Dok komisije procenjuju konačnu štetu od poslednjeg nevremena koje je zadesilo pojedine krajeve Srbije, već sada je jasno da je za jedan deo poljoprivrednika ovogodišnja berba već sada završena.

Kako prenose lokalni mediji, grad veličine oraha uništio je povrće, maline, kupine, šljive... Najviše su stradali područja Sjenice, Peštera, Raške, Kruševca, Aleksandrovac, Trstenika, okolina Kraljeva i Kosovsko Pomoravlje.

Na nadoknadu štete moći će da računaju samo oni poljoprivrednici s polisom osiguranja. A to je i dalje mali broj njih u odnosu na prosek EU od 50 procenata.

Profesor Nebojša Žarković, stručnjak u oblasti osiguranja, kaže za „Politiku” da je, prema poslednjim podacima, osigurano svega 12 odsto ukupnih poljoprivrednih površina koje se obrađuju. Ova informacija potvrđena nam je i u Udruženju osiguravača Srbije.

„To je malo, trebalo bi da bude više od 50 procenata jer bi u tom slučaju, uz veću obuhvaćenost, i premije mogle da budu niže”, smatra on. Država je prošle godine podigla podsticaje, to jest učešće u osiguranju u poljoprivredi u najugroženijim krajevima sa 40 i 45 odsto na 70 procenata. Ova mera dala je neke, ali još ne i značajnije rezultate. Većina opština iz lokalnih budžeta takođe dodatno podstiče poljoprivrednike da se osiguraju. Otpor proizvođača i dalje postoji iako je trošak osiguranja, prema analizi stručnjaka, minimalan – od 1,5 do tri odsto od ukupnih troškova koje proizvođači imaju.

„Taj trošak je zaista beznačajan u odnosu na ono šta se gubi ako dođe do grada ili oluje. Trošak je srazmerno mali”, ističe Žarković.

Niz je opravdanja koje poljoprivrednici navode kada govore zbog čega ne žele da plaćaju osiguranje. Neki su imali loše iskustvo sa osiguravajućim kućama, ali je činjenica da u našem agraru preovlađuju mala gazdinstva sa posedima do dva hektara. Kao takva, navode stručnjaci, ona su teško održiva i ne mogu da budu konkurentna sa cenama, što utiče i na njihove prihode. To ima i direktan uticaj na manju tražnju za ovim vidom osiguranja. Šta su osnovni razlozi?

„Najpre je to neznanje, jer mnogi ne znaju šta se iz osiguranja može dobiti. Neki od početka imaju odbojan stav prema osiguranju. Ima i dosta nezadovoljnih poljoprivrednika kada se rešavaju štete. Ali tu ne treba kriviti samo društva za osiguranje, jer često poljoprivrednici zaključe polisu, a ne znaju pod kojim uslovima”, smatra Žarković i dodaje da je treći važan razlog to što se državni podsticaji za osiguranje daju samo registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima.

„Mnogi ljudi, uz svoj posao, proizvode i hranu, a da nisu prijavljeni. Zašto se i njima ne da pomoć. To bi sigurno povećalo nivo zaštite”, smatra naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, godinama se u Srbiji iznose predlozi za uvođenje obaveznog poljoprivrednog osiguranja, ali ne za male proizvođače, već one koji imaju prijavljena gazdinstva i koji rade na veliko i dobijaju pomoć od države. Ako ti država pomaže, ističe, onda se moraš osigurati. Ovo pitanje je šaroliko rešeno u EU, ali u našem okruženju ima zemalja gde osiguranje jeste uslov za dobijanje subvencija. Različita su rešenja, a u Srbiji bi, prema njegovom mišljenju, moglo da bude uvedeno neko poluobavezno osiguranje.

U osiguravajućim kućama koje posluju u Srbiji poljoprivrednici imaju mogućnost da osiguraju praktično svaku vrstu proizvodnje i to od gotovo svih najčešćih rizika. Gubitak prinosa može biti osiguran od više različitih rizika. Osnovnim se smatraju – požar, udar groma i grad i za ovu vrstu osiguranja odlučuje oko 95 odsto proizvođača. Poplave, jesenji i prolećni mraz ili oluja su dopunski rizici i za to se odlučuje minimalan broj poljoprivrednika jer uvećavaju krajnji iznos premija. Visina premija zavisi od biljne vrste, lokacije zasada, odabranog pokrića, prinosa i cene roda. Poljoprivrednici ipak često ističu da osiguravači ne daju dovoljno paketa osiguranja.

Profesor Nebojša Žarković, međutim, kaže da su osiguravajuće kuće poslednjih godina dale neke novine. Recimo, ponuđeno je i osiguranje od suše. Prema njegovoj oceni, ponuda je u Srbiji dosta dobra.

Izvor:http://www.politika.rs/sr/clanak/454662/Poljoprivrednici-i-dalje-izbegavaju-da-placaju-osiguranje

 

Da bi naša poljoprivreda postala održiva, ekološka i inovativna, i konkurentna u odnosu na ostale zemlje, nužno je da se savremene tehnologije što više koriste. Uprkos poljoprivrednom potencijalu koji ima, Srbija mora da krene u digitalizaciju agrara.

Da bi naša poljoprivreda postala održiva, ekološka i inovativna, i konkurentna u odnosu na ostale zemlje, nužno je da se savremene tehnologije što više koriste, ocenjuju stručnjaci.

Prema indikatorima Svetske banke, Srbija raspolaže sa 0,37 hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta po stanovniku, što je mnogo više od svetskog proseka. Međutim, iako imamo značajne mogućnosti za razvoj poljoprivredne proizvodnje, izvoz agrikulturnih proizvoda, samim tim i povećanje BDP, činjenica da digitalizacija nije sprovedena u dovoljnoj meri dovodi do toga da početna prednost ostaje neiskorišćena. S druge strane, primera radi, Holandija, koja po stanovniku ima svega 0,06 ha obradivog poljoprivrednog zemljišta, drugi je izvoznik poljoprivrednih proizvoda, odmah posle SAD!

Odgovor na pitanje u čemu je tajna daleko čuvenog „holandskog modela“ više je nego jednostavan - u digitalizaciji poljoprivredne proizvodnje.Nemanja Oparnica, inženjer za preciznu poljoprivredu iz kompanije „Al Dahra“, navodi da digitalizacija poljoprivrede omogućava potpunu transparentnost proizvodnog sistema - od izvođenja operacija na terenu i optimizacije efikasnosti mehanizacije do praćenja stanja useva i donošenja odluka na osnovu dostupnih informacija.

- Precizna poljoprivreda u svojoj suštini predstavlja prikupljanje i obradu podataka, a moderna tehnologija služi kao njihov izvor. Stepen efikasnosti precizne poljoprivrede zavisi od sposobnosti zadužene osobe da analizira prikupljene podatke i na osnovu analize donosi odluke, odnosno pravilna primena tehnologije može da utiče na kreaciju sistema koji funkcioniše besprekorno, ali takođe promena može da bude neosetna ako se podaci ne iskoriste na pravi način - ističe Oparnica.

On dodaje da „s obzirom na činjenicu da lideri u poljoprivrednoj proizvodnji već godinama koriste dostupnu tehnologiju, implementacija tehnologije na našim prostorima daje nam priliku da ih sustignemo“.

Na globalnom tržištu postoji ogroman broj različitih senzora, softvera, modela navigatora, dronova, a kako bi se povećala konkurentnost, proizvodni sistem mora da prepozna koja je najoptimalnija tehnologija za njih i da se obaveže na potpunu primenu.

- Tranzicioni period s tradicionalne poljoprivrede na preciznu u proseku traje tri do četiri godine i zahteva potpunu posvećenost svih ljudi uključenih u proizvodnju kako bi se dostigli standardi koje postavljaju najveći svetski poljoprivredni sistemi - zaključuje Oparnica.Upitan da li je realno i za koliko da povećamo prinose primenom savremenih tehnologija, sledeći „holandski model“, inženjer Oparnica kaže da stepen porasta prinosa, ipak, zavisi od mnoštva faktora, te da je drugačiji za svaki sistem.

- Precizna poljoprivreda nam omogućava uvid u svaki aspekt koji bi mogao da utiče na povećanje prinosa, počevši od kompletne analize zemljišta, koja obuhvata sve makro i mikro elemente, i izradu mapa za varijabilnu aplikaciju koje omogućavaju egzaktnu količinu nutrijenata neophodnih za pravilan razvoj biljaka u različitim zonama parcele. Ovakav pristup može da utiče na povećanje prinosa i do 20%, ali takođe je moguće da će samo prinos zona na kojima smo promenili količinu đubriva dostići nivo zona koje su već dostizale maksimalni potencijal specifične parcele. Prinos je takođe moguće povećati korekcijom kompakcije zemljišta, koja može da utiče na gubitak do 22% potencijalnog prinosa - navodi on.ČINJENICE

ŠTA SE POSTIŽE DIGITALIZACIJOM

Optimalizuju se prinosi koji, u zavisnosti od vremenskih uslova, mogu da variraju i po nekoliko puta
Upotreba pesticida i đubriva može znatno da se smanji, a da se, pritom, poveća prinos
Upravljanje rizicima od elementarnih nepogoda
Analizom podataka mogu se identifikovati štetočine, bolesti i korovi na prostoru manjem od jednog kvadrata
Brži i ravnomerniji ruralni razvoj
Proizvodnja većih količina hrane
PIONIRSKI PODUHVAT

PRVA DIGITALNA FARMA U REGIONU

Prva digitalna farmu u Srbiji otvorena je pre dve godine pored Bačke Topole, a njen cilj je da poljoprivrednike informiše o mogućnostima koji im pružaju digitalizacija i nove tehnologije, da besplatno nauče kako da smanje rizike u proizvodnji, troše manje vode i đubriva i ulože manje sredstava, a dobiju veće prinose. Nju je osmislio i realizovao Institut BioSens. Čine je dva dela: 1) fizički, gde na njivama privrednog društva „Krivaja d.o.o.“ u stvarnom proizvodnom okruženju rade brojne savremene mašine, alati i uređaji za preciznu poljoprivredu, i 2) virtuelni, u kom platforma digitalne poljoprivrede Srbije AgroSens omogućava praćenje stanja useva i planiranje poljoprivrednih aktivnosti preko mobilnog telefona ili računara, na osnovu podataka sa satelita, dronova, robota, različitih senzora i meteo-stanica.

Novitet je što se u svakodnevnom radu koriste najsavremenije digitalne tehnologije: senzori, dronovi, roboti, sateliti, savremena poljoprivredna mehanizacija.

S druge strane, poljoprivrednicima je na raspolaganju besplatna platforma AgroSens, pomoću koje mogu da vide svoje useve i eventualne promene na njima, da dobiju vremensku prognozu, preporuku za optimalno vreme obavljanja poslova, upozorenje na razvoj neke bolesti i slično.

Izvor:https://www.kurir.rs/odrziva-buducnost/3466469/napredak-srpskog-agrara-zavisi-od-digitalizacije-nova-era-poljoprivrede

Dunja je po broju sorti vrlo siromašna voćna vrsta. Do sada je registrovano oko 500 sorti dunje. U svetskoj proizvodnji je zastupljeno oko sto sorti, a u našoj zemlji samo dve. Sorte dunje se međusobno razlikuju po morfološkim i fiziološkim osobinama, na osnovu kojih se vrši opis i prepoznavanje. Od morfoloških osobina, najznačajniji je oblik i krupnoća ploda, kao i osobine mesa ploda (ukus i aroma). Od fizioloških osobina, najznačajnije su sazrevanje ploda i rodnost sorti. Neke sorte dunje, mogu se razlikovati i po vremenu cvetanja, dužini čuvanja ploda i otpornosti prema ekološkim stresovima.

Grupisanje sorti dunje može se vršiti na osnovu navedenih osobina.

Na osnovu oblika ploda, sorte dunje se dele na:

sorte jabukolikog oblika
sorte kruškolikog oblika
sorte zvonastog oblika
Na osnovu krupnoće ploda, sorte dunje se dele na:

sorte srednje krupnog ploda (mase od 100 do 300 g)
sorte krupnog ploda (mase od 310 do 500 g)
sorte vrlo krupnog ploda ( više od 500 g)
Na osnovu ukusa mesa, sorte dunje se dele na:

sorte slatkastog ukusa
sorte slatkasto-kiselkastog ukusa
sorte kiselkastog ukusa
sorte kiselkasto-slatkastog ukusa
Svaka od ovih grupa može da bude sa slabo ili jako izraženom aromom, kao i bez izražene arome.

Na osnovu vremena sazrevanja, sorte dunje se dele na:

rane sorte (sazrevaju u prvoj polovini septembra)
srednje sorte (sazrevaju od kraja septembra do sredine oktobra)
pozne sorte (sazrevaju od polovine oktobra)
Na osnovu rodnosti, sorte dunje se dele na:

slabo rodne (sa prosečnim prinosom manjim od 60kg/stablu)
umereno rodne (sa prinosom od 60-150 kg/stablu)
rodne (sa prinosom većim od 150 kg/stablu)

Izvor: Agrobiznis magazin 

Pre početka bilo kakve poljoprivredne proizvodnje koja zahteva upotrebu navodnjavanja, potrebno je konsultovati stručnjake i odneti vodu na analizu kako bi se videlo da li je odgovarajućeg sastava, ukazuje Jasna Grabić sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.Iako je kiša najbolji izvor obezbeđivanja vlage u zemljištu, zbog sve češćih klimatskih promena, uočava se značajan nedostatak padavina u periodima kada je zemljištu to neophodno, što okreće poljoprivrednike veštačkom navodnjavanju useva. Ovu zimu obeležilo je pretežno suvo vreme, te se veliki poljoprivredni proizzvođači moraju osloniti na navodnajvanje. Međutim, u tom procesu veoma je važno koristiti adekvatnu vodu.Pre početka bilo kakve poljoprivredne proizvodnje koja zahteva upotrebu navodnjavanja, potrebno je konsultovati stručnjake i odneti vodu na analizu kako bi se videlo da li je odgovarajućeg sastava, da li je odgovarajuća mineralizacija, mikrobiološka ispravnost, toksikološka ispravnost i onda krenuti sa poljoprivrednom proizvodnjom", ukazuje Jasna Grabić sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i dodaje da je to bitno ukoliko su u pitanju kulture koje zahtevaju veliku količinu vode.Svest poljoprivrednika o značaju kvaliteta vode za navodnjavanje se podiže, navodi ona, ukazujući da je u toku prošle godine na adresu Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu stiglo najviše zahteva za kontrolu kvaliteta vode od onih koji su želeli da uđu u proizvodnju borovnice.

"Oni su hteli da budu sigurni da je voda ispravna s obzirom na to da ulažu u ovu proizvodnju više desetina hiljada evra. U povrtarstvu je takođe veoma važna analiza vode, te savetujemo proizvođačima da dva puta godišnje donose vodu na analizu, na početku sezone i u toku leta."Ukoliko se zemljište zaliva vodom koja je veoma mineralizovana, može doći do pogoršanja mineralnog sastava zemljišta što se, dodaje, može loše odraziti na prinos biljaka.Veoma je bitno kontrolisati vodu, pre svega sa aspekta mineralizacije. To je prioritet kada je u pitanju bunarska voda jer je ona u Vojvodini često mineralizovana. Druga stvar je mikrobiološki sastav vode. To se pre svega odnosi na površinske vode, jer različite patogene bakterije mogu da zaostanu na recimo povrtarskim kulturama ukoliko je folijarno zalivanje u pitanju i time da budu nepodobne za ljudsku upotrebu", objašnjava naša sagovornica.Iako se može činiti da je voda za piće najpogodnija za zalivanje povrtnjaka, Grabićeva objašnjava da istraživanja pokazuju da voda iz vodovoda, iako je prošla i mikrobiološku i toksikološku proveru i sa te strane je bezbedna, u slučaju navodnjavanja takvom vodom dolazi do degradacije ili biljke ili zemljišta ili opreme.

"Rezidualni hlor jeste problem, ali i mineralizacija, koja je po pravilniku za pijaću vodu dobra, dok u slučaju klasifikacija vode za navodnjavanje može biti veoma nepovoljna. Dugoročno, to se može odraziti i na degradaciju kvaliteta zemljiša. Ipak, u ovom slučaju treba podvući da količine vode predstavljaju problem! Pijaća voda je isključivo namenjena vodosnabdevanju, tj. upotrebi u domaćistvu i napajanju stoke, a upotreba radi zalivanja se može sprovesti samo ukoliko zalihe vode za pomenute prioritetne namene nisu ugrožene prema Zakonu o vodama."Dodaje da se to odnosi i na primenu bunarske vode kod koje, napominje, treba uzeti u obzir izdašnost bunara, odnosno da li bunar može da podmiri potrebe datog povrtnjaka. Zaključuje, potrebno je da svi veliki povrtari dobro sagledaju raspoložive količine vode i moguće konflikte, kako bi obim svoje proizvodnje i zahteve za vodom prilagodili specifičnoj situaciji.

Dodatne količine vode, savetuje, trebalo bi obezbediti i prikupljanjem kišnice, što je, ukazuje, u Srbiji retka praksa.Klimatske promene koje se događaju oslikavaju se kroz sve nestabilnije vremenske prilike kao što su duži sušni intervali i nepogode praćene obilnijim padavinama, te se prikupljanju kišnice vidi kao jedno do mogućih rešenja", poručuje Grabivićeva.

Ovakav vid navodnjavanja, dodaje, odnosi se pre svega na proizvođače koji imaju proizvodnju u plastenicima i staklenicima jer zatvorena proizvodnja onemogućava direktan kontakt atmosferskih padavina i kiše sa zemljom i biljkama.

Izvor:https://www.agroklub.rs/poljoprivredne-vesti/nije-svaka-voda-dobra-za-zalivanje-strucnjaci-savetuju-pre-primene-analiza/59719/

Kopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministar Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić, povodom velikog broja zainteresovanih za ulaganje u pčelarstvo, konsultovali su profesora Miću Mladenovića, vrhunskog stručnjaka za pčelarstvo i člana Nacionalnog tima za preporod sela Srbije i poručuju da je održivi razvoj pčelarstva siguran i isplativ način da se pokrene uspešna proizvodnja. Proizvodnja meda i drugih pčelinjih proizvoda je zanat koji se uči u jednoj sezoni, a relativno niska ulaganja mogu se brzo vratiti. Pčelarstvo je povoljno za oba pola i različitih nivoa znanja, a u njemu mogu da rade i ljudi sa blagim stepenom invaliditeta i stariji od 50 godina.
Srbija poseduje oko 850.000 košnica u stacioniranim i selećim pčelinjacima, a prema podacima nekih asocijacija pčelara, ima oko 1.100.000 košnica. Registrovanih pčelara je oko 15.000, ali se pretpostavlja da se pčelarstvom bavi oko 30.000 domaćinstava. Proizvodnja meda u Srbiji varira od 6.000. do 9.500 tona godišnje, od čega sortne vrste meda - bagremov i suncokretov čine po trećinu i još jednu trećinu poliflorne vrste: livadski, cvetni, medljikovac i sve druge. Prihod je veliki i od drugih pčelinjih proizvoda: voska, matičnog mleča, polenovog praha ili pčelinjeg hleba - perge, matica i rojeva, propolisa i pčelinjeg otrova, koji je u vrhu alternativnih preparata u sanaciji mnogih autoimunih bolesti.
Ministar Krkobabić, posebno naglašava da su šanse za uspeh pčelarskih gazdinstava mnogo veće ako se udruže u specijalizovane pčelarske zadruge:
„Kada bi se i te zadruge udružile u složene pčelarske sisteme, primenjujući savremene tehnologije i viši stepen prerade, zarada pčelara bila bi veća, a plasman meda brži i jednostavniji. U pčelarstvu postoji velika razvojna snaga: verovali ili ne - izvoz meda 2013. godine u Srbiji u vrednosti od 14 miliona dolara je bio veći od izvoza junećeg mesa!?! Naš cilj trebalo bi da bude podizanje proizvodnje meda, sa 6.000 do 9.500 tona, koliko je iznosila proteklih deset godina, na 12.000 tona godišnje.“
U Srbiji je 2018. godine proizvedeno oko 9.000 tona meda, izvezeno 2.774 tone u vrednosti 12,4 miliona dolara. Uvezene su 43 tone meda, za šta je potrošeno 266.000 evra, ali, uglavnom, u kompenzacionim poslovima. Cena meda u EU varira iz godine u godinu i kreće se od 5-7 evra za kilogram bagremovog meda i 4-4,5 evra za kg livadskog. Naš med, posebno bagremov, kupuju Nemci, Norvežani i Italijani, a sve veće interesovanje pokazuju zemlje Severne Afrike, Indija, Japan i Kina. Iako je Kina najveći svetski izvoznik, zainteresovana je za uvoz svih vrsta srpskog meda, a Japan posebno za suncokretov med.
Nacionalni tim za preporod sela Srbije poručuje da četvoročlana porodica u Srbiji svoju egzistenciju može ostvariti sa 200 košnica i dve selidbe, uz napomenu da sezona u pčelarstvu traje samo šest meseci. Može se očekivati prinos od najmanje 20 kilograma meda po košnici ili od 200 košnica najmanje 4 tone meda, čija je vrednost oko 15.000 evra. Savremene košnice domaće proizvodnje koštaju oko 6.000, a sa pčelinjim rojem oko 12.000 dinara. Neophodna oprema: za otvaranje košnica, armiranje satnih osnova, centrifugiranje meda i ambalaža za med koštaju oko 4000-5000 evra. Ta invesiticija koristi se narednih 20 i više godina.
Srbija ima povoljne agroekološke i meteorološke uslove za gajenje pčela. Raznovrsno medonosno bilje, među kojima su bagrem, lipa, suncokret i livadsko bilje, pčelama je na raspolaganju čitavih 9 meseci, a imamo i jednu od najboljih rasa pčela na svetu Apis mellisera carnica.
Ogroman je značaj pčela za poljoprivredu Srbije. Pčele svake godine, prema rečima profesora Miće Mladenovića, oprašivanjem povećavaju prinose u ratarstvu, voćarstvu u povrtarstvu Srbije za 148 miliona evra.
Srbija proizvodi šest vrsta meda sa zaštićenim geografskim poreklom: Homoljski, Kačerski, Đerdapski, Deliblatski, Fruškogorski i Vlasinski, a u postupku registracije je Šumadijski med. Za pčelarstvo su značajni i: Kopaonik, Tara, Jastrebac, Besna Kobila, Cer, Stara planina, Đerdap, Vršački bregovi, Banat i Bačka... Jedinstven u Evropi je med sa Rtnja.
Nacionalni tim za preporod sela Srbije preporučuje povratnicima iz inostranstva da zasnuju specijalizovano pčelarsko gazdinstvo, da ulože lična sredstva, da se udruže u zadrugu, primenjuju savremene tehnologije i viši stepen prerade u pčelarstvu i koriste opremu kao što je to uradila pčelarska zadruga „Med i voće“ u Vlasotincu, koja je podsticajnim sredstvima projekta obnove zadrugarstva „500 zadruga u 500 sela“ nabavila najsavremeniju pčelarsku opremu: automatsku mašinu za izradu šećernih pogača, mašinu za izradu satne osnove, električni otklapač saća, opremu za vrcanje meda, sušaru za polen i opremu za kontrolu pčelinjih proizvoda. Digitalnim aparatima kontrolišu prirodna svojstva, gustinu i vlagu meda. Proizvode invertni sirup za prihranjivanje pčela i specijalni kremasti med. Uspešne su i pčelarske zadruge u okviru pomenutog projekta Kabineta za regionalni razvoj: „Bi kuper“, Merošina, Devča, „Plan B“ Batočina, „Homolje med“ Žagubica, „Zaplanjska matica“ Gadžin han...
Nacionalni tim za preporod sela Srbije će se zalagati za veće subvencije pčelarima, pogotovu u brdsko-planinskim i pograničnim nerazvijenim područjima, za očuvanje pčelinjeg fonda, a Kabinet za regionalni razvoj nastaviće dodelu podsticajnih sredstava za nabavku rojeva, pčelinjih matica i opreme za pčelarstvo. Nacionalni tim za zainteresovane organizovaće stručne posete najuspešnijim pčelinjacima i zadrugama, uz savete o tome kako da se udruže.

Izvor: Agrobiznis magazin

Vanredno stanje i ograničeno kretanje uticali su na sve, pa tako i na poljoprivredne proizvođače koji ove dane lepog vremena moraju maksimalno da iskoriste i obave prolećnu setvu ratarskih kultura. Agrometeorolog Srđan Milakara rekao je za RTS da je za nastavak vegetacije neophodna nova količina padavina koja bi pospešila rast useva. Kaže da je malo veći problem kod pšenice zato što je u aktivnoj vegetaciji i njoj je neophodna kiša.Međutim, možda i veći problem od vanrednosg stanja i epidemije, ratarima pravi suša. Vlage u zemljištu je malo, pa tome treba i setvu prilagoditi.Agrometeorolog Srđan Milakara, rekao je, gostujući u Jutarnjem programu RTS-a, da kiša koja je pala noćas nije velika količina padavina koja bi uticala drastično na stanje zaliha vlage u zemljištu.

Međutim, posle podne i narednih dan-dva očekuje naoblačenje sa lokalnom pojavom pljuskova i grmljavinom i samim tim sa kišom - tako da može situacija i da se popravi, smatra Milakara.

Kako keže, ne bi trebalo da budu velike količine padavina, ali i u ovom momentu i kako je stanje zalihe vlage u zemljištu - trebalo bi da bude od neke koristi.

Ratari se žale da je zemlja suva. On kaže da situacija nije baš povoljna zato što u ravničarskim delovima Srbije, u Vojvodini i donjem Podunavlju, Posavini nije sjajna situacija što se tiče padavina, naročito u poslednjih 30 dana - procenat je između 50 i 75 odsto od ukupne količine padavina za ovo doba godine.Na jugoistoku i jugu Srbije je uobičajena količina padavina za poslednjih 30 dana. Milakara ističe da je stanje vlage loše ali sa ovim padavinama koje se očekuju narednih dana trebalo bi da se to popravi što će reći da se poljoprivredne kulture, prolećni usevi koji su posejani i nikli - da imaju dovoljnu količinu za neometan nastavak vegetacije.

Za setvu u aprilu nije bilo toliko problema - temperature zemljišta su bile dobre i vlaga je bila sačuvana tokom zime i u prvim prolećnim mesecima je bila dovoljna.

Sada za nastavak vegetacije neophodna je nova količina padavina koja bi pospešila rast ovih useva.

Kaže da je malo veći problem kod pšenice zato što je u aktivnoj vegetaciji i njoj je neophodna kiša.

"Nadamo se da će u narednim danima i tokom maja kada joj je i najpotrebnija kiša biti dovoljno vlage koja će doneti i odgovarajući rezultat na kraju žetve", rekao je on.Milakara kaže da su uglvnom kulture nikle i dobro se za sada drže. Trebalo bi da padavine koje se očekuju narednih dana utiču na brži i povoljniji rast tih useva.

"Znači, nije neki problem do sada bio što se tiče klijanja i nicanja, vlage u površinskom sloju zemljišta je bilo dovoljno, ali za nastavak rasta i razvoja ovih posejanih kultura, pre svega, kukuruza, suncokreta, soje i šećerne repe trebalo bi da bude novih padavina da pospeše rast i razvoj", ukazao je agrometeorolog.

Govoreći o tome koliko je potrebno kiše da bi sve bilo u redu, Milakara kaže da je to 20 do 30 litara kiše ali po procenama koje se očekuju može biti 10 do 15 litara - to je minimalno što bi trebalo da bude ali zavisi od terena, područja.

Ističe da bi najavljeno zahlađenje trebalo da dođe najpre u Vojvodini, pa u ostalom delu zemlje.

Što se tiče voća i povrća, agrometeorolog kaže da su problem bili mrazevi tokom aprila gde su ranocvetujuće vrste voća imale problem.

I voću i povrću su neophodne padavine koje bi pospešile razvoj.

Izvor:https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/ekonomija/3937863/setva-susa-ratari.html

Prema procenama stručnjaka jedna porodica u Srbiji može pristojno da živi od dva hektara borovnice, 2,5 do tri hektara jagoda i trešanja, 3,5 do četiri hektara malina. Takođe, ako recimo zasadi kupine, jabuke i kruške na pet hektara, ili orah, lesku, višnju, šljivu ili breskvu na površini od 10 hektara.

"Velike šanse za finansijski uspeh postoje i u gajenju jagodastih voćnih vrsta u plastenicima", rekao je ministar za regionalni razvoj Milan Кrkobabić posle konsultacija sa stručnjacima Akademijskog odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti. On je ocenio da se voćarstvo pokazalo kao odličan model u razvoju nerazvijenih područja Srbije ali i u rešavanju ekonomskih, socijalnih i demografskih problema.Stručnjaci preporučuju neke kulture koje je isplativo saditi u Srbiji.

Borovnica

Po podacima Privredne komore Srbije, povećavanje površina pod zasadima borovnice je konstantno iz godine u godinu, pre svega zbog posledica stabilne cene koja se kreće od 700 do 800 dinara po kilogramu. Prvi veći rod borovnice očekuje se u trećoj godini, četvrtom se pokrivaju ukupni troškovi, a u petoj se zarađuje. Prinosi varijaju i kreću se od jedne, dve, tri, pet, 12 tona po hektaru, pa sve i do više od 25 tona po hektaru.

"Cena po kilogramu nije manja od 700 dinara. Ono što ljude odbija su velika ulaganja u početku, potrebna je protivgradna mreža, odličan kvalitet vode, priprema zemljišta i kvalitetan sadni materijal. Ali sa druge strane, sa cenom otkupa zasad ste više nego sigurni", kazao je Aleksandar, voćar iz okoline Loznice.

Trešnja

Druga voćna kultura koja može biti dobar biznis u Srbiji je trešnja. Reč je o ogromnom potencijalu koji je neiskorišćen jer je trešnja deficitarna na evropskom i svetskom tržistu, kaže stručnjak za voće Miloš Pavlović iz Centra za rasadničarstvo Šabac, koji ističe da savremeno voćarstvo zahteva noviji sortiment.

"Broj sadnica po hektaru je od 800 do 1.200. Prinos se povećava tri do četiri puta u odnosu na trešnju koja se sad gaji. Trešnje koje se kod nas gaje imaju 4-6 grama, a novije sorte su težine 10-14 grama i to je ogromna razlika. U novim sistemima uzgoja, sa novim podlogama iz serije Gizela, cena sadnica je 7-8 evra, tako da u startu treba uložiti minimum 6.000 evra. Optimalni prinos je 20 tona po hektaru, a cena ide od 1,8 do 2 evra", objašnjava Pavlović.Prvi komercijalni rod se može očekivati u trećoj godini, a pun rod od četvrte do pete godine uz primenu svih agro i pomotehničkih mera. Od četvrte godine uložena sredstva se vraćaju i ostvaruje se dobit, rekao je Pavlović.

Orah

Ulaganje u podizanje plantaže oraha su oko 1.400 evra po hektaru, orah donosi dobru zaradu, lak je za uzgoj i održavanje, ali na prihod mora da se sačeka nekoliko godina.

"Obično se uzimaju dvogodišnje kalemljene sadnice čija cena je negde oko 1.500 dinara. Prosek je, zapravo, od 12 do 15 evra. Dakle, u startu je potrebno između 1.100 i 1.400 evra. Sistem za zalivanje nije potreban jer orah ima jak korenov sistem. Proizvodnja je veoma jeftina jer iziskuje mali broj zaštitnih prskanja i orah nije probirač po pitanju zemljišta. Tome treba dodati troškove sadnje. Još jedna od prednosti jeste to što država subvencioniše ovu proizvodnju, a povraćaj je 50 odsto na sadni materijal", objašnjava stručnjak za voće Miloš Pavlović.Orah, kako kaže, daje oko četiri tone po hektaru, a od prinosa ostaje 45 do 55 odsto jezgra, odnosno oko dve tone. Cene su različite i kreću se od 5 do 10 evra, tako da se može zaraditi optimalno godišnje oko 11.000 evra, ali treba imati u vidu da su godišnji rashodi koji podrazumevaju održavanje i ubiranje plodova samo 16 odsto što je povoljno u odnosu na drugo voće, objasnio je Pavlović.

Šta treba gajiti u kom delu u Srbiji

U subotičko-horgoškom regionu najbolje uspevaju jabuka i višnja. Fruškogorski region je pogodan za sve voćne vrste ali najbolje rezultate daju jabuka, breskva, trešnja i višnja. Podunavski region je pogodan za većinu voćnih vrsta, ali se najviše gaje: jabuka, breskva, kruška, trešnja i kajsija.

Timočki region je veoma dobar za proizvodnju oraha, leske i višnje, a Šumadijski rejon za proizvodnju jabuke, šljive, maline, kupine, jagode, borovnice, breskve i kruške, smatraju stručnjaci. Takođe, Zapadnomoravski rejon Кraljevo, Čačak i Užice pogodan je za šljivu, malinu i borovnicu, a u Južnomoravskom regionu – u Leskovcu, Nišu i Prokuplju najbolje rezultate daju višnja, jagoda kruška i borovnica.

Koje sorte su najbolje za naša podneblja

Nacionalni tim za preporod sela Srbije preporučio je recimo za gajenje sortu šljiva "čačansku lepoticu", "čačansku rodnu", "stenlej" i "požegaču" kao najbolju sortu za preradu, a "crvenu ranku" kao veoma pogodnu za proizvodnju rakija, i od novih sorti "toptejst" i "prezenta". Od jabuka su predlaže sortu "zlatni delišes" i "gala" sa svojim klonovima, "greni smit", "fudži". Među višnjama prepoznatljiva u Evropi kao najbolja za preradu je "oblačinska", ali treba saditi i krupnoplodne sorte kao što je "šumadinka" stvorena u Institutu za voćarstvo u Čačku, kao i mađarske sorte "erdi botermo", "erdi jubileum" i "ujfertoška grozdasta", poručio je Nacionalni tim za preporod sela.

Istaknuto je da je dunja "veoma perspektivna", a trebalo bi saditi "leskovačku" i "vranjsku" ali i bugarske sorte "asenica", "hemis" i “trijumf”, kao i da bi više prostora trebalo posvetiti čuvenoj autohtonoj sorti – "kruški karamanki", ali bi svakako trebalo saditi "viljamovku", australijsku sortu "pakams trijumf" i italijanske "turandot" i "karmen". Od sorti jagoda "kleri" je vodeća, dok su za plasteničku proizvodnju odlične "alba" i "džol".

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/moj-biznis/jedna-porodica-moze-da-zivi-od-dva-hektara-borovnice-isplativo-gajiti-i-tresnje-i/xvsdlt3

Kruškina buva i ervinija spadaju u najznačajnije neprijatelje u proizvodnji kruške. U pojedinim godinama mogu prouzrokovati gotovo stopostotne gubitke. Ove godine je prvo poleganje jaja primećeno sredinom marta. Kasni sneg neće doprineti smanjenom uticaju brojnosti ove štetočine, jer minus nije toliko
veliki. O ovim temama odgovor smo potražili u Poljoprivredno savetodavnoj stručnoj službi Kraljevo.
U zasadima se kruškina buva svake godine pojavljuje u različitom intezitetu. Na njenu pojavu utiču mnogi faktori, među kojima i preterano đubrenje azotom, bujnost zasada, gustina sklopa (do 10000 sadnica/ha), osetljivost sorti, jačina rezidbe, navodnjavanje, uništavanje korova, uništavanje prirodnih neprijatelja i brzo prilagođavanje pesticidima. Nažalost, kruškinu buvu praktično favorizuje čovek, u cilju da ostvari što veći profit. U takvim uslovima proizvodnje povećava se reproduktivnost kruškine buve, koja više proizvodi mednu rosu.
„Na našem području pronađene su tri vrste kruškine buve: obična (Psylla piri), velika (Psylla pirisuga) i mala (Psylla piricola). Ekonomski najznačajnija štetočina u intenzivnoj proizvodnji kruške je obična kruškina buva. Ova štetočina kod nas ima 4-5 generacija godišnje i veliki potencijal razmnožavanja. Štete nanose larve sisajući sokove na mladom lišću i mladarima, pupoljcima i plodovima, usled čega može doći do žućenja i uvijanja listova, opadanja cvetnih, lisnih pupoljaka i mladih plodova. Odrasle jedinke kruškine buve su prenosioci fitoplazme Pear decline, prouzrokovača iznenadnog propadanja kruške.
Svake godine pravi štete na lokalitetima gde se kruška gaji“ - pojašnjava dipl.inž Vladimir Kostić, iz PSSS Kraljevo.Larve kruškine buve prave i indirektne štete, jer se na izlučenu mednu rosu naseljava gljiva čađavica, usled čega lišće i plodovi postaju crni. Kruškina buva prezimljava u odraslom stanju u pukotinama kore, ili drugim pogodnim skrovištima.
„Vizuelnim pregledom zasada kruške uočeno je značajno prisustvo ima ga obične kruškine buve. Pogodni su uslovi za razvoj, pa treba preduzeti odgovarajuće
mere suzbijanja oveštetočine. Ukoliko je moguće što pre i odmah, jer ukoliko prva generacija uspe da opstane brojčano, bojim se da će sve dalje mere biti polovično uspešne“ - kaže ovaj stručnjak.
Suzbijanje kruškine buve tokom vegetacije je veoma teško. S jedne strane zbog malog broja efikasnih preparata, a s druge strane zbog mogućnosti nastajanja rezistentnih sojeva upotrebom preparata istih, ili sličnih mehanizama delovanja. U kasnijoj fazi (maj-avgust) prirodni neprijatelji ove štetočine mogu u značajnoj meri da redukuju njen broj.
„U ovom periodu neki insekticidi, koji se koriste za subijanje kruškinog smotavca, deluju i na prirodne neprijatelje kruškine buve. Zbog toga je preporučljivo da se za suzbijanje kruškinog smotavca u ovakim zasadima koriste prvenstveno preparati Dimilin ili Zolon. Potrebno je suzbiti odrasle, prezimele insekte u jesen i proleće, pre opadanja lišća i kretanja vegetacije radi smanjenja populacije u narednoj sezoni. Pre polaganja jaja koristiti neki od piretroida uz dodatak mineralnog ulja, jer ženke kruškine buve ne polažu jaja na uljnu podlogu“- savetuje Kostić.S obzirom da je u svim zasadima kruške gde je vegetacija pri kraju, zabeležena jača pojava kruškine buve, treba primeniti piretroide u kombinaciji sa mineralnim uljima. Time se brojnost ove štetočine redukuje pre njenog odlaska na prezimljavanje. Tretman treba sprovesti po sunčanom danu, u najtoplijem delu dana.
Kada je u pitanju ervinija, tu je stanje čini se još kritičnije. Bakteriozna plamenjača je najznačajnija bakteriozna bolest jabučastog voća u Srbiji. Prouzrokovač je bakterija Erwinia, čije je prisustvo do sada zabeleženo u skoro svim većim voćarskim rejonima kod nas. Podaci sa terena slikom govore da su problem preliveni i na ovu godinu. Najznačajnije su mehaničke mere – uklanjanje obolelih delova biljke, koje treba sprovoditi kako u vegetaciji, tako i u periodu mirovanja.
Češćim pregledom voćnjaka tokom vegetacije omogućuje blagovremeno otkrivanje zaraze. Interesantno je da ervinija lakše živi u odgajanim voćnjacima,
posebno tamo gde je đubrenje intenzivno. Najčešce napada jabuku, krušku, dunju, mušmulu i glog, prouzrokujuci štete i do 100%. Suzbijanje ervinije prvenstveno se bazira na nepesticidnim merama iz razloga nedostatka dovoljno efikasnih baktericida. Samo ime bolesti ukazuje da su oboleli
delovi sprženi i sasušeni. Nekroza zahvata cvetove, plodove, stablo, lišće i drvensate biljne delove i spoljavanje simptoma na plodovima zavisi od načina na koji su oni zaraženi. Ako su zaraženi savim mladi plodovi oni ostaju sitni, smežurani i ostaju pričvršćeni za cvast, kada je već kasno.
Kora zaraženih grana je vlažna i tamnija nego kod zdravih biljaka. Nedoumica voćara je šta uraditi sa mladim zasadima koji su napadnuti, jer sa starijim voćnjacima, gotovo da niko nema dilemu da ih se treba rešiti.Na iskrčenim površinama ne treba podizati mlad zasad sa voćnim vrstama koje su podložne ovoj bolesti. Rezidba je još jedna od mogućih mera zaustavljanja ervinije.
„Zelenom rezidbom treba odstranjivati sve zaražene delove, spaliti ih, da bi se smanjio izvor zaraze. Alat za orezivanje treba dezinfikovati posle svakog prereza
zaraženog tkiva da bi se smanjilo eventialno preneošenje bakterija alatom. Pravilna primena baktericida u vreme početka vegetacije može biti veoma efikasna“, kaže Kostić.
Prema rečima, našeg sagovornika poslednjih nekoliko godina bolesti kruškina buva i ervinija znatno su uticale na brojnost stabala kruške u čačansko-kraljevačkom kraju. Potrebno je i obratiti pažnju na eventualno prisustvo obolelih biljaka gloga, vatrenog trna i dunjarice u blizini zasada i ukloniti ih. Zbog ervinije pojedini voćnjaci će morati na potpuno vađenje sadnica.
Jedan od primera smo imali u Bukovici, poznatom voćarskom kraju. Mladi voćar, inače poljoprivredni tehničar, moraće ove godine da iskrči hektar viljamovke, jer nije uspeo da se izbori sa problemom. Ovajposao je trebao da uradi još lane, međutim obolela stable su morala ostati na parceli jer je za podizanje istog dobio subvencije od lokalne samouprave. Tako se dogodilo da je slovo zakona važnije od problema na terenu. Iz svih navedenih razloga naročito
je važno konsultovati struku. Svaka greška je kobna, jer u vremenski lošim godinama, koje prati i prilično loša cena voća, ekonomski gledano gubici su više nego ogromni. Od 2016. godine u kraljevačkom kraju ervinija je prisutna naročito u zasadima kruške i dunje. Ako ovome dodamo da je Tavnik, selo sa najvećom proizvodnjom dunja u Srbiji ali i šire, treba zaista shvatiti da imamo ozbiljnog neprijatelja. U svakom slučaju preventiva i upornost su majka uspeha u svakom poslu, pa i ovom.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Potencijal srpske rakije je veliki, kvaltet se podiže, a do kraja ove godine trebalo bi da se formira Nacionalna strategija za rakiju, navodi predsednik Upravnog odbora Saveza proizvođača rakije u Srbiji dr Ivan Urošević.

Time bi se u našoj zemlji još konkretnije definisala ova proizvodnja, a statusom nacionalnog pića, srpska rakija mogla bi se još bolje pozicionirati u svetu i brže pronaći put do potrošača u inostranstvu. Međutim, iako je kvalitet ovog pića u Srbiji, kako ocenjuje Urošević, na veoma dobrom nivou, primetno je da u dobroj meri srpski proizvođač i dalje robuje starim navikama."Neretko se dešava da se destilacija ne obavi na vreme, često su plodovi za preradu zeleni, bude i lišća i drugih sastojaka koji kvare ukus. Zbog toga je veoma važno ispratiti od početka do kraja proces proizvodnje i sprovesti ga na ispravan način", ukazuje Urošević.Sirovina, higijena voća i sudova i obavljanje destilacije odmah nakon fermentacije, tri su klljučne komponente za dobar kvalitet finalnog proizvoda.

"Sirovina, odnosno voće mora da bude u punoj tehnološkoj zrelosti. Kod kruške i jabuke plodovi mogu biti u konzumnoj zrelosti jer će oni naknadno sazreti do pune tehnološke zrelosti. Voće koje se koristi u proizvodnji uglavnom nije za prodaju, jer počinje da gubi svoju strukturu i da omekšava, ali je to idealno sa stanovišta prerade."Sudovi i svaki destilacioni aparat mora biti čist, napominje naš sagovornik, podsećajući da se u srpskim selima neretko dešava da je higijena fermentacionih sudova nedopustivo loša.

"Ako ne postoji dobra higijena destilacionog aparata, to znači da imamo sloj izolacije između bakra i destilata i automatski nemamo pojavu katalističkog dejstva što znači da će i destilat biti često gorak i bljutav. Zbog toga je neophodno održavati dobru higijenu bakarnih destilacionih uređaja", navodi Urošević.Mnogi proizvođači, nakon fermentacije, ostave kominu da odstoji 21 dan do dva meseca što je potpuno pogrešno.

"U julu kada su povišene temperature, često se dešava da kajsija završi fermentaciju u roku od pet do sedam dana. Proces alkoholne fermentacije nastavlja se u proces sirćetne, što znači da ako za kajsiju, koja završava fermentaciju za sedam dana, mi čekamo 21 dan. Mi smo 14 dana izložili kominu i alkohol sirćetnoj fermentaciji i dobijamo u stvari sirće, smanjuje nam se procenat alkohola i gubimo na kvalitetu i na količini. Dužina fermentacije zavisi najčešće od temperature, a zatim i od zrelosti voća i količine šećera u njemu."Urošević napominje da je bitan i kontinuitet u kvalitetu. Jedna od najvećih grešaka, koju prave početnici je, ukazuje, što od malih količina pređu naglo na veće.

"Kada izađete na tržište, tu nema više kompromisa i ne smete da dozvolite da bude pada u kvalitetu. On ne sme biti promenljiv. Ljudi proizvode, na primer 5.000 litara i odmah sledeće godine proizvedu 20.000 litara što često, zbog neprilagođene infrastrukture i uslova proizvodnje, dovede do pada kvaliteta i teško je vratiti se na stari nivo i povratiti poverenje potrošača", ukazuje Urošević.Poželjno je imati stručni nadzor u vidu tehnologa koji će pomoći u održavanju kvaliteta. U poslednjih nekoliko godina, primećuje, veliki broj mladih ljudi ulazi u proizvodnju voćnih rakija i oni pokazuju volju da nauče, da poslušaju savete struke, nemaju stečene loše navike i nivo opšteg kvaliteta se sve više podiže iz godine u godinu, ocene su našeg sagovornika.Problem u našoj zemlji je, navodi Urošević, što se još uvek ne može u potpunosti imati uvid u tržište jer je do nedavno bio prisutan veliki broj neregistrovanih proizvođača. Ipak, Zakonom o jakim alkoholnim pićima donetim pre četiri godine, olakšani su uslovi proizvodnje, te su mnogi iz nelegalnih ušli u legalne tokove.

"Suštinski imamo zvanične podatke samo registrovanih proizvođača i mislim da ih ima oko 600. Pomenuti zakon se pokazao kao dobar jer oni koji su registrovani više nemaju nikakvo finansijsko opterećenje po pitanju količine proizvodnje, ne moraju da imaju tehnologa ni obavezni broj prostorija i opremu. Lica koja ne žele da se registruju, mogu svoje viškove da prodaju registrovanim destilerijama i da to uđe u legalne tokove", kaže Urošević i dodaje da je sve više onih koji žele da budu u sistemu.Ocenjuje da, iako je srpska rakija poznata u svetu, ima karakteristike lokalnog, a ne globalnog proizvoda i da se potrošači moraju edukovati pre svega o samom piću. Srpska rakija najviše se izvozi u zemlje u okruženju i u Evropu. Pre nekoliko godina, podseća, kao tržište je počela da se otvara i Amerika, a u poslednje dve godine, Kinezi su pokazali veliko interesovanje za rakiju iz Srbije.

"Kinezi su vrlo otvoreni kada je rakija u pitanju, jer je to njima novi proizvod i ta naša nacionalna veza pomaže da se oni pre opredeljuju za rakiju nego za neko drugo alkoholno piće. Proizvodnja koju mi imamo je simbolična količina u odnosu na ono što bismo zaista mogli da proizvedemo i pošaljemo u svet. Oko 90 odsto registrovanih destilerija koristi 30 do 40 odsto kapaciteta za proizvodnju", kaže naš sagovornika i dodaje da bi oni mogli mnogo više da proizvode da imaju jasno definisano tržište i finasijsku podršku, a ukoliko rakija postane nacionalni proizvod, to će i moći da se ostvari.Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, pre dve godine, ostvarena proizvodnja žestokih pića dobijenih destilacijom iz voća (isključujući likere, džin, klekovaču i vino) iznosila je skoro 31.000 hektolitara, na kraju godine zalihe su bile 14.000 hl, dok je u istoj godini prodato oko 28.000 hl pomenutih pića. Ostala fermentisana pića (jabukovača, kruškovača, medovina), mešavine fermentisanih pića, uključujući mešavine fermentisanih pića i bezalkoholnih pića u 2018. su proizvedena u količini od skoro 29.000 hl, zaliha na kraju godine je bilo 8.300 hl, a prodato je 27.000 hl.

Više od 50 odsto rakije koja se proizvede u Srbiji je od šljive, dok ostatak čine kajsija, dunja, kruška, jabuka, zatim malina, višnja i kupina.

Izvor:https://www.agroklub.rs/prehrambena-industrija/nacionalna-strategija-za-rakiju-do-kraja-godine-ali-ispraviti-greske-u-proizvodnji/59396/

Uslovi za setvu kukuruza su dobri, izjavio je danas Nemanja Dršić sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.
"Primakli smo se setvi prolećnih kultura, možda je to jedan od najznačajnijih termina što se tiče poljoprivrede. Kukuruz je broj jedan usev koji se seje na milion hektara i sada su se ostvarili uslovi za njegovu setvu i setvu prolećnih kultura", rekao je Dršić za TV Prva i podsetio da je neophodno da temperatura zemljišta bude oko osam stepeni i da ima dovoljno vode.

On je dodao da je sneg koji je padao obezbedio dovoljnu količinu vlage u zemljištu.

On je napomenuo da se na oko 200.000 hektara seje soja, a nešto manje sunckoret, šećerna repa…

"Vremenski uslovi su za sada dobri i setva može da se odvija bez problema", rekao je Dršić i konstatovao da zbog malih količina padavina jedan od problema može biti nedovoljno vlage u zemljištu, ali je za sada ima dovoljno.

Izvor: https://www.dnevnik.rs/ekonomija/poljoprivreda/dobri-uslovi-za-setvu-kukuruza-09-04-2020

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Мај 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30 31