Porodica Ilić, iz Krajišnika kod Loznice, je pre pet godina počela da se bavi kozarstvom. U početku nisu mnogo znali o kozarstvu, ali zahvaljujući trudu i radu
ovo je danas uspešna farma, koju su nazvali „Saradu“. Po rečima Radomira 2005. godine majka se razbolela, tada su kupili kozu, jer je kozje mleko zdravo, i tako je i počelo. Trenutno imaju oko 80 odraslih koza i oko 40 jarica, od kojih, kako kaže Radomir, dvadesetak će ostaviti za priplod. Mladi bračni par, posao u inostranstvu zamenili su uzgojem koza na sopstvenom imanju.
„Ovo je porodični biznis i na farmi radimo svi, ističe Radomir i dodaje: U Nemačkoj, sam shvatio koliko je organska hrana bitna. Kod nas je hrana, hrana, kod njih nije tako. Organski proizvodi su na ceni, i imaju svoju vrednost. Koze gajimo na kombinovan način, znači da imaju kompletne štalske uslove i da ih
pu[tamo u brst samo kad je lepo vreme, farma se praktično nalazi u šumi. Hranimo ih i senom i peletiranom hranom za koze, zimi uvrstimo i kukuruz u ishranu. Mlečnost koza je u nekom proseku između 2,5 i 3 i po kozi, mada još nismo vršili selekciju stada, pa se nadamo da će biti i veća mlečnost posle selekcije. Prodajemo sveže mleko i surutku, ist če Radomir.Od sireva imamo, beli sir krišku i polutvrdi sir u koturu, sušeni na vazduhu i dimljeni sir, nešto poput trapista. Recept su dobili iz Knina, odakle i potiču.
Kozja surutka je dobra hrana za ljude jer je neverovatno slična majčinom mleku. Kozja surutka sadrži velike količine proteina i drugih aminokiselina i izrazito je
delotvorna ukoliko se koristi u zdravoj ishrani i dijeti. Surutka nastaje kao nusproizvod prilikom pripremanja sira, bogata je mlečnom kiselinom i enzimima, ali i
visokovrednim belančevinama, vitaminima B-6, B-2, B-12, K, C, mineralima kalijuma, kalcijuma, fosfora, magnezijuma, kao i aminokisleinama, uz veoma nisku
kalorijsku vrednost, te je zbog svog sastava veoma popularna za konzumiranje kod sportista.
Kod Ilića je zaokružen procet proizvodnje, proizvode hranu za svoje koze, a od dobijenog mleka u mini mlekari proizvode svoje proizvode. Supruga Mirjana je zadužena za higijenu mlekare i distribuciju proizvoda na kućnu adresu. Mirjana je i majka troje dece, ali sve stiže. Po Mirjaninim rečima, važno jeda su im kupci zadovoljni, što je i najbitnije. U planu je da ne prelaze na industriju, žele da budu po kvalitetu prepoznatljivi. Nemaju zalihe jer sve prodaju u Loznici.
Imaju i kupce u inostranstvu, javljaju se i mušterije iz Beograda i Novog Sada.
Alpska koza (alpina) je srednje veličine bez nekih posebnih karakteristika. Spadaju u mlečne rase i zahvaljujući dugotrajnoj selekciji postižu dobre rezultate kad su u pitanju količine kozjeg mleka koje se može od njih dobiti. Prilikom jarenja prosek je preko dva jareta. Što se tiče mleka u pitanju je oko 7 litara mleka, od čega se za jare ostavlja 2 litre, ali to sve važi posle 3 laktacije kod dobrih primeraka alpske koze. U startu i prvoj laktaciji se može dobiti oko 10 litre mleka. Koza se jari obično posle 145 do 155 dana.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Kompanija "Mlekoprodukt" iz Zrenjanina dobila je veliko priznanje i uskoro će široku paletu svojih proizvoda moći da plasira, osim na tržište zemalja Evropske unije, i u - daleku Kinu.
Kako je to sa velikom radošću saopštio ministar poljoprivrede Branislav Nedimović, zrenjaninska mlekara je, uz "Mlekaru Ub", dobila sertifikat za izvoz proizvoda na tržišta Kine.

- Sjajna vest i veliki uspeh, jer po prvi put u istoriji srpski mlečni proizvodi naći će se na ogromnom tržištu Kine - kaže, za "Novosti", Andrej Beslać, direktor "Mlekoprodukta", koji posluje u okviru grupcije Savencia fromage&dairy iz Francuske, pete po veličini u svetu.

Ovo je, zaista, veliki iskorak napred, da se srpsko mleko i mlečni proizvodi nađu i na prostoru Kine, koja predstavlja najveće potrošačko tržište na svetu. Do sada je "Mlekoprodukt" svoje proizvode izvozio u zemlje Balkana (Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Severna Makedonija) i ovo je sjajan poslovni uspeh, ali i ogromna obaveza za kompaniju iz Zrenjanina.- Izuzetno smo ponosni što je "Mlekoprodukt" na ovaj način dobio veliku priliku da daljim razvojem i unapređenjem svog poslovanja doprinese i poboljšanju domaće privrede. Naša osnovna strategija je očuvanje postojećih radnih mesta, ali i stvaranje mogućnosti za nova zapošljavanja. Pored toga, cilj nam je da proširimo zonu otkupa mleka i saradnju sa proizvođačima i farmerima - naglasio je Andrej Beslać, uz napomenu da je kompanija mnogo uložila u razvoj proizvodnih kapaciteta, kako bi domaće srpske proizvode ponudila kineskim potrošačima, kao i probirljivim potrošačima zemalja Evropske unije.

Sertifikovani proizvodi koji će se izvoziti u Kinu su polutvrdi, tvrdi i topljeni sirevi, po čemu je "Mlekoprodukt" decenijama poznat na srpskom, ali i tržištu brojnih evropskih zemalja.

Povratku na stare staze uspeha koje je grad Zrenjanin, kao gigant prehrambene industrijske proizvodnje imao do početka ovog veka, sigurno će doprineti poslovni uspeh "Mlekoprodukta", jedna od retkih srpskih kompanija koja će svoje proizvode izvoziti na kinesko tržište.

Izvor:https://www.novosti.rs/vesti/ekonomija/909963/sirevi-banata-trpezi-kineza-mlekoprodukt-zrenjanina-jedini-srbije-prodaju-robu-azijskom-trzistu

U Srbiji ne postoji nijedna specijalizovana sirara u kojoj se isključivo proizvode sirevi. Ministar Milan Krkobabić naglašava da je proizvodnja sireva velika razvojna šansa, ali samo ako se proizvođači udruže u zadruge. U Srbiji ne postoji nijedna specijalizovana sirara u kojoj se isključivo proizvode sirevi. Kopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela ministar Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić, odgovarajući na pitanja povratnika zainteresovanih
za ulaganje u proizvodnju sireva, a posle konsultacija sa profesorom dr Ljubišom Topisirovićem i profesorom dr Mihailom Ostojićem, poručuju da je ulaganje u
proizvodnju sireva veoma isplativo.
Sirarstvo je zanat i umetnost proizvodnje, u kojoj je zarada najmanje dva-tri puta veća od prodaje sirovog mleka. Da je tako potvrđuje činjenica da poslednjih desetak godina u Evropi postoji trend otvaranja malih zadružnih sirara koje prerađuju 500-5.000 litara mleka na dan, sa svojih i farmi drugih proizvođača mleka.
U Srbiji ne postoji nijedna specijalizovana sirara u kojoj se isključivo proizvode sirevi. Broj mini mlekara kapaciteta do 5.000 litara mleka na dan, kojih je u našoj zemlji do pre nekoliko godina bilo više od 200, smanjen je na manje od 100 aktivnih, jer su smanjeni broj muznih grla i proizvodnja mleka, a povećan broj staračkih domaćinstava.
Prema podacima Instituta za ekonomiku poljoprivrede, u Srbiji je u 2019. godini otkupljeno 5.089 kg tvrdih sireva, kačkavalja, trapista i sl i mekih sireva - beli sir u kriškama 44.845 kg. Na zelenim pijacama prodato je 39.160 kg maslaca (butera), 2.138.221 kg kajmaka (skorupa), 11.781.831 kg svih vrsta sireva i 1.280.540 kg ostalih mlečnih proizvoda. U 2019. godini ukupno je uvezeno mleka i pavlake, mleka u prahu, kiselomlečnih proizvoda, surutke, maslaca i mlečnih namaza, sira i urde 84.966.735 kg u vrednosti 95.446.756 evra. Uvezeno je 7.769.571 kg sira i urde za šta je plaćeno 29.975.224 evra. Istovremeno iz Srbije je ukupno izvezeno 99.873.256 kg mleka i mlečnih proizvoda u vrednosti 84.102.579 evra. Izvoz sira i urde dostigao je 15.789.200 kg u iznosu 47.587.384 evra. Velika razvojna šansa Ministar Milan Krkobabić posebno naglašava da je proizvodnja sireva velika razvojna šanasa ali samo ako se proizvođači udruže u zadruge.„Podatak da u ne baš povoljnom ukupnom spoljnotrgovinskom bilansu mleka i mlečnih proizvoda, izvozimo više
sira i urde za čak 17,6 miliona evra nego što uvozimo, govori da Srbija ima velike potencijale u toj privrednoj grani.
Imamo sjajne naučne radnike, prednosti specifičnog domaćeg podneblja, vredne domaćine, a nemamo nijednu registrovanu siraru - specijalizovanu proizvodnju za pravljenje sireva i to sa zaštićenim geografskim poreklom. Tradicionalno mlekarstvo ćemo očuvati kroz manufakturnu proizvodnju autohtonih proizvoda, čime ćemo stvoriti šansu za izvoz karakterističnih vrsti sireva sa našeg podneblja“, rekao je Krkobabić.
Tu misiju u okviru svoje sirare i svog poljoprivrednog gazdinstva mogu da realizuju proizvođači specijalnih sireva samo ako se udruže u specijalizovane zadruge za proizvodnju sireva. Profesor dr Mihailo Ostojić ističe da su naše bake znale da naprave sir, koji je završavao u porodičnoj ishrani ili na zelenim pijacama. To nije pokretač biznisa jer nema specifičnosti proizvodnje, karakteristike podneblja i različitosti od standardnih industrijski proizvedenih sireva. Ostojić ističe da se zadružna mlekara može organizovati prema vrsti tretiranog mleka, mestu primarne proizvodnje i asortimanu gotovih proizvoda. Za održivu
proizvodnju poljoprivrednog gazdinstva potrebno je preraditi najmanje 1.000 litara kravljeg mleka dnevno (proizvodnja oko 50 muznih krava) od čega se dnevno dobije oko 140 kg sira u kriški ili oko 100 kg polutvrdog sira (kačkavalja) ili godišnje 36,5 tona sira. U proizvodnji ovčijeg sira neophodan minimum je 500 grla muznih ovaca sa maksimalnom proizvodnjom oko 250 litara mleka i 40 kg sira dnevno.
Za održivu proizvodnju kozjeg sira potrebno je stado od 200 koza sa prozvodnjom 80 litara mleka i proizvodnjom 8-10 kg sira dnevno. U sve tri varijante vraćanje uloženog novca može se očekivati za 3-5 godina što zavisi od toga da li proizvođač sira ima svoj zapat ili otkupljuje mleko. Objekti za izradu sira mogu da budu zanatske radionice (porodična varijanta), mini mlekare (kada se prerađivač ne bavi proizvodnjom mleka, već ga otkupljuje od
kooperanata) i zadružna mlekara (zadrugari udružuju kapital sa osnovnim stadom i proizvedenim mlekom, sa objektima koji odgovaraju za tu namenu). Oprema za mini mlekaru u zanatskoj radionici košta do 3.000 do 5.000 evra. Oprema za zadružnu siraru košta 20.000-50.000 evra zavisno od kapaciteta i stepena automatizacije. Neophodno je da zadružna sirara ima: 1-2 laktofriza za prijem mleka, 1-2 duplikatora (sudovi za preradu mleka u sireve), jednu predpresu, kalupe i prese, posude za salamurenje i prostor za zrenje i negu sira (hladnjača). Srbija poseduje respektabilnu industriju koja
proizvodi mlekarsku opremu. Povoljna je okolnost što u Srbiji postoji tržište kvalitetne polovne opreme, gde se mogu postići znatno niže cene. Kako se dele sirevi Naš narod deli sireve na bele (kriška i slični sirevi) i žute (kačkavalj i slični sirevi). Za krišku-sir je potrebno 6-8 litara, a za kačkavalj od 10-12 litara kravljeg ili kozijeg mleka, dok je učešće ovčijeg mleka do 30 odsto niže. Profesor dr Ljubiša Topisirović naglašava da je većina sireva izrađena od nepasterizovanog mleka i da sastav populacije bakterija mlečne kiseline (BMK) u njima direktno zavisi od prisustva tih bakterija u sirovom mleku i
okolini u kojoj se sir proizvodi.
Shodno tome, ovi autohtoni sirevi sadrže specifične BMK koje postoje u ekološkim lokalitetima gde se oni proizvode. BMK daju osnovu za konstrukciju starter kultura za dobijanje autohtonih sireva visoke vrednosti sa deklaracijom određenog geografskog porekla. Do sada je urađena analiza BMK sireva proizvedenih u domaćinstvima na tradicionalan način na lokacijama: Regionu Karpatske Srbije, Valjevskih planina, Starog vlaha, Kopaonika, Stare planine i Regionu Vlasinske visoravni.Specifična prepoznatljivost takvim pristupom se obezbeđuje da proizvedeni sir ima svoj „pasoš“, odnosno specifičnu prepoznatljivost. Takav sir bi nosio ime regiona u kome je proizveden. U Srbiji sledeći sirevi imaju oznaku geografskog porekla: Krivovorski kačkavalj, Homoljski ovčiji
sir, Homoljski kozji sir, Homoljski kravlji sir, Svrljiški kačkavalj, Staroplaninski kačkavalj, Sjenički ovčiji sir, Pirotski kačkavalj od kravljeg mleka, Somborski
sir, Zlatarski sir, Sjenički kravlji sir, Svrljiški kravlji sir.
Akademik Škorić se zalaže za osnivanje Instituta za sireve i podseća da Srbija ima naučne i stručne kadrove sa licencama inženjerske komore Srbije, koji su sposobni da projektuju zadružne mlekare, uvode nove tehnologije i marketinški obrade tržište. Nacionalni tim za preporod sela Srbije poziva povratnike i sve druge zainteresovane građane da ulažu u sirarstvo, osnuju poljoprivredno gazdinstvo i udruže se u specijalizovane sirarske zadruge koje
će moći da konkurišu za podsticajna sredstva u okviru programa obnove zadrugarstva „500 zadruga u 500 sela“.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Grčka je i formalno od Evropske unije zatražila da se započnu zakonske procedure protiv države Danske zbog prisvajanja feta sira.

„Ministar poljoprivrede je odobrio aktivaciju zakonskih procedura Evropske komisije protiv Danske zbog narušavanja propisa o oznakama porekla robe“, saopštilo je grčko Ministarstvo poljoprivrede.

Feta je prepoznatljiv, amblemski grčki prozvod, kažu iz ministarstva, tvrdeći da je Danska „odbila da sarađuje“ po pravilima Evropske unije.

Ovo je omogućilo danskim proizvođačima da proizvode „imitaciju fete“ i da izvoze „imitacije sireva EU“ u zemlje koje nisu članice Evropske unije, kažu u Atini.

Feta sir je jedno od brojnih jela i pića specifičnih za neki region oko koga se spore evropske zemlje, kako bi uspostavile i zadržale zvanično mesto porekla proizvoda, piše portal Grik reporter.

Tokom 2005. godine Evropski sud pravde odbio je žalbu Nemačke i Danske, podržanu od Francuske i Velike Britanije, kojom bi bilo ostvareno pravo njihovih proizvođača da nastave sa korišćenjem imena feta sira za beli, salamurom natopljen sir proizveden u tim zemljama.

Izvor:https://rs-lat.sputniknews.com/evropa/202006191122809212-rat-u-eu-zbog-sira-grcka-tuzi-dansku-zbog-prisvajanja-fete/

Nacionalni tim za preporod sela Srbije poručio je danas da je ulaganje u proizvodnju sireva veoma isplativo.Кopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministar za regionalni razvoj Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić, odgovarali su na pitanja povratnika zainteresovanih za ulaganje u proizvodnju sireva, a uz konsultacije sa biohemičarem molekularne biologije i članom Nacionalnog tima profesorom Ljubišom Topisirovićem i tehnologom za sireve i članom Razvojne akademije poljoprivrede Srbije Mihailom Ostojićem.

Kako je istaknuto u saopštenju, sirarstvo je zanat i umetnost proizvodnje u kojoj je zarada najmanje dva-tri puta veća od prodaje sirovog mleka.

Ukazano je da to potvrđuje činjenica da poslednjih desetak godina u Evropi postoji trend otvaranja malih zadružnih sirara koje prerađuju od 500 do 5.000 litara mleka na dan sa svojih i farmi drugih proizvođača mleka.

U Srbiji ne postoji nijedna specijalizovana radionica u kojoj se isključivo proizvode sirevi.

Broj mini-mlekara kapaciteta do 5.000 litara mleka na dan, kojih je u Srbiji do pre nekoliko godina bilo više od 200, smanjen je na manje od 100 aktivnih, jer je smanjen broj muznih grla i proizvodnja mleka, a povećan broj staračkih domaćinstava.

Prema podacima Instituta za ekonomiku poljoprivrede, u Srbiji je u 2019. godini ukupan broj muznih grla iznosio: 427.000 krava, 106.000 ovaca i 99.000 koza. Izmuzeno je 1,509 milijardi litara kravljeg mleka, 11 miliona litara ovčijeg i 31 milion kozjeg mleka.

Otkupljeno je 5.089 kilograma tvrdih sireva, kačkavalja, trapista i slično i mekih sireva – beli sir u kriškama 44.845 kilograma.

Na zelenim pijacama prodato je 39.160 kilograma maslaca, 2.138.221 kilograma kajmaka (skorupa), 11.781.831 kilograma svih vrsta sireva i 1.280.540 kilograma ostalih mlečnih proizvoda.

Podseća se da je u 2019. godini ukupno uvezeno 84.966.735 kilograma mleka i pavlake, mleka u prahu, kiselo-mlečnih proizvoda, surutke, maslaca i mlečnih namaza, sira i urde u vrednosti od 95.446.756 evra. Uvezeno je 7.769.571 kilograma sira i urde za šta je plaćeno 29.975.224 evra.

Istovremeno iz Srbije je ukupno izvezeno 99.873.256 kilograma mleka i mlečnih proizvoda u vrednosti 84.102.579 evra.

Izvoz sira i urde dostigao je 15.789.200 kilograma u iznosu 47.587.384 evra.

Za održivu proizvodnju poljoprivrednog gazdinstva potrebno je preraditi najmanje 1.000 litara kravljeg mleka dnevno (proizvodnja oko 50 muznih krava) od čega se dnevno dobije oko 140 kilograma sira u kriški ili oko 100 kg polutvrdog sira (kačkavalja) ili godišnje 36,5 tona sira.

U proizvodnji ovčijeg sira neophodan minimum je 500 grla muznih ovaca sa maksimalnom proizvodnjom oko 250 litara mleka i 40 kilograma sira dnevno.

Za održivu, kako je objasnio, proizvodnju kozjeg sira potrebno je stado od 200 koza sa prozvodnjom 80 litara mleka i proizvodnjom od osam do 10 kilograma sira dnevno.

U sve tri varijante vraćanje uloženog novca može se očekivati za tri do pet godina, što zavisi od toga da li proizvođač sira ima svoj zapat ili otkupljuje mleko, navedeno je u saopštenju.

Kako je kazao Ostojić, oprema za mini-mlekaru u zanatskoj radionici košta od 3.000 do 5.000 evra, a oprema za zadružnu siraru košta od 20.000 do 50.000 evra, zavisno od kapaciteta i stepena automatizacije.

Izvor:https://www.021.rs/story/Info/Srbija/244887/Tim-za-preporod-sela-pozvao-povratnike-da-u-Srbiji-prave-sir.html

Fejsbuk grupa "Mali proizvođači hrane u Srbiji" već nekoliko meseci izaziva veliku pažnju... I pomaže da domaći proizvodi stignu do kupaca širom zemlje.Lenka Dmitrović je iz Beograda i ima 28 godina.

Ana Karanović je iz sela Rudnica kod Kopaonika i ima 30 godina.

Njih dve su odrasle u drugačijim okolnostima, imaju različita interesovanja i nimalo slična zanimanja, ali univerzum ih je nedavno spojio.

Na koji način? Pa, preko sira.

Dobro, preko sira i Fejsbuk grupe Mali proizvođači hrane u Srbiji."Valjda kako sam starija imam više osećaja za ljude oko sebe, pa volim da podržim lokalno i koliko god je to moguće izbegavam markete", kaže Lenka za BBC na srpskom.

"Poručila sam sir od Ane i veoma smo zadovoljni i ja i dečko i porodica. A još se vežem i za ljude, priču…

"Devojka sama sve radi, a živi sa roditeljima blizu Kopaonika, u delu Srbije koji i nije baš toliko razvijen kao Beograd i gde je za sve potrebno mnogo više truda i rada, što treba podržati", dodaje.

Fejsbuk grupa Mali proizvođači hrane u Srbiji je za kratko vreme okupila više od 35.000 članova i mnogi sad nabavljaju domaće namirnice direktno od onih koji ih gaje i prave.

Ana je završila biologiju i nema posao, tako da preko interneta prodaje Ukuse Kopaonika.

"Na početku sam pravila i prodavala kilogram sira dnevno, a sada napravim i desetak… Ne mogu da postignem koliko ljudi traže i žele da kupe", navodi uz osmeh.

Jer ko može da odoli domaćem siru? A tek slaninici…Grupu su na jesen 2019. godine pokrenuli Ana i Veljko Nešić.

"Internet pijaca, to jest platforma na kojoj se mogu poručivati domaći proizvodi je na neki način moja životna želja, dugo sam razmišljao kako da spojim male proizvođače i kupce", kaže Veljko za BBC na srpskom.

Kako navodi, sve funkcioniše na obostranu korist - proizvođači dobiju tržište na koje mogu da plasiraju proizvode, a kupci "proverenog čoveka sa sela".Na njihovoj internet pijaci se tako svakodnevno kupuje i prodaje sve i svašta, ali samo domaće - sir, rakija, vino, kolači, med, ajvar, sokovi, voće, povrće, jaja…

U trgovini učestvuju ljudi iz cele Srbije - pa i dijaspore - postoji baza od (trenutno) 280 proizvođača i svi proizvodi kupcima stižu na kućnu adresu.

"Fantastično je to što se najviše kupuje ono u čemu je trenutno sezona, baš kako i treba da bude", ističe Ana Nešić, inače autorka portala Ručak za 200 dinara.

"Sireva, vina i slatkog ima uvek, ali sok od zove treba da pijemo u maju, a paradajz da jedemo u avgustu".

U poslednjih nekoliko meseci grupa je naročito aktivna. Razlog je jednostavan - korona virus.

"Kada je proglašeno vanredno stanje, moram da priznam da sam mislio da će svi pohrliti u supermarkete i da se neće mnogo brinuti o tome od koga kupuju. Međutim, desilo se upravo suprotno - grupa je buknula", navodi Veljko.Ana dodaje da je kriza oko korona virusa naterala ljude da promene neke životne navike.

"Nisu mogli više da uživaju u čarima udobne, lake i jednostavne kupovine u supermarketima - umesto da samo uđu, izađu i gotovo, sad mora da se čeka u redovima, nema hrane na rafovima, a pijace zatvorene.

"I onda se pojavljuju mali proizvođači sa svežim sirom, pršutom, salatama, rumenim rotkvicama, zlatnim medom i ljudi odluče da batale sve one konzerve koje su nagomilali i kažu deder daj taj kajmak da zamezimo ko ljudi", dodaje uz osmehAna iz Ukusa Kopaonika ne prestaje da pravi sir.

Specijalitet su joj, kaže, dimljeni kačkavalj od kravljeg mleka sa začinima i to nekoliko kombinacija - ljuta tucana paprika i beli luk, bosiljak i beli luk, origano, susam i kačkavalj bez dodataka.

A grupu je ušla potpuno slučajno, kaže.

"Kada sam videla šta se dešava i ja sam počela da proizvodim sir. Do tada sam prodavala samo domaće pečurke.

"Gajim šitaku pečurke i bukovaču. A i skupljam samonikle… Kod mene je sve to sasvim prirodno, nema veštačkih uslova", dodaje uz osmeh.

I kako ide? Može li da se preživi?"Još sam na početku, pa imam velika ulaganja… Znate kako je, ako nemate budžet, a krećete od nule, onda nije lako.

"Sve što zaradim, moram da uložim. Dobro je, skromno, nadam se da ću uskoro početi da više zarađujem", ističe ona.

Ipak, ona ističe da se ljudi sve više okreću domaćoj hrani.

"Vidimo i sami kakva je situacija - možda je nešto u radnji lepo zapakovano, ali kada kupujemo domaće znamo šta je to i znamo koliko je u to uloženo truda", ističe.Tako što je Ana Nešić, kako kaže, imala neprijatno iskustvo prilikom kupovine mesa u jednom beogradskom marketu.

Evo šta se dogodilo:

Znaš kako ima onih nekih marketa gde uđeš i sve je štrokavo, ali iznova i iznova iskuliraš i kažeš sebi - nema veze, siromašna smo zemlja, rade ljudi za 30.000 dinara, a i sve je to upakovano u plastiku, skuvaću ga na 100 stepeni…

I onda se dogodi da kap prelije čašu, da ti se baš creva prevrnu jer na svoje oči vidiš kako radnica prljavim rukama gacka piletinu pre nego što je izmeri, a oko nje krvave daske, krvavi noževi…Sve štrokavo, pa i onaj papir na kojem piše "operite ruke pre nego što uslužite mušteriju".

Tako nešto se meni desilo, i toliko sam bila zbunjena da sam zaboravila da reagujem. Uzela sam to meso od tete koja ga je ispipala i nisam ništa rekla, jer sam sebi u glavi smišljala razloge zbog kojih ne treba da me brine to što sam videla.

Onda sam i platila, i izašla napolje. Pozvala sam mamu, koja je biotehnolog, i bavila se kvalitetom hrane celog života.

"Mama, šta da radim ja sad s ovim mesom", pitala sam je. Mislim, znam za tih 100 stepeni, ali meni je gadno…

"Sine, 'leba ti, baci to pored nekog kontejnera, možda se neko kuče ovajdi", odgovorila je.

Ispostavilo se da je to nešto prilično često, a da je zapravo mnogo gore ono što se dešava dok ne gledamo taj štrokavi pult sa svežim-smrduckavim mesom.

Podelila sam tu priču na Ručku za 200 dinara, blogu na kojem me prati skoro 40.000 ljudi i dobila još mnogo, mnogo priča od kojih se želudac prevrće.

Zato danas ćevape ne kupujem više u supermarketu.

Ubrzo se stvorio impuls da se napravi grupa, iako sam ja planirala da platformu Mali proizvođači pravim malo duže, malo detaljnije i natenane.

Kad sam je napravila, ušlo je u nju odmah nekih hiljadu-dve ljudi i sve se zarolalo.Ana i Veljko rođeni su 1991. godine, u razmaku od samo nekoliko dana - on u Beogradu, ona u Kraljevu.

Prošle godine su se venčali, a oduvek se znalo šta od hrane valja.

"Nedeljom sam se kao studentkinja vraćala u Beograd sa crvenom kariranom torbom u koju su spakovane namirnice koje su proizveli moji u baštici", kaže Ana uz osmeh.

"Ili mi je poslao ujka Pero iz Rtiju, ili teta Milanka iz Viče, ili je kupljeno od komšije koji ima svoje piliće, a moja baba Rosa iz Dragačeva je imala ruke otekle, potamnele i očvrsnule od rada, da bi proizvela sir, maline i krompir, i da bi ih prodala budzašto, da zaradi koji dinar.

"Domaća hrana je nešto na čemu sam odrasla, i što sam naučila da bezrezervno cenim", dodaje ona.Kada si student, onda ti je i jogurt na akciji pred istek roka kao nektar bogova, kaže, ali kada su ona i Veljko počeli da zarađuju, malo po malo su birali domaće proizvode.

"Danas ozbiljan deo namirnica poručujemo od malih proizvođača. Pre svega zbog kvaliteta proizvoda, ali i pomoći malom poljoprivredniku", kaže Veljko.

Ana dodaje da je sve mnogo lakše kad si u paru sa nekim ko razmišlja kao i ti.

"Međusobno smo se gurali da da izađemo iz zone komfora, to jest, supermarketa", priseća se.

"Budemo pored marketa i ja kažem 'joj nemamo jaja, aj da kupimo ovde, nema veze', a onda Veljko kaže 'evo idem ja - do prodavnice koja nikako nije usput - koja ima domaća jaja, nije mi teško'".Koliko u svemu ima i patriotizma?

"Pa ja mislim da je ovo prilično patriotski akt", kaže Veljko.

"Ako uspemo da za jedan pedalj pomognemo ljudima sa sela da ponude neki dobar proizvod i da od toga mogu da žive i izdržavaju porodice, uradili smo veliku stvar. To bi mi bilo veoma, veoma drago.

"Naravno, sva zasluga za to ide proizvođačima, jer bi bez onoga što oni nude sve ovo bilo samo trubljenje po društvenim mrežama".Pa, voće se bere, domaći sir se maže na hleb, a ajvari nestrpljivo čekaju njihov red na jesen.

"Ukusi Kopaonika su jedini koje sam naručila za sada, ali pravim listu šta je sledeće - čekam platu, korona me sprečila", kaže Lenka uz osmeh.

"Svakako mi je plan da u budućnosti, kada budem imala svoju porodicu, napravim malu mrežu ljudi kod kojih bih kupovala sve te domaće stvari. Porodično smo takvi, imamo našu slaninu, buđolu, kobasice, a jaja od strine uzimamo", dodaje.

Ana i Veljko za to vreme šire njihovu priču.

"Dostava je ozbiljan izazov za proizvođače - jer se mi kao administratori grupe ne bavimo time - i nadam se da bi ovo pitanje moglo biti rešeno na neki način u budućnosti", kaže Veljko.

"Postoji prostor na tržištu dostave hrane iz sela u grad i nadam se da će ga neko popuniti", ističe.

A koliko je moguće promeniti svest ljudi kada je hrana z pitanju?

"Ljudskim bićima je kroz evoluciju prioritet bila i ostala ušteda energije", kaže Ana."Zbog toga ne možemo da kažemo da su bezosećajni, nezainteresovani, glupi ili ludi jer se odlučuju za kupovinu u supermarketima, iako možemo da nabrojimo mnogo razloga zbog kojih bi trebalo prioritet dati malim proizvođačima.

"Ljudi su samo ljudi, biraju ono što im je lakše i za šta im treba manje truda", ističe.

Veljko dodaje da ljudi danas ipak sve više žele da znaju šta jedu i od koga kupuju.

"Živimo u skladu sa onim što nam je dostupno, a realno nam je dostupno to da 24/7 možemo vrlo širok spektar proizvoda da pronađemo u krugu od 200 metara od kuće", navodi on.

"Zato je cilj naše grupe da i domaće proizvode učini što dostupnijim kupcima, u skladu sa onim što moderan način života omogućava i podrazumeva".

A na nama je samo da seckamo i mažemo.

Jer ko može da odoli domaćem siru?

Izvor:https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-52762767

Švajcarska pored podsticaja značajnu pažnju ima u smeru promocije svoji poljoprivrednih proizvoda kako na domaćem tako i na inostranim tržištima. Pored
države u ove poslove često ulaze i sami trgovci koji u želji da zadovolje potrebe kupaca formiraju i posebne odeljke sa domaćim proizvodima koje švajcarci
mnogo češće i ređe biraju od stranih. Razlog nisu ni cena ni kvalitet već to što je proizvod iz Švajcarske koja inače uvozi oko polovinu potreba za hranom tokom godine.
Srbija je neto izvoznik u poljoprivrednom sektoru ali nismo ni blizu kulturi kupovine švajcaraca jer nam je strano ipak draže, čak i kada je skuplje što je poražavajuća činjenica i prilično demorališuća za proizvođače. Ali treba se ugledati na one koji su sebi napravili jednu od najbogatijih i najrazvijenijih država na planeti. Tamo gde se jede najkvalitenija hrana i gde jedna kafa u proseku košta 5 franaka ili skoro 600 dinara. Švajcarski minimalac za poljoprivredu iznosi 3300 franaka i toliko retko koji radnik dobije, uvek je to barem 3500.
A možete radnika plaćati i po satu za minimum 20 franaka što je uglavnom retkost i bude oko 25 franaka.Vratimo se prodavnica sira u okviru marketa. Ovo je deo projekta trgovinskog lanca COOP koji je glavni u Švajcarskoj uz MIGORS oba su nastala kao kao zadružne prodavnice. Investirano je pola miliona franaka u šest ovih segmenata radnji u Bazelu, kojima se prodaju sirevi visokog kvaliteta. Imajući u vidu da su ovo specifični proizvodi koji imaju vrhunski kvalitet samo ako se čuvaju u posebnim uslovima zbog toga je u radnjama obezbeđen poseban, zatvoren prostor gde održavaju vlažnost na 90%, temperatura je 15 stepeni celzijusa i uslovi su idealni za čuvanje ovih sireva. Da bi to postigli imaju hlađenje i održavanje vlažnosti uređajima koji prskaju vodu u
vidu magle.
Ovu radnju smo posetili u okviru delegacije novinara iz 30 država koja je zasedala na izvršnom odboru IFAJ-a, a nakon sastanaka su pozvani iz COOP-a da posete objekat i vide kako i na koji način oni rade istovremeno pružajući društvu svoj deo mogućnosti i podrške. Srbija je već 10 godina aktivna u IFAJ-u i ima člana komiteta za Finansije, što je jedna od najvažnijih funkcija u izvršnom odboru. Koncept radnje je takav da sir dok stoji u radnji bude stabilan i da mu se omogući da se unapredi njegov kvalitet tokom čuvanja ili zadrži postojeći. Cena sireva u svetu se određuje i na osnovu njegove starosti, tako da stajanjem ovde sirevi dobijanu na vrednosti. U radnji se nalazi 300 različitih švajcarskih sireva. Sir je otvoren u većini slučajeva i čuva se kao da je u mestima gde se
proizvodio. Nekada su to u Švajcarskoj i pećine.
Pored sira sa malih farmi ima i sireva iz Udruženja ali nema iz velikih mlekara, oni se nalaze u drugom delu radnje. Najskuplji su ovčiji sireve ali i koziji. Ovo je
omiljeni sir prodavca i pravi se od mleka krava rase Džerzi. Probali smo sir zaista je odličan, prijatnog ukusa, arome i mirisa. Parče koje nam je posluženo bilo je 7,05 franaka i imalo je 178 grama. U dinarima to je oko 780 dinara. Svi smo se poslužili i zajedno konstatovali da je zaista odličan. Zaista veliki komplimen za proizvođača kada iz celog sveta dođu novinara i kažu da baš ima dobar sir. Naravno, svakodnevno se u radnji mogu promovisati sirevi i degustirati. Postoje i
sirevi na akciji. Najstariji sir koji se prodaje ima tri godine on nije i najskuplji jer je između ostalog kravlji. Cene se kreću od 1 franka za 100 grama do 7 franaka. Ovo je najskuplji sir, 100 grama košta 1.100 dinara. Radi se o ovčijem siru. Postoji mogućnost da vam se sir izrenda, vakumira, zapakuje kao poklon...
Prodavac je išao na obuku o prodaji i kvalitetu švajcarskih sireva. Dakle firma mu je omogućila obuku i no sa svojim kolegama. Njih 25 opslužuje šest objekata
koliko za sada postoji, a plan je da se razvija posao i dalje povećava broj radnji sa ovakvom uslugom i konceptom.

 

Izvor: Agrobiznis magazin

Dok su se pre nekoliko meseci pravile liste čekanja za isporuku zlatarskog sira, a neka domaćinstva pune kantice na zahtev tržišta slala samo nekoliko dana po sirenju, bez neophodnog perioda zrenja, sada se u kolibama već gomilaju zalihe. Plasman su otežali vanredno stanje i zatvaranje ugostiteljskih i prodajnih objekata, ali i ograničeno kretanje i teškoće u prevozu.

Sa od osam do devet hiljada grla krupne stoke, govedarstvo je glavna grana privređivanja u novovaroškom kraju. Prodaja belog mrsa i stoke je ključni izvor prihoda domaćinstava koja su sudbinu vezala za selo. Seljaci kažu da nema problema u otkupu mleka, ali brinu da kupci ne budu prinuđeni da smanjuju otkupnu cenu od 32 dinara ili im ne prorede dolaske.

- Sve je bilo spremno za uvođenje druge smene, ali smo taj korak odložili i nastavili, kao i ranije, preradu hiljadu litara mleka dnevno - kaže Ljubo Vjetrović, vlasnik "Brđanke" iz Božetića. - Zbog zatvaranja hotela i restorana, kao i pijaca i tržnica na njima, smanjena je potražnja sira, a proizvodnju kajmaka smo sveli na najmanju meru.Vozilo najstarije mlekare u ovom kraju, "Zlatarke" iz Komarana, jednom nedeljno prevozi sir do tržnih centara u Beogradu. Vuk Popović kaže da im neka domaćinstva nude sir zbog prekinutih linija otpreme do svojih starih kupaca. Njima je, pak, u otežanim uslovima privređivanja prva briga proizvodnja uz pojačane mere sanitarne zaštite i prevoza radnika, kao i da se obezbedi likvidnost firme.

Istu muku muči i Željko Miletić, član predsedništva Udruženja kozara Kumane, koji u selu Lebina, kod Paraćina, ima pedesetak grla visoke mlečnosti - francuskih alpina. Nakon sezone jarenja, deo podmlatka je prodao, a dvadesetak jarića zadržao kako bi proširio stado. Od uvođenja vanrednog stanja, međutim, pojavio se problem plasmana, što remeti ambiciozne planove preduzimljivog poljoprivrednika i stočara.

- Restorani i kafane su zatvoreni, a njima sam uglavnom isporučivao svoje proizvode, jer sve što dnevno pomuzemo uglavnom smo prerađujemo u sir - priča Željko. - Sad restoranske prodaje više nema. Ostali su mi stalni kupci koji, zbog situacije, ponekad ne mogu ni da dođu u Lebinu, pa ja pokupim narudžbine i isporučim im proizvode na kućnu adresu.eljko kaže da nema problem da stado vodi na ispašu i da radi kad je policijski čas, jer za registrovana poljoprivredna gazdinstva ne važi ograničenje kretanja.

Stočari se nadaju da će dobiti pomoć koju je obećao ministar poljoprivrede Branislav Nedimović.

- Poljoprivredne apoteke jesu pune, kako je ministar rekao. Ima semena i otrova za prskanje. To je važno za sve, pa i za mene, jer se pored stočarstva bavim i ratarstvom. Nadamo se, kad sve ovo prođe, da će biti i neke finansijske pomoći za gazdinstva, kao što postoji program za preduzetnike i male firme - očekuje Željko Miletić.

Gašenjem zemljoradničkih zadruga u periodu tranzicije sela su ostala bez oslonca u stočarstvu, a kratkog veka je pre neku godinu bio pokušaj rada zadruge u Božetićima, čiji su objekti i neke parcele u vlasništvu Opštine. Očekivanja nisu ispunila ni udruženja stočara, kao nedavno osnovani "Beloglavi sup", gde zbog različitih interesa dvadesetak meštana još nije dobilo državna sredstva. Svestan toga da je ekonomska situacija sve lošija jer su u vanrednom stanju stali mnogi poslovi, Željko Miletić je oglasio da poklanja kozje mleko, surutku i sir sugrađanima koji nemaju novca da plate.
- Potrebno je da mi se jave i dođu sa ambalažom kod mene kući. Onima koji baš ne mogu da se snađu za prevoz, a iz Paraćina su, pomognem tako što na njihove adrese isporučim proizvode kad jednom nedeljno dođem u grad. Ljudi smo, moramo biti solidarni i pomagati jedni drugima.

Izvor:https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:858021-Muke-stocara-u-Srbiji-Zatvoreni-ugostiteljski-objekti-i-pijace-sir-i-kajmak-sad-cekaju-kupce

Uzgoj koza sve je zastupljeniji i u Sremskom okrugu.Posebno je zanimljivo da koze sada gaje mnogi koji se nikada nisu bavili uopšte poljoprivredom, a kamoli stočarstvom.

Jedan od njih je i Ivan Knežević, koji se sa porodicom iz Šapca pre dve godine preselio u Klenak - sremsko selo, koje od mačvanskog grada deli samo reka Sava. Odmah je registrovao gazdinstvo i sada sa uspehom gaji alpske koze, piše portal Agroklub.
"Imao sam želju da se sa porodicom preselim iz grada, a Klenak je bio odličan izbor, jer je blizu grada. Imao sam sreće da nađem dobar plac, a kako se bavim sportom na vodi, blizina reke, na 50 metara od kuće, takođe je uticala na izbor. Sada sam ovde sa suprugom i dve ćerke, koje pohađaju osnovnu školu u Klenku, a i moja majka je posle 35 godina rada napustila Železnicu Srbije u Šapcu i došla da zajedno gajimo koze u Klenku", kaže Ivan Knežević.Na početku, sagovornik Agrokluba imao je šest koza i jednog jarca alpske rase, a sada je već stigao do oko 30 muznih koza. Ovo još nije pun kapacitet za dovoljan porodični prihod, pa Kneževići imaju u planu da proizvodnju prošire i tako obezbede punu egzistenciju. To će, kako kaže, postići kvalitetom, po kom je već postao prepoznatljiv. Mušterije iz Šapca dolaze kod Kneževića u Klenak, gde se praktično sve rasproda na kućnom pragu.

"Bavimo se proizvodnjom mleka, jogurta, mladog i tvrdog sira, kačkavalja, sira sa raznim ukusima i začinima, čak smo eksperimentisali i sa voćnim dodacima. Proizvode od kozijeg mleka prodajemo i na šabačkoj pijaci. Međutim, mušterije su, u želji da se uvere da zaista prodajemo prirodni proizvod, dolazile u naše gazdinstvo. Dešavalo se da ne veruju da prodajemo čisto mleko. Sada imaju priliku to da vide na licu mesta, pa se često desi da kupci dolaze kod nas i da većinu prozvoda prodamo još sa praga", navodi nekada Šapčanin, a sada mladi poljoprivrednik iz Srema.Osim mlečnih proizvoda, prodaje i mlade jarčeve kao priplodni materijal, jer osim reprodukcije u matičnom stadu, nemaju drugu ulogu. Sada je vreme kada se koze pripremaju za jarenje - u februaru i početkom marta, što znači da je posla nešto manje. Koze su, što se tiče muže, najproduktivnije sa tri do četiri ili pet godina starosti. Pare se uglavnom u septembru ili oktobru, kada dani postaju kraći, a koze odmaraju noseći mlade.

Inače, ovaj mladi poljoprivrednik u svom gazdinstvu gaji umatičene koze, sarađuje sa Poljoprivrednom stručnom službom u Rumi, kojoj teritorijalno pripada i koristi subvencije države od po 7.000 dinara po novom grlu. Posao će, kako kaže, da širi da bi to postala njegova osnovna delatnost.

Izvor:https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2020&mm=02&dd=10&nav_id=1652789

JKP Gradske pijace i UKUS FEST pripremaju još jednu veliku gastronomsku manifestaciju : „Noć Ukusa“. U petak 15. novembra od 18:00 sati pa sve do ponoći, na Đeram pijaci, sve će biti u znaku najlepših čarolija najukusnije hrane i pića, ali i zabave, druženja, vrhunske muzike najboljih DJ majstora.

Na manifestaciji će biti predstavljena široka lepeza preko 4000 proizvoda sa oko 100 izlagača iz cele Srbije.

„Noć Ukusa“ će biti i prilika da probate najbolje i najukusnije sireve, suhomesnate proizvode, ajvare, ljutenice, paprike sa sirom, kajmak.. Slana zadovoljstva biće u znaku pršute, domaćih kobasica, kulena, čvaraka. Posle dobrog zalogaja, sve teče lagano uz čašu pravog domaćeg piva. Mnogi će se zasladiti džemovima, čuvenim slatkišima iz stare dobre bakine kuhinje. Na štandovima će moći da se kupe najkvalitetniji proizvodi Srbije. U specijalnim degustacijama, posetioci će uživati u ukusima zaboravljenih jela, sasvim prirodnih sokova, likera, rakije, renomiranih vina. Na „Djeram“ pijaci će biti jedinstvena prilika da se probaju arome iz starih kuvarskih almanaha, ali i da svi uživaju u jedinstvenim novim proizvodima koji će upotpuniti savršenstvo doživljaja „Noći Ukusa“.

Ulaz za posetioce je besplatan!

Izvor: Agrobiznis magazin

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Септембар 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30