Sa lepim vremenom zaljubljenici u biljke koje se koriste u ishrani kreću u prirodu kako bi ubrali one za koje misle da su lekovite i jestive, a ujedno otkidaju grane određenih drveća zbog dekoracije prostora. Dešava se da pogreše i uberu „lažne” biljke, koje mogu da budu i otrovne zbog čega završe u ordinaciji lekara. Treba znati da sve biljke koje se svrstavaju u otrovne nemaju podjednak stepen toksičnosti, što zavisi od vrste i intenziteta aktivnih materija biljke. Kada se progutaju veoma otrovne biljke, izazivaju teška trovanja koja, ako se ne ukaže pomoć, mogu da dovedu i do smrti. Na sreću, mnogo je više biljaka koje sadrže otrovne sastojke koji su, ipak, manje toksični pa su i one manje opasne. Trovanja su najčešća u proleće i leto, kada mogu biti i masovna.

Profesor dr Slavica Vučinić, načelnica Nacionalnog centra za kontrolu trovanja Vojnomedicinske akademije, pojašnjava da ljudi treba da znaju da je na primer drvo tise celo otrovno, dok cvet bagrema nije toksičan, ali otrovnih sastojaka ima u celoj biljci.

– Do trovanja najčešće dolazi slučajno, iz neopreznosti ili neznanja, zamenom neotrovnih biljaka sa onima koje su toksične. Simptomi trovanja zavise od vrste biljke. Najčešće tegobe su mučnina, bolovi u želucu, povraćanje, nakon čega, usled izbacivanja sadržaja, dolazi do olakšanja. U težim slučajevima simptomi su različiti u zavisnosti o kojim se sastojcima radi. Pored gastrointestinalnih poremećaja može doći do otežanog disanja, vrtoglavice i mnogih drugih tegoba. Potrebno je potražiti lekarsku pomoć – dodaje dr Vučinić.

Ona napominje da se ljudi u želji da se hrane zdravo pribegavaju ishrani kojoj dodaju samoniklo bilje. Ali, mogu da pogreše tako što će zameniti pravu biljku lažnom.Jedan od primera je biljka mrazovac, koji se smatra i biljnim arsenikom. Mrazovac se često zameni sremušem, samoniklom biljkom, lukovicom širokih, jestivih listova, blagog ali prepoznatljivog mirisa na luk. Zato se ne savetuje da se bere bez dobrog znanja. Mrazovac sadrži antimitotik koji blokira mitoze sprečavanjem sinteze DNK. Kada se otruju njihovim konzumiranjem, ljudi prolaze kroz tri faze. Prvo se javljaju mučnina, povraćanje i proliv, a druga faza se javlja nakon jednog do tri dana i manifestuje se srčanom slabošću, aritmijama, bubrežnom slabošću, oštećenjem jetre, respiratornom insuficijencijom, poremećajima funkcije kostne srži, smanjenjem krvnih loza, posebno leukocita. Treća faza nastupa nakon pet do sedam dana s povećanjem broja leukocita, što znači da se pacijent postepeno oporavlja.

– U poslednjih nekoliko meseci u našem centru smo imali tri pacijenta zbog trovanja sa mrazovcem. Sva trovanja su bila teškog stepena, a na primenu intenzivnih mera lečenja završena su oporavkom. Registrovali smo i 11 trovanja u okolnim zemljama sa pet smrtnih slučajeva u proteklih nekoliko meseci, što ukazuje da se mora što pre skrenuti pažnja na opasnost od samoniklih biljaka u ishrani. Poslednjih godina, otkako se zna da je moćan antioksidans, sremuš postaje sve popularniji pa su greške sa zamenom drugim biljkama česte. Pri tome postoji razlika i u staništu sremuša i mrazovca. Dok sremuš raste u listopadnim šumama, mrazovac raste na livadama i obodima šuma, nikada u senci ili šumi – napominje dr Vučinić.

Naša sagovornica ističe da je lukovica sremuša duguljasta, uzana, obavijena prozirnim, belim ili žućkastim omotačem, a mrazovca je krtolasta, obavijena gotovo crnim, ljuspastim omotačem. Listovi su im veoma slični. Osnovna razlika je da jedino listovi sremuša, kada se protrljaju, imaju karakterističan miris na beli luk. Treba imati na umu da sremuš cveta u rano proleće, a mrazovac u jesen.

Izvor:http://www.politika.rs/sr/clanak/426706/Opasno-samoniklo-bilje

Luk i hrana i lek

okt 14, 2019

Ni jedno jelo u Srbiji ne može da se zamisli bez luka. Bez obzira da li se koristi kao začin prilikom pripreme jela ili konzumira kao salata, luk je nezamenljiv deo ishrane i obavezno se sadi u svakoj bašti. Međutim, nije zgoreg podsetiti i na lekovita dejstva ove biljke.
Crni luk
Crni luk (lat. Allium cepa) je dvogodišnja zeljasta biljka koja se uzgaja kao povrće. Potiče iz porodice ljiljana, poreklom je iz južne Azije i spada među najotpornije i najstarije vrste baštenskog povrća. Stari Egipćani su smatrali da njegov sferni oblik i koncentrični krugovi predstavljaju večnost. Grci su ga redovno jeli, jer su verovali da čisti krv od toksina, što je danas i potvrđeno u brojnim naučnim studijama. Sirovi luk sadrži 40 kalorija na 100 grama i sastoji se od 89 odsto vode, devet odsto ugljenih hidrata, 1,7 odsto vlakana, te minimalnih količina proteina i masti. Najznačajnija vlakna u luku su fruktani
koji potpomažu zdravu floru u crevima. Luk je bogat dijetalnim vlaknima, vitaminima C i B6 koji je izuzetno važan za stvaranje crvenih krvnih zrnaca, te folne
kiseline (esencijalne za stvaranje ćelija) kalijuma (utiče na zdravlje srca i krvi pritisak) i mangana koji je važan za zdravlje tkiva i kostiju.
Crni luk ima oštar ukus i jak miris, jer sadrži eterično ulje bogato sumporom, pa zbog toga nam suze oči tokom ljuštenja ili seckanja luka. Kada su u pitanju lekovita svojstva naše bake su crni luk koristile kao lek za prehladu, kod bola u uhu i laringitisa, dok se čaj od spoljne opne luka (lukovice) koristio protiv kašlja. Luk se koristio i za lečenje od životinjskih ujeda i opekotina, odlično je sredstvo za zaštitu od krvnih ugrušaka jer obiluje jedinjenjima koja deluju antikoagulativno. Brojne medicinske studije su potvrdile da luk deluje i u regulaciji šećera, čak i u manjim količinama kada se upotrebljava kao dodatak jelima.
Luk je sve zastupljeniji i u kozmetici, jer sok ove biljke ubrzava rast kose, ojačava slabe i lomljive nokte, a krema na bazi luka umanjuje ili uklanjaja ožiljke na koži.
Beli luk – prirodni penicilin i afrodizijak
Beli luk jedna je od najmoćnijih biljaka na svetu zahvaljujući svojim snažnim lekovitim svojstvima, a u narodu je poznat kao prirodni antibiotik. Naučnici ga proučavaju već decenijama, ali još uvek nije jasno kako beli luk deluje u ljudskom organizmu. Međutim, potvrđeno je da u telu zaista deluje kao antibiotik. Kako spada u istu porodicu biljaka kao i crni luk ima slična dejstva kao i njegov „rođak“ ali i dodatne blagotvorne efekte po ljudsko zdravlje. Svoja lekovita svojstva beli luk ima zahvaljujući moćnom sastojku po imenu alicin. U pitanju je uljasta, bezbojna i nepostojna supstanca. Kada se beli luk oljušti ili zgnječi dolazi do lučenja ove supstance jakog mirisa i ukusa kojim se zapravo biljka brani od gljivica, bakterija i štetočina. Zanimljivo je da su naučna istraživanja pokazala da alicin čak i razblažen u vodi pokazuje jako antibakterijsko dejstvo i pomaže u borbi protiv virusa i bakterija. Koristili su ga stari Grci, Rimljani i
Egipćani, a beli luk je glavni sastojak starog tibetanskog leka čiji je recept zapisan pre više od 2000 godina. Izuzetno je cenjen i u srpskog narodnoj medicini, pa su belom luku često pripisivana i magijska svojstva, a mnogi ljudi i danas veruju da beli luk štiti od „zlih sila“ i vradžbina.
Beli luk sadrži oko 400 aktivnih sastojaka, koji su u koncentrovanom obliku, tako da je lekovit i u minimalnim količinama. Verovali ili ne, beli luk je i moćan
afrodizijak! Naime, nauka je potvrdila da alicin podstiče protok krvi u polne organe. Beli luk fascinira naučnike pa je tema proučavanja u čak 1200 farmakoloških studija, a postoji i oko 700 hemijskih istraživanja svojstava belog luka. Pre konzumacije beli luk obavezno zgnječite kako biste podstakli enzimsku reakciju u kojoj nastaje alicin. Svaki dan trebalo bi da pojedemo najmanje tri čena luka. Najbolje ga je konzumirati u sirovom stanju, a dovoljno je nekoliko minuta termičke obrade. Međutim, koliko god da je lekovit beli luk se ne preporučuje pacijentima pred operaciju, jer zbog širenja krvnih sudova
može da dovede do produženog krvarenja. Beli luk ne bi trebalo da jedu ljudi sa niskim krvnim pritiskоm, kao i oni koji imaju probleme sa jetrom ili pate od dijareje. Beli luk ima karakterističan miris koji se u organizmu dugo zadržava, pa mnogi izbegavaju da ga jedu. Da bi se neutralisao miris belog luka preporučuje žvakanje zrna kafe ili peršun, a može da se popije i sok od limuna.

Sremuš - medveđi luk
S prvim danima proleća širom Srbije pojavljuje se sremuš. U pitanju je samonikla jestiva i lekovita biljka koja po ukusu i mirisu podseća na beli luk. Raste u vlažnim, senovitim listopadnim šumama, pored šumskih puteva i potoka. Postoji verovanje da ga jedu medvedi u proleće kako bi očistili organizam posle
zimskog sna, pa ovu biljku često zovu i medveđi luk. Sremuš je višegodišnja zeljasta biljka koja ima eliptičan, duguljast list oštrog vrha i intenzivno zelene boje. Sremuš se od davnina koristi kao ukusno prolećno povrće i delotvorna lekovita biljka. Mladi, prolećni listovi bogati su vitaminom C i karotenom. Mladi listovi beru se tokom proleća, od marta do maja. Upotrebljavaju se samo u svežem stanju, jer sušenjem ili dužim kuvanjem gube karakteristični miris, ukus i lekovita svojstva. Kod duže upotrebe sremuš snižava krvni pritisak i holesterol u krvi, koristi se kod crevnih infekcija i želudačno-crevnih bolesti. U našem narodu postoji ubeđenje da nijedna biljka ne čisti tako dobro sistem za varenje i krv kao sremuš. Povoljno deluje i na kardiovaskularni sistem sprečava
aterosklerozu i otklanja nesanicu i nesvesticu. Uspešno se primenjuje kod hematoma i otvorenih rana koje teško zaceljuju.
Kao i beli luk, sremuš ima antibakterijsko delovanje. Listovi sremuša mogu se upotrebiti kao dodatak salatama ili varivu, pržiti s jajima, dodati kao začin čorbama i supama ili spremati kao spanać i zelena salata. Prilikom branja sremuša u prirodi treba voditi računa da se ne pomeša sa izuzetno otrovnim đurđevkom ili mrazovcem koji su mu vrlo slični. Za razliku od sremuša, čiji listovi kada se protrljaju među prstima imaju miris belog luka, đurđevak i mrazovac ovaj miris nemaju.

Izvor: Agrobiznis magazin

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Октобар 2019 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30 31