došao do saznanja da postoji nenormalna tražnja. Proizvodnje je bilo u izobilju ali ni toliko da se podmire sve potrebe preduzeća koja su se takmičila ko će platiti veću cenu. LJudi koji su se bavili tom proizvodnjom, spletom okolnosti imali su izvanredne zarade i dobiti pa sam tokom jeseni iste godine pravio prve analize da dođem do saznanja šta uzrokuje takvu tražnju za lekovitim biljem. Najveće količine lekovitog bilja su odlazile za izvoz, sve je moglo da se proda bez obzira na kvalitet, priseća se Oluški.

Već naredne godine u opštinskom rukovodstvu Čoke i Izvršnog veća AP Vojvodine sa Nikolom Kmezićem na čelu, tekli su prvi razgovori i trebalo je prilično vremena uložiti da se dođe do prvog programa, u to vreme “krštenog” kao “mali program” koji je podrazumevao izgradnju pogona u kojem će se kvalitetno vršiti sušenje i prerada lekovitog bilja, radi izvoza.

Oluški priča da se u proleće 1978. krenulo s pripremama, potom i u izgradnju pogona fabrike za preradu lekovitog bilja “Menta” u Padeju. Prvi plodovi “Mente” u izvozu kvalitetno prerađenog lekovitog bilja usledili su dve godine kasnije. Čitave naredne decenije uspevalo se u osvajanju inostranog tržišta i godišnje se iz “Mente” izvozilo 1.800 tona suvog lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja. Taj nivo se držao do 1990. kada je došlo do opadanja aktivnosti u proizvodnji, jer je većina posla preusmerena na privatne proizvođače.

Privatni proizvođači su se odnosili dosta promenljivo, bilo je sezona kada su bili veoma zainteresovani jer su cene bile izuzetno dobre, ali s obzirom da su iz počele pritiskati godine počeli su da smanjuju proizvodnju. U drugoj polovini 1990. godine sa rukovoće pozicije iz “Mente” sam otišao u privatne vode, gde smo formirali spostveno preduzeće za proizvodnju, preradu i izvoz lekovitog bilja. Za tri decenije došli smo do jedne impozantne činjenice da lekovito bilje gajimo na sopstvenim parcelama, jer je proizvodnja u Padeju i ovom delu Banata sada gotovo simbolična. Mi se sa partnerima iz inostranstva dogovaramo za proizvodnju na površinama koje se kreću 600 do 800 hektara, s tim da se i ovde mora pridržavati plodoreda. Mentu na istoj parceli možemo gajiti tri do četiri godine, to isto važi za melisu, a kamilica se više godina može gajiti u monokulturi i koristimo iste površine četiri do pet godina, napominje Oluški.Vredna je pomena činjenica da je svojevremeno došao na ideju da “pripitomi” beli slez, jer se do tada samo sakupljao samonikli s banatskih polja, ali se posle uzgajanje ove lekovite biljke odomaćilo, nekada i na više desetina hektara. Dugogodišnje iskustvo u bavljenju proizvodnjom i preradom lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja u “Menti”, doprinelo je da Lazar Oluški i njegovi naslednici u ovom poslu, sin Mirko i kćerka Anđelina uspešno su uključeni u biznis. Anđelka se u firmi “Makval tea” bavi konfekcioniranjem, odnosno pakovanjem čajeva i mešavina te robne marke od lekovitog i aromatičnog bilja prateći najsavremenija dostignuća tehnološka dostignuća, dok se Mirkova firma “Euro herbs” sa udelom kapitala nemačkog partnera, orijentisala na primarnu proizvodnju, preradu i izvoz po veoma strogim evropskim standardima.

Želja i ambicije su da imamo stabilnost u površinama i u kvalitetu lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja, a naš naredni korak, da li za tri ili pet godina je da idemo korak dalje, ukoliko obezbedimo povoljnije uslove finansiranja. Jer, nije ni lako ni jednostavno ići na primenu visoke tehnologije u ovoj oblasti. Tu ima realnih mogućnosti za razvoj, da se bavimo proizvodnjom lekova i kozmetičkih preparata na bazi biljnih sirovina, tako daje to veoma širok program, najavljuje Lazar Oluški.

Proizvodnja lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja sredinom 90-tih godina prošlog veka bila je znatno rasprostranjenija na području čitave Vojvodine, međutim, Oluški predočava da su razne okolnosti dovele da je proizvodnja postepeno opadala, a smatra da je pre svega demografski faktor bio jedan od glavnih razloga zašto je došlo do smanjenja proizvodnje.

Veliko je pitanje koliko su ljudi sada spremni i koliko postoji želja da se bave ovako zahtevnom i skupom proizvodnjom, na kojoj se može i dobro zaraditi ali je potrebno uložiti mnogo rada i sredstava, smatra naš sagovornik.

Na pitanje šta terba uraditi da se neiskorišćeni potencijal ovog segmenta agrara bolje iskoristi veli da se ne može složiti da sve treba da pokreće država, nego treba raditi veoma naporno da se dođe do određenog sloja proizvođača, naravno koji su u mlađoj dobi, koji bi imali interesa da se uključe u jedan ozbiljan program razvoja ove proizvodnje.

Ne bih se mnogo bavio pitanjem koliko je država spremna, ali mislim da se na državu baca štošta, da bi mnogo toga trebala da pokreće. Nisam siguran da je u ovom momentu lekovito bilje jedan od prioriteta državne brige. Treba mnogo rada i upornosti da se stvori i izbori neki status. Od svojih 75 godina života 42 godine sam proveo u proizvodnji lekovitog bilja od društvenog sektora i potom u privatnoj sferi, pa mislim da nas je upornost, rekao bih i jedna velika želja da uspemo, održala u ovom poslu. Da li smo u tome uspeli, ne bih da procenjujem, ali nije ni lako ni jednostavno biti konkurentan i držati se čvrsto evropskih standarda, koji su iz dana u dan zahtevniji. Jednostavno, to su zahtevi koje sa velikim naprezanjem mogu da se ispune, ali sve je to pitanje volje, želje i upornosti, naglašava Lazar Oluški.

Izvor:https://www.dnevnik.rs/ekonomija/poljoprivreda/kotrlane-ravnicom-lekovito-bile-najbole-raste-uz-puno-upornosti-29-11-2020

Početkom oktobra na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu bilo je veoma živo, ne samo zbog početka nastave na Univerzitetu, već i zbog velikog broja
odbranjenih radova, kako diplomskih tako i master. Zbog pandemije nije moguće imati publiku, ali je moguće uživo, preko interneta prenositi ovakve događaje, što je naš sagovornik i uradio.
Mladen Petrović, završio je osnovne studije iz oblasti agroekonomije, i nastavio na master studijama u istoj oblasti. NJegovo istraživanje nam je privuklo pažnju, jer je obradio najznačajnije povrtarske kulture u smislu isplativosti. Dakle vrlo jednostavno pitanje za našeg sagovornika, do kakvih je rezultata
došao i koje kulture je istraživao?
Petrović za Agrobiznis magazin kaže da u strukturi poljoprivredne proizvodnje u Srbiji, dominantno je učešće biljne proizvodnje, dok je učešće povrća u biljnoj proizvodnji na niskom nivou (oko 3,5%). Povrtarska proizvodnja je zastupljena na oko 130.000 hektara.  Porodična poljoprivredna gazdinstva predstavljaju nosioce poljoprivredne proizvodnje. Kod nas preovlađuju sitna gazdinstva, koja u proseku imaju 5,5 hektara zemlje, i po svojoj veličini znatno su manja u odnosu na gazdinstva u Evropskoj uniji.
Na ovakvim gazdinstvima u Srbiji zaposlen je najveći procenat, od ukupno zaposlenih u poljoprivrednoj delatnosti i ona ostvaruju najveći obim poljoprivredne proizvodnje. Kada je u pitanju proizvodnja povrća, ona je visoko intenzivna i isplativa grana poljoprivredne proizvodnje, pa može imati značajan uticaj na
razvoj poljoprivrednog sektora, ali ova proizvodnja značajno zavisi i od stepena ukupnog privrednog razvoja objašnjava Petrović i dodaje:
„Povrtarska proizvodnja zahteva značajno angažovanje radne snage. Povrtarstvo omogućava intenzivno korišćenje zemljišta i sistema za navodnjavanje, a u toku godine moguća je smena dve do tri vrste povrća. U radu su analizirani ekonomskofinansijski aspekti proizvodnje 5 najzastupljenijih povrtarskih kultura u Srbiji, i to krompir, paradajz, paprika, kupus i lubenica, na poljoprivrednim gazdinstvima u periodu 2015-2019. godine. Analiza je obavljena na bazi podataka Republičkog zavoda za statistiku, Ankete koju sprovodi Institut za primenu nauke u poljoprivredi iz Beograda (IPN) i naučne i stručne literature“ pojašnjava Petrović.
Kakvi su trendovi u povrtarstvu?
Krompir je povrće koje se u Republici Srbiji gaji na najvećim površinama u odnosu na ostale vrste povrća. Površine pod krompirom beleže opadajući trend. U 2015. godini krompir se gajio na 42.000 hektara, dok je u 2019. godini ta površina smanjena na 34.000 hektara. S obzirom da su se površine smanjivale, i
ukupna proizvodnja je po godinama bila manja, ali se prosečan prinos povećavao, pa je tako u 2019. godini prosečan prinos iznosio 20,60 t/ha, a ukupna proizvodnja je premašila nivo proizvodnje iz 2015. godine kada su zabeležene najveće površine pod ovim povrćem.
Paradajz se gaji u Srbiji na oko 8.000 hektara, sa manjim oscilacijama u površinama po pojedinim analiziranim godinama. U 2017. godini površine pod paradajzom su bile najveće (10.917 hektara), dok su u 2019. godini bile na nivou od 7.888 hektara. Prosečni prinos paradajza u 2019. godini iznosio je 14,20 t/ha, što je za oko 2,5 t/ha manje u odnosu na 2015. godinu, kada je ujedno zabeležen najveći prosečan prinos.
Posle krompira, povrće koje se najviše gaji kod nas je paprika. Paprika se gaji na oko 15.000 hektara, ali je u 2019. godini zabeležen veliki pad površina pod ovim povrćem, kada se paprika gajila na svega 10.097 hektara. Ukupna proizvodnja paprike pratila je trend kretanja površina i prinosa, pa je tako u 2016. godini proizvedeno najviše paprike (227.645 tona), kada su zabeležene i velike površine pod paprikom (16.977 hektara) i najveći prosečni prinos (13,40 t/ha). U narednim godinama beleži se smanjenje, kako površina, tako i prosečnog prinosa. Proizvodnja kupusa se obavlja na sličnim površinama kao i proizvodnja
paradajza (zajedno sa proizvodnjom kelja na oko 8.000 hektara). Površine pod kupusom i keljom takođe imaju opadajući trend, pa samim tim dolazi i
do pada ukupne proizvodnje.
Proizvodnja lubenica se obavlja u pojedinim godinama na manje, više, sličnim površinama (zajedno sa dinjama na oko 6.000 hektara), uz neznatne godišnje oscilacije. S druge strane, i pored stabilnih površina pod lubenicama i dinjama, primetno je da ukupna proizvodnja značajno varira iz godine u godinu usled
velikih promena prosečnog prinosa. Najveći prosečan prinos ostvaren je u 2015. godini (35,40 t/ha), a najmanji u 2019. godini (28,60 t/ha). Razlika u
prinosima od gotovo 7 t/ha ima značajan uticaj na ukupno proizvedene količine po pojedinim analiziranim godinama.
Na osnovu sveobuhvatne analize najzastupljenijih povrtarskih kultura u Srbiji, zaključeno je da se u proizvodnji paradajza i paprike ostvaruju najveći iznosi bruto marži, pa samim tim gazdinstva koja se bave ovim proizvodnjama ostvaruju veće poslovne rezultate. Kod analizirane povrtarske proizvodnje najmanje isplativa je proizvodnja krompira, kod koje je prosečna bruto marža iznosila oko 500.000 dinara po hektaru. Uprkos ovoj činjenici, krompir je najzastupljenija
povrtarska kultura koja se gaj, jer se najviše koristi u ishrani našeg stanovništva, pa su i potrebe za krompirom veće u odnosu na ostalo povrće. Pored toga, u odnosu na ostalo analizirano povrće, krompir se mnogo više koristi i u prerađivačkoj industriji.

Izvor: Agrobiznis magazin 

 

Mandevila (lat. Mandevilla) je cvetna letnja penjačica koja će vas ostaviti bez daha raskošnim bojama cvetova od bele preko nežno ružičaste, žute do tamno crvene. Ime je dobila po čuvenom engleskom diplomati Henriju Mandevilu koji je u 19 veku, pored ovog cveta, doneo mnoge egzotične biljne vrste iz Brazila u Evropu.  Poznata je i pod imenom dipladenija ili brazilski jasmin. Idealna je terasu kada iz žardinjera pada kao cvetni slap koji se može peti uz rukohvate i gelendere, a pravi je izbor za osunčane terase jer odlično podnosi jako, letnje sunce.

 Raste do pet metara

Mandevila je višegodišnja biljka iz porodice zimzelenovki. Vodi poreklo iz tropskih predela južne Amerike gde raste kao žbun iz koga se puštaju vitice koje se kače za čvrstu  podlogu i pretvaraju u raskošne penjačice. Može da poraste i do pet metara u visinu. Voli jako sunce i peskovitu, dobro dreniranu zemlju bogatu humosom, a može se gajiti i u saksijama. Loše podnosi hladnoću i mraz, pa ukoliko je imate na terasi obavezno je unesite na toplo čim spoljna temperatura padne ispod sedam stepeni.

Ramnožava se poluzrelim reznicama u avgustu uz obavezno korišćenje hormona za ožiljavanje drvenastih biljaka. Dobro je da reznice nakon skidanja potopite u toplu vodu (oko 32 stepena Celzijusa) dok ne prestane da curi mlečni sok. Tada reznice naprašite hormonom i stavite u sterilan pesak na temperaturu iznad 22 stepena Celzijusa. Reznice će se ožiliti za nekoliko nedelja. Stručnjaci za cveće preporučuju da se sadi u tresetne supstrate, i što je još važnije zemlja mora da ima dobru propusnu moć, jer ovo cveće ne voli preterano zadržavanje vode oko korena. Orezujte se u rano proleće kada se saksije iznesu na terasu kako biste uklonili odumrle grane. Listovi su jajastog oblika, sjajni, kožasti, tamnozelene boje dužine do 6 santimetara, pri vrhu zašiljeni i raspoređeni jedan naspram drugog. Već sa prvim toplim danima cveta u obliku privlačnih trubica prečnika 10 do 12 centimetara. Imaju spiralno uvijenu krunicu, a u zavisnosti od vrste ili nemaju nikakav miris ili fini, prijatan miris koji je najintenzivniji u večernjim satima. Cvet proizvodi i plodove, male čaure prepune semena, ali iz njih retko kad može da iznikne i formira se nova biljka.

Mandevila nije zahtevna biljka za uzgoj, a kako je u pitanju klasična puzavica morate joj obezbediti stabilan oslonac kao što je ukrasni štap ili ograda uz koju će se zakačiti. Brzo raste i za vreme intenzivne vegetacije potrebno je češće je zalivati, ali vodite računa da se voda ne zadržava u tacni od saksije, jer vrlo lako dolazi do truljenja korena a samim tim i do propadanja biljke. Redovno treba uklanjati uvele cvetove kako bi se napravio prostor za nove cvetne izdanke. 

Zbog bujnog i obilnog cvetanja neophodna je prihrana kako bi biljka zadržala bujnost tokom cele sezone. Zalivati biljku kada je zemljište suvo na dodir. Iskusni baštovani preporučuju da se zaliva ustajalom vodom (ako može držite vodu u otvorenim staklenim posudama) u koju se dodaje vodorastopivo đubrivo. Po površini se mogu posuti i granule sporootpuštajućeg đubriva koje šest meseci polako otpušta hranljive sastojke tokom zalivanja.

 Kako je zaštiti od bolesti?

Kao i sve biljke i mandevila je sklona raznim bolestima od sive plesni do biljnih vaši. Prvi znaci bolesti vide se na listovima koji postaju deformisani i lepljivi. Ako malo bolje pogledate uočićete sitne bele tačkice biljnih vaši koje sisaju biljne sokove i izlučuju metljiku. Pažljivo operite biljku vodeći računa da se oko korena ne zadržava voda. Najbolje je da uzmete manji, mekani sunđer i s njim nežno operete listove. Orežite oštećene delove, a kada se lišće prosuši isprskajte neki insekticid u spreju kako biste sprečili povratak biljni vaši. Oko izbora se konsultujte sa fitoapotekarom u biljnoj apoteci koji vam može preporučiti koji insekticid da kupite. Ukoliko niste ljubitelj hemije i želite da izbegnete ovakvu vrstu  zaštite vašeg cveća, onda nabavite bubamare. One su prirodni predatori biljnih vaši s kojima se hrane i vrlo brzo će očistiti vaše cveće od dosadnih bubica koje uništavaju biljke.  Ako se prilikom pomeranja listova iznad biljke podigne oblak belih mušica, to je znak da je mandevilu napala bela leptirasta vaš. Ovi insekti mogu da budu prava napast, a najbolje se razvijaju u toploj i suvoj sredini. Odrasle jedinke polažu jaja na ivicama lista. Na naličju lista se mogu naći larve koje izgledom podsećaju na male štitaste vaši. Hrane se isisavanjem sokova iz biljke, pri čemu izlučuju lepljivu tečnost, "mednu rosu", na kojoj se razvijaju gljive čađavice. Ukoliko bolest nije zahvatila veći deo lišća leptiraste vaši je moguće oprati mlakom sapunicom, ali nemojte zaboraviti da deterdžent sperete toplom vodom. U ovu svrhu može da posluži tečnost za pranje sudova. Ukoliko se leptirasta vaš baš nakotila onda je jedino rešenje primena insekticida. Zanimljivo je da leptirovu vaš privlači žuta boja i naseljava samo dobro održavano cveće.

Izvor: Agrobiznis magazin 

 

 

Od kada je sveta i veka jede se spelta-krupnik, višestruko korisna žitarica u ishrani ljudi i stoke, koja se pre više vekova raširila po Evropi iz Azije.Uporedo sa setvom pšenice, koja se privodi kraju, malobrojni ratari završili su i setvu spelte, koja se seje u isto vreme.

Poljoprivredno gazdinstvo „Spelta Jevtić” u Bačkom Gradištu u opštini Bečej prvo je u Srbiji počelo da gaji speltu 2006. godine, a dve godine kasnije izašlo je i na ovdašnje tržište sa speltinim prozvodima: brašnom, mekinjama, testeninom, grizom… bez dodataka bilo kojeg porekla.

Ratka Jevtić kaže za „Dnevnik” da su ona i suprug upravo završili setvu na oranicama u blizini Bisernog ostrva, i navodi da spelta pođednako dobro uspeva i na Zlataru i na Bisernom ostrvu, u ravnici.

– Ne godi joj suša, ali je zato otporna na korov – kaže Ratka Jeftić. – Od obične pšenice razlikuje se po tankim, visokim stablima, sklonim poleganju i visokoj energiji bokorenja.

Napominje da gajenje spelte zahteva da proizvođač ima specijalne mašine za čišćenje i ljuštenje i da je to verovatno razlog zašto spelta nije učestalija na ovdašnjim njivama, mada to više ne mora da bude prepreka ukoliko se uzme u obzir da država raznovrsnim podsticajima finansira poljoprivrednu proizvodnju.– Mi nismo imali pomoć države, iako smo više puta konkurisali, pa smo sopstvenim ulaganjima kupovali mašine i zaokružili proces proizvodnje, u koji je, osim članova domaćinstva, ukljuceno i četvoro radnika. Mašine su potrebne jer se pri žetvi klas raspada na klasiće, u kojima zrno ostaje čvrsto obavijeno plevama i plevicama, pa je takav plevičasti plod nepodesan za korišćenje u ljudskoj ishrani dok se zrno mašinski ne oljušti – kaze Ratka Jevtić.

Jevtići su na ideju da gaje speltu došli tako što su je koristili u ishrani više godina.

– Jednog trenutka smo odlučili da posejemo na našoj zemlji nekoliko kilograma, misleći da je najvažnije da imamo za sebe jer smo prosto uživali u svakom zalogaju. Razmnožavali smo speltu i u jesen 2008. godine smo imali prvi put za tržište, koje je bilo veoma malo. Sami smo pravili prezentacije, na kojima se mnogo toga moglo probati – priseća se početaka Ratka Jevtić. – Nismo bili stručnjaci za poljoprivredu, ali smo bili sigurni u to da zdravlje ulazi na usta i da će poljoprivreda, ona tradicionalna, sigurno naći mesto u brzom vremenu u kojem živimo. I naše pretpostavke su se obistinile: proizvodi od spelte imaju kupce, a mi smo u poslu duže od decenije i ne mislimo ništa da menjamo.Viši naučni saradnik u Upravi za zemljišta dr Vladan Ugrenović navodi da se iz godine u godinu povećava potražnja za proizvodima od spelte, prvenstveno zato što sve više i više ljudi teži zdravoj ishrani, a spelta je upravo zdrava hrana, puna vitamina.

– NJena najbolja osobina je što ima ljusku na sebi koja je štiti od zagađenja. Sadrži proteine, nezasićene masti, vitamine – A, Ce, grupe Be, E i Ka, biljnu kiselinu, mineralne soli: kalcijum, kobalt, gvožđe, fosfor, magnezijum, mangan, kalijum, bakar, selen, natrijum, i vlakna – navodi dr Ugrenović. – Zahvaljujući visokoj hranljivoj vrednosti, brašno krupnika-spelte koristi se kao poboljšivač kvaliteta i ukusa pšeničnog hleba i drugih hlebno-pekarskih proizvoda. Krupnik-spelta je alternativa hlebnoj pšenici za pravljenje hleba, ječmu i ovsu u ishrani domaćih životinja i ječmu za pravljenje piva. Kao i ostala prava žita, ima veliki značaj i u stočarskoj proizvodnji jer je njegova hranljiva vrednost slična kao kod ovsa. Može se gajiti za krmne smese s mahunarkama za proizvodnju sveže biomase ili sena. Slama se koristi kao prostirka u stočarskim objektima ili u industrijskoj preradi kao sirovina za dobijanje celuloze, metil-alkohola i slično.

O površinama u proizvodnji spelte-krupnika, zvanična statistika, napominje dr Ugrenović, ne beleži podatke, ali se u proteklim decenijama te vrednosti povećavaju, prvenstveno u zemljama centralne i zapadne Evrope, kao i na američkom kontinentu. Kod nas je seju ratari u Bečeju, Bačkoj Topoli, Zrenjaninu, i u širem delu Srbije, ali na manjim površinama.Kilogram speltinog mekog brašna u prodavnicama zdrave hrane košta od 180 dinara pa naviše, pola kilograma griza je više od 100 dinara, 300 grama mekinja 80 dinara, pola kilograma kora 200 dinara, pola kilograma pahuljica sušenih na vazduhu je 140 dinara.

Po hektaru može se dobiti najviše četiri tone spelte. Ulaganja su znatno niža nego kod pšenice jer ratari ne koriste hemiju u proizvodnji.

Izvor:https://www.dnevnik.rs/ekonomija/poljoprivreda/od-kada-je-sveta-i-veka-jede-se-spelta-09-11-2020

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Јануар 2021 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30 31