Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede je u saradnji sa Institutom Biosens izradilo softversku multifunkcionalnu platformu za praćenje organske proizvodnje. Ova platforma omogućava praćenje i daje detaljne informacije o organskoj proizvodnji u Republici Srbiji, proizvođačima, proizvodima i biće osnov za efikasniju kontrolu proizvodnje, što je posebno bitno za povećanje poverenja potrošača kada kupuju organske proizvode.

Izvor:Agrobiznis magazin

 

Uz digitron, vaga je izgleda neophodna sprava koju bi svaki kupac trebalo da ponese sa sobom u radnju. Jer, ono što piše na ambalaži, ne mora da bude tačno, pa se može desiti da ne uspe recept za kiflice u koji ide kilogram brašna.
U pakovanjima koja smo merili slučajnim uzorkom, u šest kesa različitih proizvođača, samo dva su imala onu težinu koja je ispisana na pakovanju. Ostalima je nedostajalo i do 30 grama, odnosno sa ambalažom su imali i oko 970 grama. Pošto je prosečna težina papirne kese oko šest grama, ispada da u pojedinim pakovanjima ima i do 40 grama ove namirnice manje, nego što piše na pakovanju.

Baš ovakve pritužbe stigle su od naših čitalaca, koji su sumnju da su pakovanja brašna zlonamerno kalirala, prijavili udruženjima za zaštitu potrošača.

- Primetila sam jednom da nema u svakoj kesi ista količina brašna, odnosno da neke deluju "lakše". Nije me mrzelo da izmerim i tada sam otkrila da se količina razlikuje u svakoj od tri kese koje sam kupila - priča čitateljka Željka M. - Od tada redovno merim brašno kada dođem iz radnje. Nije mi jasno kako je moguće da težina varira od 950 do 1.010 grama. Retko se, doduše, dešava da bude više od kilograma.Među šest kesa brašna čiju težinu smo proveravali, samo u pakovanju "Kikindskog mlina" i "Danubiusa" bio je kilogram ove namirnice, odnosno nekoliko grama više, dok je u "Fidelinkinom" i "Montelinom" bilo po 987 grama, a u pakovanju fabrike "Sentela" 986 grama. Najlakša je bila kesa "Starog mlinara" u kojoj je bilo 973 grama brašna.

Proizvođači tvrde da je normalno i dozvoljeno da brašno "kalira", od trenutka pakovanja dok ne stignu na police u trgovinskim lancima ili do kuhinje.

- Dozvoljeno je odstupanje od jedan odsto koje nije neophodno deklarisati na ambalaži. Jedan odsto brašno kalira od momenta pakovanja do iznošenja u rafove, pogotovo u toplijem periodu godine - objašnjava Dejan Pilja, menadžer za upravljanje projektima u fabrici "Batagon", koja proizvodi brend "Fidelinka". - Kesica za brašno je teška oko šest grama, ali njena težina zavisi od debljine papira. Redovno baždarimo naše vage za merenje brašna pri punjenju i strogo vodimo o tome računa, a uveli smo i posebne dodatne kontrole da neto količina pri punjenju prelazi 1.000 grama, kako bismo izbegli mogućnost da neto pri merenju iz rafa bude manja od 1.000 grama.Prema rečima Petra Bogosavljevića, predsednika Pokreta za zaštitu potrošača, da bi se ispitalo da li je u pitanju dozvoljeno odstupanje od težine ili sitno potkradanje, trebalo bi prijaviti tržišnoj inspekciji na proveru.

- Poznato je da kod takvih praškastih proizvoda ne može da bude uvek tačna težina, a bitan je i uređaj na kom se meri, pa se pravilnikom toleriše odstupanje - objašnjava Bogosavljević. - Određena količina može da odstupa, ali utvrđivanje da li je u pitanju potkradanje radi se na količinama od najmanje 10 pakovanja, pa se uzima prosek odstupanja koji bi onda morao da bude u skladu sa propisanim merama. Ne treba potcenjivati mogućnost da je kupac oštećen i na najmanjim merama, jer to je na većim količinama dobra zarada za prodavca, a šteta za kupca. Ranije se na taj način dokazivala loša namera proizvođača hleba, gde je utvrđeno da je na vekni od pola kilograma zakidano i do 10 odsto. Ovakve slučajeve treba prijaviti nadležnim ustanovama, koje izlaze samo po prijavi.

PROBLEM U MAGACINU

PAKUJE se količina od 1.000 grama kako je i setovano na našoj automatskoj pakerici - objašnjava Nemanja Rašković, iz "Agromontere" koja pakuje brašno "Stari mlinar". - Naši kupci vrše kvalitativni i kvantitativni prijem robe, tako da bi bilo kakvo odstupanje sa naše strane bilo sankcionisano povratom na samom prijemu. Težina palete je 800 kilograma neto, tako da bi se na prijemu osetio manjak od 21 kilogram, da je u svih 800 vreća nedostajalo po 27 grama. Problemi nastaju kod manipulacije unutar magacina kupca i na samim policama, na šta mi kao proizvođač ne možemo da utičemo. U pitanju je veoma sitna praškasta roba, koja je osetljiva na svaki dodir, pa prilikom pritiska uvek izleti određena količina.

RAČUNA SE I AMBALAŽA
KUPCI su se i ranije žalili da im se zakida na težini robe i to naročito tako što se u težinu proizvoda zaračunava i pakovanje. Udruženje "Zaštita potrošača" je proverom u 68 prodavnica utvrdilo da se kroz težinu plastične i kartonske ambalaže kupci zakidaju od sedam do 30 odsto proizvoda, pa im prizvod ispadne skuplji za nekoliko desetina dinara.

Izvor:https://www.novosti.rs/vesti/ekonomija/958949/brasno-kalira-mlina-rafa-proizvodjaci-zakidaju-tezini-sest-pakovanja-razlicitih-fabrika-samo-dva-imala-kilogram

Procena je da će ove godine ukupna proizvodnja voća u Srbiji iznositi oko milion i trista hiljada tona, a od te količine oko pola miliona tona je proizvodnja jabuke. 
Kako kažu upućeni ovo je dobra godina za sve voćne vrste i kada je reč o jabuci, pamtiće se po dobrim prinosima, ali i otkupnim cenama.Po rečima Miladina Blanuše, voćara iz Bačke Palanke, koji ima savremeni zasad jabuke na dva i po hektara, pod sortama Zlatni Delišes i Greni Smit, godina je bila dobra za proizvođače i kada je reč o rodu, ali i cenama. Posebno je kako ističe bilo važno pravovremeno primeniti sve pomotehničke mere u zasadima, kako bi se ostvario i zadovoljavajući ekonomski rezultat.

"Ovo je odlična godina, rodilo je, cenovno smo jabuke prodali po dobrim cenama i moglo je da se zaradi. Ova godina je bila ekstra za rad, koje imao zdravu jabuku prvu klasu, taj je sigurno zadovoljan i sigurno je u plusu", rekao je Blanuša.

Za profesora dr Nenada Magazina, sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, ova agronomska godina pamtiće se u voćarstvu kao godina dobrih prinosa, solidnog kvaliteta i dobrih cena kod gotovo svih voćnih vrsta.

"Ako posmatramo za Vojvodinu, najznačajniju voćnu vrstu, a to je jabuka, jedna vrlo vrlo dobra godina, što se tiče cena, prinosi su ponegde možda na srednjem nekom nivou ili malo podbacili zbog mrazeva, ali je cena to definitivno izvukla. Cena se ove godine kretala i do 80 evro centi za neke partije pojedinih sorti kao što je Gala i druge, upakovan proizvod u maloprodajnu ambalažu i to su cene koje su i do dva puta više nego prosečne cene unazad godinama. Možemo reći unazad 15 godina, što se tiče cena, ovo je najbolja godina", rekao je Magazin.

Naš sagovornik podseća na to da je u godini na izmaku počeo i izvoz jabuke u Indiju što smatra značajnim, jer je u voćarstvu bitna divezifikacija ne samo u proizvodnji voća već i u izvozu, čime se postiže sigurnost poslovanja domaćih proizvođača voća na različitim tržištima.

Izvor:http://rtv.rs/sr_lat/vojvodina/novi-sad/dobra-godina-za-vocarstvo_1190636.html

Zoran Varađanin (56) iz Bajmoka je po struci elektroinstalater, ali već više od dve decenije se bavi voćarstvom i proizvodnjom kvalitetnih domaćih prirodnih rakija.

Čini se da je taj gen povukao na dedu koji je nekada imao pecaru. Voćarstvo i spravljanje rakije su mu postali više od hobija, pa je do sada osvajao brojna priznanja i postao vitez rakije.

- Želja mi je bila da imam svoj voćnjak pa kada sam napunio 18 godina otac mi je kupio zasad površine pola katastarskog jutra. Počeo sam iz hobija, ali ljubav prema voćarstvu nije jenjavala pa se sada voćnjak prostire na dva i po hektara. Negujem preko 3.500 stabala breskve, šljive, višnje i kajsije, pa voće koje se ne proda, ide u rakiju - kaže Varađanin, koji u svojoj pecari u sezoni spravlja desetak vrsta domaće kapljice, za šta pored sirovina iz sopstvenog voćnjaka dokupuje voće.

Rakija se peče u dva bakarna kazana, a Zoran je brend iz domaće radinosti nazvao Varađanka, po svom prezimenu. Kaže da je za spravljanje kvalitetne rakije važno da voće bude dobrog kvaliteta i zrelo, ali ne i prezrelo.

- Voćnjak se nalazi u ataru Gornjeg Tavankuta, gde je teren peskovit i gde se ljudi uglavnom bave voćarstvom i pečenjem rakije, pa sam najviše od njih naučio, a tome dodao i stečeno iskustvo. Volim i da eksperimentišem, pa sam isprobao i pečenje rakije od bundeva i dinja, ili da ih obogatim ukusom cveta zove i mente - ispričao je Varađanin.

Ukazuje da su poslednjih godina rakije malih proizvođača mnogo bolje nego ranije, a i mušterije na našem tržištu su probirljivije. Kaže da je sada u vreme pandemije, na severu Bačke najtraženija jabukovača, jer se litar prodaje za 400 dinara, zatim šljivovica za 500 dinara, dok se skuplje - kajsijevača, viljamovka, dunjevača i druge mirisne voćne rakije, slabije prodaju pošto izostaju masovnija slavlja.Kvalitet rakije Varađanke proizvođač iz Bajmoka proverava učešćem na brojnim takmičenjima i festivalima u našoj zemlji i inostranstvu. Na Nikoljdanskom festivalu rakije u Senti 2016. godine njegova kruškovača bila je najbolje ocenjena. Naredne godine kruškovača Varađanka je bila najbolja na takmičenju u Žitištu. Pobednički pehar osvojila je šljivovica na Danima vesele mašine na Burduševom brdu u Kljajićevu u konkurenciji 78 uzoraka. Potvrdila se i komovica na takmičenju u Ljutovu, a ove godine komovica je bila je najbolja na festivalima u Pančevu i Senti. Priznanja je osvajao i u Mađarskoj i Slovačkoj.

- Posebno mi je draga nagrada gradonačelnika mađarskog grada Đule na čuvenom festivalu rakije, kao i nagrada u Segedinu za šljivovicu, po izboru posetilaca. U Senti sam 2018. godine proglašen za viteza rakije Prvog reda vitezova rakije Srbije, pa se od tada preko tog udruženja bavim i ocenjivanjem rakije, što je prilika da se još više usavršim u proizvodnji - ukazuje Varađanin.On dodaje da je sa hobijem već "malo više zaglibio", jer su vremena za proizvođače sve teža, ali ne može se sve staviti u računicu. Velika su ulaganja u voćnjaku, radnu snagu je jako teško obezbediti, ali uključili su se i zetovi, pa Nemanja podiže zasad vinove loze, a Emil zasad kajsija.

- Ove sezone kajsija uopšte nismo imali, a višnje su slabije rodile. Voće nije imalo baš neki kvalitet za proizvodnju rakije, pa se ovogodišnja produkcija sa izuzetkom lozovače, neće pamtiti po lepim aromama voćnih rakija - ukazuje Zoran Varađanin.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/3110916/sve-bolje-rakije-malih-proizvodjaca-ove-godine-favorit-lozovaca

Uz suzbijanje korone, prioritetan zadatak je i obezbeđivanje sigurnog snabdevanja prehrambenim proizvodima. Međutim, pokazalo se da je stabilnost prehrambenog sektora dugoročan izazov.

Kovid kriza se nije pretvorila u krizu hrane. Međutim, oni koji snabdevaju restorane i hotele, a među kojima je najviše malih proizvođača, teško su pogođeni, piše RTS.

"Pričamo pre svega o proizvođačima hrane gde 90 odsto svojih proizvoda plasiraju na Horeka tržištima. Na primer, pojavio se višak goveđeg mesa na tržištu što je veliki problem za farmere i za proizvođače mesa. Sada se da kažem pravi neka strategija, odnosno gledaju se izlazi gde to meso može da se proda", kaže Miloš Pejčinović iz Asocijacije za promociju hrane.Jedno britansko istraživanje ukazuje da kupci sada najviše cene čistoću i sigurnost kupovine. Beskontaktno plaćanje i dostava postaju značajniji od tradicionalne kupovine.

Više nego ranije kupci danas vode računa o cenama proizvoda, a sve više se vraćaju i pripremi hrane kod kuće.

"U Velikoj Britaniji većina potrošača, čak njih 94 odsto, očekuje da će kovid 19 uticati na njihovo ponašanje još dva meseca nakon završetka epidemije, četvrtina procenjuje da će postkovid sindrom da ih drži još osam meseci, a 21 odsto veruje da će se po novousvojenim pravilima ponašati duže od 12 meseci", kaže Čarls Benks, stručnjak za hranu iz Velike Britanije.

Slično razmišljaju i naši potrošači.

"To postaje jedna nova realnost za celokupnu prehrambenu industriju koja sada treba da se na neki način prilagodi novom načinu, ne samo isporuke nego i koncipiranja hrane za tako nešto", kaže prof. Branislav Nedović sa Poljoprivrednog fakulteta.Srbiji je iz evropskog poljoprivrednog fonda na raspolaganju 175 miliona evra, a Evropska unija obezbedila je i dodatan novac za ublažavanje posledica kovida.

"Kao neko ko dolazi iz Poljske, veoma dobro znam koliko je važna podrška u pretpristupnom periodu, pomoć u prilagođavanju evropskim standardima, razvoju poljoprivrednih kompanija i sektora hrane. Snažno vas podstiče da koristite fondove koje je Evropska unija dodatno obezbedila za ublažavnja posledica kovida", kaže Januš Vojćehovski, evropski komesar za poljoprivredu.

Sa preko tri milijarde evra, hrana je prošle godine činila 18,5 odsto našeg izvoza.

Uz dodatna ulaganja u visokotehnološku i održivu proizvodnju, organsku i hranu za potrošače sa specifičnim potrebama, taj rezultat bi mogao biti i bolji.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/korona-promenila-nas-odnos-prema-hrani-ljudi-vise-vode-racuna-o-cenama-jedna-stvar/0rdq72q

Jedno od omiljenih alkoholnih pića mnogih - pivo, često je tema rasprava o kvalitetu robe u našoj zemlji. Dok jedni jednostavno uživaju u osveženju u čaši bez mnogo zamerki, drugi nalaze čitav niz manjkavosti: nezadovoljavajući ukus, visok procenat surogata, glavobolju "jutro posle"... Kakvog je zaista kvaliteta pivo koje konzumiramo u Srbiji?Prema rečima predsednika Nacionalne organizacije potrošača Srbije, Gorana Papovića, najviše žalbi građana i dalje se odnosi na cenu ove robe. Ipak, upitan je i sastav, čemu doprinosi postojeća regulativa.“Pravilnik o čistoći piva nije dobro uređen, morate da budete naučnik da biste ga rastumačili, a sam Zakon o pivu je prilično kratak i škrt. Da bi se stanje popravilo, potrebno je poraditi na pomenutom pravilniku tako da on bude svima jasan, ali i na redovnoj kontroli robe”, kaže Papović za B92.net.

On ističe da finansijskih sredstava za ozbiljne analize kvaliteta piva i nema, te da bi eventualno u budućnosti Institut za kvalitet vina i piva mogao da sprovede tako nešto.

“Do tada će postojati sumnja u vrste i količine surogata i aroma koje se dodaju pivu – od kukuruza, preko raznih trava do aroma čokolade, banane, svačeg tu ima… Tražili smo da maksimalni procenat surogata bude 20 odsto, a pojedina istraživanja prethodnih godina pokazala su da je njihovo prisustvo u nekim slučajevima bilo 50, pa i više od 50 odsto. Ranije “drug nikad nije smeo da omane”, danas se dešava da potrošači ne znaju ni ko je vlasnik pivare, da li različito etiketirane flaše zaista nose u sebi i različita piva ili se radi o istom proizvodu, samo drukčije upakovanom. Tu je i pitanje hmelja koji je jedan od glavnih aroma piva, a čije plantaže mi praktično nemamo”, poručuje on.

Naš sagovornik zaključuje da je tržište nedovoljno edukovano, te da za njega posebnu nepoznanicu predstavlja zanatska proizvodnja piva – takozvane kraft pivare.

“Ova piva postala su popularna u poslednje vreme, ali postavlja se pitanje da li je dobar kvalitet zaista ono što doprinosi njihovoj popularizaciji ili je sve samo dobar marketing”, pita se Papović.Sa druge strane, predsednik Udruženja malih nezavisnih pivara Srbije, Dejan Smiljanić, napominje da je trenutno, prema njegovom sudu, kvalitet piva dosta bolji nego ranije.

“Proizvodnja piva je sa higijenske, zdravstvene strane uvek bila ispravna i bezbedna, ali sada je došlo do povećanja kvaliteta njegovog ukusa. To se odnosi na sve tri grane proizvodnje: na onu industrijsku koja stvara velike količine piva standardizovanog ukusa, potom na srednje pivare u okviru kojih spadaju naše privatizovane pivare koje su donekle sačuvale staru tehnologiju i praksu korišćenja neprerađenih sirovina, ali se suočavaju sa brojnim ekonomskim problemima i na posletku na zanatska piva koja donose naročitu punoću ukusa”, ističe Smiljanić za naš portal.Na pitanje kako prepoznati kvalitetno pivo, naš sagovornik kaže da je dobro piće ono koje nam “ne pravi probleme posle” u smislu glavobolja i drugih neželjenih zdravstvenih stranja.

“Normative teraju sve proizvođače da prave dobre stvari, ali ja sam uvek za zanatsko pivo koje, zapravo, nije ništa novo, tako se ranije proces proizvodnje i odvijao. Mladi jesu uvek otvoreniji za kraft piva, ali česti su upravo komentari starije populacije koja na njih reaguje komentarom ‘Pa to je ono pivo koje smo nekada pili’”, objašnjava on.

U poređenju sa svetskim trendovima, Smiljanić kaže da se manje-više svi modeli proizvodnje primenjuju i kod nas.

“Reakcije koje smo dobijali od stranih gostiju pokazale su nam da je to - to, da naš kvalitet ne zaostaje za onim u razvijenijim zemljama. Važno je napomenuti sledeće: da bi pivo bilo kvalitetnije moramo ga više piti, to jest, što se više piva troši to je ono koje stiže pred potrošače svežije, samim tim kvalitetnije”, zaključuje naš sagovornik.

Uzroci potencijalnih propusta u proizvodnji, distribuciji i skladištenju piva, dodaje Smiljanić, leže u činjenici da je ovo lako kvarljiva roba, te da velike industrije u tom smislu imaju prednost, jer svom proizvodu produžuju vek trajanja.

“Međutim, mali proizvođači moraju da vode računa gde skladište robu, na kojoj temperaturi. Zato se i fokusiraju na prodaju u ugostiteljskim objektima i na festivalima. Ni u regionu nije znatno bolja situacija kad je maloprodaja u pitanju, neznatno se zanatsko pivo više prodaje u tim trgovinskim lancima, a i tada se obično radi o onom pivu koje je očišćeno od sastojaka koji mu skraćuju vek. U okolnim zemljama kraft pivo se češće prodaje u specijalizovanim radnjama, koje su kod nas, nažalost, slabo zastupljenje”, pojašnjava on.U Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacije napominju da kontrola kvaliteta piva nije obuhvaćena nadležnostima Sektora tržišne inspekcije, već je to u nadležnosti Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

“Sektor tržišne inspekcije vrši redovni inspekcijski nadzor u skladu sa godišnjim planom inspekcijskog nadzora koji je sačinjen na osnovu stanja u oblasti nadzora i procene rizika. Godišnjim planom, koji je javno objavljen na internet stranici Ministarstva, obuhvaćene su inspekcijske kontrole nad prometom robe sa različitih aspekata, da pomenemo samo neke, posedovanja propisanih isprava o nabavci, evidentiranja prometa, zaštite prava intelektualne svojine, zaštite potrošača i sl. Takođe, inspekcija pokreće postupke vanrednih inspekcijskih nadzora na osnovu prijava, predstavki i inicijativa građana i privrede. S tim u vezi ističemo da Tržišna inspekcija vrši inspekcijski nadzor nad prometom robe u trgovini, ali ne kontroliše ugostiteljstvo”, rekli su za B92.net iz ove institucije.Promet piva, kako su naveli, sa aspekta sprečavanja sive ekonomije (neregistrovani rad, trgovina robom bez isprava o nabavci, neizdavanje računa za prodatu robu), po analizi Tržišne inspekcije ne nosi visok rizik, to jest ova inspekcija ne poseduje saznanja o neregularnostima u prometu piva, niti je primala prijave od privrednih subjekata i fizičkih lica da se na tržištu Republike Srbije obavlja nelegalan promet piva.

“Kod zaštite prava intelektualne svojine (“prodaja falsifikovanog piva”), odstupanja na snagu Zakona o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine, nosioci prava nisu podnosili zahteve za zaštitu prava intelektualne svojine za bilo koji brend piva. Napominjemo da u toku ove godine, u postupku redovnih i vanrednih inspekcijskih nadzora nad neregistrovanim subjektima koje vrši Sektor tržišne inspekcije, pivo nije zatečeno, pa samim tim ni oduzimano”, istakli su.

Uz to, iz ovog ministarstva stigla je i preporuka potrošačima da kupuju robu, pa i pivo, od registrovanog trgovca koji će za svaku kupovinu da im izda račun.

“Trgovac koji je upisan u registar (preduzetnik, pravno lice) obavezan je da postupa u skladu sa zakonom i dobrim poslovnim običajima, kao i pravilima te određene struke”, podsetili su.

Sa druge strane, iz Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede navode da se aktivnost poljoprivredne inspekcije odvija prema višegodišnjem planu službenih kontrola, koji se pravi na osnovu procene prioriteta i značaja određenih aktivnosti, monitoringa, rezultata prethodnih kontrola i generalno sprovedene analize rizika. Kada su u pitanju kontrole kod proizvođača i prometnika piva, poljoprivredna inspekcija prosečno izvrši oko 50-60 kontrola kod proizvođača i oko 500-600 kontrola kod prometnika piva.

“Svi proizvođači piva uglavnom ispunjavaju uslove proizvodnje, sa manjim korekcijama kod mini-pivara. Kod prometnika piva, inspekcija isključivo konstatuje protekli rok upotrebe označen na proizvođačkim deklaracijama. Takve proizvode inspekcija stavlja van prometa i prometnike sankcioniše kaznenim merama”, kažu iz ove institucije.

Oni dodaju da je bilo sporadičnih slučajeva kada su se građani žalili na prometnike piva, uglavnom zbog pomenutog proteklog roka označenog na proizvođačkoj deklaraciji.

“Opšta ocena, gledana iz ugla poljoprivredne inspekcije, a na osnovu rezultata obavnjenih kontrola na godišnjem nivou, jeste da se na tržištu Republike Srbije konzumira ispravno pivo, kada je u pitanju njegov kvalitet”, zaključuju u ovom ministarstvu.
“Kako je osnovni motiv za krijumčarenje neke robe zarada i to na razlici u ceni određene robe na različitim tržištima, a imajući u vidu da se carinski službenici nisu u praksi susretali sa zaplenama piva, nameće se zaključak da ono nije interesantno krijumčarima, kao na primer skupa žestoka pića, poput viskija, konjaka ili brendiranih nacionalnih rakija, koje naši carinici relativno često otkrivaju na graničnim prelazima”, tvrde za naš portal iz Uprave carina.

Oni podsećaju da se u putničkom prometu u Republiku Srbiju može slobodno uneti 1 litar žestokog alkoholnog pica, ili 1 litar penušavih i likerskih vina, ili odgovarajuća kombinacija navedenih pića i 1 litar ostalih vina, odnosno alkohola (pa i piva), u količinama za ličnu upotrebu tokom datog putovanja. Kako se propisi razlikuju od zemlje do zemlje, u Upravi carina uvek savetuju da se naši građani pre putovanja informišu o nanjvažnijim pravilima koja se poštuju prilikom ulaska ili izlaska iz tih zemalja.Predsednik Udruženja malih nezavisnih pivara Srbije, Dejan Smiljanić, upozorava da se male pivare nalaze u dramatičnoj situaciji.

“Kraft pivo se razvijalo poslednjih nekoliko godina i otprilike 2017, 2018. godine ‘eksplodiralo’. Međutim, aktuelna pandemija koronavirusa je u velikoj meri pogoršala situaciju. Naše tržište je limitirano na ugostiteljske objekte i festivale koji su sada, kako već znamo, u krizi, a zbog ekonomskih i tehničkih aspekata skladištenja, za nas je nemoguće da robu prodajemo po velikim prodavnicama. Mnogi pivari su obustavili proizvodnju, a veliki procenat njih drastično manje proizvodi. Pokušavamo da sve proizvođače – male, srednje i velike okupimo unutar jedne krovne organizacije i voleo bih da u tome uspemo, jer bismo tako mogli da zauzmemo jedinstven stav po tom pitanju. Nadam se da će i nadležni imati razumevanja za zanatsku industriju piva kao onu koja nudi atraktivne, luksuznije proizvode i samim tim upotpunjuje turističku ponudu zemlje”, poručuje Smiljanić.

Izvor:https://www.b92.net/biz/fokus/analiza.php?yyyy=2020&mm=11&nav_id=1763734

Berba maline predstavlja krunu proizvodnje, ali i prektenicu. Posle ovog posla odmah treba pristupiti i drugim radovima u zasadu. Kako je za naš časopis rekao Ratko Dragićević, ove godine ko je ulagao u prozvodnju, ne samo novčano, već i svoj rad imao je šta i da nabere.
„Malina traži pre svega rad. Ja sam ovde nekoliko puta kosio i kopao, tri puta frezirao, i nabrao preko tri tone na 18 ari proizvodnog zasada maline, sorte Vilamet. Zadovoljan sam i rodom i cenom”. Na dan kada smo posetili ovog vrednog domaćina cena je bila 210 dinara. Otkupljivači kažu da je kvalitet dobar, a mi smo se u to uverili tokom naše posete Ivanjici i okolini. Naši domaćini bili su iz firme AGRO MILOVANOVIĆ, koja se otkupom bavi od 2006. godine. Od tada do danas, izrasli su u ozbiljnu firmu sa hladnjačom kapaciteta 350 tona. Bave se otkupom maline i kupine.
„Dnevno kupimo 25 tona malina, a upakujemo oko 16 tona. Možemo dnevno da zamrznemo 50 tona, jer smo investirali i u četvrti tunel. Kvalitet je izuzetno dobar, što se tiče ove godine, ali je rod nešto manji“ kaže za naš časopis Aleksandar.
Milovanović nije imao podsticaje od države, već je sve investirao sa porodicom. Njegov otac bavi se sekundarnim sirovinama, dok on sa sestrom radi u hladnjaci na otkupu. Kaže da može da se zaradi, da se radi dosta, ali je posao rentabilan i imaju dobro saradnju sa proizvođačima kojih ima trenutno oko 250.
Među njima je i Slobodan Dragićević, mladi proizvođač koji se pored proizvodnje maline, bavi proizvodnjom kupine, kao i ovčarstvom i svinjarstvom. Trenutno
ima 50 ovaca i 15 svinja sa tendencijom rasta. Kupio je i novi traktor uz subvenciju države.
„Zasadio sam i jabuke, nekoliko sorti na kosom terenu da bih video može li ovo podneblje i kosi teren da bude podobno za gustu sadnju jabuka. Zasad se nalazi u trećoj vegetaciji i već na nekim stablima imamo rod, dok smo se za neke odlučili da sačekamo narednu godinu, kako bi se što bolje učvrstila stabla“ priča ovaj mladi poljoprivrednik. Dragićević planira postavljanje špalira sa žicom i stubovima, jer je svestan da će jabuka biti u opasnosti na ovako kosom terenu, kada bude opterećena rodom. Sadnja je zato i bila prilagođena ovakvom nagibu terena.
Inače, naš mladi domaćin upravo završava berbu malina, a počeo je i berbu kupina. Uporedo sa ovim poslovima radi na održavanju mladog zasada malina, koji je postavljen sa sistemom za zalivanje kap po kap.Vode imamo dovoljno, uglavnom radimo svi iz kuće, a po potrebi angažujemo i dodatnu radnu snagu“.
Nedavno je Ivanjcu zahvatilo nevreme i ovde su još vidljive posledice:
„Odronio se put u našem selu, moraćemo to da poparvimo sami. Ne možemo čekati, jer je toliko štete da mislim i uz najbolju volju i želju države nećemo stići na red, skoro tako da planiram da sa komšijama organizujem nasipanje i saniranje puta“.
Brojni zasadi bili su poplavljeni, prolazeći kroz Ivanjicu jasno smo mogli uočiti kuda je sve voda prolazila i koliko štete je nanela proizvođačima. Naravno, takav je posao u fabrici pod otvorenim nebom, gde nije sve u našoj moći, ali je kažu moglo biti i više učinjeno da se predupredi ovakva situacija. Naravno, ima tu i ćudi naših političara tako da jedni grade, drugi ruse, a ni jedni ni drugi ne mare za to generalni je utisak kako nas kao gostiju tako i naših vrednih domaćina.

Izvor: Agrobiznus magazin 

Berba kupina u Pomoravskom okrugu, na oko 600 hektara je u punom jeku, rodila je dobro, puna je šećera i suve materije, kvalitetna je, ali proizvođači smatraju da je otkupna cena suviše niska.

Radiša Petrović iz Sekuriča, opština Rekovac, koji plantažu kupina ima kraj starog puta Jagodina - Kragujevac, izjavio je danas Tanjugu, da je otkupna cena 50 i 60 dinara za kilogram i "sa ovakvom cenom, zbog velikih i skupih ulaganja, cene berača, proizvođačima neće ostati ništa od zarade".

U Levču i opštini Rekovac, izrazito voćarsko vinogradarskom kraju, kupinom je zasađeno oko 400 hektara, a zbog niske cene prošlih godina, mnogi su plantaze kupina iskrčili, ističu kupinari. Oni dodaju da je bilo godina kada kupinu nisu ni brali jer bi otišli u još veće gubitke.

Mnogi da bi izbegli gubitke, beru sami, ali je problem što je ovaj kraj sa izrazito staračkim domaćinstvima, sela su pusta, i nema ljudi za rad, nekima pomažu rođaci koji dolaze iz drugih gradova, pričaju oni.

Kupinari potsećaju da su potrebne tri godine da se zasad kupina podigne, da se održava, đubri mineralnim đubrivima, hemijski tretira, što je skupo i da je cena ispod 100 dinara za kupinu niska.

U ovom kraju dominira sorta "čačanska bestrna" koja je posebno dobro rodila ali je dosta zasađena i "ton fri", "tripl kraun" i "loh nes".

Prinosi se kreću od 12 do 14 tona ali ima površina na kojima se prinos procenjuje i na 20 tona po hektaru.

Kupinari ocenjuju da niske temperature i sveže noći pogoduju kupinama a da dnevne ne bi valjalo da preleze 27 stepeni.

Izvor:https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2020&mm=08&dd=12&nav_id=1718209

Nakon višegodišnjeg nezadovoljstva, malinari su konačno dočekali svojih pet minuta, jer ono zbog čega su godinama protestvovali, konačno se ostvarilo.Hladnjačari za malinu plaćaju od 210 do 270 dinara po kilogramu, u zavisnosti od sorte i kvaliteta, a proizvođači mikera bolje su prošli od onih čiji su zasadi pod vilametom.

Akontna cena maline, sorta vilamet je od 215 do 240 dinara, fertodi se plaća od 220 do 235, miker od 225 do 250, a organska malina od 250- 270 dinara."Sve što sam rekao to se i ostvarilo. Cena maline od 220 dinara ove godine iznenadila je neke malinare, ali ja sam to očekivao. Za vilamet se plaća 220 dinara, za miker od 235 do 240. Prinosi su okvirno oko 150 kilograma po aru", kaže malinar Vlada Stanković za RINU.

Ova sezona bila je naporna i neizvesna, kada su u pitanju sezonski radnici. Samo u Stankovićevim malinjacima, angažovano je 75 radnika koji su na 7,3 hektara brali crveno zlato.

"Polovina sezonskih radnika jutros je otišla kući. Radili su za dnevnicu od 2.500 dinara i imali su računicu, i oni i mi. Berba maline za ovu godinu je završena", dodaje Stanković.

Dok se berba maline u brdsko planinskim krajevima završava za petnaestak dana, berba kupine je počela, a ono što je evidentno jeste da je sorta loh nes postigla veću cenu koja se kreće u rasponu od 60 do 100 dinara za kilogram, a mnogo veću u posudicama od 250 grama, za inostrano tržište.

Dok su malinari imali ekonomsku računicu za berbu crvenog zlata, sasvim drugačija situacija je u kupinjacima. Stanković ove godine će za kilogram kupina moći da dobije od 40 do 45 dinara, pa kako kaže, ne isplati mu se ni da započinje berbu.

"Ako sam radnike plaćao 2.500 dinara u berbi maline, toliko bi trebalo i za kupinu. Polovina od 75 radnika je otišla kući, a sa onima koji su ostali, pokušaću da napravim kompromis, jedino tako kupina neće propasti", kaže Stanković za GZS i očekuje da će sa 80 ari ubrati oko 25 tona kupine.

Kupinu poslednjih pet godina prati niskmenia cena i mnogi veruju da je čeka ista sudbina kao i malinu. Dok jedni odustanu od proizvodnje ovog voća oni najistrajniji dočekaće bolje dane, kao ove sezone malinari.

Izvor:https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2020&mm=08&dd=06&nav_id=1715626

Najava kompanije Megle, koja posluje i kod nas, da će se povući iz Hrvatske, otvorila je mnoga pitanja, između ostalog i kako će to uticati na stanje u Srbiji."Ukoliko Megle poveća tražnju za sirovim mlekom u Srbiji to će doneti dobro našim farmerima", kaže za B92.net Sanja Bugarski iz Saveza udruženja odgajivača goveda.

Prema njenim rečima, to će pomoći i svim onim granama, kompanijama i ljudima koji žive direktno ili indirektno od proizvođača mleka - proizvođačima hrane za životinje, veterinarima, proizvođačima mehanizacije i opreme, stočarima i mnogim drugima.Inače, specifičnost srpske mlekarske industrije je u tome što tek nekoliko mlekara čini preko 70 odsto proizvodnje svih mlečnih proizvoda u zemlji - Imlek, Mlekara Subotica, Mlekoprodukt, Sombor, Megle, Milk House, Kuč Company, Granice.

Ostatak su mlekare manjeg kapaciteta i zanatske mlekare sa manjom paletom proizvoda i dobrim kvalitetom, kaže Nenad Budimović, sekretar Udruženja za stočarstvo i preradu stočarskih proizvoda Privredne komore Srbije.

Strani kapital je zastupljen u 4-5 mlekara a mali proizvođači su uglavnom vezani za HORECA sistem i prodaju "na vratima farme", objašnjava Budimović."Ako se čovek tome zaista posveti, od proizvodnje mleka može dobro da se živi”, kaže za naš portal Đuro Jelić, proizvođač mleka iz Krajišnika koji ima tridesetak krava.

Kako kaže, od prihoda je napravio najsavremeniju farmu u tom delu zemlje u koju je uloženo 40.000 evra, a opremljena je tako da ima što manje ljudskog rada.

Ovaj proizvođač ističe da su državne subvencije značajne, jer se po grlu dobija 25.000 dinara, za litar mleka premija sedam dinara, a po umatičenom grlu ima pravo na zakup jednog hektara zemlje po povoljnoj ceni. Na njegovoj farmi krave daju 6-7 hiljada litara mleka, kaže Jelić.

"Ovim se bavim 25 godina i nikad bolje nije bilo, mnogo bolje nego da radim u fabrici”, naglašava Đuro.

Prema njegovoj okvirnoj računici, kada se uzmu u obzir ukupne subvencije (oko 75.000 dinara, naravno, zavisno od količine mleka koje daje jedna krava), tele koje se proda (oko 300 evra), i zarada od predatog mleka (oko 300.000), bruto prihod po kravi je 400.000 dinara, a polovina te sume ode na troškove.

Potrebno je naravno mnogo rada, ali se mora i maksimalno voditi računa da se ispune higijenski uslovi otkupljivača, kaže Jelić, koji ističe da 10 godina nije imao nikakvih problema pri predaji mleka, a sarađuje sa Imlekom.Republika Srbija je lider u proizvodnji mleka u regionu i najveći izvoznik, kažu u Ministarstvu poljoprivrede.

Postoje dva razloga zašto se mleko i mlečni proizvodi uvoze. Prvi je da pojedine mlekare u Srbiji imaju svoje firme i u drugim okolnim državama, kao i farme, odakle uvoze mleko u Srbiju na dalju preradu.

Drugi je da se pojedini proizvodi ne proizvode u Srbiji ili se proizvode u nedovoljnim količinama, pa se tako moraju uvesti. U pitanju su npr. mleko u prahu, razne vrste sireva, određeni mlečni proizvodi.

Prema podacima Privredne komore Srbije, uvoz proizvoda od mleka u 2019. je iznosio oko 86 hiljada tona u vrednosti 96,6 miliona evra, što je 30,9 odsto više nego 2018. Razlog je velika ponuda jeftinijih proizvoda (polutvrdi sirevi) iz EU (68,3 miliona evra), a plasiranje ide preko stranih trgovačkih lanaca koji posluju u Srbiji.

Izvoz proizvoda od mleka u 2019. je realizovan u količini od oko 100 hiljada tona u vrednosti od oko 84,5 miliona evra. U zemlje CEFTA izvezeno je za 47 miliona evra, Rusku Federaciju 31,5 miliona evra, EU 5,3 miliona evra. Izvoz je bio veći u odnosu na 2018. za 19 procenata.

Prema odnosu količina – cena može se izvesti zaključak da izvozimo jeftinije a uvozimo skuplje proizvode.Mlekarski sektor u Srbiji pod pritiskom je visoko subvencionisane proizvodnje, a pošto je tržište liberalizovano, ne možemo da se zaštitimo od uvoza mleka i mlečnih prerađevina, kaže za naš portal Milan Prostran, stručnjak za poljoprivredu i agroekonomski analitičar.

"Uvozimo mlečne prerađevine iz celog sveta", ističe on.

Osim toga, mlekarstvo u Srbiji deli sudbinu govedarstva, koje je sa dva miliona spalo na 700-800 hiljada grla, dodaje Prostran, tako da je uvoz mleka radi prerade neminovnost.

"Mali proizvođači moraju da se preorijentišu na specijalne proizvode, skupe sireve na primer, preko dobrih sireva ta bi grana mogla da se oporavi", smatra Prostran.

Prema njegovim rečima, mali proizvođači su fleksibilniji i lakše im je da prilagode proizvodnju prema onome što se traži na tržištu, ali je i za njih važno da imaju barem 30-40 odsto sopstvene proizvodnje mleka jer im to daje sigurnost.

"Pirotski kačkavalj bi mogao da bude konkurentan na svetskom tržištu, na primer, ali njega treba zaštititi i promovisati", ističe Prostran.

Kako kaže, tu problem predstavlja i naše tržište, jer je platežno slabo, pa se najviše prodaju sirovo mleko i kiselo mleko i slično, dok je mala tražnja za ekskluzivnim proizvodima poput skupih i retkih sireva sa zaštićenim poreklom.

Osim toga, Prostran ukazuje na činjenicu da mlekarska industrija najviše izvozi u region CEFTA, a tu dolazi do velikog pada usled posledica pandemije koronavirusa na turizam u tim zemljama i onim u okruženju, naročito Crnoj Gori i Hrvatskoj."Uspeli smo da prošle godine kupimo prvih 20 robota za muzu u Srbiji i to je ogromna stvar za farmere", kaže Sanja Bugarski.

"Na taj način ne zavisimo od muzača i proces muže se odvija nezavisno od čoveka, životinje dolaze same na mužu, posedujete kompletnu bazu podataka o svakoj životinji koji vam olakšavaju uvid u svaki segment proizvodnje, hranjenja, kontrolu produktivnosti i svega onoga što je jednom farmeru neophodno za uspešnu proizvodnju", objašnjava ona.

Uz pomoć Ministarstva poljoprivrede omogućene su subvencije i do 65 odsto bespovratnih sredstava bez kojih bi pojam robota ostao samo uspomena iz inostranstva, a ovako imamo ih u Srbiji i koliko znam ta mera će ostati na snazi i ove godine, a nadam se i svih sledećih, dodaje Bugarski.

Izvor:https://www.b92.net/biz/vesti/agro-biz.php?yyyy=2020&mm=08&dd=05&nav_id=1714282

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Фебруар 2021 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
1 2 3 4 5 6 7
8 9 10 11 12 13 14
15 16 17 18 19 20 21
22 23 24 25 26 27 28