Imećete priliku da pročitate jedan veoma interesantan i reklo bi se poučan tekst, mnogo zanimljivih podataka, starih i raznovrsnih sorti koje nam dolaze iz Iriške Baštice. Iz znatiželje da saznamo što više o autohtonim, starim, ali i novim, odnosno za naše podneblje nepoznatim sortama, ova pitanja postavili smo Lidiji Đurić..
Kako ste došli na ideju da pokrenete rasadničarsku priču, sa najraznovrsnijim biljnim vrstama, povrća, cveća, ukrasnih biljaka, starim i novim sortama?
„Dok sam bila na fakultetu obilazili smo rasadnike i veoma dobro se sećam šta nam je prilikom posete jednom velikom i poznatom rasadniku rekao njegov gazda kao dobronamerni savet budućim mladim rasadničarima:"Deco, trudite se da u rasadniku imate što više različitih vrsta i varijeteta. Putujte puno, obilazite sajmove i uvek donesite kući nešto novo". Iako je to bilo pre skoro 20 godina, meni se ta rečenica urezala zauvek i smatram da je veoma mudra i korisna. Takva je danas kod nas situacija sa povrćem, konstantno postoji želja da se proba nešto novo i svake godine nabavljamo i isprobavamo
nove, zanimljive sorte povrća. Ne radi se tu o trci za brojem i količinom sorti, to je jednostavno adrenalin i uzbuđenje kada probate i proizvedete nešto novo u svojoj bašti, a svidi vam se i onda nastaje ogromna želja da to podelite sa ostatkom sveta. U današnje vreme internet i tehnologija su nam omogućili da mnogo lakše nabavljamo različite biljne vrste, sorte povrća, cveća, ukrasnih biljaka iz raznih delova sveta.” – kaže Lidija Đurić za magazin AgroBiznis.

U čemu se ogleda značaj starih, odnosno autohtonih sorti?
„Ono što treba ljudima objasniti jeste da, kada se radi o povrću, te sorte nisu nove, nastale juče u nekoj laboratoriji, već se od davnina gaje i čuvaju u zemljama porekla, upravo kao što i kod nas postoje naše sorte sa našeg podnevlja, a one se svuda nazivaju isto: „Autohtone“. Danas velike semenske kuće širom sveta imaju svoje agente koji u potrazi za sortama obilaze celu planetu, pa sam tako imala priliku da na čuvenoj manifestaciji „Dani ludaje“ u
Kikindi i upoznam jednog takvog agenta. Ono što jeste jako zanimljivo i što verovatno većina ljudi ne zna, to je da danas na sajtovima za prodaju semena mnogih stranih semenskih kuća možete pronaći na primer: „Žutu feferonu iz Srbije“ ili „Najdužu tikvu iz Kikinde“. Treba da se trudimo svi da čuvamo naše autohtone sorte jer su i one jedno vreme bile zaboravljene i umalo nestale, ali sreća pa su postojale neke bake i deke koji su mudro u svojim baštama čuvali stare sorte voća i povrća, pa je danas, ipak, većina od njih sačuvana. Bitna je raznovrsnost i genetski potencijal koji se nalazi u sortama, jer na taj način i namernim ukrštanjem takvih, najboljih, gena dobijamo hibride.“ – smatra Lidija
Domaći paradajz je najboljeg ukusa, da li smo taj ukus zaboravili? Šta nam hibridi daju, a šta oduzimaju?
“Hibridi su svojevremeno masovno nastajali u želji da se poveća rodnost i otpornost na bolesti i na taj načih ishrani gladna planeta sa rastućim brojem stanovnika. Ono čemu danas svedočimo jeste malo obrnut proces, naime, ljudi i zemljište su se zasitili mineralnim đubrivima i raznim drugim hemijskim materijama, pa se danas javlja potreba da se gajenje voća i povrća vrati na prvobitan stadijum, kako bi se u isto vreme pročistili i naši organizmi i zemljište na kojem živimo, a samim tim i cela planeta koju smo godinama zagađivali. Ne želim da ljudi shvataju hibride kao nešto loše, oni nam i danas omogućavaju
da imamo jeftinu hranu, ali smatram da bi svi koji su u mogućnosti i žele da se pozabave radom u bašti (što nije lak posao, ali pruža ogromno zadovoljstvo), trebalo da pokušaju da proizvedu sopstvenu hranu. Asortiman koji nam je danas dostupan, a čine ga biljke iz različitih delova sveta, omogućavaju nam zaista predivnu paletu ukusa i boja. Treba biti otvoren da se proba nešto novo, a pri tome biti svestan da to nešto novo nije loše već da nam je promena klime kojoj danas svedočimo dozvolila da mnoge sorte koje ranije nisu mogle da se uzgajaju na našem podnevlju, danas veoma lako i uspešno mogu gajiti u našim
baštama.“ – kaže Lidija.
Čime se konkretno bavite u Iriškoj Baštici i koje sorte imate u ponudi?
Mi u Iriškoj Baštici svake godine isprobavamo i gajimo veliki broj novih, a starih sorti povrća. U tom procesu dešava se naravno, i da nam se nešto nedopadne ili jednostavno shvatimo da nije baš pogodno za gajenje na našim prostorima, pa te sorte nikada ni ne ponudimo našim mušterijama. U našem asortimanu posedujemo veliki broj različitih vrsta povrća (paradajza, paprika, kupusnjača, lukova...), začinskog i aromatičnog bilja, a jedan deo proizvodnje posvećujemo i ukrasnim i dekorativnim biljkama. Ovom prilikom želimo da izdvojimo nekoliko sorti povrća koje su veoma lake za gajenje, a ne zahtevaju mnogo prostora i neke od njih se mogu gajiti u kontejnerima i na balkonima: “Cucamelon (Melontria scabra)- je voće koje izgleda kao minijaturna lubenica, ali ukusom više podseća na krastavac umočen u sok od limuna. Ovo minijaturno voće neobičnog izgleda poznato je još i kao meksički mini krastavac, meksička mini lubenica, a u Meksiku, odakle i vodi poreklo, i kao mala lubenica za miševe (Sanditas de raton). Kukamelon nije genetski modifikovan hibrid nastao u laboratoriji već centralno američki specijalitet koji se u Meksiku gaji i koristi u ishrani vekovima unazad. Plodovi veličine grožđa rastu na lozi, a sama biljka je veoma laka za gajenje, otporna je na sušu i nije podložna napadima insekata. Ova nežna biljka koja daje mnogo sitnih plodova proizvodi se uglavnom setvom, ali je preporučljivo da se prvo u zaštićenom prostoru proizvede rasad, a kada su biljke dovoljno velike i nema više opasnosti od prolećnih mrazeva, može se rasaditi na otvorenom pri čemu je potrebno obezbediti neku potporu uz koji će se loza penjati. Plodovi počinju da se formiraju u julu, a beru se do kraja septembra meseca. Ono što je još interesantno kada je reč o uzgoju jeste da se ova biljka može gajiti i kao perena, tj. višegodišnja, tako što se nakon prestanka
plodonošenja (u kasnu jesen) izvadi koren, koji podseća na belu izduženu rotkvu, i sačuva tokom zime u delimično vlažnom kompostu u nekoj garaži, šupi ili
podrumu, a zatim se može ranije u aprilu posaditi napolje i na taj način očekivati raniji plodonošenje. Kukamelon se može konzumirati svež, u salatama, a takođe se može i kiseliti kao kornišon.“
„Patlidžan (Solanum melongena)- ovo povrće koje se kod nas gaji kao jednogodišnje ustvari je biljka koja se u zemlji porekla gaji kao divlja, tj. višegodišnja. Za zemlju porekla patlidžana smatra se Indija odnosno jugoistočna azija, a prvi pisani trag o postojanju patlidžana nalazi se u kineskoj knjizi poljoprivrede iz 544. godine. Ono što mi uglavnom znamo kao patlidžan jeste mesnati, pomalo sunđerasti, plod ljubičaste boje i upravo se ime te boje (auberegine)
u mnogim zemljama koristi za naziv ove biljke. Veoma interesantan podatak jeste i naziv „Eggplant“, koji se koristi u zemljama engleskog govornog područja, što u prevodu znači " biljka-jaje ". Naime, u engleskoj su prvi poznati patlidžani bili bele boje, a veličina i oblik su podsećali na guščija jaja. Takvi, beli patlidžani, okruglog oblika postoje i danas i u mnogim zemljama se mnogo više gaje od "klasičnog" patlidžana ljubičaste boje. Kada presečemo
plod, u unutrašnjosti patlidžana nalazimo mnošto malih semenki koje su gorke, i otuda upravo i gorčina u ukusu koja nam je poznata kada jedemo ovo povrće. Kuvanjem, odnosno termičkom obradom se ova gorčina smanjuje i dobijamo blag, ali i veoma bogat i interesantan ukus. Postoje razne boje i oblici patlidžana i uglavnom su karakteristični i vezuju se za određena područja u kojima se gaje, pa tako imamo: ovalne, tamno-ljubičaste sorte koje se
upravo kod nas najviše gaje („Black magic“, „Black beauty“); tradicionalne, bele boje patlidžane jajastog oblika („White Casper“, „Easter egg“); izduženog oblika i ljubičaste boje („Long purple“, „Little fingers“, „Pingtung long“); dvobojne sorte („Rosa Bianca“, „Violetta di Firenze“, „Rotonda Bianca Sfumata di Rosa“); prugaste („Listada di Gandia“) i mnoge druge koje se pronalaze i gaje tradicionalno širom sveta i sve te sorte zaslužuju podjednaku pažnju. Ako nemate puno prostora u bašti, patlidžani se veoma lako i uspešno uzgajaju u saksijama (od 5-10 l), što i mi praktikujemo.“ – naglašava Lidija za kraj.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Tikvice i patlidžan spadaju u vrstu hrane koju ljudi ili obožavaju, ili ne mogu očima da vide. Pripremaju se na sličan način i najčešće služe kao dodatak mesu. Međutim, malo se zna o lekovitim svojstvima ovog povrća koje pomaže u prevenciji i lečenju mnogih bolesti. Kada se uporede, patlidžan je za nijansu bolji, dok se tikvice u savremenoj kuhinji sve više koriste kao zdrava zamena za testeninu.
Tikvice su voće
Tikvica je jednogodišnja biljka puzavica iz familije bundeva i iz botaničkog ugla je – voće. Međutim, u svakom drugom smislu je povrće i jedno od omiljenih priloga uz meso. Postoje oprečna mišljenja o poreklu ove biljke. Jedni tvrde da potiče iz Južne Amerike, i da su je u Evropu doneli španski moreplovci, dok drugi kažu da je postojbina tikvica Indija. Jedno je sigurno, plod tikvice već 10.000 godina se koristi u ljudskoj ishrani. Pominje se u egipatskim
zapisima, a postoje dokazi da su je u ishrani koristili i stari Rimljani.
Tikvice su lake za uzgajanje, plod je najčešće izdužen i duguljast različitih veličina, dok boja može biti žuta, zelena i svetlo zelena. Dele se na zimske i letnje, koje imaju tanju i mekšu koru. Sadrže veoma malo kalorija, a puno vitamina C, B i K, bogate su dijetetskim vlaknima, pa se preporučuju osobama koje su na dijetetskom režimu ishrane. U 100 grama tikvica sa sve korom ima 15-20 kalorija, tri do četiri procenta ugljenih hidrata, oko 1,5 su proteini
i tek 0,5 odsto masti. Tikvice su bogate mineralima i to kalcijumom, magnezijum, gvožđem, cinkom i fosforom. Zbog svog sastava poznate su kao diuretik i koriste se za izbacivanje viška tečnosti iz organizma. Imaju antiupalna svojstva pa pomažu i u prevenciji raznih bolesti i utiču na jačanje imuniteta. Tikvice pomažu kod snižavanja krvnog pritiska, smanjuju resorpciju glukoze, pomaže kod artritisa, koncentracije, čiste creva, normalizuje holesterol, čuvaju
zdravlje fetusa, pa se preporučuju trudnicama. Malo je poznato da se tikvice mogu koristiti i kao afrodizijak jer uvećavaju libido. Za razliku od patlidžana koji ima gorak ukus, pa mora da odstoji posoljen da bi pustio sok pre pripreme, tikvice su neutralnog ukusa i koriste se za pripremu slanih i slatkih jela, a i mogu se jesti i sirove u salati.
Patlidžan – meso za vegetarijance
Patlidžan potiče iz Indije gde postoji čak 30 imena za ovo povrće. Spada u rod pomoćnica i kao i tikvice botanički spada u voće, ali se priprema kao povrće. Verovali ili ne, patlidžan i paradajz su rođaci koji pripadaju porodici biljaka sa sadržajem solanina. U ishrani se koristi tamni plavo-ljubičastih plod. Patlidžan ima specifičnu sunđerastu teksturu sličnu mesu, dobro zasiti, pa se u vegetarijanskoj ishrani koristi kao zamena za meso. Bogat je raznim
vitaminima i mineralima - odličan je izvor vitamina A, B1, B3, B6, B9, C i K, te mineralima kao što su kalijum, kalcijum, fosfor, bakar, magnezijum.
Patlidžan ima brojne benefite po ljudsko zdravlje. Poboljšava varenje, dobar je za mršavljenje, koristi se protiv anemije, hrani kosti, štiti od virusnih infekcija. Odličan i za srce, a studije o efektima soka plavog patlidžana pokazala su da on pomaže u snižavanju nivoa lošeg holesterola, poboljšava zdravlje zidova arterija i opuštanje krvnih sudova. Visok nivo fitonutrijenata u plavom patlidžanu pomaže moždanim funkcijama, tako što poput zaštitnog
omotača štiti mozak od slobodnih radikala i različitih vrsta povreda. Kompleks vitamina B pomaže u olakšanju od fizičke i mentalne napetosti. Osim toga, patlidžan je bogat gama aminobuternskom kiselinom (GABA). U pitanju je aminokiselina koja ima sposobnost da smanji anksioznost, poboljša san i umiri zahuktali um, pa je plavi patlidžan savršena hrana za relaksaciju tokom napornih radnih dana.
U tradicionalnoj kineskoj medicini koristi  se kao lek u borbi protiv gastritisa, problema sa kostima, reumatizma, opekotina kože. U Africi je važan lek protiv išijasa, mišićnih grčeva i hemoroida, dok je u mnogim istočnim zemljama na ceni čaj od sveže, ili sušene kore patlidžana.U srpskoj kuhinji tikvice i patlidžan najčešće se pohuju, dinstaju, ili pripremaju kao musaka. Zato vam preporučujemo recept za musaku od tikvica i patlidžana.
Priprema je jednostavna i nema sumnje da ćete uživati u ovom jelu.
Musaka od tikvica i patlidžana
Sastojci:
* 300 g tikvica
* 400 g plavog patlidžana
* 400 g mlevenog mešanog mesa
* 1 kašičica suvog začina
* 100 g crnog luka
* 200 g šargarepe
* 4 kašike ulja
* 4 dl mleka
* 3 jajeta
* Mirođija, biber, so
Priprema:
Na zagrejanom ulju izdinstati iseckan crni luk, potom dodati rendanu šargarepu,
mleveno meso, seckanu mirođiju, biber i so. Patlidžan se iseče na kriške, posoli i ostavi da odstoji da bi pustio sok. Slično se iseče i tikvica, s tim što ona ne mora da stoji. U podmazanu vatrostalnu posudu poređati sloj patlidžana i tikvica, malo posoliti
pa preko toga staviti fil od mesa i poravnati. Odozgo rasporediti preostale tikvice i
patlidžan blago posoljen. Umutiti mleko sa jajima, dodati suve biljne začine i preliti
jelo. Pokriti aluminijumskom folijom i peći u rerni na 200 stepeni oko 45 minuta.
Na pola pečenja skinuti foliju i ispeći do kraja, da musaka lepo porumeni.

Izvor: Agrobiznis magazin 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Децембар 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30 31