Zima je period kada pčele zimuju, pa pčelar nema puno obaveza oko košnica. Međutim, ovo je pravo vreme za dodatnu edukaciju posebno kada su u pitanju bolesti ili neuobičajeno ponašanje medonosnih pčela koje za posledicu može imati uginuće velikogbroja pčela čime se dovodi u pitanje opstanak zajednice.
Ne postoji pčelar koji se nije sreo sa pojavom grabeži unutar jedne ili više košnica na pčelinjaku. Opasnost od grabeži je posebno prisutna ukoliko pčelar ređe obilazi košnice. Pčelari razlikuju tihu i akutnu grabež, a obe mogu biti podjednako opasne ukoliko se na vreme ne identifikuje problem.
Šta je grabež?
Grabež je izazvan prirodnim nagonom pčela za opstanak i prikupljanjem hrane za prezimljavanje. Kada u prirodi nastane privremen nedostatak hrane pčele instinktivno istu traže, protivno njihovom prirodnom ponašanju, u pljačkanju drugih zajednica. Kako svaka pčelinja zajednica ima veći ili manji oblik
samozaštite u tom pljačkaškom pohodu često strada deo pčela ili čak i cela zajednica što zavisi od intenziteta i trajanja grabeži. Mlađi neiskusniji pčelari mogu zameniti ples mladih pčela sa pojavom grabeži što dodatno otežava rešavanje ovog problema. Postoji nekoliko načina grabeži među pčelama, ali su najrasprostranjenije dve – tiha grabež koja se pojavljuje postepeno, lagano pojačavajući tempo i akutna grabež koja se pojavljuje iznenada i gotovo ju je nemoguće sprečiti. Grabež se prepoznaje prema samoj aktivnosti pčela na letu ka košnici.
Ukoliko primetite borbu pčela i delove voska, kako i pojačanu aktivnost ispred košnice, ali bez unosa polena to je dovoljan pokazatelj pojave grabeži. Može se izazvati nepažnjom prilikom pregleda košnica kada pčelar ostavi okvir s medom dostupan pčelama pa makar i na kratko. Zato se pregledi košnica moraju
obavljati brzo i samo kada su neophodni. Takođe, važno je proveriti i kakvom je stanju matica. Ukoliko je stara ili uginula, a pčelar to nije primetio na vreme, takva zajednica postaje meta drugih pčela iz susednih košnica koje dolaze da opljačkaju oslabljeno pčelinje društvo. U toj borbi za samoodržanjem može
doći do velikog uginuća pčela što dovodi u pitanje opstanak same zajednice.
Grabež na pčelinjaku nije samo neugodna pojava, već je i jako opasna i ukoliko se ne primeti na vreme može se proširiti na veći broj košnica posebno u periodu kada nema paše. Pčelinje zajednice bez matice ili sa starom maticom podložnije su grabeži, zato je važno naglasiti da pčelinja društva nikako ne
smeju ostati bez matice.

Kako spasiti društvo?
U slučaju pojave grabeži neophodno je brzo delovanje pčelara kako bi se ova neugodna pojava zaustavila. Pre svega napadnutu košnicu treba skloniti sa tog mesta i privremeno je odneti van pčelinjaka. Košnica se smešta u tamnu prostoriju a na njeno mesto u pčelinjaku treba postaviti praznu košnicu. Kako su pčele izuzetno inteligentna bića vrlo brzo, često za manje od sat vremena, shvatiće da je košnica prazna i napadi će prestati. Narednog dana sklonjenu košnicu treba detaljno pregledati kako bi utvrdili razlozi za grabež. Najčešći uzrok je loša zajednica koja se teško može oporaviti. Takvu zajednicu najbolje je
rasformirati, odnosno ukloniti maticu, a ostatak roja spojiti sa jakim društvom. Ukoliko je zajednica dobra, zameniti maticu a košnicu nakon dva do tri dana vratiti na pčelinjak, ali je nikako ne vraćati na staro već je postaviti na novo mesto. Postupak je isti i ukoliko grabež zahvati više košnica. Naučnici nemaju
objašnjenje za ovakvo neuobičajeno ponašanje medonosnih pčela koje inače nisu sklone grabežu, ali se pretpostavlja da uzrok može biti neki genetski poremećaj. U svakom slučaju pčelarima se preporučuje oprez, ali i primena preventivnih mera kako bi se izbegao grabež.
Preventivne mere
Preventiva je uvek najbolja zaštita, jer se sprečava da uopšte dođe do bilo kakvih poremećaja u pčelinjim zajednicima, pa i do grabeži. Da bi se to izbeglo stručnjaci preporučuju nekoliko mera koja su, provereno, dale dobre rezultate. Sužavanje leta i zatvaranje svih nepotrebnih otvora na košnici je prva i osnovna mera. Preporučuju se kraći preventivni pregledi košnica i što manje uznemiravanje pčela. Pravilan razmak između košnica i dva pčelinjaka, kao i držanje samo jakih zajednica su takođe dobri načini za sprečavanje pojavi grabeža.
Prilikom otvaranja košnica, savetuju iskusniji pčelari, treba koristiti prekrivače za košnicu, a posebno treba voditi računa da ne dolazi do rasipanja meda ili sirupa prilikom rada na košnicama.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Pri prelasku sa konvencionalnog ka organskom načinu pčelarske proizvodnje, kao i u drugim granama poljoprivrede, proizvođač treba da bude upoznat sa osnovnim načelima koja treba da se primenjuju pri organizovanju ovakve vrste proizvodnje, pri izboru lokacije na kojoj je smešten pčelinjak i okolina u kojoj se napasaju pčele je od suštinske važnosti pri organskoj pčelarskoj proizvodnji.
Izbor lokacije na kojoj je smešten pčelinjak i okolina u kojoj se napasaju pčele je od suštinske važnosti pri organskoj pčelarskoj proizvodnji.Odgovarajuća je
ona lokacija u čijoj su okolini izvori nektara i polena od prirodne medonosne flore ili organski sertifikovanih proizvoda površine u radijusu od 3 kilometra. Na
površini pčelinje paše mogu da budu zastupljene kultivisane poljoprivredne biljke, ali pod uslovom da se na njima ne praktikuje konvencionalna proizvodnja koja podrazumeva upotrebu nedozvoljenih veštačkih đubriva i pesticida. Lokacija treba da je dovoljno udaljena od bilo kakvih mogućih izvora zagađenja, kao što su autoputevi, urbani centri, deponije i industrijski objekti. Ukoliko se u blizini pčelinjaka nalaze površine pod industrijskim kulturama koje se uzgajaju na ekstenzivan način (bez upotrebe hemikalija), potrebno je da pčelar od proizvođača obezbedi dokaz (sertifikat, deklaraciju) o poreklu semenskog materijala koji ne treba da je genetički modifikovan. Na teritoriji na kojoj se napasaju pčele nije dozvoljeno da bude lociran konvencionalni pčelinjak.
Razlog za ovo je što pčele kao vrsta mogu da se napadaju i da kradu med iz košnica, pa ako organska porodica unese med iz konvencionalne, znači unosi kontaminirani med koji meša sa svojim. Menjanje lokacije pčelinjaka je dozvoljeno, pod uslovom da nova lokacija zadovoljava spomenute kriterijume za organsku proizvodnju. Oplemenjivanje pčelinje paše preko zasađivanja ili zasejavanja medonosnih biljaka je mera koja nije navedena u propisima za organsku proizvodnju. Ipak, ovu meru pčelari treba kontinuirano da praktikuju da bi povećali medeni bilans pčelne paše, a sa time i rentabilnost pčelarske farme. Beli bagrem, japanska sofora, evodija i dr. drvenaste biljke za nekoliko godina od njihovog zasađivanja počinju sa nektarenjem i proizvodnjom polena.
Od travnatih vrsta na prvom mestu je facelija, koja je po svojoj produkciji od 1.000 kg nektara na 1 ha nenadmašna medonosna biljka. Biljke, kao pelin, melisa, kantarion, hajdučka trava i dr, poželjno je da se zasade oko pčelinjaka, iz razloga što one ulaze u sastav raznih čajeva koji se dodaju preventivno i terapeutski pri lečenju određenih bolesti pčela(vapneno leglo, upala creva kod pčela, varoza i sl.). Postojeća pčelarska praksa da pčelari zamenjuju stari vosak sa oblikovanim satnim osnovama iz trgovine nije dozvoljena u organskoj proizvodnji. To je zato što takve satne osnove u sebi sadrže materije koje nisu dozvoljene u organskoj proizvodnji (parafin, boje, aditivi i sl.).
Pri organskom načinu proizvodnje potrebna je zamena saća kupljenih satnih osnova sa satnim osnovama oblikovanim od voska iz sopstvene proizvodnje. U te svrhe najbolje je da se iskoristi vosak koji se dobija od voštanih poklopčića pri ceđenju meda, pre svega zbog dovoljnih količina voska koje se dobijaju na ovaj način. Dozvoljena je upotreba i voska koji se dobija sa bočnih nadgradnji nosača ramova, kao i vosak sa ramova gradionika koji ujedno služe i za mehaničku borbu protiv pčelinjeg krpelja. Sav vosak iz pčelinjaka treba da bude zamenjen u periodu od 4 godine sa ciljem da se ispune uslovi za organsku proizvodnju meda.Odbacivanje veštačkih boja koje se koriste za bojenje pčelinjih sanduka je važan uslov u organskoj proizvodnji. Za zaštitu sanduka treba da se koriste prirodne boje na bazi lanenog semena . Uklanjanje stare boje sa sanduka vrši se struganjem, brušenjem, zagrevanjem i slično. Ukoliko ekonomska logika opravdava, dozvoljeno je da novi sanduci uopšte i ne budu obojeni. Postoji više recepata za pripremanje prirodnih boja, koji obezbeđuju kvalitetnu i jeftinu zaštitu sanduka.
Na primer: 1 l lanenog ulja, 1 l 30% propolis ekstrakta i 1 kg pčelinjeg voska se zagrevaju do topljenja. Dok je rastvor još uvek topao, premazuju se sanduci. Ova kombinacija se suši sporo (24 časa), pa se zato drugo premazivanje vrši sledećeg dana. Premazivanje se završava kada se uoči da se smesa više ne upija u drvetu. Kvalitetnim premazivanjem sanduka zaštićeni su za period od tri do četiri godine, posle kojih se postupak ponavlja. U ishrani pčela nije dozvoljena upotreba običnog šećera (beli šećer – saharoza). Za zimsku prehranu i za prolećnu stimulaciju pčela, potrebno je u sanduke ostaviti dovoljne količine meda i polenovog praha. Uobičajeno potrebna količina iznosi od 15 do 20 kg po pčelinjoj porodici. U slučaju da jesenja paša nije obezbedila dovoljne količine hrane, pčelar može da interveniše dodavanjem organskog meda, organskog šećera ili kombinovano kao šećerno medno testo zime, ili šećerno-medni sirup u periodu posle meseca marta. Ovaj zahtev je jedan od najtežih za ispunjavanje, posebno u sušnim godinama. Za mere prehrane je potrebno da se izvesti kontrolno i sertifikaciono telo, kao i da se dostave informacije o tome koliki je nedostatak hrane i sa kolikom količinom hrane će se intervenisati. Organska proizvodnja je od posebnog značaja za zdravlje i blagostanje životinja, pa je u skladu sa tim, sečenje krila maticama pri njihovom obeležavanju zabranjeno. Uklanjanje starih i „istrošenih“ matica vrše pčele-radilice kao deo njihovog prirodnog instinkta za opstanak, pri čemu i pčelari mogu da intervenišu posebnim tehnikama.
Mlade matice mogu da se obeležavaju i zamenjuju po potrebi. Kao obavezna aktivnost u organskom pčelarstvu je numerisanje pčelinjih sanduka i vođenje pčelarskog dnevnika. Najbolje je da pčelar ažurira dnevnik o tehničkim merama pri uzgajanju i dnevnik o ulazu i izlazu materijala i proizivoda. Prvi je važan za potrebe pčelara koji na osnovu proizvodnih svojstava pčelinjih porodica može da organizuje selekciju i borbu protiv bolesti. U dnevniku pak za ulaz i izlaz materijala i proizvoda evidentiraju se svi proizvodi koji su ušli na pčelarsku farmu (zaštitna sredstva, boje, ramovi, žica i sl.) i proizvodi koji izlaze iz farme (med, polen, propolis, matični mleč).Ovakva evidencija, zajedno sa dobijenim ili izdatim dokumentima (fakture, otpremnice, fiskalni računi i sl.) daje se na uvid na zahtev kontrolnog i sertifikacionog tela.
Organska pčelarska proizvodnja ima posebne uslove u pogledu perioda prelaza. Sa ulaskom u proces sertifikacije sam proces proizvodnje ulazi u prelazni period. Period prelaza u pčelarstvu traje različito, zavisno od toga da li ispunjava zahteve naložene od kontrolnog i sertifikacionog tela. U najboljem slučaju, sertifikat za organsku proizvodnju meda, polenovog praha, matičnog mleča i propolisa dobija se posle jedne godine od prve kontrole. Za ovaj period ne dobija se sertifikat za organski vosak, zato što su za promenu konvencionalnog sa organskim voskom potrebne najmanje tri godine. Posle zamene voska cela proizvodnja dobija status organske proizivodnje.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Ja praktikujem da ramove plodišne radim u tihoj paši i to počev od repice,voćne, lipe, livadske, nikako u bagremu. Ne shvatite bukvalno radiće i tada, ali koja je isplativost.
Kada stavite da vam izvlače plodišne ramove, satne osnove u ramove u plodište, pčela će izvlačiti one ćelije za kojim ima potrebe, a potrebe će imati za malim radiličkim. Ramovi se uvek izvlačili u tihim pašama, jer je tada dosta polena i propolisa. U bagremu pčela slabo posećuje biljke koje na sebi imaju polena i propolisa, tako da tada i ne treba raditi plodišne ramove, to je brza paša gde se mnogo gubi na izgradnji voska, jer je odnos med vosak 3,6:1.
U brzoj paši bagremovoj vosak je najkvalitetniji po sadržaju nema u sebi primesa, ali to ne znači da će biti kvalitetno urađene ćelije. Kako raditi? Jedan urađen ram, drugi sa satnom, kada želimo tako da radimo kada se stave između ramova sa leglom biće urađeni idealno i odmah zaleženi i na njima biće radiličke ćelije.
Ramove koje ubacujemo sa bočnih strana to su okviri koji se ubacuju u pčelinju zajednicu koja će izvlačiti trutovske ćelije jer smo ih ubacili sa bočnih strana i oni će tu služiti da se smanjuje varoa ram građevinak koji će biti isečen sa zatvorenim trutovskim leglom.
Ramove ubacivati za izradu u količini koliko je jaka pčelinja zajednica i koliko pokriva pčela, nikada ne cepati leglo preko mere maksimalno stavljati po dva rama desno i levo, i to treba raditi kada je temperatura povoljna. Kod izrade saća ogroman uticaj imaju nectar polen, propolis to je taj preduslov koji zadovoljava i koji je porteban da saće ima čvrstoću. U bagremu pčela unosi nectar, slabo polen, propolis skoro ništa zato i nisu ispunjeni uslovi za izradu kvalitetnih satnih osnova za radiličke ćelije u kojima će se leći pčela radilica.zbog brzine i količine velikog unosa nektara. Kada pogledamo ram sa bagremovim medom videćemo da su medni poklopci beli znači nedostatak određenih materija. Pogledamo ostale medne poklopce u kojima se rastvara propolisna smola,koja sadrži bojenu materiju hrizin, od koje vosak dobija žutu do narandžaste boje.
Nikada ne raditi satne osnove između starog sača i trutovskog legla. Uvek će biti braon boje i ako je taze urađeno jer će uzimati vosak sa tamnog saća. Pčela po svojoj potrebi radi onoliko količine ćelija i onog oblika za kojim ima potrebe.
Vosak prvog kvaliteta je bele ili svetlo žute jednolične boje, savršeno čist, bez bilo kakvih primesa, miriše na med. U vosak prvog kvaliteta spada vosak dobijen od saća ramova građevinaka, voštanih zaperaka mednih poklopaca.

Izvor:https://domacinskakuca.rs/2020/11/24/pcelarstvo/u-kom-vremenskom-periodu-raditi-satne-osnove/

Kako svi lekovi moraju biti registrovani u Agenciji za lekove po važećem zakonu tako moraju biti i lekovi koji se koriste u pčelarstvu. Lekovi koje koristimo u pčelarstvu delimo na: registrovane za upotrebu u pčelarstvu, registrovane za upotrebu u veterini ne u pčelarstvu (amitraz na primer je ektoantiparazitik), neregistrovane i zabranjene.

Pčelari se uglavnom sami odlučuju za neki od lekova za pčele. Pri tome se ne vode osnovnim principima za izbor po farmakologiji (nauci o lekovima). Zahtevi koje bi trebalo da ispuni lek su da je efikasan protiv bolesti za koju ga primenjujemo, da je lako dostupan, da je jeftin, da ima poznati sastav i osobine lekovite materije, da nema neželjene efekte, da nema rezidua (ostataka) u saću i medu i da ne smanjuje proizvodne sposobnosti matice i radilica. Način aplikacije (davanja) leka zavisi od vrste leka i može biti: kroz sirup, kroz pogače, stavljanjem letvica u pčelinju zajednicu, nakapavanjem po ulicama ili rasprskivanjem po ramovima i satonošama. Izbor leka se vrši na osnovu tačno postavljene dijagnoze. Za to je potrebno uzeti adekvatan uzorak pčela (30 do 50 pčela kada se sumnja na neku bolest ili 300 do 500 pčela kada nema opravdane sumnje) ili 10x10cm legal koji se šalju u referentnu laboratoriju .

Svi ovi lekovi trebalo bi da se primenjuju po proizvođačkom uputstvu. Na primer: BeeVital Hive Clean nakapavanjem po ulicama 15 do 20 ml u proleće u jesen i pred zimu. Apilivevar štapići se ostave u košnici 24 do 30 do 35 dana (jedan do jedan i po razvojni ciklus pčele jer je bolest i pčela i legla to jest parazit). Apigard (paštete) staviti 1 a posle 15 dana i drugu. Tretman traje 30 dana. Mora se uraditi čitav pčelinjak da ne dođe do grabeži. Oksalna se pravi od 35g oksalne 600ml destilovane vode i 600g šećera i nakapava se 5ml po ulici pčela u zimskom periodu kada su pčele u klubetu i kada ne izlaze iz košnice. Mravlja se stavlja natopljena na trulex krpu u sva 4 ugla košnice preko satonoša. Takođe voditi računa o spoljašnjoj temperaturi koja ne sme pelaziti 25 stepeni celzijusa. Furmitom postaviti po uputstvu i temperatura mora biti danima između 14 i 25 stepeni celzijusa. Nozevit se nanosi preko satonoša.

Ostale bolesti pčela i legla se ne leče već se sve neškodljivo uklanja osim Evropske kuge legla, koja je mešana bakterijska infekcija, i koja se uslovno leči.

Preporuka za korišćenje lekova u pčelarstvu bila bi: uraditi sve da do bolesti ne dođe. Ako se posumnja na bolest uzeti adekvatan uzorak i poslati ga u referentnu laboratoriju. Po dobijanju dijagnoze lečiti po nalogu veterinara. Ako sami lečite birajte registrovane preparate. Nikako ne lečiti bez postavljene dijagnoze i to neregistrovanim preparatima.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Savremeni način pčelarenja, smatraju stručnjaci, pogoduje širenju bolesti pčela. Prenoseći ramove sa saćem iz jedne košnice u drugi pčelar može nehotice da prenese bolest iz jednog u drugo pčelinje leglo. Za to je neophodno da veterinari budu uključeni u redovne preglede pčelinjih zajednica kako bi se bolest na vreme dijagonstikovala i započelo sa lečenjem.

 Opasne virusne bolesti pčela
Bolesti pčelinjeg legla lako može uočiti svaki veštiji pčelar na osnovu izgleda poklopčića ili unutrašnjosti košnice, Međutim, oboljenje pčela se teže primećuju, jer pčele rade čak i kada su bolesne, a kada dođe vreme za umiranje uginjavaju van košnice.
Oboljenja pčela nisu ništa manje opasna u odnosu na bolesti legla i ponekad mogu dugo biti prisutna u pčelinjoj zajednici bez izraženih kliničkih simptoma. Da nešto ne valja pčelar počinje da primećuje tek kada počne broj pčela u zajednici se smanjuje, što matica pokušava nadoknaditi pojačanim nošenjem jaja.
Zato je u otkrivanju bolesti odraslih pčela od velikog značaja redovno slanje uzoraka u laboratoriju za dijagnostikovanje bolesti pčela. Najbolje vreme za slanje uzoraka je, kako preporučuju stručnjaci, u proleće i jesen. Kako u Udžbeniku iz pčelarstva pišu dr Nada Plavša i dr Ivan Pavlović profesori sa novosadskog Poljoprivrednog fakulteta, utvrđivanje zdravstvenog stanja kako legla, tako i samih pčela neophodne su mere prevencije u cilju pripreme pčelinjih zajednica za adekvatno zazimljavanje. Posebno su opasne razne virusne bolesti pčela koje vrlo često prolaze kao prikrivene infekcije. A usled nedostatka klinički vidljivih znakova takvoj bolesti često ne pridaje dovoljno pažnje.
Najnovija naučna saznanja pokazala su da postoji međusobna povezanost i delovanje pčelinjih virusa i ostalih patogenih mikroorganizama u pčelinjoj zajednici. Sve to može biti uzrok povećanih gubitka i propadanja pčelinjih zajednica.
Virusi se u pčelinjem društvu prenose horizontalno i vertikalno, a izbijanje bolesti je najčešće uzrokovano stresogenim faktorima koji dovode do slabljenja društva.

Uzrok bolesti deformisanih krila
Bolest deformisanih krila prvi put je primećena u Japanu, odakle se raširila po celom svetu. Uzrok bolesti je RNK virus iz familije Iflaviridae, a infekcija se može pojaviti u svakom razvojnom stadijumu pčele od jaja preko larve i lutke. Problem kod dijagnostikovanja ovog oboljenja je činjenica da simptomi i oštećena često nisu odmah vidljivi na prvi pogled, pa bolest može dugo da „tinja“ u leglu, jer na prvi pogled sve izgleda u redu. Kako u Udžbeniku iz pčelarstva pišu dr Nada Plavša i dr Ivan Pavlović profesori sa novosadskog Poljoprivrednog fakulteta, primećeno je da ovaj virus ne napada neoplođenih jaja, što jasno pokazuje da se može prenositi vertikalno. Virus je izolovan čak i u spermi trutova preko koje se inficiraju jaja prilikom oplođenje. Za vreme stadijuma larve virus se može preneti preko hrane, odnosno preko pčela koje hrane larve. Stručnjaci posebno upozoravaju da se bolest deformisanih krila, odnosno virus koji je izaziva prenosi na lutke i odrasle pčele.
Simptomi ove bolesti često su prikriveni znacima drugih oboljenja. Naime, poznato je da se kod jače zaraženosti pčelinjih društava varozom javljaju pčele sa zakržljalim i deformisanim krilima i nedostacima na drugim delovima tela. Ovo se najčešće događa u drugoj polovini leta i u jeseni, a to je siguran znak da je ugrožen opstanak pčelinjeg društva. Dugo se smatralo da se dofrmitet ispoljava kao posledica parazitirajućom varozom dok
je pčela u stadijumu lutke, ali je dokazano da je uzročnik oboljenja zapravo virus deformisanih krila, koga prenose biološki vektori.

Simptomi bolesti
Simptomi ove bolesti zavise od faze u kojoj je došlo do inficiranja pčela odnosno larve. Larva uglavnom umire već nakon izlaska iz ćelije, dok pčele koje su zaražene u odrasloj fazi izgledaju sasvim normalno do uginuća.
Laboratorijska i istraživanja u samim pčelinjim društvima pokazala su da se virus deformisanih krila prenosi i aktivira na isti način kao i virus akutne paralize. Jedan broj pčela se izleže bez vidljivih nedostataka, i na prvi pogled izgledaju normalno, ali se njihov životni vek znatno skraćuje, pogotovu ako su u pitanju zimske pčele koje se izvode u drugoj polovini leta. Dokazano je da ovako kratkovečne pčele mogu da prenose virus i bez varoe, prilikom hranjenja nezaraženih larvi.
Zanimljivo je da je pojava ovog virusa primećena i kod bumbara i to bez učešća parazita. Dijagnoza se postavlja u laboratoriji i to metodom RT-PCR iz zaražene pčela. Ne postoji adekvatna terapija ove bolesti, ali se kao prevencija preporučuje kontrolisanje i smanjenje nivo parazita varroe u pčelinjim zajednicama.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Mnogi pčelari imaju svoj sistem rada, i smatraju ga najboljim, što je sasvim normalno. Ali postoji nešto gde se moramo složiti, ispravno je samo jedno rešenje, a može se ostvariti na više načina, pčela provetrava košnicu u nekoliko slučajeva.

Radi obezbeđenja gnezda spoljnim svežim vazduhom i odstranjenjem ugljen-dioksida koji se obrazuje kao rezultat razmene materija u telu pčela i larvi. To je naročito potrebno kada se broj pčela u društvu znatno uveća, i postoji dosta legla.
* Kada spoljna temperatura dosta poraste.
* Kada treba otstraniti suvišnu vodenu paru iz gnezda, koja nastaju isparavanjem svežeg nektara, čime se olakšava i ubrzava sazrevanje meda.
Provetravanje obavlja grupa pčela koje nazivamo vetrilice, koje svrstane u redove ispred i iza leta snažnim treperanjem krila stvaraju vazdušnu struju koja teče iz unutrašnjosti košnice napolje.

To se može primetiti kod dimljenja pčela, kojom brzinom pčela izbacuje dim kroz leto vraća ga nazad.

Provetravanje košnice u toku leta mora biti mnogo intezivnije, posebno kada je spoljna temperatura visoka, kada je priliv nektara povećan i u toku sazrevanja meda. Ulaz košnice treba sistematski da se širi uporedo sa jačanjem društva. Kada se primeti veliki napor pčela na provetravanju košnice (na letu kod kojih treba otvoriti sva okrugla leta na telima.

Posebno se odnosi kod selidbe obezbediti maksimalnu ventilaciju, provetravanje.

Provetravanje košnica se ostvaruje uglavnom preko ulaznog otvora (leta) preko varaozne podnjače, zatim poklopnim daskama sa mrežom, svim okruglim letima na telima.

Sada ću se malo pozabavati baš tim problematičnim zimskim uslovima, kada nam se događa da nam buđave ramovi, a nismo ni svesni da smo sami izazvali to.

Kada postoji samo donji ulaz leto kao što pojedine naše kolege zagovaraju tu tehnologiju tada nastaju najveći problemi. Ima jedno leto odozgo smo stavili u zbeg nekoliko novina, da košnicu utoplimo, jer nismo stigli novine pročitati pa da sačekaju, sada nam hladan vazduh nadire spolja kroz ulazni otvor, pošto je teži, taloži se na dnu košnice i tek kada se zagreje, postepeno se podiže uvis.

Topliji i vlagom zasićen vazduh iz gornjeg dela košnice, ne može slobodno da izlazi napolje, već se postepeno spušta niz zidove, hladi se i obrazuje vodene kapi koje vlaže zidove košnice i krajnje satove. Pčelar učesnik u lošoj pripremi za uzimljavanje.

Bolja ventilacija se stvara ako košnica ima samo gornji ulaz (leto). Čist hladan vazduh ulazi odozgo, i pada prema dnu, a topao, vlagom i ugljen – dioksidom zasićen vazduh diže se uvis, i izlazi kroz gornji ulazni otvor.

Kada košnica ima doljnje i gornje otvore (leta), doljnje leto u toku jeseni polako počinje da se smanjuje a gornje otvori, doljnje smanjuje se lagano do skoro potpunog zatvaranja ostavi mu se otvor za jednu pčelu.

Zimska ventilacija košnice ima veliki značaj za dobro i pravilno prezimljivanje pčela. Ono se mora obezbediti još početkom jeseni.

Izvor:https://domacinskakuca.rs/2020/11/16/pcelarstvo/ventilacija-gnezda/

Porodica Simanović iz Beograda, od 2000. godine se bavi pčelarstvom, i na to su se kako ističe Saša odlučili, ne samo da bi zaradili novac, već i da sačuvaju porodično gazdinstvo, da ne propada. Sa mnogim pčelarima sa kojima smo pričali, ruku na srce da nekog ne uvredim, samo im je profit u glavi. Međutim naš sagovornik, ima drugačiji pogled na pčelarenje.
“Pčelarstvom sam počeo da se bavim uz tasta, koji je na poklon dobio jedan roj i košnicu i tako je sve to počelo. Najbitnije je interesovanje i ljubav za takvu delatnost. Teorijsko obrazovanje je neophodno. Praksa se vremenom postepeno stiče, ali najbolje i najbrže uz pomoć nekog iskusnog pčelara, ističe Saša i dodaje da je njegov mentor bio Goran Čakardić, za koga ima samo reči hvale.

“Pčelama je lepo baviti se ko voli. Sa pčelama možete i da zaradite, i da ostane deo priohoda, ali imate i troškove oko selidbe, oko obilaska, pojenja“, detaljno objašnjava Saša.
“Imam 80 košnice, nalaze se u selu Reljinci na Rudniku. Posle napornog rada u Beogradu, pčelarenje mi dođe kao lek. Sve je opušteno, nema gužve i nema trke. Veoma je bitno istaći da prisustvo pčela je znak nezagađene životne sredine, a njihovi proizvodi su lekovita i skupa hrana. Med, mleč i propolis čine tek jedan odsto onoga što dobijamo od pčela.”- priča nam Saša i dodaje:
"Pčelarenje oplemenjuje, boravite u zdravoj sredini, jedete domaću hranu, dišete svež vazduh. Pčele su nam potrebne i za oprašivanje, jer ako nestane pčela
nestaće i voća. Nažalost, pčela na planeti ima sve manje. Jedna od studija otkrila je da je nestalo 90 odsto populacije pčela u proteklih nekoliko godina. Glavni razlozi smanjenja broja pčela jesu nekontrolisana upotreba pesticida, nedostatak cveća i krčenje šuma. Treba raditi na tome da se zabrani upotreba pesticida, da se počne sa korišćenjem prirodne alternative, a zdravlje i opstanak pčela da se pomno prate.
Saša pčelari sa DB košnicama. On je zadužen za sve poslove na pčelinjaku, a supruga Svetlana za ambalažu, i sve ostalo.
,, S obzirom na veliko prisustvo medonosnih biljaka, Frušku goru s pravom nazivaju medenom, odnosno slatkom planinom. Lipa, kao najmedonosnija drvenasta vrsta na Fruškoj gori, prostire se na impozantnih 12000 ha. Zbog razlike u nadmorskoj visini negde i ranije cveta, tako da su moguće dve pčelinje paše. Svake godine 30 košnica selim na Frušku Goru. Nažalost ove godine zbog korone nisam selio, kaže nam Simanović. Po rečima našeg sagovornika godina je bila loša, prinos je bio 5 kg po košnici što je veoma malo. Iako ima bagremovu, lipovu I livadsku pašu, prinos nije bio veći. Na sve to je uticalo loše vreme, niske temperature a i kiša tokom paše. Med prodaje stalnim mušterijama, na malo, jer kako kaže,, dobar proizvod uvek nađe kupca”.
Saša na svom pčelinjaku pokušava i deci da objasni da pčele nisu opasne, tako što ih odvede na pčelinjak, i time pokušava da kod njih probudi ekološku svest, i objasni značaj pčela.
Član je Udruženja pčelara ,, Budućnost” iz Lazarevca, koje je učlanjeno u Savez pčelarskih organizacija Srbije. On ima samo reči hvale za Spos i čoveka koji je
na čelu. On je puno uradio za srpsko pčelarstvo.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Najkasnije do početka oktobra pčele treba prihraniti i svim društvima obezbediti neophodnu količinu hrane za prezimljavanje. Društva treba da uđu u zimu sa 14 do 20 kg meda. Ako nema toliko hrane, dopunjuje se šećernim sirupom, čiji je sastav dva dela šećera i jedan deo vode (odnos 2 : 1) ili u odnosu 1 : 1. Društva treba izjednačiti, jača imaju nešto više legla, pa se od njih može oduzeti po koji ram i dodati slabijim društvima. Izjednačavanje društava treba raditi samo ukoliko su sva društva potpuno zdrava.
U ovom mesecu se izvodi i poslednje leglo, a matica prestaje sa polaganjem jaja ili se polaganje svodi na najmanju meru. Pčele postaju sve mirnije , a izleti su sve ređi. Radilice raspoređuju hranu tako da je mogu najlakše koristiti kada formiraju klube i počnu da žive u njemu. Češljeve protiv miševa postaviti na leta ,a dosadne i agresivne osice odstranićemo ako ispred košnica postavimo flaše sa malo piva ili slatke vode.
Zdravstveno stanje pčela i borba protiv varoe su vrlo bitne stavke na koje treba obratiti pažnju u ovom mesecu. Moramo napraviti jasnu strategiju u borbi protiv varoe koja će sadržati precizno definisane termine tretiranja čime ćemo obezbediti potpunu kontrolu nad količinom varoe u našim pčelinjacima. U ovom slučaju koristimo oksalnu kiselinu koju nakapavamo po pčelama. Kod metode nakapavanja upotrebljava se rastvor 35 g dihidrata oksalne kiseline u litru rastvora šećera i vode u razmeri 1:1 (za litar takvog rastvora treba promešati 600 g šećera i 600 ml vode). Po punoj ulici nakapava se 5 ml rastvora. Ova metoda je dala odlične rezultate, te se veoma raširila, jer je laka i brza za izvođenje. Ne preporučuje se ponavljanje tretiranja iste zime, odnosno jedna generacija pčela sme biti tretirana oksalnom kiselinom samo jednom. Korektno obavljen tretman uklanja skoro svu varou i isključuje prolećni tretman protiv ovog parazita.
Pčelinjak mora biti zaštićen od domaćih i divljih životinja. Ovo je posebno važno u zimskom periodu kako se ne bi dozvolio kontakt tih životinja sa košnicama
(da ih ne pomeraju, ne ćešu o njih i dr.) pošto bi se pčele u pčelinjem klubetu uznemirile, pri čemu mogu dovesti do njegovog rasturanja sa težim posledicama
ukoliko su temperature niže. Svi pčelari koji su u mogućnosti trebalo bi da ograde pčelinjak.
U oktobru se može saditi medonosno drveće i žbunje, pa se savetuje da se obavezno posadi bar poneka biljka, na pčelinjaku ili njegovoj blizini. To može bitii i
neka voćka, ili razno samoniklo drveće i žbunje.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Jesen je vreme kada se pčele pripremaju za predstojeću zimu, ali i vreme za jesenji pregled košnica kako bi pčelar utvrdio zdravstveno stanje društva. Stručnjaci kažu da svaki pčelar najbolje poznaje svoje pčele, pa svaka čak i na prvi pogled bezazlena sitnica može biti važna u otkrivanju bolesti. A, pravovremeno otkrivanje problema daje mogućnost pčelaru da pomogne društvu i tako spreči ozbiljnije posledice i veće uginuće pčela.

Kako izgleda pregled?
Svaki pregled košnica od strane pčelara znači da se posebno obrati pažnja ne samo na ponašanje pčela, već i na izgled saća a posebno poklopčića koji mogu ukazati na moguće zaraze. Kako u Praktikumu za pčelarstvo objašnjavaju prof. dr Nada Plavša sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i prof. Dr Ivan Pavlović naučni savetnik Instituta za veterinarstvo Srbije, nepravilnosti u rasporedu, razbacano ili raštrkano leglo najčešće su znaci koju ukazuju na
bolest. Na probleme ukazuje i izgled larve. Naime, zdrava pčelinja larva je bele boje sedefastog sjaja i izražene kolutićave građe. Svaka promena u boji, izgledu tela i mlohavom opuštanju ukazuje na postojanje neke bolesti. Kod zdravog društva poklopci su blago izbočeni, bez nabora, suvi, porozni, bez rupica, osim u zadnjem stadiju poklapanja kada su na vrhu izbočenja i relativno su ravnih rubova. Boja poklopaca može biti od svetlosmeđe do tamnosmeđe bez mrlja. Odstupanje u izgledu je moguće samo kod poklopaca nad radiličkim i trutovskim ćelijama saća, čiji su poklopci nešto izbočeniji. Samom promenom
izgleda, boje i oblika poklopca već ukazuju na neku bolest. Takođe, nepravilno raspoređeno poklopljeno ili ne poklopljeno leglo, tamne mrlje posebno u donjem delu poklopca, naboranost ili uvučenost ćelija, pojava jedne ili više rupica na poklopcima čiji je raspored nepravilan, a rubovi rupica su nepravilno izgriženih rubova ukazuju zdravstvene probleme u leglu. U slučaju bilo kakve sumnje na bolest treba uzeti uzorke i odneti ih u laboratoriju. Na analizu se
nose uzorci saća (dimenzija 10x10 cm) najmanje 30 uginuli i isto toliko živih pčela, sastrugani uzorci sa površine ramova i zidova košnice. Sve to, po savetu
stručnjaka treba upakovati u papir, novinsku hartiju, kartonsku ili eventualno drvenu ambalažu, dok se žive pčele pakuju u staklene ili plastične tegle. Treba
izbegavati plastične kese, aluminijumsku foliju i limene posude jer mogu da kontaminiraju biološki materijal za analizu.

Virusi – širenje i preventiva
Pčelinje društvo često napadaju različiti virusi, međutim problem je što zbog nedostatka klinički vidljivih znakova ne pridaje im se dovoljno pažnje. Jedan od najčešćih virusnih bolesti je mešinasto leglo koje je zastupljeno na svim kontinentima i pogađa legla bez obzira na klimatske uslove. Bolest izaziva virus
iflaviridae/ flavirus koji je šestougaonog oblika i prečnika 30 nmm. Najčešće napada larve stare dva dana, ali se može naći u saću, medi u među odraslim jedinkama. Patogenost gubi u vodi pri temperaturi od 59 stepeni, kao i u medu koji se zagreje na 70 stepeni. U medu koji se drži na sobnoj temperaturi može da opstane i bude virulentan do tri meseca. U tečnosti koja se stvara u uginulim larvama ostaje virulentan do nedelju dana. Virus se brzo razmnožava i širi unutar društava, lako se prenosi sa jedne na drugu jedinku, pa može da izazove i epidemiju ove bolesti među pčelama.
Kako u Praktikumu za pčelarstvo objašnjavaju prof. dr Nada Plavša sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i prof. Dr Ivan Pavlović naučni savetnik Instituta za veterinarstvo Srbije, širenje ove bolesti se najčešće vrši preko kontaminiranog meda, zaletanjem pčela iz drugih košnica, grabežom, rojenjem ili kada pčelar prebacuje ramove iz jedne košnice u drugu ili zaraženim priborom. U samoj košnici prenosi se preko pčela koje čiste košnicu, odnosno izvlače uginule i obolele larve i izbacuju ih napolje, pri čemu usisavaju tečnost uginulih jedinki. Simptomi bolesti javljaju se već posle 24 sata i u slučaju
zaraze pčele gube želju za uzimanjem polena i vrlo brzo umiru.

Simptomi bolesti
Simptomi bolesti mešinasto leglo najpre se primećuju na poklopljenom leglu u vidu nepravilno raspoređenim ili oštećenim poklopcima koji po sebi imaju tamne mrlje ili su blago ulegli. Unutar samih ćelija nalaze mrtve larve mešinastog oblika, po čemu je ova bolest i dobila ime. Telo lutke menja boju od glave i postaje prvo žućkasto, zatim smeđe ili sivo-smeđe. Ukoliko bolest zahvati veći deo košnica preporučuje se potpuno uništavanje društva.
U slučaju da je zaraza primećena na vreme ramovi sa inficiranim leglom se potapaju u vrelu vodu a ostatak društva se premešta u čistu i dezinfikovanu košnicu. Košnice i pribor se dezinfikuju sa 4% rastvorom formalina 30 minuta. Kada su u pitanju preventivne mere savet je da se vodi računa o higijeni, da se redovno dezinfikuje alat i da se saće ne premešta iz jedne košnice u drugu. Preporučuje se, takođe, prihranjivanje pčela sa šećernim sirupom, posebno u maju mesecu kako bi se sprečila pojava ove zaraze.

Izvor: Agrobiznis magazin

Brojna naučna istraživanja su pokazala da medonosne pčele imaju vitalnu ulogu u oprašivanju biljaka u voćarstvu i povrtarstvu. U procesu prirodne selekcije razvile su gotovo fascinantne prilagođenosti a sve u cilju što efikasnijeg oprašivanja prilikom prikupljanja nektara za potomstvo. Osim što je vrlo prilagodljiva vrsta tolerantna prema različitim klimatskim područjima, čovek je ovladao tehnologijom njenog gajenja, ali i direktnog dobijanja pčelinjih proizvoda kao što su med, vosak, polen, perga, propolis… Zanimljivo je da svako zrno polena ima drugačiji biohemijski sastav što zavisi od podneblja na kojem raste biljka s koje su pčele skupljale cvetni prah, dok je pergu nemoguće napraviti u laboratoriji bez obzira na napredak čoveka u nauči i tehnici.

 Akutna i hronična paraliza

Ali, kao i sva živa bića i pčele su podložne bolestima, a poznavanje osnovnih simptoma bolesti omogućava pčelaru da u što ranijoj fazi uoči bolest i preduzme mere za ozdravljenje društva. Osim bolesti pčelinjeg legla koje veštiji pčelar može da uoči tokom pregleda košnica, postoje i bolesti pčela koje mogu da nanesu ozbiljnu štetu pčelinjem društvu.

Kako piše u Praktikumu iz pčelarstva dr Nada Plavša i dr Nebojša Nedić, profesori sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu paraliza pčela su virusna oboljenja koja može biti akutna ili hronična u zavisnosti od vrste virusa koje napadaju pčele.

Virus akutne paralize pčela nalazi se u naizgled zdravim odraslim

pčelama, naročito u toku leta. Ova bolest se dugo nije smatrala za posebno opasnu bolest po pčele. Međutim, prema evropskim i američkim istraživanjima došlo se do zaključka sojevi virusa akutne paralize udruženi sa invazijom Varoe mogu da dovedu do uginuća velikog broja pčela što može da nanese ozbiljnu štetu društvu. Varooa je, smatraju stručnjaci, zapravo faktor koji dovodi do multiplikacije virusa. Povećani udeo virusa akutne pčelinje paralize na pčelinjim društvima u jesenjem periodu u direktno utiče na loše prezimljavanje pčelinjih zajednica što se neminovno odražava i društvo tokom narednog proleća.

 Uzroci i simptomi

Uzročnik aktuelne paralize pčela je virus iz roda Enterovirusa, a razmnožavanje se vrši unutar samog pčelinjeg društva najčešće tokom zime i ranog proleća. Ova bolest najviše se rasprostranjena u Evropi i Americi, a otkrili su je Bailey i saradnici 1963. kao laboratorijsku pojavu prilikom istraživanja hronične paralize.  Virus se među pčele unosi polenom inficiranim sekretom iz pljuvačnih žlezdi inficiranih pčela. Virus se aktivira kada dođe u dodir sa varoom koja ga oslobađa iz tkiva tokom svog prodiranja u organizam pčela. Istovremeno predstavlja i vektor ovog oboljenja šireći ga na druge odrasle pčele i lutke. Problem je što se bolest teško uočava, a u slučaju akutne paralize do brze smrti obolele jedinke dolazi čim se pojavi klinička manifestacija bolesti.

Za razliku od virusa akutne paralize pčela koji je najviše aktivan tokom zime i s početka proleća, hroničnu paralizu pčela izaziva

RNK virus, a bolest se javlja u proleće i leto a prestaje u jesen.

Razmnožava se i širi unutar pčelinjeg društva, a bolest je prisutna širom sveta. Obolele pčele virus izlučuju iz svojih žlezdi u tečnost koja ulazi u medne kesice gde je i najveća koncentraciju virusa koji potom inficira prikupljeni polen. Do zaražavanja dolazi tokom ishrane inficiranim polenom, a aktivira ga varroa destructor. Simptomi bolesti se javljaju u dva oblika – drhtanje krila i abdomena i kao pojava crnih pčela, pišu u Praktikumu iz pčelarstva dr Nada Plavša i dr Nebojša Nedić, profesori sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.

Prvi oblik karakteriše podrhtavanje raširenih krila, nogu, antena i abdomena koji je povećan usled proširenog mednog mehura. Pčele ne mogu da polete već se skupljaju u gornjem delu košnice iznad saća. Zaražene pčele gube moć letenja, puze ispred košnica i zadržavaju se na vlatima trave u grupicama i pojedinačno dok ne uginu. Abdomen im je izdužen i proširen, napunjen vodnjikavim sadržajem. Od pojave simptoma do uginuća prođe nekoliko dana.

Ako se pčelinje društvo posmatra kao celina, dužina života pčela radilica se skraćuje za polovinu, tako da pčelinje društvo brzo slabi dok se ne svede na šaku mladih, tek izleglih pčela, i maticu.

Crna bolest

Drugi simptom je pojava crnih masnosjajnih pčela ogoljenih od dlačica. Ta ogoljenost je rezultat ponašanja zdravih pčela koje na neki način prepoznaju obolele jedinke, grickaju ih i tako ih ostave bez dlačica na toraksu i abdomenu. Takve pčele, jedno vreme mogu leteti, ali gube orijentaciju, pa pokušavaju da uđu u druge košnice. U Evropi se zbog ovakvog izgleda obolelih pčela samo oboljenje naziva i crna bolest. Nekoliko dana posle infekcije i kod njih se javlja drhtanje, gube moć letenja i umiru.

Tačna dijagnoza obe vrste paralize uspostavlja se histološkim i virusološkim pregledom obolelih pčela. Specifična terapija ne postoji. Stručnjaci preporučuju primenu mera sa ciljem sprečavanja širenja bolesti koje podrazumevaju pčela šećernim sirupom uz dodatak vitamina, nikotinske kiseline, oligoelemenata i proteina i, naravno, maksimalnu redukciju krpelja varroe u pčelinjoj zajednici.

Izvor: Agrobiznis magazin 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Март 2021 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
1 2 3 4 5 6 7
8 9 10 11 12 13 14
15 16 17 18 19 20 21
22 23 24 25 26 27 28
29 30 31