Poslednjih odina pčelari se sreću sa sve većim brojem bolesti i štetočina koje napadaju pčele. Razlog je, smatraju stručnjaci, sve veća zagađenost prirode, zbog čega su pčele sve podložnije bolestima. Pored varoze koja je najrasprostranjenija štetočina, poslednjih godina posebno u Italiji primećena i mala buba Aethina tumida  koja izaziva etiniozu. Ova bolest uzrokuje velike gubitke pčelarima, a neki tvrde da je opasnija od varoze i zato mora biti stalno pod nadzorom.

Uzrok bolesti

Uzrok etinioze je mala buba košnice parazit poznat pod imenom  Aethina tumida koja je poslednjih godina sve zastupljenija u patologiji pčelinje proizvodnje. Kako u Praktikumu za pčelarstvo pišu dr Nada Plavša i dr Nebojša Nedić, profesori sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu mužjak je manji od ženki, dug je oko 5,12 mm i širok 3,21 mm. Ženke su nešto krupnije, odnosno duge 5,27 mm i široke 3,25 mm. Zavisno od pola odrasli paraziti su žutobraon do crne boje. Etinioza je prvo primećena u severnoj Americi i južnoj Africi, ali se proširila i u drugim delovima sveta pre svega uvozom inficiranih rojeva. Etinioza se razmnožava i širi unutar pčelinjeg društva, ali za razliku od varoe koja napada pčele, ove bubice se hrane medom, polenom i hranom za pčele koje usled nedostatka iste umiru od gladi. Odrasle jedinke ovog parazita dodatno se hrane preko pčela radilica. Posebno je opasno što se ovaj parazit vrlo brzo širi po košnici. Ženke polažu beličasta jaja veličine 1,4 x 0,26 mm i to najčešće u prostorima između ramova i zida košnice. To predstavlja veliki problem za pčelare koji, ukoliko ne sumnjaju na ovu bolest, često je i ne primete dok parazit već nije zahvatio dobar deo košnice. Nije utvrđeno koliko jaja su sposobne ženke da polože, ali stručnjaci tvrde da je dovoljno dve do tri ženke ovog parazita, pa da dođe do velike inficiranosti društva. Inkubacioni period je prilično kratak svega dva do šest dana, a izlegle larve ove štetočine imaju veliku glavu čime se šteta od pčela. Zanimljivo je da nakon deset do 14 dana kada narastu do prepupalnog oblika napuštaju košnicu i ukopavaju se u zemlju ispod košnice na dubinu od jedan do deset santimetara gde se razvijaju se u lutke.

 Zagađuju med

Razvoj u zemlji traje do sedam dana nakon čega se legu novi adulti. Oni izleću i prva dva dana su izuzetno aktivni  u traženju košnice u koju će se useliti. Posebno ih privlače tamna mesta, a tako sakrivene ove bubice se hrane medom, polenom i hranom za pčele. U stanju su da buše pčelinje ćelije, prave tunele u saću što dovodi do njegovog uništavanja. Osim toga svojim izmetom zagađuju med što dovodi do njegove fermetancije i takav med postaje neupotrebljiv i za pčele, i za čoveka. Fermentisani med kaplje iz ćelija koje su paraziti otvorili i stvara muljevit film unutar košnice. Kod jakih infekcija može se uočiti kako fermentisani med curi iz ćelija saća, kao i iz ulaza u košnicu. Visina štete od ove infekcije, odnosno zaraze pčelinjeg društva malom košničnom bubom zavisi od klime, jačine pčelinjeg društva i drugih uslova u pčelinjaku. Ova buba može da izazove kolaps pčelinjeg legla i dovodi do bežanja odraslih pčela iz jako inficiranog društva. Stručnjaci su utvrdili da ova buba može da napravi veliki problem posebno u područjima sa visokom temperaturom i vlagom vazduha. Osim u samoj košnici može da izazove probleme u objektima za vrcanje meda, čuvanje i skladištenje meda, voska i drugih pčelinjih proizvoda. Košnična buba se može uneti u zemlju i proširiti uvozom matica, rojeva pčelinjih društava, uvozom meda i drugih pčelinjih proizvoda, opreme za pčelarstvo, ali i zrelog voća i biljaka iz zaraženih područja.

Dijagnoza i terapija

Dijagnoza ove bolesti postavlja se detaljnim pregledom košnice, posebno dela između ramova i zida košnice gde se buba najčešće skriva. Kako u Praktikumu za pčelarstvo savetuju dr Nada Plavša i dr Nebojša Nedić, profesori sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu treba povremeno proveravati i zemlju ispod košnice kako bi se uočile larve ukoliko ih ima. U borbi protiv ovih parazita najčešće se koriste hemijski tretmani i to dvojako, tretiranjem košnica i prskanjem zemljišta oko košnica. Radi što bolje efikasnosti stručnjaci ističu da je potrebno oba ova tretmana sprovoditi istovremeno. U košnicama mogu da se koriste i trake impregnirane coumaphos-om ili emulzionim koncentratom 40% permetrina. Ova koncentracija permetrina se koristi i za tretiranje zemljišta oko košnica.

Izvor: Agrobiznis magazin  

 

Dunja (lat. Cydonia oblonga) je voće iz porodice ruža. Njeno botaničko ime potiče od grčkog grada Kydonia (danas Hanija) na severozapadu ostrva Krita. Legenda kaže da su u antičkoj Grčkoj bogovi dunjom određivali sudbinu. Smatrala se simbolom ljubavi, sreće, plodnosti, pameti, lepote, postojanosti i neprolaznosti. Zbog toga mnogi istoričari smatraju da su jabuke opisivane u drevna vremena zapravo bile dunje jer su češće bile  zastupljene u prirodi nego jabuke. Zbog svojih lekovitih svojstava  izuzetno je cenjena u Srbiji, a kao lek se osim ploda koristilo i lišće od koga se pravi čaj. Koliko je bila cenjena potvrđuje i podatak da se devojčicama često davalo ime Dunja koje je i danas popularno.

 Od kompota do rakije

Dunja vodi poreklo sa Kavkaza, raste u Aziji i Evropi, na rubovima šuma, a ima je i na primorju. I danas se u Jermeniji i Iranu se može naći u prirodi. Dunja raste kao žbunasto listopadno drvo do šest metara visine. Stablo liči na jabukovo, a slični su i listovi. Od maja do juna okićeno je belim do nežno ružičastim cvetovima, dok je plod zlatno-žute sa sitnim dlačicama i dozreva u kasnu jesen. Po obliku može podsećati na jabuku, krušku ili biti nepravilnog oblika kao da je grbav. Dunje se mogu posaditi u vinogradima ili u podnožju visokih voćaka, a počinje da rađa nakon četiri godine od sadnje, dok punu rodnost dostiže sa osam godina starosti. Seme dunje sadrži različite sluzi, ulja koja neguju i hidriraju kožu pa se sve više koriste u kozmetičkoj industriji. Dunja je niskokalorično voće koje na 100 grama sadrži samo 57 kalorija, pa dobro dođe osobama koje imaju problem sa viškom kilograma i žele da smršaju.

Plod dunje često zovu vitaminska bomba jeseni jer ima velike količine vitamina C, zatim vitamin B1, B2, ali i kalijum, natrijum, cink, gvožđe, bakar, mangan, pektin i druge organske i neorganske kiseline. Pored toga, sadrži i proteine, dijetalna vlakna i ugljene hidrate. Nažalost, dunja se sve ređe jede u sirovom stanju, već se najčešće koristi u preradi za izradu kompota, želea, sokova, kao slatko ili za pravljenje čuvane rakije dunjevače. Verovali ili ne, ali dunje su odlični prirodni osveživači vazduha, pa ne čudi što su ih naše bake nekada davno čuvale na ormanima tokom zime.

 Lekovita svojstva

Narodna medicina odavnina koristi dunje za lečenje. Zahvaljujući taninu i sluzi ova voćka povoljno deluje na rad creva i sprečava infektivne bolesti. Sadrži i dosta pektina, koji povoljno utiče na krvni sistem, pomaže u snižavanju krvnog pritiska i holesterola. Sok od dunje se preporučuje protiv kašlja, asme i dijareje, dok se pečena ili kuvana dunja posebno pogoduje anemičnim osobama, ali i za lečenje upala želudačne i crevne sluzokože. Dunja se upotrebljava i za lečenje sluzokože ždrela, krajnika, disajnih puteva kao i ublažavanje obilnih menstruacija. Čaj od dunjinih semenki leči nesanicu, ublažava napetost i otklanja neprijatan zadah, dok sluz od semenki leči opekotine i rane. Čaj od listova dunje je odličan prirodan lek za zaustavljanje proliva.

Zbog njenih lekovitih svojstava dunju u narodu često zovu „kraljica jeseni“, a čaj od ploda ove voćke blagotvorno deluje na disajne tegobe, smiruje kašalj, promuklost i ublažava simptome bronhitisa. Svakodnevno konzumiranje dunje u sirovom stanju pokazalo se kao blagotvorno pomoćno sredstvo kod tuberkuloze, problema sa otežanim radom jetre, dizenterije, čira na želucu, kao i kod bolesti očiju. Kompot od dunje preporučuje se kod problema s crevima ili želucem, dok je sok od ove voćke jedno od najboljih sredstava protiv dekubitusa (rana koje nastaju na telu usled dugog ležanja) opekotina, ispucale kože, svraba. Dunja se dobro pokazala i u jačanju imuniteta što svima nama u zimsko vreme, a posebno sada u vreme epidemije korone, dobro dođe.

Ovo voće je izuzetno cenjeno u Francuskoj gde se već vekovima, verovali ili ne, pravi sir od dunja. Ova po ukusu vrlo neobičan sir Francuzi kombinuju sa pečenim mesom, pre svega sa pačetinom, piletinom, ali i junetinom i divljači. Ovaj sir je snažan izvor energije, ali se ne preporučuje se dijabetičarima i gojaznim osobama. Za kraj vam poklanjamo recept za ovaj neobičan sir.

Sir od dunje

Priprema: Dva kilograma dunja skuvati, zajedno sa korom, dok potpuno ne omekšaju. Kada se ohlade, iseći na komadiće i ispasirati. Izmeriti dobijenu masu i na kilogram ipo pirea od dunje dodati kilogram šećera. Sve ponovo kuvati na laganoj vatri 45 minuta uz neprestano mešanje. Kada se sir skuva sipati u odgovarajuću tepsiju, plitku staklenu posudu ili u posudice. Kada se ohladi, sir iseći na kocke, uvaljati u prah šećer, i staviti na tamno i suvo mesto da se dobro ohladi i stegne.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Dovoljne količine vlage u vreme setve, dovoljno zimske vlage i blaga zima razlog su što poljoprivrednici mogu biti zadovoljni stanjem ozimih useva i posle perioda u kome su najniže temperature bile oko -12 stepeni.
“Mraz koji je bio pre nekoliko dana možemo kazati bio je dobar za pšenicu. Čak je moglo mraza biti i nekoliko dana duže da ne bi krenula vegetacija”, kaže Robert Bujak, poljoprivrednik iz Kupusine.“Pšenica je u zimu ušla u dobroj kondiciji. Najniže temperatrure sada su bile -11, -12 stepeni, ali to nisu problematične temperature, a i snega je bilo 3, 4 centimetra”, kaže Zoran Boca, savetodavac PSS Sombor.

Ono što poljoprivrednike sada čeka je prihrana pšenice, a taj posao trebalo bi početi u fenruaru.

“Neki su počeli već bacanje veštaka, a mi ćemo čekati sredinu februara. Deo veštaka smo pripremili, a deo kaparisali”, kaže Bujak.

Usevi posejani u prvim rokovima steve su prilično izrasli i mislim da su već potrošili najveći deo azota. Zato se već početkom februara može razmišljati o prihrani. Kasnije sejani usevi nisu potrošli rezerve i kod njih je prihranu dovoljno početi polovinom februara«, kaže Boca.

Preporuka je da se pre izlaska na njivu uradi analiza zemljušta. Poljoprivrena stručna služba analizu na svoijim oglednim poljima je uradila, a rezultati pokazuju da se azot spustio u drugi sloj.

Pojava bolesti na usevima je sporadična i ratari već znaju zaštita se može uraditi tek na proleće.

“Uočili smo prisustvo septorije na oko 30 posto biljaka i rđu na pojedinačnim biljka. Kod ozimog ječma imamo mrežastu pegavost na 30 posto biljaka, sočivastu pegavost na pet posto i rđe na pojedinačnim biljkama. Biljke su u fazi mirovanja i kada krene vegetacija radiće se zaštita. Poljoprivrednicima preporučujem da pregledaju useve zbog pojave glodara”, kaže Mirjana Zorić, savetodavac PSS Sombor

Na području Poljoprivredne stručne službe Sombor pšenicim je zasejano nešto više od 26.000 hektara, ozimim ječnim 4.500 hektara i uljanom repicom manje od 2.000 hektara.

Izvor:http://rtv.rs/sr_lat/vojvodina/backa/poljoprivrednici-zadovoljni-stanjem-ozimih-useva-u-somborskom-ataru_1200394.html

Pšenica i ječam koji su u Pčinjskom okrugu jesenas zasejani na oko 11.000 hektara spremno su ušli u period zimskog mirovanja i nalaze se u dobrom stanju. Na pojedinim zasejanim njivama se, međutim, osim razlike u porastu žitarica vidi i pojava žutila do koje je došlo usled neadekvatne mineralne ishrane što će iznuriti biljke i potrošiti im korisne rezerve hrane neophodne za zimu, a što što će se u žetvi odraziti i na smanjenje prinosa.

Otuda poljoprivredni stručnjaci vranjske Poljoprivredno savetodavne i stručne službe preporučuju ratarima da primene kvalitetniju prihranu ( folijarna prihrana fosforom i kalijumom i nekim mikroelemetima) i eventualno po potrebi urade drljanje na proleće koje ima za cilj adekvatno unošenje azota u zemljište i popravku – vodno vazdušnog režima zemljišta.

“Startno đubrenje fosforom i kalijumom i u manjoj meri azotom, ne može zameniti ni dupla doza azota na proleće, što mnogi proizvođači zagovaraju u prolećnoj prihrani. Nesrazmerana i neizbalansirana mineralna ishrana, drugim rečima, veća primena azota u proleće na ime izostanka jesenjeg đubrenja prouzrokuje probleme u toku vegetacije kao što je osetljivost na bolest poleganja i druge stresne situacije“, ističe Nada Lazović Đoković, savetodavac za ratarstvo u vranjskoj Poljoprivrednoj službi.Ona naglašava da ratari moraju da znaju da usvajanje N kod strnih žita počinje već od faze dva lista (ukorenjavanje), a završava se u fazi formiranja ili u početku nalivanja zrna. Na našim tipovima zemljišta deo N unosi se u jesen pre osnovne obrade zemljišta. Ovako unet N se delimično koristi u toku jesenjeg dela vegetacije žita. Drugi deo N unosi se krajem zime, tokom februara i marta u vidu prihranjivanja, pri čemu unošenje N treba okončati do faze vlatanja. Pre svega bi trebalo uraditi analizu N – Min metodom na osnovu koje se mogu utvrditi potrebne količine azota za pravilan rast i razvoj, odnosno zadovoljavajuće prinose.

Lazović Đoković poručuje ratarima da prihranjivanje pšenice obavezno urade u dva navrata. Prvo posle zimskog mirovanja, a drugo na početku izduživanja stabala (vlatanja).

“Prilikom prihranjivanja ratari treba da koriste KAN, a ne UREU jer je oko 60 % procenata našeg zemljišta fiziološki kiselo. Na neutralim zemljištima može da se koristi UREA, ali samo u prvoj prihrani ukoliko se koristi više od 60 kg/ha čistog azota, a drugoj da koriste KAN ili neko drugo amonijum nitratno đubrivo.Orijentacione Količine azotnih đubriva na nekom srednje plodnom zemljištu bi bile oko 250 do 300 kilograma KAN-a po hektaru. Pravi efekat prihranjivanja postiže se kada u roku od sedam dana od prihranjivanja padne oko 10 litara kiše“, podvlači na kraju Lazović Đoković.

Izvor:https://jugmedia.rs/dupla-doza-azota-ne-moze-zameniti-startno-djubrenje-psenice/

U zimskom periodu u zrelim lastarima i starijim višegodišnjim nadzemnim delovima čokota od ugljenih hidrata preovladavaju šećeri, a skrob se nalazi u minimumučime se povećava otpornost vinove loze prema zimskim mrazevima. Da bi biljka stekla otpornost prema nepovoljnim zimskim uslovima, posebno mrazevima, mora proći proces kaljenja. U fenofazi sazrevanja lastara i opadanja lišća dolazi do kaljenja, što uzrokuje razne fiziološke i biohemijske promene koje su veoma važne. Jači rani jesenji mrazevi negativno utiču na pravilno kaljenje. Šta se dešava u biljkama usled kaljenja? Smanjuje se količina ukupne vode , a povećava se količina vezane vode, raste osmotski pritisak ćelijskog soka.
Proces kaljenja vinove loze se odvija u dve faze. U prvoj fazi se u tkivima biljaka prisniženim temperaturama vrši hidroliza ranije nagomilanog skroba i nakupljanje tzv. zaštitnih materija -šećera. Kod sorata koje su otpornije na mraz ovaj proces se odvija brže. U novembru i prvoj polovini decembra u
trajanju od 3 do 4 nedelje, odvija se prva faza kaljenja na temperaturama od + 2 do – 3 °C . U tom periodu dolazi do procesa hidrolize skroba na nisko molekularna jedinjenja, odnosno šećere, čija je funkcija zaštitna, odnosno povećava se koncentracija ćelijskog soka, pa se time snižava tačka mržnjenja. U drugoj fazi kaljenja, koja se događa sredinom decembra na temperaturama od -3 do -6°C, ćelije se oslobađaju slobodne i slabo vezane vode. Voda izlazi
u međućelijske prostore, nastavlja se hidroliza skroba i svi ti procesi su usmereni da se ćelija sačuva od izmrzavanja.
Onima koji se odluče za vinogradarenje u ravničarskim vinogorjima i žele da gaje autohtone sorte, za koje se preporučuje kratka rezidba na kondire, preporučujemo jedan stari način gajenja, formiranje peharastog uzgojnog oblika, sa pritkom kao osloncem ( to je tzv. župski način rezidbe).
Prepoznaje se po tome što se na vrhu stabla formiraju 3-4 kraka raspoređena u obliku pehara, a na vrhu svakog od njih se rezidbom ostavlja po jedan kondir sa po dva okca. Uz čokot se postavlja pritka. Peharasti uzgojni oblik daje mogućnost zagrtanja i očuvanja dovoljnog broja okaca od izmrzavanja.
U ravničarskim vinogorjima vinogradari koji se opredele za špalirski način gajenja kao rešenje za smanjenje rizika od izmrzavanja loze, preporučuje se ostavljanje rezervnog kondira pri osnovi svakog stabla i negovanje jednog ili dva lastara. Sa jeseni, posle opadanja lišća, ovi lastari se povijaju i mogu se zagrnuti potpuno ili
delimično. U praksi se pokazalo da je ovo delimično zagrtanje bolje. Zašto? Ako potpuno zagrnete lastare, a zemljište je tokom zime jako vlažno, može doći do truljenja okaca.
Ali, ako i delimično zagrnete, samo vrh ovih lastara podrazumeva se da treba da postoji snežni pokrivač koji će sačuvati ova okca. Ako ste već ostavili rezervni
kondir i odnegovali dva lastara, onda ih obavezno povijte i delimično zagrnite.

Izvor: Agrobiznis magazin

 

Organska proizvodnja je sve zastupljenija u svetu, a cena ovakvih proizvoda je i do tri puta veća u odnosu na poljoprivredne proizvode gajenje na klasičan način. Međutim, organski uzgajivači se sreću sa brojnim poteškoćama pre svega kako poboljšati prinose bez upotrebe pesticida, ali i zaštiti biljke od štetočina bez korišćenja hemisjkih sredstava.

U svetu se stalno eksperimentiše sa raznim tehnikama, a sve više se upotrebljavaju korisni insekti. Kako piše Horti dejli kao najkorisniji za oprašivanje organskih jagoda u plastenicima pokazao se bumbar.

- Favorizovanje oprašivanja bumbarima je postala ustaljena tehnika. Ovi insekti koriste se za poboljšanje kvaliteta i to ne samo kod organske proizvodnje već sve više kod plasteničke proizvodnje uopšte – objasnio je italijanski poljoprivredni tehničar Karmine Lanaro.

- Pčelinjaci sa bumbarima unose se u plastenike krajem decembra ili početkom januara. Postavlja se nekoliko kutija po hektaru, s tim što se njihov broj povećava na četiri do pet kutija u vreme punog cvetanja jagoda – dodao je Lanaro i naglasio da ovakva vrsta oprašivanja donosi bolje prinose ali i utiče na smanjenje deformisanosti plodova.

U borbi protiv štetočina u zasadima organskh jagoda u plastenicima sve više se upotrebljavaju korisne grinje - Phytoseiulus persimilis koje su se pokazale kao vrlo efikasne u borbi protiv crvenih paukovih grinja.

Ove grinje u prirodi spadaju u predatorske grinje koje se hrane štetočinama i razmnožava se duplo brže u odnosu na svoj plen. Kako zahtevaju posebne uslove kao što je temperatura od 20 do 30 stepeni i vlažnost vazduha do 75 procenata, pokazalo se da plastenici nude gotovo idealne uslove za razvoj ovih grinja. Veoma je proždrljiva pa može da pojede 30 jaja, 24 mlada ili 7 odraslih grinja u jednom danu. Takođe, ova vrsta je i predator crvenog pauka.

Na ovaj način u plastenicima se uspostavlja ekološka ravnoteža koja je na otvorenim poljima narušena nekontrolisanom upotrebom pesticida.

- Persimilis se u plastenik unosi već u decembru u manjem broju kako bi mogli spontano da se razmnožavaju, kolonizuju životnu sredinu i prevladavaju nad crvenim paukom – istakao je Lanaro i naglasio da količina zavisi od veličine plastenika. On posebno naglašava da treba imati u vidu da se ove grinje brzo razmožavaju, te da za kratko vreme da očiste plastenik od štetočina.

 Izvor: Agrobiznis magazin

Procena raspoloživosti azota pre N – prihrane najtačnije se obavlja uz pomoć N – min metode kojom se neposredno pre kretanja vegetacije, utvrdi raspoloživa količina u zoni do koje je dospeo koren.

Saveti za N – prihranu ozime pšenice

Prihrana fosforom i kalijumom se ne preporučuje zbog njihovog neznatnog premeštanja u dubinu, pa koren ostaje na površini, što smanjuje otpornost na poleganje i sposobnost korišćenja vode iz dubljih slojeva. Ureu ne treba primenjivati u prvoj N – prihrani (najbolje ni u drugoj) zbog zakišeljavanja zemljišta. Potrebnu koncentraciju raspoloživog azota zimi u zemljištu treba postići primenom nitratnih đubriva. Suvišna količina azota snažno utiče na porast nadzemnog dela, a vrlo malo korena, pa se proširuje odnos korena prema izdanku i biljke su plitko ukorenjene. U hladnim, posebno glinovitim, humoznim i slabo aeriranimzemljištima, nitrati umanjuju štetne redukcijske procese, što je važno za aktivnost mikroorganizama i snabdevanje biljaka azotom i drugim elementima.

Visok sadržaj azota u bokorenju predstavlja neophodnu rezervu za prolećno izduživanje. Tada naglo raste potreba za azotom, što je i pravi trenutak za drugu prihranu. Kod kasnijih rokova setve prisutna je opasnot od izduživanja koje određuju građu, odnosno broj klasića na klasu i začetaka cvetova u klasu.

Dobra ishranjenost azotom u vlatanju sprečava kasniju sterilnost klasića i povećava broj plodnih cvetova. Komponente klasa samo su delimično genetski (sortno) određene pa je time dobra N – ishranjenost biljaka još značajnija.

Nakon oplodnje, dozrevanje pšenice odvija se na račun rezervi hraniva, uz njihovo premeštanje iz fotosintetskih neaktivnih delova biljke (starog lista) u klas. N – prihranu ozimih žita treba obaviti u momentu kada počinje razvoj vegetativnih organa (1. N prihrana u bokorenju) i kod zametanja klasa (2. N – prihrana u početku vlatanja). Prva prihrana je važna u svim okolnostima jer se u 2. i 3. etapi razvoja (treći i četvrti list) izdužuje i segmentira budući klas. Ona utiče na koncentraciju hlorofila u listu (boja useva), intenzivniju fotosintezu i brži rast biljaka u vlatanju. Prvu prihranu ne treba obaviti prerano (kad su ozima žita u mirovanju, odnosno po smrznutom zemljištu i hladnom vremenu), već u trenutku prolećnog kretanja vegetacije. Mudro je jedan deo N primeniti u jesen u vidu UREE ili KAN-a pod osnovnu obradu (na lakšim i plitkim zemljištima treba primeniti 25 do 30 % do ukupne potrebe azota, a na težim 30 do 50 %).

Prvu N – prihranu ozimih žita treba, zbog opasnosti od poleganja i pojave bolesti, ograničiti na najviše 55 kgN/ha. Druga prihrana obavlja se u momentu zametanja klasića, koja pada u početku vlatanja, ne kasnije. Taj trenutak se određuje isključivo na osnovu stanja razvoja useva pšenice. Treća prihrana u klasanje (pre oplodnje) ima malo značenje za visinu prinosa, ali utiče na porast hektolitarske mase i veći sadržaj azota u zrnu.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Na internetu je dostupan besplatan priručnik o organskoj svinjarskoj proizvodnji koji su izradili Međunarodni institut za istraživanja u organskoj proivodnji FiBL, austrijski Institut BOKU, Dunav soja i Univerzitet u Prištini. Priručnik je dostupan u dve verzije, na srpskom i albanskom jeziku, a publikacija je namenjena stočarima, savetodavcima, studentima poljoprivrede i veterinarske medicine.

Proizvođači svinja po principima organske proizvodnje suočavaju se, kako se navodi u Priručniku, sa velikim izazovom – proizvodnjom svinjetine visokog kvaliteta po umerenoj ceni u skladu sa visokim standardima zdravlja i dobrobiti životinja. Da bi na pravi način odgovorili na ovaj izazov poljoprivredni proizvođači ne mogu da se oslone samo i jedino na propise koji se odnose na organsku proizvodnju i uzgoj jer se oni nužno ne odnose i na dobro zdravlje i dobrobit svinja. Proizvodnja koja je efikasna i vodi računa o životinjama zahteva doslednu primenu svih preventivnih mera u odgoju, higijeni, ishrani i držanju kako bi se sprečio razvoj bolesti, kao i povrede ili bilo koja vrsta stresa.

Polazna osnova za izradu priručnika bila su istraživanja zdravlja i dobrobiti organski uzgajanih svinja na 74 farme u osam evropskih država. Sadrži pregled znanja i iskustava poljoprivrednih proizvođača, savetodavaca, istraživača kao i znanja sadržanih u udžbenicima. U njemu se nalaze korisne informacije i moguće mere za rešavanje glavnih izazova vezanih za zdravlje i dobrobit životinja u organskoj proizvodnji. Obrađeni su problemi plodnosti (fertiliteta), proliva (dijareje), disanja (respiratorni problemi), povrede i slično.

Priručnici su dostupni na veb adresi: https://www.fibl.org/en/info-centre/news/albanian-and-serbian-guides-on-pig-health-and-welfare-published0-1.html

Izvor:https://www.ekapija.com/news/3125371/besplatan-prirucnik-o-organskoj-proizvodnja-svinja

Ishrana goveda, a naročito krava u laktaciji, u savremenoj i intenzivnoj proizvodnji mleka zauzima ključno mesto. Od pravilno izbalansirane ishrane u potpunosti zavisi ispoljavanje genetskog potencijala životinja, pa se zato ovom problemu posvećuje izuzetna pažnja.

Dobro je poznato da troškovi ishrane u proizvodnji mleka mogu da iznose i do 2/3, a ne retko i do 3/4 ukupnih troškova proizvodnje. Većina farmera koji se komercijalno bave proizvodnjom kravljeg mleka posebnu pažnju poklanjaju pravilnoj ishrani svih kategorija goveda, kao i prilagođavanju ishrane životinja njihovom fiziološkom statusu, pri čemu se posebno vodi računa o mlečnosti grla ili njihovom reproduktivnom statusu.

Na osnovu izvedenih anketnih istraživanja, oko 92% farmera sprema sopstvenu stočnu hranu, dok oko 55% farmera koncentrovana hraniva kupuju u fabrikama stočne hrane. Farmeri koji spremaju sopstvenu stočnu hranu, uglavnom, proizvode celokupnu količinu kabaste hrane i jedan deo koncentrovanih hraniva. Od kabastih hraniva farmeri spremaju seno deteline ili lucerke, silažu kukuruza i, sve više, senažu.

Od koncentrovanih hraniva farmeri najčešće proizvode zrnasta hraniva, kao što su kukuruz, soja ili suncokret, dok na tržištu nabavljaju samo aditive ili neophodne premikse. Oko 78% anketiranih farmera kupuje vitaminsko-mineralne dodatke neophodne u ishrani goveda. Ono što se u istraživanjima različitih autora sve više ističe kao mogućnost za dodatnu optimizaciju programa ishrane na farmama muznih krava jeste rešavanje problema usitnjenosti kabastih hraniva, a na prvom mestu silaže cele biljke kukuruza i senaže lucerke, kao i kompletno mešanih obroka (TMR – Total Mixed Ration) za ishranu krava u laktaciji. Na osnovu istraživanja Stojanovića i sar. (2011a, 2011b, i 2011c) i uz primenu “Penn State Particle Separator” sistema od 4 sita, utvrđena su različita odstupanja od optimalno predviđenih vrednosti raspodela pojedinih frakcija čestica kako za kabasta hraniva, tako i za TMR.

Što je usitnjenost kabastih hraniva bila neujednačenija, to je i usitnjenost TMR-a varirala. Autori ovih istraživanja ističu da dobijeni rezultati ukazuju na značaj optimizacije fizičke forme kabastih hraniva prilikom njihove pripreme, a sve u cilju postizanja željene fizičke efektivnosti kompletnog obroka. Optimalna fizička efektivnost kabastih hraniva može se postići primenom različitih metoda i postupka kako prilikom usitnjavanja mase, tako i prilikom spremanja silaže cele biljke kukuruza, odnosno senaže lucerke.

Rezultati ranijih istraživanja ukazuju na to da mogućnost da formulisani obrok podmiri hranidbene potrebe visokoproizvodnih mlečnih krava zavisi ne samo od njegovih hemijskih, već isto tako i od fizičkih karakteristika. Poznavanje stepena usitnjenosti kompletno mešanog obroka, kao i pojedinih kabastih hraniva, značajan je pokazatelj pri formulisanju obroka za mlečne krave, naročito u prvoj fazi laktacije. Ovo iz razloga enormno visokih potreba u energiji sa jedne strane, i istovremeno, ograničenog kapaciteta konzumiranja suve materije (SM) obroka, sa druge strane. Koncept fizički efektivnih vlakana (peNDF) je istovremeno pokazatelj i obuhvata kako prosečnu usitnjenost kompletnog obroka, tako i sadržaj NDF u obroku, ali takođe definiše i fizičku efektivnost obroka.

Optimalnim sadržajem fizički efektivnih vlakana u obroku, i adekvatnom fizičkom formom kompletnog obroka stimuliše se povećanje ukupne aktivnosti Poglavlje 1. Stanje i mogućnosti optimizacije primarne proizvodnje mleka 12 žvakanja (pri konzumiranju i preživanju), obezbeđuje se normalna funkcija rumena i iskorišćavanje konzumirane hrane, a eliminišu se pojave smanjenja procenta mlečne masti, ruminalna acidoza, ruminalna parakeratoza i laminitis. Međutim, još uvek nije nedvosmisleno utvrđen i preporučen metod merenja fizičke efektivnosti kompletno mešanog obroka i kabastih hraniva. Postoje značajne razlike u utvrđenim vrednostima za faktor fizičke efektivnosti (pef) i sadržaj peNDF, korišćenjem originalne verzije PSPS-sistema sa 2 sita i modifikovane verzije PSPS-sistema sa 3 sita. Egzaktne preporuke za optimalni sadržaj peNDF u obroku visokoproizvodnih mlečnih krava na početku laktacije praktično ne postoje, a opšte vrednosti koje su u opticaju se dosta razlikuju, pre svega zbog protivurečnosti podataka o efektu peNDF na svarljivost i proizvodnju mleka za različita kabasta hraniva i obroke sa različitim udelom koncentrata i kabaste hrane.

Važna napomena:

Preuzeto iz monografije OPTIMIZACIJA TEHNOLOŠKIH POSTUPAKA I ZOOTEHNIČKIH RESURSA NA FARMAMA U CILJU UNAPREĐENJA ODRŽIVOSTI PROIZVODNJE MLEKA koju je uredio Prof. dr Vladan Bogdanović sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.

 

Izvor: Agrobiznis magazin 

NAKON pravilnog usoljavanja, meso se u domaćinstvima uobičajeno suši, odnosno izlaže dimu.

Dimljenjem se mesu oduzima vlažnost, koja ubrzava razvoj bakterija, a meso na taj način dobija i prijatan ukus. Meso se može dimiti hladnim ili toplim dimom.

Hladno dimljenje je na temperaturi oko 15 stepeni.
Topliji dim isušuje meso i ono spolja postaje suvo i i tvrdo, čime se sprečava dalji prodor dima u unutrašnjost, a samim tim i sušenje i konzerviranje središnjeg dela komada mesa.
* „Hladno“ se dime trajne kobasice, šunke, slanina…
* Toplim dimljenjem na temperaturi od 20 do 40 stepeni Celzijusa dime se polutrajne kobasice, viršle, salame.
* Prerađevine dimljene hladnim dimom budu samo dimljene, dok dimljenje toplim dimom su i – termički obrađene.Prostorija (pušnica) u kojoj se obavlja i dimljenje se mora povremeno provetravati, najbolje uveče, kako bi se meso dobro ohladilo. Smatra se da najbolji ukus mesu daje dim dobijen od suvih bukovih cepanica sa nekoliko borovih grančica. Borovih grančica ne sme biti previše, jer u tom slučaju dolazi do formiranje tanke voštane opne na komadima mesa, koja onemogućava dalje prodiranje dima u unutrašnjost.

Posle hladnog dimljenja meso i prerađevine se moraju još sušiti na vazduhu, dok se prerađevine posle toplog dimljenja mogu odmah upotrebiti za jelo.

Vreme dimljenja zavisi od veličine komada mesa, načina loženja vatre, veličine sušnice, kao i postizanja željenog ukusa.

Okvirno, slanina i kobasice se dime oko nedelju, kulen 20 dana, a veći komadi, poput šunki tri do četiri nedelje. Nakon sušenja, meso se mora čuvati na suvom i hladnom mestu.

Izvor:https://domacinskakuca.rs/2019/01/21/domacinski-recepti/kako-pravilno-susiti-meso/

Među najznačajnim oboljenjima leske spadaju: prouzrokovači smeđe truleži ploda leske (Monilia spp.), prouzrokovač pepelnice leske (Phylactinia guttata), i prouzrokovač bakteriozne plamenjače i uvelosti leske (Xanthomonas campestris pv. corylina).
Monilinia spp. su prouzrokovači smeđe truleži ploda leske. Ovo oboljenje leske je ekonomski značajno. Simptomi se uočavaju na mladim plodovima u vidu nepravilnih smeđih pega na ljusci koje se šire zahvatajući celu površinu ploda. Nakon toga dolazi do potamnjenja plodova, a kasnije i do opadanja. Patogen se održava u obliku micelije na opalim zaraženim plodovima, u pupoljcima i kori grana. U proleće kada se ostvare povoljni vremenski uslovi na opalim zaraženim
plodovima patogen formira konidije koje se raznose vetrom, kišnim kapima i insektom lešnikovim surlašem, međutim do infekcije dolazi tokom cvetanja kada konidije inficiraju žig tučka i ostvaruju latentne infekcije (bez pojave simptoma). Infekcija ploda se ostvaruje najčešće na mestu povrede, ali se micelija može širiti od ploda do ploda ukoliko se oni dodiruju.
Sakupljanjem i uništavanjem opalih plodova leske smanjuje se infekcioni potencijal. S obzirom da patogen uglavnom prodire kroz povređene plodove najčešće načinjene usled ishrane lešnikovog surlaša, treba pristupiti zaštiti od ove štetočine primenom a.s acetamiprid. Od fungicida za suzbijanje ovog patogena mogu se primeniti preparati na bazi neorganskih jedinjenja bakra, pirimetanila, ciprodinila, tiofanat metila kao i kombinacije boskalid+piraklostrobin. Prvo tretiranje treba obaviti pre početka vegetacije primenom neorganskih jedinjenja bakra, da bi smanjili inokulum sa stabala. U fenofazi cvetanja primeniti a.s ciprodinil
(Cormax) ili a.s pirimetanil (Pyrus), kada su formirani mladi plodovi a.s boskalid+piraklostrobin (Signum, Luminis, Markiz WG).
P. guttata je prouzrokovač pepelnice leske i javlja se u većini rejona gajenja leske. Obično se u našim uslovima javlja krajem jula i početkom avgusta.
Razvoju bolesti pogoduje oblačno vreme sa redukovanom svetlošću. Simptomi se uočavaju obično na naličju nego na licu lista. Na listu se pojavljuje
brašnasta prevlaka sačinjena od oidija i konidiofora. Za razliku od drugih prouzrokovača pepelnice, P. guttata svoj razvoj provodi u unutrašnosti zaraženih organa, odnosno formira endofitnu miceliju. Nakon spiranja brašnaste prevlake kišom na listu može se uočiti nekrotične pege, a posle iizvesnog vremena sušenje listova, a kasnije i opadanje. Usled opadanja lišća, plodovi zbog nedostatka hrane ostaju sitniji, neugledniji i smanjene tržišne vrednosti. Takođe biljka se bori i troši rezerve hrane za ponovno listanje, pri čemu postaju osetljivije na niske temperature.
U toku jeseni kada dođe do promene boje lista iz zelene u žutu, formiraju se plodonosne tvorevine kazmotecije, u kojima se gljiva održava tokom nepovoljnog perioda sezone. U rano proleće kada askospore sazreju i kada se navlaže kazmotecije, kazmotecija puca i oslobađaju se askusi sa askosporama. Askospore se rasejavaju vetrom i predstavljaju izvor primarnih infekcija. Na zaraženim delovima biljaka gljiva formira endofitnu miceliju koja izlazi kroz stomine otvore
na površinu lišća i nakon toga se formiraju oidije sa konidioforama.
Oidije se rasejavaju vetrom i služe za sekundarne infekcije. Zaraženo lišće treba skupiti i spaliti kako bi smanjili infekcioni potencijal. Međutim imajući u vidu da mogu iz drugih parcela i zasada leske dospeti askospore nošene vetrom, treba pristupiti upotrebi fungicida. Za suzbijanje ovog patogena može se primeniti a.s sumpor, a.s tebukonazol, a.s difenokonazol, a.s flutriafol, a.s miklobutanil, a.s trifloksistrobin i a.s krezoksim metil. Kada se primete prvi simptomi na lišću primeniti a.s sumpor (Microthiol disperss), a 10- 14 dana kasnije a.s tebukonazol (Akord) ili a.s krezoksim metil (Asena).
Xanthomonas campestris pv. corylina je prouzrokovač bakteriozne plamenjače i uvelosti leske. Ova bakterija je rasprostranjena u većini rejona gajenja leske. Štete koje prouzrokuje mogu biti veoma značajne i one se ogledaju usled redukcije lisne mase i sušenja grančica, što se odražava na prinos i na kvalitet plodova. Simptomi se uočavaju na svim nadzemnim delovima zaraženih biljaka. Prvi simptomi se pojavljuju tokom proleća na pupoljcima u vidu tamnih poligonalnih pega. Zaraženi pupoljci poprimaju tamnu boju i često se ne otvaraju. Pege na listu u početku su sitne, vodenaste a sa razvojem bolesti mogu se proširiti na celoj površini lišća. Na starijim granama dolazi do pucanja kore i formiranja rak rana. U vlažnim uslovima na svim zaraženim delovima pojavljuje se bakterijski eksudat. Na egzokarpu ploda se javljaju tamno mrke pege.
Bakterija se održava u zaraženim pupoljcima, mladarima i rak ranama. U proleće se u rak ranama formira bakterijski eksudat koji se spira kišnim kapima i raznosi se na osetljive biljne organe. Bakterija na lišću prodire kroz stomine otvore. Pupoljci su osetljivi od samog početka njihovog rasta. Patogenu pogoduje
toplo vreme i temperature iznad 20˚C, ali je zabeležena pojava ovog oboljenja i na nižim temperaturama. U jesen kada dođe do opadanja lišća, kroz lisne
ožiljke bakterija može prodreti i ostvariti infekciju S obzirom da je glavni izvor inokuluma zaraženi sadni materijal, za podizanje zasada leske treba koristiti
sertifikovan, zdrav sadni materijal.
Od mehaničkih mera preporučuje se orezivanje i spaljivanje zaraženih delova, pri čemu treba dezinfikovati alat za rezidbu. Od hemijskih mera može se primeniti preparati na bazi neorganskih jedinjenja bakra, i to treba početi u proleće, naredni tretman kada se primete prve pege na lišću, i u jesen
kada dođe do opadanja lišća. Za ove namene primeniti a.s bakar hidroksid (Funguran-OH).

Izvor: Agrobiznis magazin 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Март 2021 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
1 2 3 4 5 6 7
8 9 10 11 12 13 14
15 16 17 18 19 20 21
22 23 24 25 26 27 28
29 30 31