Malo je siromašnijh mesta od Ljubinja, a skromnijih i vrednijih ljudi od tri i po hiljade onih koji i danas žive na pola puta od Mostara do Trebinja. Kako je privreda davno izdahnula, svi su se prebacili na poljoprivredu. Prosečan Ljubinjac kad nije na njivi, bavi se odbojkom ili uzgaja pčele, to su glavne priče ovog kraja. Propast privrednih subjekata posle rata naterala je ljude da se bave poljoprivredom, piše Klix.ba. Načelnik opštine Darko Krunić nam se pohvalio kako od 1.500 poljoprivrednih parcela na području opštine, obrađuje se 1.490. Deset preostalih miruju silom prilika zbog spornih imovinsko pravnih odnosa. Takav procenat obrađenosti zemljišta ne može se susresti nigde drugo u BiH. Malo kriza, a malo marljivost ljudi.

Posebno je razvijeno pčelarstvo. Veliki broj stanovnika uzgaja pčele, načelnik opštine, njegov zamenik, predsednik odbojkaškog kluba, baš svi... Kažu i da danas u Ljubinju ima dva puta više košnica nego stanovnika.
Stanovnika je pre bilo oko pet hiljada, sada je tri i po, a košnica ima sedam hiljada. Raspitali smo se pa saznali da jedna košnica za solidne godine može dati dvadesetak kilograma meda, a da se odlični ljubinjski med prodaje po dvadesetak maraka. Računica nije loša. Nekad se najviše sadio duvan, danas je to rizičan posao, a uvek je bio mukotrpan. Nešto ima voćarstva, uspeva odličan crveni i beli luk ili saransak kako kažu u Hercegovini. Jedna od retkih firmi iz Ljubinja od belog luka pravi posebne marinade i izvozi u svet.

 

Dragiša Sikimić, urednik portala Moja Hercegovina, kaže kako je ovo jedno od retkih mesta u kojima nema javnog sektora, odnosno on je potpuno zanemariv.

- Ljudi se bave poljoprivredom, malo stočarstvom, zarađuju novac svojim rukama, bore se. Ovde nema ni nacionalnizma, nisu ljudi opterećeni time. Ljudi su skromni, nema ni partitokratije, jer partije nemaju gde ljude zaposliti. Trebinje je potpuno druga priče jer je sve zarobljeno u javnom sektoru - kaže Sikimić.

Negativne stvari koje se mogu navesti o Ljubinju kreću od infrastrukture. Sedamdesetih se gradio put između Ljubinja i Stoca kojoj nedostaje metar širine. Važan putni pravac koji povezuje dve najvažnije hercegovačke sredine, Mostar i Trebinje, na ovoj deonici širok je samo pet metara, iako je standard uvek bio bar šest. Nikom ni danas nije jasno zbog čega je to tako, ali se niko nije setio da od tih godina do danas utroši marku da put modernizuje. Druga i još teža istina porazna za Ljubinje je činjenica da je to valjda jedina opština u BiH koja nema izvor pitke vode na svojoj teritoriji. Problem je rešen sa izvorišta u Berkovićima, ali tako je voda preskupa, a nedovoljno je ima za veći razvoj mesta, posebno potrebe neke potencijalne industrije.
Problem s odlaskom stanovništa pristan je svugde u Hercegovini, a u Ljubinju je on posebno bolan. Bolne su i posledice toga, posebno kad su izražene plastičnim primerima, kao što je onaj da već godinu i po u Ljubinje ne dolaze novine. Jedini kiosk je zatvoren, tako za kupiti dnevnu ili sedmičnu štampu morate otići do Stoca ili Trebinja.

Odbojka je glavna priča u Ljubinju

Ljubinjska odbojka je svetska priča, mnogo veća i važnija od malog mesta za kojeg ljudi čuju tek leti kad ga opkole strašni požari pa se silom prilika probije u medije. Ljubinjski odbojkaši su u sedamdesetak godina tradicije stvorili brojne uspehe, igrali i prvu ligu bivše BiH, a s ponosom ističu činjenicu da kad bi u jednu selekciju okupili sve svoje odbojkaše da bi uvek imali kvalitet za bar četvrtfinale Evropskog prvenstva. Nadprosečna visina ljudi iz ovog dinarskog kraja, činjenica da je to postao jedini sport u mestu i pravilo da u Hercegovini nema sredine, il' si katastrofa il' najbolji.

Ljubinje je pravi dokaz da svako naše mesto u sebi nosi posebnu lepotu, a da nju osetite kad dođete i provedete dan u razgovoru s njegovim ljudima. Ljubinje je po mnogo čemu teška i tužna hercegovačka priča, ali vednost njegovih ljudi daje nadu da će doći do nekog preokreta i mesto početi sijati odbojkaškim sjajem.

 

Izvori: 

https://www.klix.ba/ 

https://www.blic.rs/ 

Foto: http://agrobiznis.rs/ 

Da li ste znali da na planeti postoji čak 20000 vrsta pčela, ali da ih jedino nema na Antarktiku? Ipak najraspotrostranjenija vrsta plčele je Apisi Milifera koja je poreklom iz Afrike a u evrospke zemlje se doselilia pre nego sto je naselila Aziju, Australiju i Severnu ameriku.

U evropi ostoji nekoli vrsta pčela koje se razlikuju se po boji, građi tijela, ponašanju, sposobnosti prikupljanja nektara, i dr.

Nama je napoznatija Kranjska pčela (apis mellifica var. carnica Pollm) - ili siva pčela nju nazivamo još i "domaća pčela". Pripada grupi tamnih pčela. Njeno telo je crne boje i obraslo sivkastosrebrnastim dlačicama. Matica ove vrste leže oko 2000 jajašaca dnevno što nam govori da ima iuzetnu plodnost. Postoji više podvrsta ove pčele koje zovu alpska, panonska i sredozemna.

Italijanska pčela apis meliffica var. ligustica, je sa Apeninskog poluostrva žućkaste boje navikla na dugotrajne paše i blagu klimu. Italijanska pčela ima vrlo blagu ćud, slabo izražen nagon za rojenjem, snažan razvoj tijekom ljeta i jeseni te vrlo visoka plodnost matice. Ova pčela prezimljuje u jakim zajednicama i u tom period troši mnogo hrane. Za ovu vrstu karakteristično je da ima slabiji instinkt za sakupljanje propolisa i nektara, međutim ima odličnu sposobnost korišćenja slabijih paša.

Kavkaska pčela (apis mellifica var. caucasica) - preklom je sa Kavkaza te je tako i dobila ime. Na osonovu spoljašnjeg izgleda može se reći da liči na Kranjsku ali kod nje razligujemo sivu i žutu. Ovu vrstu karakteriše  odlična obrambena sposobnost prema uljezima. Sama pčela ima duže rilce i marljivi je radnik na svim pčelinjim pašama, ali je sklona grabeži. Njena značajna sposobnost je skupljanje propolisa.

Tamna evropska pčela (apis mellifica var. mellifica L.) – dominantna je u proizvodnji meda u Nemačkoj. Karakteriše je krupna  građe s tamno sivagotovo crna boja. Otporna je i prilagođena za duge i hladne zime. Zbog te osobine tova ova se vrsta pčela može naći u Severnoj i Južnoj Americikao i Sibiru. Otporna je na bolesti dok med unosi slabije od Talijanske i sive Kranjske pčele.

 

Pčela "melipona anthidioides" česta je u Brazilu. Ovo su male tropske pčele koje nemaju žalac. Obično se nastanjuju sa gnezdima u šupljem drveću sa jednom maticom, a saće grade vodoravno.

Patuljasta pčela (Apis florea F.), vodi poreklo iz Indije. Osobina ove vrste je da gradi jednostruko saće na otvorenom prostoru, obično na nekom stablu. Specifičnost kod njenog saća je u tome da ova pčela gradi ćelije raznih veličina za radiličko saće, trutovsko i matičnjake koji imaju oblik žira.

Divovska pčela (apis dorsata) izgrađuje jednostruko saće na kojem živi. Sve ćelije saća gradi jednake veličine, bez razlike za trutovsko, radiličko ili za matičnjake. Dubina ćelija saća divovske pčele je i do 34mm. Kod ovih pčela nema razlike u veličini između radilica i matica.  Radilice kod ove vrste su dvostruko veće nego kod kranjske pčele. Divovska pčela živi na otvorenom pa je prema tome prilagodila način života. Obrambeni mehanizmi kod ove pčele su posebno izraženi i odlično čuva svoje leglo.

Afrikanizirana pčela - kako bi se dobila medonosna pčela sposobna da i u tropskoj klimi sa puno vlage uspešno oprašuje floru i da pritom sakupi što veće količine meda Brazilska vlada finansirala je nastanak ove vrste pčela.

Solitarne pčele ili pčele samice za razliku od medonosnih pčela ne prikupljaju veće količine meda u svoje nastambe. One žive usamljenički život tako da svaka ženka gradi svoje gnezdo.

Besplatne obuke za poljoprivredne proizvođače koji se bave organskom proizvodnjom ali i obuke iz oblasti pčelarstva, počinju danas u prostorijama Privredne komore Srbije (PKS) - PK Beograda.

Obuke je organizovao Sekretarijat za privredu grada Beograda u saradnji sa PKS.

Kako je saopšteno iz Sekretarijata za privredu grada Beograda, obuka iz oblasti pčelarstva je namenjena stručnom osposobljavanju, sticanju veština kao i dobijanju korisnih informacija o proizvodnji meda i pčelinjih proizvoda.

U obuci za organsku proizvodnju biće reči o zasnivanju i razvoju ovakve proizvodnje sa posebnim akcentom na proizvodnji povrća u zaštićenom prostoru.

 

Stručnjaci savetuju koje voće da zasadite

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/biljna-proizvodnja/vocarstvo-i-vinogradarstvo/item/3369-strucnjaci-savetuju-koje-voce-da-zasadite

Stručnjaci savetuju kako da održavate higijenu na farmi

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/stocarstvo/item/3366-strucnjaci-savetuju-kako-da-odrzavate-higijenu-na-farmi

 

Na obroncima planine Cer, u selu Rumska, nedaleko od Šapca, posetili smo porodicu Marković. Dalibor Marković, nosilac poljoprivrednog gazdinstva, uzgaja ranu sortu jagode. Pored voćarstva, porodica Marković se bavi i pčelarstvom. Sin Marko, već dve godine, uspešno proizvodi med, i svoje proizvode plasira na tržište.

Pored zasada jagode, mlađi član porodice, Marko Marković, od svoje 14. godine, bavi se pčelarstvom. Od prijatelja je na poklon dobio jedan roj, nakon čega je 2014. godine, kupio još četiri roja. Mladi pčelar Marko, u svom pčelinjaku, ima LR košnice. Ove košnice, u jakim pašama, ako je pčelar u proleće dobro pripremio društvo, daju dosta meda.

Kako nam je naveo naš sagovornik, ovakav način pčelarenja, doneće manje neizvesnosti u prinosu meda, jer će i srednje i slabije paše, a ne samo jake, biti mnogo bolje iskorišćene. Na obroncima planine Cer, glavna paša za pčele je bagremova paša.

Kako nam navodi Marko, većina pčelara iz cele Srbije, a pretežno iz Vojvodine, dovoze svoje košnice baš u njihov kraj, pošto, kako kažu, ostvare najbolji prinos meda od bagrema.

Marko u svom pčelinjaku ima 21 košnicu. Kako nam navodi, prinos meda ove godine je solidan, za razliku od prošle godine. Ovogodišnji prinos bagremovog i suncokretovog meda je oko 30-35 kg po društvu.

Porodica Marković, trenutno med prodaje na male količine, a u planu je povećanje broja košnica, kao i plasman meda na inostrana tržišta.

 

Opširnije o porodici Marković možete pročitati u novom izdanju Agrobiznis magazina za mesec septembar. 

Proizvodnja meda u Španiji opala je 2016. godine za 4%, upozorilo je ministarstvo poljoprivrede zemlje koja ima najviše košnica u Evropskoj uniji. I dok proizvodnja meda opada, broj košnica u Španiji nastavlja da raste ali je uglavnom reč o košnicama pčelara amatera. Smanjenje broja pčela, koje opraše između 5 i 8% globalne proizvodnje hrane, predstavlja ozbiljnu pretnju lancu ishrane, upozorava se u izveštaju EFEagro, partnera portala EURACTIV.com.

Trend pada proizvodnje meda u Španiji počeo je 2012, pokazao je godišnji izveštaj ministarstva poljoprivrede, ribarstva, hrane i prirodne sredine te zemlje. U 2016. Španija je proizvela 32.076 tona meda, za 7,35% manje nego pre samo pet godina. Uprkos tome, broj odgajivača pčela nastavlja da raste i premašio je 30.000. U 2016. je bilo 30.920 pčelara ili 12% više nego 2015.

Rast je rezultat povećanja broja pčelara-amatera. Naime, broj profesionalnih pčelara u poslednjih deset godina stagnira na oko 5.000. Španija je neto uvoznik meda i uvozi za oko dve tone više nego što izvozi.

Ta zemlja je sa 2,45 miliona košnica najveći pčelar u Evropi - u Španiji se nalazi 15,66% svih košnica registrovanih u Evropskoj uniji. Gledano prema broju košnica slede Francuska i Grčka sa 1,63 odnosno 1,58 miliona.

EURACTIV.com prenosi i da je svaki Španac u 2016. pojeo u proseku 0,7 kilograma meda.

Ugrožen globalni lanac ishrane

Pčele su glavni oprašivači u većini ekosistema i imaju ključnu ulogu u lancu ishrane. Međutim, njihov broj se širom planete brzo smanjuje zbog gubitka staništa, klimatskih promena, invazivnih vrsta i upotrebe pesticida. Istraživanje Evropske komisije pokazalo je da je 9,2% vrsta pčela ugroženo. "Najveći broj ugroženih vrsta je u južnoj i centralnoj Evropi", navodi se u tom izveštaju objavljenom u aprilu 2017. "Najveću opasnost za evropske pčele predstavljaju gubitak staništa zbog intenziviranja poljoprivrede odnosno veće upotrebe pesticida i đubriva, urbani razvoj, češći požari i promene klime", upozorava se u izveštaju.

U istraživanju urađenom za UN iz 2016. navodi se da od oprašivanja u potpunosti zavisi 5-8% globalne poljoprivredne proizvodnje, uključujući "velikog broja vrsta voća, povrća, semena, oraha i uljarica koji obezbeđuju najveći deo hranljivih materija, vitamina i minerala u ljudskoj ishrani".

 

Izvor: EURACTIV.com

Već deset dana pčelari iz okolnih sela Bačke Topole suočili su se sa velikim problemom, jer su im uginule skoro sve pčele. Pčelari tvrde da je ovo nezamćeni pomor pčela i da su analize pokazale da nije u pitanju bolest, nego da su pčele otrovane.

Svi sumnjaju na insekticid ili herbicid "agro kvatro", jer samo par dana pre, prema njihovim saznanjima, neko je prskao parcele u okolini koje su zakorovljenje i gde ima ambrozije. Procenjuje se da je uništeno oko 1.000 pčelinjih društava u Njegoševu, Pobedi, Gunarošu, Orahovu.

„Ne znam stvarno šta da kažem. Tri godine se bavim pčelarstvom i imam 131 košnicu, hteo sam i da proširim pčelinjak. Međutim, sada mi je uništeno131 društvo i to ne samo izletnice, nego i mlade pčele, koje ni ne izlaze iz košnice. Šteta je sigurno između 20.000 i 30.000 evra“, kaže jedan od oštećenih plečara Radomir Ivković.

Cena analize iznosi 150.000 dinara i to neće morati da plate pčelari, nego će država, pošto je reč o inspekcijom nadzoru.

Ministar poljoprivrede Branislav Nedimović je istakao da je Uprava za zaštitu bilja i veterine uzela uzorke iz pčelinjaka i zemljišta i ako se utvrdi da je uginuće posledica upotrebe nedozvoljene hemije, prema počiniocu ćemo postupati najdrastičnije, jer su pčele osnov života u prirodi.

Pčelari kažu da neće odustati od ovog slučaja i da će da traže odštetu.

S.I.

www.dnevnik.rs

Za proizvodnju meda u saću, potreban je veći prostor za leglo, kako ne bi došlo do rojevnog nagona. Ukoliko su krajnji okviri u plodištu bez legla, treba izvaditi iz plodišta dva postrana okvira bez legla, okvire sa leglom pomeriti u stranu prema zidovima, a u sredinu postaviti dva okvira sa praznim izgrađenim saćem. Ako su u plodištu svi okviri sa leglom, onda treba izvaditi dva sa zatvorenim leglom, i dodati ih slabijim pčelinjim zajednicama, a u sredinu dodati dva sa praznim izgrađenim saćem. Kada u gornjem nastavku bude izgrađeno svo saće, koje će u gornjim delovima biti i puno meda, ispod njega treba staviti drugi takav nastavak, ako je pašau punom jeku, a može se dodati i novi nastavak za gradnju normalnog saća, sa žičanom armaturom. Nove satne osnove se tako mogu davati na dogradnju sve dok paša traje. Kada u prvom nastavku med bude poklopljen, on se skida i odnosi na dalju doradu, i tako redom. Važno je da u košnici ima uvek prostora za dalju doradu, i tako redom. Poskidana medišta se odnose u toplu prostoriju, gde se vrši dorada, odnosno isecanje. Za ovo se koristi široka posuda (tepsija), preko koje je zategnuta mreža od nerđajuće žice, ili od plastike. Na mrežu se položi okvir sa izgrađenim saćem punim meda, pa se onda seku komadi veličine malog okvirića (sekcije). Tako isečeni komadi se stavljaju u sekcije, a zatim se pune sekcije ređaju u okvire, iz kojih je isecano saće, a ovi se ponovo slažu u medišta. Tako pripremljena medišta sa sekcijama, vraćaju se pčelinjim zajednicama, koje će nakon dva dana, stavljeno u sekcije, učvrstiti. Potom se sekcije vade, kao gotov proizvod. Gotove sekcije se uvijaju u celofan, pa pakuju u pogodne kartonske kutije.

Novi Zeland je u vrhu zemalja sveta po izvozu meda, a zbog izuzetno velike proizvodnje, koja podrazumeva visoki kvalitet, potražnja sezonskih radnika u ovoj struci je utrostručena. Pčelari iz Bačke odlaskom u ovu daleku zemlju ne vide samo razlog za dobru zaradu, već i priliku za sticanje novih znanja i veština, koje će moći primeniti i u svojoj zemlji.

Profesor fizike Marin Marinić iz Sombora, nakon što je u struci ostao bez posla, potražio je posao u pčerastvu na Novom Zelandu gde je, nakon samo jedne sezone rada kao pčelar, dobio posao za stalno.

"Na Novom Zelandu se radi isti posao sa pčelama i vrcanjem kao i u Srbiji, samo se način u pristupu rada razlikuje. Naši pčelari su cenjeni na Novom Zelandu, jer nas u Srbiji uče temeljnije i bolje da radimo, odnosno da obraćamo pažnju na sve detalje, što kod njih i nije slučaj, jer je tamo sve komercijalizovano", rekao je Marin Marinić iz Sombora.

Novi Zeland je poslednjih nekoliko godina utrostručio proizvodnju najskupljeg i najkvalitetnijeg "manuka" meda na svetu. To je razlog zašto su srpski iskusni pčelari potrebni njihovoj industriji meda. Oni uglavnom rade na poslovima vrcanja, a za ovako bogato iskustvo obreli bi se i pčelari iz Apatina i Vrbasa.

"Iz Društva pčelara "Dunav" Apatin do sada su na Novi Zeland otišla dva pčelara. Poučen odličnim iskustvima svojih kolega, voleo bih da dobijem priliku da odem na Novi Zeland i uverim se kako funkcioniše proces proizvodnje najkvalitetnijeg meda na svetu. Takođe, zanima me koja brzina je potrebna za vrcanje oko 5.000 košnica i za koje vreme posao mora da se obavi", saopštio je Rade Stevanović, pčelar iz Apatina.

"Pčelarenje na Novom Zelandu i Australiji je na mnogo većem nivou nego kod nas, a mi za sve imamo potencijala. U Srbiji pčelarim sa oko 100 košnica što je prosek, dok se tamo početnicima smatraju oni koji kreću sa nekoliko hiljada košnica. Veće kompanije imaju preko 10.000 košnica i za potrebe posla organizuju edukacije. Ipak je novac mnogima najveći motiv za odlazak, ali ima nas kojima je presudno znanje i iskustvo", dodao je Radovan Mandić, pčelar iz Vrbasa.

Kilogram novozelandskog "manuka" meda prodaje se po ceni od oko 300 evra i najskupljiji je brendirani med na svetu, koji zamenjuje dejstvo antibiotika. Možda će poučeni novim iskustvima i naši pčelari po povratku iz ove daleke zemlje dobiti ideju kako bi se brendirao i srpski med na svetskom tržištu. Za sada osim lipovog fruškogorskog meda, koji je cenjen u Evropi, nije cenjen ni jedan drugi.

Izvor: http://www.rtv.rs 

Iso Aziraj uspešan je inovator i pčelar iz Bihaća. On je konstruisao košnice koje za sada niko nema u svetu, a koje mu koriste da tokom jedne sezone proizvede sve što pčela može dati. Za njegove inovacije u pčelarstvu posebno interesovanje pokazale su susedne zemlje.

 
Foto: RTV USK / screenshot

Tehnologijom koju koristi Aziraj povećana je proizvodnja svih pčelinjih proizvoda za najmanje 40 odsto.

 

Pored toga, omogućuje pčelaru da iz jedne košnice u jednoj sezoni uzima devet pčelinjih proizvoda, a deseti proizvod konzumira tokom rada u pčelinjaku, a radi se o inhalaciji, javlja RTV USK.

Međutim, svoju proizvodnju bazirao je na uzimanju pčelinjeg otrova koji se koristi u proizvodnji lekova, a za kojim vapi svetsko tržište. Za ovaj proces koristi vlastiti elektronski aparat.

Iz jedne košnice Iso dobije do 15 grama ovog proizvoda, tri puta više upotrebom nove tehnologije. Kako bi unapredio pčelarstvo, izumio je košnice koje je nazvao ISO 1 i ISO 2 i njegov su lični proizvod i doprinos pčelarskoj zajednici. Reč je o novoj tehnologiji koja se u svetu još ne koristi.

Treba naglasiti i da je Iso Aziraj sa svojim izumima bio prisutan na najvećem pčelarskom sajmu u regionu koji se održava svake godine u Bjelovaru i oduševio sve prisutne, javlja RTV USK.

Iso Aziraj
Foto: RTV USK / screenshotIso Aziraj

Tamo je ostvario mnoge kontakte sa hrvatskim pčelarima koji već uveliko naručuju njegove proizvode.

Ovih dana su dolazili čak iz Makedonije u posetu ovom pčelaru/inovatoru kako bi krenuli s idejom o “profesionalnom pčelarenju”.

Inače, za novim izumima i tehnološkim rešenjima u pčelarstvu, interesovanje su najviše pokazali pčelari iz Hrvatske i Slovenije.

Foto: RTV USK / screenshot

U skoroj budućnosti, kaže Aziraj, može se očekivati masovnija upotreba njegovih izuma u čitavom svijetu.

 Preuzeto sa www.blic.rs 
 

Nakon što je pronađen kolač, koji je posle 106 godina mirisao "jestivo", postavilo se pitanje, postoji li još namirnica koje imaju slične osobine? Odgovor je, zapanjujuće, da.

Prvi na listi je med. Pre dve godine, arheolozi su izjavili da su pronašli med, star 3.000 godina, prilikom iskopavanja grobova u Egiptu. Tvrdili su da je bio poptuno jestiv.

Med je dugotrajan, jer ima malo vode, a mnogo šećera, pa bakterije ne mogu rasti na njemu. Takođe sadrži malu količinu hidrogen peroksida, koja sprečava rast mikroba. Zato ga pčele proizvode u svojim košnicama – ujedno je i hrana i zaštita.

Iako ponekad deluje da je pokvaren, kada se kristališe, jednostavnim zagrevanjem, med će se vratiti u svoj pravi oblik.

Sušene mahune takođe nemaju rok trajanja. Sušen pasulj, sočivo i ostale mahune povećavaju koncentraciju šećera, dok smanjuju koncentraciju vode, što sprečava pojavu bakterija i buđi. Međutim, ukoliko ih izložite vodi, mogu trajati samo nekoliko meseci.

Možda će ovo zvučati čudno, ali soja sos je takođe na listi ovih dugotrajnih namirnica. Ima potencijal da se ne pokvari čak tri godine, neotvoren. Ukoliko se otvori, rok trajanja zavisi od mesta i načina na koji se čuva, kao i od samog soja sosa.

Sirće i beli pirinač su takođe namirnice koje se ne kvare, kao i crna čokolada. Dodatak mleka joj skraćuje rok trajanja, ali ukoliko se dobro čuva, crna čokolada može trajati i do dve godine.

Šećer i so se takođe ne kvare, zbog toga što izvlače vodu, pa bakterije ne mogu rasti na njima. Ukoliko se šećer i so čuvaju na pravi način, daleko od vlage i u zatvorenim posudama, mogu trajati večno.

Za sve ostale namirnice važno je gledati ne samo rok upotrebe naznačen na pakovanju, već i to kako hrana izgleda i miriše, piše CNN.

Izvor: rs.n1info.com

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Јануар 2018 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
1 2 3 4 5 6 7
8 9 10 11 12 13 14
15 16 17 18 19 20 21
22 23 24 25 26 27 28
29 30 31