Fabrika prehrambene industrije Budimka Požega, koja je u vlasništvu ITN grupi iz Kosjerića, ponovo je počela proizvodnju.
Budimka je prodata u novembru prošle godine na javnoj licitaciji za 212,7 miliona dinara ITN grupi koja se bavi inovacijama u poljoprivredi i proizvodnjom smrznutog voća i povrća.

Novi vlasnik je u obnovu proizvodnje investirao više od pet miliona evra i zaposlio oko 50 radnika. Najavljene su investicije od još sedam miliona evra i zapošljavanje više od 100 ljudi.Budimka je bila privatizovana 2008. godine ali je privatizacioni ugovor raskinut posle dve godine. Proizvodnja je obustavljena 2015, a sledeće godine kompanija je otišla u stečaj.
Ponovnom pokretanju proizvodnje u Budimki prisustvovao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji je rekao da je to veliki uspeh za Srbiju.“Budimka pokazuje koliko smo dugo i beznadežno propadali, zatim da kada radimo i kada smo ujedinjeni možemo da budemo uspešniji nego što smo bili”, rekao je Vučić i dodao da je srećan što se porodici Marković koja je vlasnik fabrike u poslu pridružio i sin Aleksandar koji se vratio u Srbiju iz Italije.
On je istakao da je “Budimka simbol oporavka” i da je od “simbola propadanja postala je simbol dizanja Srbije, kao Feniksa iz pepela, i pokazuje kako treba da gradimo budućnost”.

Izvor:https://www.bizlife.rs/biznis/poslovne-vesti/fabrika-budimka-pozega-od-danas-ponovo-radi-foto/

"Ovo je veliki uspeh za Srbiju, Budimka se vratila", rekao je predsednik Srbije prilikom obilaska moderne fabrike, držeći u rukama kanticu mešane marmelade.

Predsednik Vučić je na poklon dobio prvu teglu džema od maline koja je izašla sa proizvodne linije."Ja sam mnogo srećan. Mislim da je svaki čovek koji voli Srbiju mnogo srećan zbog ovoga. Vratiti Budimku posle 20 godina je veliki uspeh", rekao je predsednik Vučić

Predsednik je dodao i da je probao džemove i sokove koji ga podsećaj na detinjstvo i kaže da su odlični.

"Toliko sam srećan što posle svih problema koje je Budimka imala danas možemo da budemo radosni. Budimka je za celu Srbiju važna. Pokazuje nam tri stvari: koliko dugo smo propadali, da kada radimo i kada smo ujedinjeni u borbi za boljitak možemo da budemo uspešniji nego ikada, i treće, kada sam čuo da se Aleksandar vratio, bio sam mnogo srećan što se vratio u Srbiju iz Londona", rekao je predsednik Vučić.

"Ispred drugih zemalja smo u regionu. Evrostat je rekao da smo i u poslednjem kvartalu prošle i u prvom ove najuspešniji u Evropi", dodao je predsednik.

Naglasio je i da je Budimka simbol našeg oporavka, dizanje Srbije kao feniksa iz pepela.

"O auto-putu kroz zapadnu Srbiju se toliko pričalo, svu si rekli 'pusti to, slušamo 60 godina', a za godinu dana imaćete do Požege auto-put, imaćete tri tunela, samo u mostovima ćemo imati šest kilometara između Čacka i Pozege, to je za godinu i po dana završeno", rekao je on.

Kazao je da je važno šta ostavljate iza sebe, koliko puteva, pruga i ljudi prepoznaju rezultate, traže rezultate.

"Prvi put od paradigme vecitih gubitnika, postali smo neko ko je počeo da veruje da u ekonomiji možemo da budemo najuspešniji u Evropi", rekao je on.

Izvor:https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2020&mm=06&dd=12&nav_id=1694022

Nacionalni tim za preporod sela Srbije poručio je danas da je ulaganje u proizvodnju sireva veoma isplativo.Кopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministar za regionalni razvoj Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić, odgovarali su na pitanja povratnika zainteresovanih za ulaganje u proizvodnju sireva, a uz konsultacije sa biohemičarem molekularne biologije i članom Nacionalnog tima profesorom Ljubišom Topisirovićem i tehnologom za sireve i članom Razvojne akademije poljoprivrede Srbije Mihailom Ostojićem.

Kako je istaknuto u saopštenju, sirarstvo je zanat i umetnost proizvodnje u kojoj je zarada najmanje dva-tri puta veća od prodaje sirovog mleka.

Ukazano je da to potvrđuje činjenica da poslednjih desetak godina u Evropi postoji trend otvaranja malih zadružnih sirara koje prerađuju od 500 do 5.000 litara mleka na dan sa svojih i farmi drugih proizvođača mleka.

U Srbiji ne postoji nijedna specijalizovana radionica u kojoj se isključivo proizvode sirevi.

Broj mini-mlekara kapaciteta do 5.000 litara mleka na dan, kojih je u Srbiji do pre nekoliko godina bilo više od 200, smanjen je na manje od 100 aktivnih, jer je smanjen broj muznih grla i proizvodnja mleka, a povećan broj staračkih domaćinstava.

Prema podacima Instituta za ekonomiku poljoprivrede, u Srbiji je u 2019. godini ukupan broj muznih grla iznosio: 427.000 krava, 106.000 ovaca i 99.000 koza. Izmuzeno je 1,509 milijardi litara kravljeg mleka, 11 miliona litara ovčijeg i 31 milion kozjeg mleka.

Otkupljeno je 5.089 kilograma tvrdih sireva, kačkavalja, trapista i slično i mekih sireva – beli sir u kriškama 44.845 kilograma.

Na zelenim pijacama prodato je 39.160 kilograma maslaca, 2.138.221 kilograma kajmaka (skorupa), 11.781.831 kilograma svih vrsta sireva i 1.280.540 kilograma ostalih mlečnih proizvoda.

Podseća se da je u 2019. godini ukupno uvezeno 84.966.735 kilograma mleka i pavlake, mleka u prahu, kiselo-mlečnih proizvoda, surutke, maslaca i mlečnih namaza, sira i urde u vrednosti od 95.446.756 evra. Uvezeno je 7.769.571 kilograma sira i urde za šta je plaćeno 29.975.224 evra.

Istovremeno iz Srbije je ukupno izvezeno 99.873.256 kilograma mleka i mlečnih proizvoda u vrednosti 84.102.579 evra.

Izvoz sira i urde dostigao je 15.789.200 kilograma u iznosu 47.587.384 evra.

Za održivu proizvodnju poljoprivrednog gazdinstva potrebno je preraditi najmanje 1.000 litara kravljeg mleka dnevno (proizvodnja oko 50 muznih krava) od čega se dnevno dobije oko 140 kilograma sira u kriški ili oko 100 kg polutvrdog sira (kačkavalja) ili godišnje 36,5 tona sira.

U proizvodnji ovčijeg sira neophodan minimum je 500 grla muznih ovaca sa maksimalnom proizvodnjom oko 250 litara mleka i 40 kilograma sira dnevno.

Za održivu, kako je objasnio, proizvodnju kozjeg sira potrebno je stado od 200 koza sa prozvodnjom 80 litara mleka i proizvodnjom od osam do 10 kilograma sira dnevno.

U sve tri varijante vraćanje uloženog novca može se očekivati za tri do pet godina, što zavisi od toga da li proizvođač sira ima svoj zapat ili otkupljuje mleko, navedeno je u saopštenju.

Kako je kazao Ostojić, oprema za mini-mlekaru u zanatskoj radionici košta od 3.000 do 5.000 evra, a oprema za zadružnu siraru košta od 20.000 do 50.000 evra, zavisno od kapaciteta i stepena automatizacije.

Izvor:https://www.021.rs/story/Info/Srbija/244887/Tim-za-preporod-sela-pozvao-povratnike-da-u-Srbiji-prave-sir.html

„Voždove jagode“ u Stojniku se proizvode na imanjima Snežane Birčanin i Aleksandra Bendića. Nadzor proizvodnje poveren je dipl.inž.master Goranu Đakoviću. Zahvaljujući inovativnim rešenjima upotreba pesticida je svedena na minimum a proizvodnja strogo kontrolisana. Na oko pet hektara zasađene su rane sortejagode. Jedno od imanje nalazi se u Šundića sokaku odakle se pruža pogled na Orašac i novoizgrađeni hram Srpske pravoslavne crkve posvećen Svetom Jovanu. Zahvaljujući podršci Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede na imanju se uspostavlja plastenička proizvodnja rane jagode, primenjuje se navodnjavanje sistemom kap po kap a sve zasade osigurava DUNAV OSIGURANJE što takođe subvencioniše država.Berba jagoda radi se isključivo ručno u ranim jutarnjim satima ili popodne u danima kada nema kiše. Za berbu jednog hektara potrebno je 15 do 20 berača, a svaki od njih prosečno ubere oko 100 kilograma jagoda. Da bi plodovi bili svrstani u ekstra klasu treba da budu teži od 20 grama ili veći od 30 milimetara u prečniku. Za prvu klasu plodovi su između 10 do 20 grama odnosno 15 do 25 milimetara u prečniku. Maksimalna tolerancija primesa plodova niže klase je do 10 odsto. Tokom plodonošenja jagoda se bere šest do deset puta. Plodovi koji su namenjeni upotrebi u svežem stanju treba da sadrže i čašične listiće sa jednim santimetrom dela peteljke. Na pakovanjima se nalazi informacija o proizvođaču, proizvodnom području i kvalitetu. U objektima Merkatora VOŽDOVE JAGODE su u ekstra klasi i već privlače pažnju potrošača. Prema nalazima ovlašćene laboratorije utvrđeno je da nema ostataka pesticida niti teškoh metala što potvrđuje kvalitet jagoda iz srca Srbije.

Najveći svetski prozvođači jagoda su SAD, Japan, Poljska, Italija, Meksiko i Španija koja proizvodi više od 50 odsto jagoda koje se potroše na teritoriji Evrope. Od šezdesetih godine prošlog veka u Srbiji dolazi do ekspanzije proizvodnje jagode. Zahvaljujući savremenoj tehnologiji u zavisnosti od intenzivnosti proizvodnje prinosi se kreću od pet do 45 tona po hektaru. Prema podacima instituta za voćarstvo u Čačku, jagoda se u Srbiji prostire na oko 7. 000 hekta.

Izvor: Agtobiznis magazin 

Vlada je formirala radnu grupu za unapređenje proizvodnje i tržišta maline u Srbiji, objavljeno je u Službenom glasniku.Kako se navodi, ovaj tim će sagledati aktuelnu situaciju u oblasti malinarstva, sa posebnim osvrtom, kako se kaže, na kritične tačke u tržišnom lancu proizvodnje maline, od rasadničarske proizvodnje do plasmana na tržište.

Cilj je da se na osnovu podataka donosu mere za strateško rešavanje postojećih problema u malinarstvu.Radna grupa će razmatrati i nepovoljne uticaje klimatskih i zemljišnih uslova na proizvodnju i prinos maline, a kako bi se unapredio sadni materijal maline, uslovi skladištenja, transporta i čuvanja maline.

Takođe, cilj ovog tima je da rade na uređenju pravila otkupa maline i definišsu uslove na otkupnim mestima a koji se tiču klasiranje plodova i drugo...

Na čelo ove radne grupe je postavljen državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Velimir Stanojević, a u timu su predstavnici Uprave carine, Ministarstva trgovine, fakulteta, instituta, Privredne komore Srbije, proizvođači, predstavnici više asocijacija, saveza, udruženja, zadruge, hladnjačari...

Izvor:https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2020&mm=05&dd=01&nav_id=1679920

Porodica Nedeljković iz Ribara kod Jagodine gotovo pola veka ima rasadnik ruža koje je prodavala po čitavoj nekadašnjoj Jugoslaviji. Ruže je 1972. godine prvo počeo da uzgaja deda Dragoljub, zatim njegov sin Goran, a tradiciju je nastavio i unuk Aleksandar. Nekada je Rasadnik ruža "Nedeljković" prodavao po 65.000 sadnica godišnje, ali nakon 90-ih godina prošlog veka mnogo manje.

Aleksandar Nedeljković (34) je želeo da tržištu ponudi nešto novo i interesantno pa je odlučio da počne da proizvodi slatko od latica ruža pod nazivom "Rosa gusto" (ukus ruže)."Nakon nekoliko godina pripreme, kupovine opreme, pronalaženje tehnologa hrane i recepture i testiranja, prošle godine sam napravio dovoljnu količinu koju sam mogao da ponudim tržištu. Učestvovao sam na sajmovima, poklanjao slatko prijateljima, nešto prodao restoranima u Beogradu i zapravo želeo da vidim da li se to ljudima sviđa. I mogu reći da se svima sviđa. Slatko je pomalo egzotično, boja je veoma specifična, a miris i ukus ne mogu da se uporede ni sa čim", kaže Aleksandar i naglašava da su njegova ciljna grupa pre svega hoteli i restorani.Slatko se pravi od ruže Rosa Damascena (ruža iz Damaska) od koje se pravi i ružino ulje i ružina vodica.

"To je dosta stara sorta i nema je kod nas i zato sam morao da je uvezem. Ovu sortu imamo na malo manje od hektara i radimo na proširenju. Imamo skoro 5.000 komada koliko je potrebno za ozbiljnu proizvodnju slatka. Sada je peta godina kako proizvodimo tu sortu. Tako da sada imam zaokruženu proizvodnju, od ruže do slatka." "Ove ruže cvetaju krajem maja, jednom godišnje. Latice se beru od izlaska sunca do devet ujutru, jer posle ulje i boja silaze u koren. Slatko se ručno pravi jer je osetljivo kao i svako slatko. Tačno se zna koliko ide latica, koliko šećera, koliko limunske kiseline, koliko dugo se kuva da bi se dobio pravi ukus i boja. Ne idu konzervansi, sve je potpuno prirodno i zdravo, a rok upotrebe je godinu dana. Proizvodne prostorije sam opremio po HASAP standardu", navodi naš sagovornik.Slatko od latica ruža odlično ide u kombinaciji sa kolačima, kao preliv za sladolede, pa čak i za slatki suši.

"Slatko sam uglavnom pakovao u male tegle od 30 ml. Dosta ljudi u Beogradu i Jagodini je uzimalo te male tegle kao poklončiće na svadbama. Pakovao sam i u veće tegle, u zavisnosti od toga šta je kupac želeo."Aleksandar planira da pod brendom "Rosa gusto" uskoro počne da pravi sokove, džemove i žele od latica ruža.

"Cilj mi je da proizvodim stotinu hiljada teglica po sezoni i cilj mi je izvoz, a da li će to biti Rusija, Emirati ili Nemačka, videću. U svakom slučaju reč je o egzotičnoim proizvodu koji na stranom tržištu ima dobru 'prođu'", ističe Aleksandar.

Nada se da ova situacija sa korona virusom neće da mu pokvari planove, da će već u maju da krene sa berbom latica za nove količine ovog delikatesa.

Izvor:https://www.agroklub.rs/prehrambena-industrija/kako-se-pravi-i-ko-proizvodi-slatko-od-latica-ruza/59409/

Vanredno stanje uticalo je i na pad tražnje sveže ribe. U takvim okolnostima, pojedini proizvođači koji se bave uzgojem pastrmki u ribnjacima pronalaze put do kupaca i razmišljaju o prodaji preko interneta.

Ribnjak porodice Đokić projektovan je za godišnju proizvodnju od trideset tona pastrmke. Međutim, proizvodili su pet puta manje, a zbog trenutne situacije, ta fabrika pod otvorenim nebom svela je produktivnost na tonu i po ribe, prenosi RTS."Naš najveći posao, posni dani Vaskršnjeg posta su, da kažemo, propali. Nema više slavlja, veselja, mladenaca, velikih kupovina", rekla je Dragana Đokić iz Seče Reke.

Stare mušterije povremeno i dolaze, ali pojedini zahtevaju ličnu dostavu, što povećava troškove proizvodnje.

"A ne možemo da odbijemo svoje kupce i po kilogram, dva odnesemo. Kupca moramo da ispoštujemo", dodala je Dragana Đokić.

U Sečoj Reci kod Kosjerića pastrmka se uzgaja u dva ribnjaka.Đokići su pre šest, a Starčevići pre dvadeset godina počeli da se bave uzgojem ribe pored reke Tmuše. Među komšijama nema rivaliteta, već se uzajamno pomažu. Dele zajednički i probleme. Jordan Starčević kaže da je u Srbiji za sve one koji se bave tim poslom poslednjih deset godina problem hrana.

"Možeš da odeš u Austriju da kupiš auto i da uvezeš, ali hranu za ribu ne možeš da uvezeš", kazao je Jordan Starčević iz Seče Reke.

Da je drugačije, cena sveže pastrmke, koja je sada pet stotina dinara, mogla bi biti niža, tvrdi Jordan, koji kaže i da bi tome mogle doprineti subvencije za ribarstvo."A kad bismo imali subvencije kao što svi imaju u okruženju - Bosanci imaju subvencije, Hrvati imaju subvencije. Svi u okruženju imaju subvencije na proizvodnju pastrmke, samo nemamo mi. Više bi se riba kupovala", istakao je Jordan Starčević.

Dok se ne pronađe rešenje za probleme, oni koji žive od ribarstva u kosjerićkom kraju razmišljaju i o ličnoj dostavi za narudžbine preko interneta.

Mnogo je onih koji su u vanrednom stanju život u gradu zamenili boravkom u vikendicama. Ali je najvažnije da će biti ribe, pa i za mačke koje stalno vrebaju pored ribnjaka.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/zbog-pandemije-smanjena-potraznja-za-svezom-ribom-umesto-trideset-tona-pastrmke-sada/cxy14ky

Posetili smo gazdinstvo bračnog para Ernst i Esther Luthu iz Ramilensburga kod Bazela. Njih dvoje imaju četvoro dece od kojih je troje završilo fakultet a četvrto je pri kraju. Svako od njih ima dva radna dana na imanju i zato prima platu. Gospođa Luthu je zadužena za prodavnicu, a Ernst za zasade voća u kojima se nalaze: kruške, jabuke, šljive, breskve, borovnice, jagode i kajsije. Njihovo imanje se nalazi 20km od granice Francuske i Nemačke.
Kada su uvideli da će mnogo više zaraditi ukoliko proizvode budu prodavali sami odlučili su se da sagrade prodavnicu i kuću na svom posedu koji se nalazi
na veoma prometnom putu gde dnevno prođe više od deset hiljada vozila. Međutim, ovaj posao kažu nije bio nimalo lak jer švajcarska vlada je veoma restriktivna u smislu davanja dozvola za gradnju na poljoprivrednom zemljištu. Zbog toga je i objekat koji su sagradili najviše građen od drveta. Nekoliko kilometara do ove lokacije nalaze se voćnjaci na nadmorskoj visini od 700 m. Poseduju ukupno 15 hektara, od čega su najviše zastupljene jabuke i kruške. Rod jabuke prve klase je oko četrdeset tona po hektaru i nju prodaju u svežem stanju dok preostale količine, odnosno drugu klasu, prerađuju u sokove.
Boca je od 0.33, a sok u njoj je uvek od iste sorte jabuka, tako da je različite obojenosti. Kompletna prerada se dešava na imanju na kom rade porodično uz naravno angažovanje zaposlenih.
Početak ovog porodičnog biznisa nije bio voćarski već je farma koju je Ernst nasledio bila stočarska ali je on kasnije prešao na gajenje voća. S tim što je zadržao nekoliko svinja i junadi od kojih proizvodi prerađevine u manjoj količini i takođe ih plasira kroz prodavnicu na imanju. Ernst je aktivan u udruženju voćara u kojem provodi trećinu vremena. Kroz ovo udruženje on se sa svojim kolegama bori za bolje uslove rada ali i ograničavanje upotrebe
pesticide. U njegovom slučaju subvencija je 1600 franaka po hektaru i dodatno dobija 500 franaka za to što su krave na ispaši. Još jedan uslov za subvenciju je da 7 % farme mora biti pašnjak odnosno da se zemlja jedne godine mora odmoriti u tom procentu. Pored ovog ograničenja primena pesticida je ograničena na samo dozvoljene uz minimalnu upotrebu za šta postoji lista preparata. Dakle, nisu organska farma ali su na prelazu između klasične i organske. Kada je u pitanju prodaja on zaradi 20% od prodaje na veliko ali u svojoj radnji zaradi 100 %. Na naše pitanje koliko košta radna snaga u poljoprivredi Ernst
kaže: „Minimalna zarada u poljoprivredu na mesečnom nivou je 3300 franaka a po satu ako plaćam minimum 20 franaka. Realno, uvek isplatite više i to izađe
na oko 3500 franaka mesečno ili po satuoko 25 franaka. U suprotnom vam radnici neće doći da rade.
Kod mene uglavnom dolaze Poljaci“ kaže ovaj domaćin. Kada je reč o primeni agrotehničkih mera fokusirani su na zaštitu od bolesti, a često imaju saradnju sa istraživačima kojima prenose svoja iskustva u pogledu zaštite. U toku je javna rasprava pred referendum o upotrebi pesticide u Švajcarskoj. Trenutno imaju
dve inicijative: jedna koja se odnosi na očuvanje voda, a druga gde se brani upotreba sintetičkih pesticide, među kojima je i bakar koji se koristi
u organskoj proizvodnji.
Naš domaćin smatra da će obe biti odbijene na referendum. Kada je u pitanju prodaja u trgovini niko ne radi, samo se rafovi dopunjuju. Imajući u vidu da u
radnje nema prodavaca postoji video nadzor a plaćate sami gotovinom ili mobilnim telefonom putem aplikacije. Tako je to kada imate uređen sistem u državi
i gde se zna šta se desi lopovima. Sa porodične farme prodaje i jaja kao i suhomesnate proizvode i drva. Verovali ili ne gajba drva košta 10 franaka,
tegla meda od 1 kg je 28 franaka, tegla džema od 4.560 grama je 8,5 franaka dok je kilogram smrznute jagode 9 franaka. Kilogram jabuka ili krušaka je 2,5 franaka pa naviše.
Jedan franak je oko 110 dinara. Pored prodavnice poseduje i hladnjaču kapaciteta 900 tona i ona im omogućava da tokom cele godine čuvaju proizvode i plasiraju na tržište. Za kompletnu investiciju odobren im je beskamatni kredit na dvanaest godina. Što se tiče ostalih vrsta voća saznali smo
da je prinos jagode 12 tona po hektaru a trešanja 15 tona. Tokom jedne godine na tržište plasiraju hiljade tona voća i prerađevina. Želja im je da još više povećaju prodaju i svoje prodavnice jer je tako zarada najveća. Kažu Švajcarska je skupa zemlja, sve mnogo košta ali se i isplati raditi. Ako bi neko odlučio da proda farmu država se postarala da spreči špekulacije na tržištu tako da cena imanja sa kućom može biti plaćena samo do jedne trećine
vrednosti na tržištu uz različita dodatna ograničenja gde se prioritet daje onima koji su već poljoprivrednici.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Pred nama je još jedna setva suncokreta, za koju, po rečima ratara iz Banata, gde se, za razliku od drugih područja pokrajine, suncokret najviše seje, postoji interesovanje. Ali dok novi rod ne stigne za žetvu, potrošče najviše zanima da li ćemo imati dovoljno ulja, odnosno da li će ga biti u radnjama dok uljare ne počnu da prerađjuju suncokret jer smo svedoci da kupci hrle u velike markete i kupuju znatno više nego što su im potrebe. U uljari „Banat” kažu da imaju ulja, ali za svoje, domaće kupce, što znači da ne bi mogli da izađu u susret ukoliko se pojave novi.

– Imamo unapred ugovorene isporuke još pre nego što je nastalo vanredno stanje izazvano koronavirusom – rekao je Simo Radić iz uljare „Banat”, i naglasio da potrošači ne treba da brinu jer će ulje isporučivati po unapred sklopljenim ugovorima.Za one koji se ne oslanjju previše na reči prerađivača i trgovaca treba navesti podatak da je, gledajući domaću proizvodnju, Srbija 16. po proizvodnji suncokreta a na 9. mestu u Evropi.

Domaći ratari već tri četiri godine seju značajne površine suncokretom, što nije bilo ranijih godina, premda smo i tada imali dovljno i suncokreta i prerađevina od suncokreta za domaće potrebe i da prodamo u izvoz.Lane smo suncokreta imali na 230.000 hektara, prosečan prinos je bio tri tone po hektaru, a godišnje se po glavi stanovnika potroši deset do 11 litara jestivog ulja. Domaće potrebe za jestivim uljem se kreću oko 84.000 tona, mašću 18.000 tona i ostalih biljnih namaza 12.000 tona. To znači da su potrebe domaćeg tržišta samo za uljem i namazima 115.000 tona.

Svake godine domaće fabrike ulja proizvedu od od 250.000-300.000 tona sirovog ulja, od čega je više od 80 odsto suncokretovo. Proizvodnja rafinisanog – jestivog ulja u proseku se kreće od 160.000-180.000 tona, u zavisnosti od tražnje, pre svega stranog tržišta i mogućnosti izvoza.Očekivanja su da ćemo u ovoj setvi imati bar 220.000 hektara jer ratari sada spominju nagoveštaje otkupljivača da su spremni da plate novi rod tri-četiri dinara skuplje nego prošle žetve. Otkupna cena lanjskog roda bila je prvobitno 29,5 dinara, ali je pod pritiskom nezadovoljnih ratara tokom žetve neznatno uvećana, dinar po kilogramu.Nenad Manić iz Agrarnog saveza Srbije kaže da otkupljivači sada nude od 33 do 35 dinara za kilogram, što nije cena koštanja koja bi potpuno zadovoljila zemljoradnike, ali je, ipak dovoljna da se nekako pokriju troškovi proizvodnje.

– Suncokret voli kada je vreme suvo, bez kiše, pa ratari, gledajući dugoročnu vremensku prognozu, sada sve više razmišljaju o suncokretu, ali se oslanjaju i na to da će otkupljivači održati reč i ponuditi veću cenu nego lane – kaže Manić. – Ugovaranje tek predstoji jer tek za dve-tri semice treba da usledi nova setva suncokreta.

Do novog roda ostalo je pola godine, ali uprkos tome, građani ne treba da strepe jer područje naše pokrajine oduvek je bilo značajan proizvođač namirnica, o čemu svedoče i navedni podaci. Zato nema razloga da se prave zalihe, pogotovo što je Vlada Srbije zabranila izvoz.

Izvor:https://www.dnevnik.rs/ekonomija/poljoprivreda/proizvedemo-triput-vise-zejtina-nego-sto-nam-treba-21-03-2020

Jedan deo poljoprivredne proizvodnje za koju se kaže da je fabrika pod otvorenim nebom odavno se preselio u plastenike i staklenike (zaštićen prostor). Napretkom nauke uslovi proizvodnje u zaštićenom prostoru se neprekidno usavršavaju, dokle se stiglo i u kom pravcu će ići dalji razvoj proizvodnje prof dr Aleksandra Dimitrijević sa Instituta za poljoprivrednu tehniku Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu na savetovanju „Agro tech inovacije 2019“ na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu prezentovala je u radu na temu „Proizvodnja u zaštićenom prostoru – od delimične kontrole proizvodnje do naučne fantastike“.
Prezentacija je inspirisana delima Isaka Asimova, američkog pisca (tvorca tri zakona robotike) rođenog u Rusiji (1920 – 1992) i njegovim delima počev od „Čelične pećine“ iz 1954. godine, „Golog sunca“ iz 1957. , „Roboti i carstva“ i „Roboti zore“ iz 1985. godine. Profesorka Dimitrijević pokušava da dokumentije svoje razmišljanje da je proizvodnja u zaštićenom prostoru realnost koja se pretvara u bajku koja će postati realnost.
U radu su obrađene tri oblasti : klasična proizvodnja u zaštićenom prostoru, vertikalne i urbane „farme“ i proizvodnja izvan površine Zemlje i proizvodnja na Marsu.
KLASIČNA PROIZVODNJA

Za klasičnu proizvodnju u zaštićenom prostoru važno je obezbediti: svetlosne uslove, materijale, odabrati tipove konstrukcije i tehnologiju gajenja.
U objektima zaštićenog prostora 1936. godine prvi put je primenjeno neonsko svetlo, 2000. godine natrijumove lampe, 2007. led osvetljenje. Problem sa natrijumovim lampama je njihova efikasnost tj činjenica 55% energije predstavlja toplotno zračenje dok 34% odlazi na osvetljenje. Kod LED lampi, toplotno zračenje je znatno manje, svega 15% dok na svetlost odlazi 50%. Obzirom na smanjeno toplotno zračenje, LED osvetljenjem se ostvaruju određene uštede u energiji, nekih 10%, jer se manje energije troši na ventilaciju koja je potrebna radi snižavanja temperature, niža je stopa CO2 emisije, veći prinosi. Primera radi u klasičnom stakleniku prinos paradajza je od 62 do 70 kilograma po m2 dok se sa LED osvetljenja mogu ostvariti prinosi i do 100 kg/m.
Što se tiče spektra svetlosti, najčešće se koristi crveno i plavo osvetljenje. Crveni deo spektra najzaslužniji je za inteziviranje fotosinteze te, samim tim za rast i razviće biljaka (stabljika i list) ali utiče i na regulisanje klijanja semena i cvetanje. Plavi deo spektra utiče na sadržaj hlorofila u biljci i na debljinu lista biljaka, zeleni deo lako prolazi kroz sklop biljaka i tako snabdeva donje listove određenom količinom svetlosti, far red light lako prolazi kroz sklop biljaka, skraćuje vreme cvetanja, biljke formiraju veće listove.
Što se tiče materijala za izradu plastenika sve se više koriste „pametni“ materijali –„fluoroscentne„ folije. Tako je u Španiji za proizvodnju borovnice gde je korišćena fluoroscentna folija zabeležen 60 % veći prinos u poređenju sa „normalnom„ folijom, kod proizvodnje jagode zabeleženo 14,5 % povećanje prinosa.
U svetu se sve više u zaštićenom prostoru gaje atipične kulture, izbegava se gajenje paradajza, salate, rukole i spanaća. Tako se u Španiji gaji smokva koja se ubira u rano proleće kada je cena na tržištu 5 eura po kilogramu. Tendencija je ka usko specijalizovanoj proizvodnji. U Holandiji se vrše istraživanja na polju energetski efikasne integrisane proizvodnje – hortikultura i akvakultura (recirculating acquaculture system –RAS). Hidroponski gajena salata postavljena na bazen sa tilapijom (slatkovodna riba) gde se koristi geotermalna voda koja pogoduje i gajenju tilapije i gajenju salate. Pri tom salata ima koristi i od CO2 koji proizvodi sama tilapija. Ono što je najviše asociralo na Isaka Asimova i njegove knjige je svakako primena robota u objektima zaštićenog prostora. Koriste se za različite operacije Koriste se različite operacije - presađivanje, zaštitu biljaka, ubiranje plodova. Slobodno se može reći da im je osnovna prednost što mogu raditi 24/7/365, ne traže naknadu za rad i ne mogu se žaliti na uslove rada.

VERTIKALNE I URBANE „FARME''
Za urbane farme (vertikalne farme – hibridne staklenike) ne postoje granice. Podižu se u blizini restorana za gajenje posebnih, aromatičnih začinskih biljaka, sve može da se gaji, svuda. Nema ograničenja, potpuno inženjerski – hiruški precizan pristup gajenju biljaka. Ovakav koncept proizvodnje, osim što obezbeđuje veću produktivnost, ima niže troškove transporta, bolju energetsku efikasnost i viši stepen samoodrživosti, može u potpunosti da podrži koncept organske proizvodnje.
Vertikalne farme mogu da se postave u napuštenim rudnicima uglja, tunelima ili u novoizgrađenim objektima koristeći nove tehnike bušenja podloge vertikalno naniže. Hidroponska postrojenja (koreni biljaka hranjeni hranom bogatom vodom) ili aeroponika (rastuće biljke u vazduhu). Upotreba led jedinica koje omogućavaju fotosintezu u odsustvu sunčeve svetlosti, podzemne vode se mogu direktno koristiti.
Jedna od najvećih vertikalnih farmi Green Spirit Farms (GSF) je osnovana 2014. godine i nalazi se u gradu New Buffalo u Americi. Nalazi se u adaptiranoj bivšoj fabrici plastične ambalaže.
Vertikalne farme su za sada samo ispomoć za velike gradove. Iako sa sobom nosi brojne povoljnosti, koncept vertikalnih farmi nikada ne može da u potpunosti zameni masovnost proizvodnje na velikim obradivim površinama.
PROBE NA ANTARTIKU I SVEMIRSKOM BRODU – BAJKA KOJA SE PRETVARA U REALNOST
Jedna od „bajki“ koja polako prelazi u realnost, je proizvodnja u najsurovijim uslovima na Zemlji i pokušaj proizvodnje izvan orbite Zemlje.
Na Antartiku je postavljen kontejner u kome su stvoreni uslovi za gajenje povrća na hidroponici. Za 9,5 meseci proizvedeno je 268 kilograma povrća na 12,5 m sa 3,5 h rada oko „bašte“ dnevno.
Na svemirskom brodu je izvedena proba gajenja lisnatog povrća na hidroponici u specijalnim kontejnerima zbog gravitacije uz led osvetljenje.
Naučnici su napravili softver za „instruisanje“ rasta i razvića paradajza u svemiru. Softver „govori“ biljci šta kada treba da radi? Da li su ljudi sledeći ?

Vesna Gajić

Izvor: Agrobiznis magazin 

 

Dragiša Filipović iz Paraćina 19 godina ima poljoprivredno gazdinstvo. Sve je počelo kada je Živka Filipović, Dragišina majka izgubila posao 2000. godine. Prvo
je počela da pravi sitne kolače, a kasnije da pravi džemove, slatko, sokove od voća, a potom i izvanredan domaći ajvar. Kako nam kaže Dragiša ovo je porodični posao, međutim kada je sezona unajme i po dvadesetak radnika.
U svojoj paleti proizvoda imaju oko 70 artikala, sirupe, matične sokove, paradajz u flaše, slani i slatki program. Papriku gaje na 70 ari, i najbolje se za ajvar
pokazala kurtovska kapija, paprika je srcolikog oblika, i najviše se gaji u Bitolju, tako je najviše ima. Ima je i u Leskovcu, ali po rečima našeg sagovornika, leskovčani su većinom prešli na gajenje paradajza.
Kurtovska kapija ima dosta suve materije,sto je čini odličnom ajvarkom.Prinos je odličan uz dobro đubrenje i zalivanje. Na jednom struku obično raste od 4 do
5 krupnih paprika,a prinosi po struku uz optimalan uzgoj znaju biti čak do 1,5 kg. Mada u proseku uz dobar uzgoj može da doprinese oko 450 kg po aru.U pitanju je najrodnija sorta starijeg tipa paprike na ovim prostorima.
Osim paprike Filipovići gaje i paradajz volovsko srce. Paradajz volovsko srce nenadmašan po ukusu, krupan, rozikast i nešto skuplji od običnog, proizvodi se
manje, jer je osetljiv na transport i lagerovanje. Inače,ko ga jednom proba, druge sorte ovog povrća više ne smatra tako ukusnim. Domaćice znaju da je sok od njega najlepši. Uprkos tome, na pijacama Srbije teško ga je naći. Pre jedanaest godina Dragiša, u nameri da napravi što ozbiljniju poslovnu priču,
osnovao je Kuću zdrave hrane - Filipović, koja se bavi preradom poljoprivrednih proizvoda, pre svega voća i povrća. Trenutno, svoje proizvode najviše prodaju
u Beogradu i Novom Sadu, a preko 800 porodica snabdeva sistemom dostave na kućnu adresu.
Posla ima preko cele godine, što na polju, što u proizvodnji. Dragiša je prvi put na sajmu turizma, ali po njegovim rečima, kotizacija je skupa, pa treba sve ukalkulisati. Dragiša se malo više raspitivao kako je u drugim zemljama kada su u pitanju proizvođači kao što je on i istakao da je u Mađarskoj proizvođaču dozvoljeno da proizvede preko 5.000 jedinica, porez se plaća 3 odsto, svoje proizvode prodaju u poluprečniki od 40 km. Mada kako ističe Dragiša ipak, on ne
bi imao kupce u poluprečniku od 40 km.
Ali ipak ideja je odlična, i treba neke stvari uzeti i primeniti kod nas. Potrebna mu je pomoć da izgradi objekat, da bi mogao da proširi proizvodnju, kako
bi iz forme poljoprivrednog gazdinstva prešao u preduzetnike, tako da će i država imati koristi.

 

Izvor: Agrobiznis magazin 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Јул 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
    1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30 31