Kopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministar Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić odgovarajući na pitanja povratnika koji žele da ulažu u gajenje gljiva, posle konsultacija sa vrhunskim stručnjakom za tu oblast magistrom Ivankom Milenković, članom Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, poručuju da ulaganje u proizvodnju gljiva može da bude isplativ posao.
Gljive su velika grupa raznovrsnih organizama koje čine posebno carstvo živog sveta Mycota, različito od biljaka, ali i od životinja. Određene vrste gljiva ljudi upotrebljavaju kao hranu koristeći njihova plodonosna tela koja sakupljaju u prirodi ili ih uzgajaju. Carstvo gljiva broji milione vrsta i bez njih život bi bio nezamisliv, jer se gajenjem gljiva rešava problem prirodnog otpada: ono što je otpad u jednom procesu proizvodnje, u drugom je sirovina. U svetu se uzgaja svega oko 100 vrsta jestivih gljiva, najviše na Dalekom istoku. Kod nas je ozbiljniji uzgoj samo šampinjona i bukovače i vrlo retko ši takija. Šampinjoni su najpopularnije gajene gljive koje jedino potiču iz Evrope, sve ostale su sa tla Dalekog istoka, pre svega iz Kine.
Prema informaciji Privredne komore Srbije, Republički zavod za statistiku Republike Srbije ne prati proizvodnju pečuraka u zaštićenom prostoru. Na osnovu grube lične procene mr Ivanke Milenković, bazirane na proceni proizvodnje komposta za proizvodnju šampinjona, godišnja proizvodnja u Srbiji, iznosi 3.500-4.000 tona šampinjona. Prema podacima Zavoda za zaštitu prirode Srbije, u 2017. godini je, zahvaljujući dobrim vremenskim uslovima, sakupljeno 9.441 tona pečuraka iz prirode, a 2018. godine 9.203 tone, što je tri puta više u odnosu na 2015. godinu, kada je sakupljeno svega 2.896 tona.
U periodu 2015-2019. godina, Republika Srbija je prosečno godišnje izvozila pečuraka u vrednosti od oko 5,2 miliona evra i to na tržišta: Italije, Nemačke, Švajcarske, Austrije. Najveći udeo u izvozu imaju pečurke koje se sakupljaju iz prirode i to: lisičarke sveže i rashlađene, vrganji sveži, rashlađeni i sušeni. Tokom 2017. godine Srbija je samo u Rusku federaciju izvezla 3.647 tona i inkasirala 4,3 miliona evra, najviše izvozom pečurke roda Agaricus. Uvoz pečuraka je neoporedivo manji: Srbija na godišnjem nivou uveze oko 20 t pečuraka. U 2019. godini za uvoz pečuraka je plaćeno više od 70.000 evra. Pečurke roda Agaricus se najviše uvoze iz Hrvatske, dok se lisičarke uvoze iz Bugarske.
Ministar Milan Krkobabić posebno naglašava da svoju šansu za zasnivanje isplative proizvodnje gljiva, budući i sadašnji proizvođači mogu da uvećaju ako se udruže u zadruge:
„Podaci da je izvoz pečuraka Srbije veći za čak 75 puta od uvoza deluje optimistički. Ali, činjenica da najveći deo našeg izvoza čine gljive sakupljene iz prirode i da količina tih gljiva drastično varira iz godine u godinu u zavisnosti od vremenskih uslova, jasno nas upućuje na zaključak da u Srbiji postoje neiskorišćeni resursi za proizvodnju gljiva u kontrolisanim uslovima. Na putu do konačnog uspeha i dobre zarade naši domaćini bi trebalo da se udruže u specijalizovane pečurkarske zadruge, u kojima će imati istinsku šansu da gljive prerađuju i malim dopadljivim pakovanjima osvajaju evropsko i svetsko tržište. Samo udruženi će moći lakše i brže da kupe dehidrator, koji će im pomoći da produže rok trajanja šampinjona, biraju kupca i ne zavise od nakupaca i prekupaca.“

Dr Boris Ivančević, savetnik u Prirodnjačkom muzeju Srbije podseća na osamdesete godine 20. veka, kada je tadašnja Jugoslavija bila izvoznik br. 1 sušenih vrganja na svetu, a najveći deo je dolazio upravo iz Srbije - najviše iz južnih, ali i iz drugih oblasti, Šumadije i zapadne Srbije. Najvažnije vrste koje se prikupljaju su: vrganj, lisičarka, nekoliko vrsta mlečica, crna truba i začinska vrsta vilinski klinčić. Postoje i podzemne gljive koje se u Srbiji sve više sakupljaju uz pomoć posebno dresiranih pasa. To su nadaleko čuveni tartufi, koji se mogu proizvoditi na poluveštački način na plantažama sa posebnim sadnicama drveta, čiji se rod može očekivati nakon 8-10 godina. Ipak, naglašava dr Ivančević, prikupljanje gljiva iz prirode u komercijalne svrhe ne može obezbediti egzistenciju poljoprivrednog gazdinstva, prvenstveno zbog variranja u količinama koje se mogu sakupiti različitih godina, kao i variranja njihovih cena.
Da proizvodnja jestivih gljiva u kontrolisanim uslovima, koja nije radno zahtevna delatnost, može da bude isplativa za poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji, ilustrije nam mr Ivanka Milenković, visokospecijalizovani stručnjak za gljive, koja je znanje sticala na univerzitetu Vagenigen u Holandiji. Sada je na čelu edukativno-proizvodnog centra „Eko fungi“ u Padinskoj skeli, koji svake godine poseti 30-ak studenata iz celog sveta, najviše iz: Japana, Tajvana, Kanade, Afrike, zemalja EU – Holandije, Belgije, Grčke, Hrvatske... Studenti dolaze da vide skladan spoj niskobudžetnih tehničkih i tehnoloških rešenja uz visoku primenu znanja, koji u zaokruženom procesu proizvodnje, počev od komposta do dehridriranih šampinjona, daje kvalitet i donosi zaradu. O tome svedoči organska proizvodnja oko 100 tona sirovih šampinjona godišnje (na oko 1.700 m2 sa ukupno 12 zaposlenih) i 30 tona bukovače, od čega se proizvede 8-10 t dehidriranih šampinjona i oko 2 t bukovače. I sve se to izveze u Dansku i Belgiju, a očekuje se izvoz u Kuvajt i Veliku Britaniju.
Prema rečima mr Milenković, četvoročlano poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji u postojećem prostoru može da ima održivu proizvodnju šampinjona na površini od najmanje 400 kvadrata (radi obezbeđenja 4 gajne jedinice od po 100 m2) za šta je neophodno uložiti oko 67.000 evra. Od toga oko 16.000 evra je potrebno investirati u sisteme za ventilaciju i klimatizaciju, koji moraju da budu instalirani na jednom mestu, zatim oko 10.000 evra u stalaže (čija visina zavisi od visine objekta, a obično se kreće 3-4 nivoa) i oko 4.000 evra za izolaciju, osvetljenje i sitne građevinske radove – čime ukupna investicija za opremanje objekta iznosi oko 30.000 evra. Na to treba dodati i varijabilne troškove: za obezbeđivanje neophodnih 200 tona komposta godišnje potrebno je uložiti još oko 20.000 evra, čime ulaganja prve godine dostižu oko 50.000 evra. Još 17.000 evra neophodno je za kupovinu 80 m3 pokrivke, električnu energiju, vodu i rad četiri radnika. Na primeru poljoprivrednog gazdinstva članovi gazdinstva umesto za mesečnu plate rade za zajedničku dobit na kraju poslovne godine. Za kupovinu dehidratora neophodno je uložiti još 30.000 evra.
Od 400 m2, u pet turnusa godišnje koji se obnavljaju na 2-2,5 meseca, može se očekivati godišnja proizvodnja oko 40 tona šampinjona. Domaćinstvo svoj optimalni model poslovanja može naći ako šampinjon prodaje samostalno na zelenim pijacama ili maloprodajama, čime može da ostvari cenu od oko 1,8 evra za kilogram (veću cenu za oko 0,5 evra/kg u odnosu na veleprodajne). Prema rečima mr Ivanke Milenković realno je očekivati vraćanje uloženog za oko tri godine.
Prema kalkulaciji Instituta za ekonomiku poljoprivrede (IEP) koju nam je dostavio direktor te ustanove prof. dr Jonel Subić, varijabilni troškovi u proizvodnji šampinjona iznose 19,79 evra/m2, dok su ukupni prihodi 41,38 evra/m2. Bruto zarada je 21,59 evra/m2, što na površini od 400 m2 iznosi 8.636 evra. Za podrumsko gajenje šampinjona na 250 m2 gde je angažovan rad dva člana gazdinstva, potrebno je uložiti 19.780 evra, godišnja bruto dobit iznosi 21.827 evra (bruto dobit po 1 evru uloženog kapitala je 1,10 evra), a rok vraćanja kapitala: 1 godina i dva meseca. Prema kalkulaciji IEP, investiciono ulaganje u program uzgajanja bukovače u plasteniku na 100 m2 neophodno je uložiti 2.538 evra, godišnja bruto dobit je 1.269 evra (bruto dobit po 1 evru uloženog kapitala: 0,50 e), a uloženi kapital se vraća za dve godine i jedan mesec.

Akademik Dragan Škorić izražava zadovoljstvo što je edukativno-proizvodni centar „Eko fungi“ uspostavio saradnju sa Fondom UN na univerzitetu u Tokiju i da je to dobar primer spoja nauke i prakse za sadašnje i buduće odgajivače gljiva. Posebno naglašava značaj organske proizvodnje i činjenicu da je isplativo prerađivati gljive, a ne prodavati ih sirove.

Nacionalni tim za preporod sela Srbije poziva povratnike i sve druge zainteresovane građane da ulažu u proizvodnju gljiva, da osnuju poljoprivredno gazdinstvo i da se udruže u specijalizovane zadruge za gajenje gljiva, koje će moći da konkurišu za podsticajna sredstva u okviru projekta „500 zadruga u 500 sela“. Za sve zainteresovane će biti organizovane stručne posete uspešnim pečurkarskim proizvodnim centrima, uz savete o tome kako se udružiti u zadrugu.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Upoznavanje sa zavodnicom (Omphalotus Olearius) preporučujem svim ljubiteljima lisičarke jer su zabeležena trovanja ovom vrstom. Odnosno, dešavale
su se neprijatne zamene ove gljive za dobro poznatu i omiljenu lisičarku. Dakle, savetujem ozbiljan oprez!
Šešir: 5-15 cm širok, povijen, sa levkastim udubljenjem iznad drške, svilenkast, narandžast, narandžastobraon, sa crvenkastim vlakancima, u svakom slučaju
značajno tamniji od lisičarke.
Listići: gusti, sa mnogo lamelula, silazeći po stručku, žuti do narandžasti.
Stručak: do 5-15 cm visok, pun vlaknast, bleđi od šešira, ali u istom tonu, prema dnu je tanji i po pravilu, ekscentričan.
Meso: narandžasto, vlaknasto, tamnije u bazi stručka, miris prijatan, ukus (nisam probao, samo citiram druge autore) prijatan. Zavodnica raste busenasto na panjevima belogorice u toku leta.
Kako vrsta raste na panjevima (za razliku od lisičarke koja uvek raste na zemlji) pomislili bi da je zamena malo verovatna ali ova vrsta može rasti na korenu panja
(kao i primerak na slici), posebno ako je usamljen, odnosno ne raste u grmu, mogućnost zamene je značajno veća.
Primerak sa fotografije pokazao sam nekolicini poznanika koji beru lisičarke i, skoro su svi, na prvi pogled, rekli da je to lisičarka. Međutim, vrlo brzo, svi su se složili da je reč o drugoj vrsti, njima nepoznatoj.
Za gljivu zavodnicu su vezana i dva kurioziteta: jedan je proveren a drugi ne.
Ova vrsta boji ruku u kojoj je držite u narandžasto (boja se lako spira) pa je i to siguran znak da ste ubrali pogrešnu vrstu.
Drugi neproveren podatak je da ona, u mraku, fluorescira (svetluca). Možda je to i istina ali ja to nisam proveravao.
Dakle, da ponovimo: ova vrsta je otrovna, izaziva dugotrajne i neprijatne stomačne smetnje.

Izvor:Agrobiznis magazin 

Muhara (Amanita Muscaria) je svakako najlepša vrsta gljiva, vrsta koja se sreće na dečjijim crtežima ili na ilustracijama bajki. Neka vas ne zavede njen prelep izgled - reč je o otrovnoj vrsti koju prati mnogo interesantnih, bajkovitih priča. Ova gljiva je veoma često sastavni deo mističnih obreda pojedinih sekti i smatra se da je deo obreda pojedinih šamana sa severa Rusije i Sibira. U svakom slučaju uživajte u njenom izgledu, ali nemojte eksperimentisati
sa svojim zdravljem!
Opis vrste:
Šešir: prečnika 5-20 cm u početku zvonast, kasnije konveksan i na kraju sasvim otvoren ili plitko udubljen. Boja je crvena, karmin crvena, ponekad sa
narandžastim primesama. Kožica šešire prekrivena je belim bradavicama koje mogu da se otru (posebno kada je vreme kišno). Ivica šešira je blago narebrena.
Listići: gusti, široki, različite dužine, skoro da ne dodiruju stručak. Boja listića je bela. Spore su bele. O ovome posebno povesti računa.
Stručak: 5-15 cm visok, na dnu je gomoljsto zadebljan, pri dnu sa bradavičastim ostatcima ovoja.
Meso: belo, srednje debelo, miris i ukus nisu osobito izraženi. Ispod kožice šešira meso može biti žućkasto narandžasto.
Vreme i mesto rasta: raste od leta do jeseni, mada sam je, na jugu Srbije, nalazio uglavnom u jesen pa i veoma kasno, skoro do prvih snegova. Raste uz belogoricu (ja sam je nalazio uz brezu dok autori navode da raste uz bukvu i hrast) i crnogoricu, uglavnom bor. Nije retka vrsta, štaviše retke
su godine u kojima nisam na nju nailazio.

Upotrebljivost: OTROVNA!

Sadrži muskarin (koji je i po njoj nazvan), ali i još nekoliko drugih otrova (ibotenična kiselina, muscimol, muskazon). Postoje podaci da je jedu u nekim delovima Italije i Rusije uz vrlo komplikovanu pripremu koja se sastoji u guljenju kožice (ona i sadrži najveću količinu otrova), te kuvanju, ispiranju, pa nakon toga soljenju. S obzirom na to da u isto vreme raste veliki broj jestivih, pa i veoma kvalitetnih gljiva, ne preporučujem eksperimente ove vrste.
Zamena bi, eventualno, bila moguća sa jajčarom (blagvom, A. Cesarea) ukoliko se ne vodi računa o mestu i vremenu rasta, te boji listića, koji su kod jestive jajčare žućkasti. Na jugu Srbije zamena je praktično nemoguća jer se jajčara javlja samo uz hrast i kesten, leti, veoma retko rano u jesen i nikad iznad 1.000 metara nadmorske visine, dok se muhara uz hrast ne javlja (ili je bar ja nikada nisam uz hrast našao) i nikada ispod 1.000 m nadmorske visine.

Izvor: Agrobiznis magazin

Obična ili osetljiva uvijača (Paxillus involutus) je otrovna gljiva! Moguća je njena zamena sa pojedinim vrstama mlečnica, ali ni sa jednom gljivom interesantnom za konzumiranje. Inače, ova vrsta je česta i obilno rađa pa je šteta što nije za upotrebu.
Opis gljive:
Šešir: 5-20 (30) cm širok, u mladosti ravan sa podvijenom ivicom, kasnije levkast i izrazito levkast (uglavnom nepravilno). Boja je bledo okeržuta do boje rđe. Površine je veluraste, za kišna vremena klizav, dok je ivica jasno rebrasta.
Listići: krem ili bledožuti do boje smeđe rđe (malo tamniji od šešira), uglavnom račvasti sa jarkom se spuštaju niz stručak.
Stručak: do 6 cm visok i do 3 cm debeo. Prljavožute do smeđecrvenkaste boje, valjkastog oblika, kratka, puna, jaka, ponekad sužene osnove.
Meso: na prerezu žuto, kasnije menja boju u smeđu. Kiselkastog mirisa i ukusa (nisu posebno jako izraženi).
Stanište i vreme rasta: lišćarske i četinarske šume od leta do jeseni (snimljeni primerci su nađeni maja, ali veoma kišnog).
Upotreba: gljiva je otrovna!
Mogućnost zamene: sa pojedinim vrstama mlečnica, ali ni sa jednom interesantnom za konzumiranje.
Kuriozitet vezan za ovu gljivu je taj da se ona u Rusiji upotrebljava (mada je i ruska literatura ne preporučuje, odnosno smatra je za otrovnu); štaviše i sam sam je jednom, kod prijatelja u Moskvi, jeo. Verovatno da sporadična upotreba ne izaziva probleme, dok se dugotrajnijom i češćom upotrebom akumuliraju hemikalije (reč je o posebnim vrstama antigena) koje štetno deluju na krv. Inače vrsta je česta i obilno rađa, pa je šteta što nije za upotrebu.

Izvor: Agrobiznis

Šumsko pile (Laetiporus Sulphureus) ili, kako se u narodu još zove, žuto pile ili žuti hleb, relativno je česta gljiva. Prvi put sam je probao ne pridržavajući se određenih preporuka pa sam je proglasio nevaljalom (tj. jestivom u slučaju nužde). Kasnije sam eksperimentisao i ustanovio da je reč o jestivoj vrsti, ne baš prvoklasnoj, ali sasvim dobroj i, pre svega, zbog relativno čestog nalaženja i veoma obilnog rasta - interesantnoj gljivi.
Šešir: velik, mesnat, jednostrano spljošten, širok 7-55 cm, težine i do više kilograma. Lepezastog je oblika sa neravnim rubom, gornja površina mu je svetložuta ili crveno do narandžastožuta, u stare gljive izblede. Iz drveta obično raste više gljiva, jedna iznad druge.
Cevčice: sumporastožute, sastavljene od kratkih cevčica sa sitnim rupicama (3-5 komada na 1 mm). Cevčice se ne daju odvojiti od mesa. U mladih gljiva se na njemu skupljaju sitne kapljice. Pore su dobro spakovane i skoro nevidljive kada je biljka mlada. Otrusina je žuta. Gljiva praktično nema stručka (ili je on jedva primetan, veoma kratak, često ga i nema).
Meso: 2-3 cm debljine, u mladih gljiva je meko, sočno, teško, jarkožuto do bledožuto; ukus mu je kiselkasto gorak, miris prijatan; starenjem se
osuši i postaje krto i lomljivo, te previše tvrdo za ishranu.
Stanište: živa stabla lišćara (vrba, topola, bagrem, voćke), u šumama ređe, a u parkovima, vrtovima i voćnjacima uz reke mnogo češće. Javlja se u proleće, međutim može ponovo izbijati sve do septembra. Iz godine u godinu izbija na istom stablu. Drvo napadnuto ovom parazitskom gljivom postaje lomljivo i drobljivo (trulo). Kada se uoče prva plodna tela na stablu drvo je već nepovratno inficirano, te će u sledećih nekoliko godina odumreti.
Jestiva je samo dok je gljiva mlada i dok joj je meso sočno. Treba je više sati držati potopljenu u vodi a zatim prokuvati u drugoj vodi. Potrebno
je odstraniti žutu ivicu gljive koja je bogata sumporom. Šumsko pile jedna je od najvećih i najintezivnije obojenih gljiva.
Po nekim autorima gljiva ima ukus pilećeg belog mesa, a po meni ukus nije izražen i više je gljivlji, mada ukus ima veze, verovatno, sa drvetom
na kome je gljiva rasla. Može da izazove različite alergije. Kada se konzumira sa alkoholom može da izazove probleme (ovo sam neprovereno
preuzeo iz nekih napisa mada moje iskustvo ne potvrđuje ove stavovi.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Beograd, 24. januar 2018 – Ministar za inovacije i tehnološki razvoj Nenad Popović posetio je danas kompaniju „Ekofungi“ u Beogradu i tom prilikom najavio raspisivanje konkursa u vrednosti od sto miliona dinara za razvoj ženskog inovacionog preduzetništva.

„Želimo da ohrabrimo žene, kao što je Ivanka Milenković, vlasnica kompanije „Ekofungi“, da se odvaže i pokrenu svoje inovacione i tehnološke startapove. To donosi nova radna mesta, rast ekonomije, a time i veće plate i veće penzije za sve naše penzionere", istakao je Popović.

On je naveo da je Ivanka Milenković, koja je uspešan biolog i preduzetnik, izvanredan primer uspešnog ženskog inovacionog preduzetnika koji zapošljava deset radnika.

„Ona je razvila inovaciju, zajedno sa istraživačima Poljoprivrednog fakulteta i Instituta za biloška istraživanja u Beogradu, zahvaljujući kojoj je omogućen uzgoj jestivih i medicinskih pečuraka uz pomoć recikliranog organskog i neorganskog celuloznog materijala, pa čak i od soca od kafe“, rekao je Popović.



Kako je naglasio, preduzeće Ekofungi izvozi 95 odsto svojih organskih proizvoda u premijum klasi u zemlje Evropske unije.

"Obećao sam Ivanki da ću joj pomoći da svoje proizvode izveze na tržište Rusije. Mogu da budu konkurentni sa kvalitetom i cenom, posebno zbog činjenice da se srpski proizvodi izvoze u Rusiju bez carina", objasnio je Popović.

On je naveo i da kompanija Ekofungi gotovo svakog meseca organizuje edukaciju za proizvođače pečuraka iz inostranstva, od Španije, Irske, Francuske, Engleske, Holandije, Belgije do Australije, Indije, Tajvana, na kojima oni od inženjera iz Ekofungija dobijaju transfer znanja i tehnologija koje zatim koriste u svojim zemljama.

„To je dokaz da dobre ideje, znanje i inovacije proizvedene u Srbiji ne poznaju granice“, rekao je ministar Popović.

 

Srbija ima odlične uslove za uzgajanje najskupljih gljiva, čiji kilogram košta od 2.000 do 8.000 evra, ali ovog ali ovog posla se, iz nekog razloga, niko ne prihvata. Oni malobrojni znaju bez čega u lov na tartufe ne treba kretati.

U okolini Loznice, rodnom mestu Vuka Karadžića - Tršiću, u potragu za tartufima se ne kreće bez svinje. Ali, ne zbog društva, već zato što su se ove životinje dokazale kao najbolji detektori za traženje najskupljih gljiva. Svinje imaju odličan njuh i mogu da nanjuše dobru gljivu, čak i ako je ona 3 metra ispod zemlje. Što je najbitnije, sposobne su da odvoje otrovne od neotrovnih tartufa.

Jedini problem je što vole i da ih jedu, pa da vlasniku ne bi smazale 8.000 evra, stalno moraju da nose korpu preko njuške. Tartufe, inače, zovu "hranom bogova" i "jelom aristokrata", jer mogu da ih priušte samo bogataši.Tako je sada, tako je bilo i u dalekoj prošlosti.

Plod raste isključivo pod zemljom, a tražen je zbog više od 400 mirisnih nota koje pojačavaju aromu svakom specijalitetu. Iako se verovalo da ove pečurke ne uspevaju u našoj zemlji, u protekle dve decenije ustanovljeno je da Srbija leži na tartufima, jer su pronađene desetine vrsta na 250 lokacija. Takođe, imamo idealne geografske uslove za uzgajanje jer se nalazimo na 45. paraleli, na potezu na kom su Portugalija, Španija, Italija - zemlje poznate po brojnim plantažama tartufa.

Na svetskom tržištu potražnja za ovim specijalitetima je mnogo veća nego ponuda jer su, gastronomski, to najcenjeniji dodaci jelu. U kockarnicama, recimo u Los Anđelesu, hamburger srednje veličine sa tartufima premašuje 5.000 dolara. U Americi su napravili čokoladu sa mrvicama tartufa i vanile, a kilogram košta 6.000 dolara.

Izvor: www.telegraf.rs

 

Rakija od suvih šljiva - tehnologija proizvodnje i saveti 

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/tehnologija-prerade/item/3161-rakija-od-suvih-sljiva-tehnologija-proizvodnje-i-saveti

 

Kako bi se napravio kvalitetan kompost, za proizvodnju šampinjona, đubretu se moraju dodati: urea 3-5 kilograma po toni đubreta, ili toliko amonijum-sulfata. Zatim sladne klice, koje se dobijaju u pivarama, gde se proizvodi ječmeni slad, i stavlja se 125 kilograma na tonu đubreta. Pored sladnih klica, dodaje se gips, u količini od 25 kilograma na tonu đubreta. Dodatak protiv insekata (basudin), dodaje se kada se dovozi đubrivo, kada se slaže niska ili visoka gomila, i kada se gomila prevrće.

Više o pomenutoj temi možete pročitati u novom izdanju Agrobiznis magazina, koji će biti u prodaji od 15. oktobra. 

 

Vreme je za sadnju lukovica

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/biljna-proizvodnja/hortikultura/item/3120-vreme-je-za-sadnju-lukovica

 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Јул 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
    1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30 31