Porodica Koričanac je bogata po broju članova porodice, po tome što žive njih jedanaestoro pod istim krovom,  po tome što četiri generacije imaju zajednički jezik, da žive složno i radno na imanju.Sve što su sticali ulagalo se uz pomoć kredita i štedljivosti. Kako žive i šta planiraju, pročitaćete u ovom tektu.
Od štale lepare čiji je kapacitet za par brava svoju agrarnu istoriju počela je da ispisuje porodica Korićanac. Bez puta, mehanizacije, bez subvencija u svojoj vekovnoj transformaciji postali su pravi domaćini, koji danas imaju 15 grla krupne stoke, stado od 50 ovaca, nekoliko koza, svinja i nešto živine. Do stečenog imetka stizalo se mukotrpno, mahom ručno. Temelje je postavio šezdesetih godina prošlog veka najstariji Jovica.
,, Ja sam počeo ovo da stičem šezdesetih godina prošlog veka, kada sam se oženio. Nisam rođen u Bogutovcu. Moji su sa Koritnika na Goliji. Znate gde je, ako znaše, onda možeše zamisliti da je ovde i bez puta, vode, pomoći bilo lakše. Nije dete imalo ni mašina. Sva snaga u rukama i ko je imao volove. Bilo više i naroda, danas nema ko ni da mu platiš da pomogne. Ono što je ostalo, nešto ljutuje, ne znam šta je ušlo u svet!? Otišo narod iz sela, tamo na kaldrmi valjda
našli sreću. Ćerka se udala, ali je sin Milovan, hvala Bogu ostao ovde. Od njegovih trojice sinova, dvojica na imanju. Ja sam srećan čovek jedanest paraunučadi, kud ćeš veće sreće. Sad smo malo i zaimali, kupovali mašine, lakše je, polako nas uvodi u priču glava kuće i najstariji domaćin Jovica.
Bez puta po blatu, struje, vode koja se donosila iz polja, nije bilo lako opstati. Teško je preneti rečima osećaj čoveka koji u svojoj osmoj deceniji do civilizacije prvi put od svoje kuće gazi asfalt.
,, Mučilo se što se kaže i dan i noć, nije se moglo, nego samo da se od zarade nešto prinovi, da se ima. Tako smo vaspitani, moja supruga i ja od malena, naša deca, naši unuci. Danas omladina malo obneradila, ne zna za muku, ne zna za teško. Mi smo i unuke, ovu trojicu delija tako vaspitavali, dvojica
ostali na imanju.Imaju neke planove, mi smo samo da im pripomognemo. Što se puta tiče, vidite da vam kažem nisam verovao. Ma ja to ne mogu da opišem, bar mi deca neće mimo sveta" - nastavlja starina Jovica.
,, Bivalo je i teško. Nije imalo ni mnogo zemlje. Istina, tada nas je bilo manje u kući. Počeli smo da širimo imanje, kupujemo polako mašine, bez toga nema rada na selu. Posezali i za skupim kreditima, jer nije bilo nekih jakih subvencija. Počeli smo sa tri krave. Oduvek smo spravljali sir i kajmak, danas imamo i jednu mini mlekaru. Ma lakše, sinovi pristigli, petorica muških glava kad zapne, odradimo lako posao. To je i prednost velike porodice. Mi svi imao
podele u domaćinstvu, svako nešto radi, nemao kada ni da se posvađamo" kroz smeh zaključuje Milovan Korićanac.
Za jedno ovakvo domaćinstvo život bez puta je bio mnogo težak. Vijugavi asfalt ih je posle sedamdeset godina bespuća preporodio. Kažu nisu verovali da će zgaziti za života put bez blata do svojih odaja. Put su dobili prošle godine. U vreme izborne kampanje, kaže Milovan, otišao da usred posete predsednika, kao odbornik sela, kaže kao da im se pomogne.

,,Stego ja petlju pa pravo pred predsednika kako da nam pomognete. Evo ja imam jedanaest duša u kući, asfalt nismo videli, svi su nam obećavali, dolazili ovako ko vi, svi pred izbore! Bez puta nema povratka, svi odoše, rekoh ja. Posle par meseci dođoše mašine, ja još ne verujem da smo konačno dobili vezu sa svetom,“ iskreno priča Milovan.
Mladen, jedan od momaka koji je ostao na imanju, njega zatičemo pa pitamo zašto je ostao. To što je ostao je njegov izbor i čini se da je napravio dobar potez. Ipak ovaj mlad momak, je napravio još jedan presedan, jer je svoje ukućane obradovaosa četvoro dece, koji su ujedno i četvrta generacija pod
jednim krovom. Malo verovatno, ali ostvarljivo. Sasvim iskreno nam govori da u početku nije baš bio svestan svih svojih obaveza, ali je danas ponosan na ono što jeste i što tek planira da učini.
,,Ostao sam svesno, jer prvo do bilo kakvog iole poštenog posla treba vremena i kilometara. Ja bih za neku platu od 30-40 hiljada ako mi se posreći izgubio ceo dan do posla i nazad. Pored ovolikog imanja da plaćam negde kiriju, stvarano bi bilo suludo. Desila se ljubav, brak, dolaze deca, sada ih imamo četvoro, mladi smo i želim da moja deca odrastaju u zdravoj sredini, na vazduhu. Ovde sigurno zaradim one dve gradske plate i bez mnogo napora, jer imamo
svakodnevnu podelu posla. Posebno sam obradovan jer smo brat i ja dobili sredstva od države u 2020. godini za mlade poljoprivrednike. Tih 50 ovaca i 4 junice, ipak ne bi mogli bez kredita i mučenja da priuštimo. Biće nam lakše“- kaže Mladen.
Za Korićance čini se nema zime, jer je osim sloge u dom ušla i pomoć države, koja je osim puta obezbedila i subvencije za mlade. Biće to pravi vetar u leđa našim sagovornicima. Kako ovaj kraj zahvaljujući lekovitosti Bogutovačke banje i čarima reke Lopatnice postaje turistički biser planovi su delom naslonjeni u budućnopsti i na turizam. Za sada uglavnom proizvode sir i kajmak, koji svojim kvalitetom lako dolazi do kupaca.
,,Za sada nema problema sa prodajom sira i kajmaka. Uglavnom su naši poznati kupci. Dalji planovi su da krenemo i sa seoskim turizmom. Vidite kakav je krajolik, Lopatnica nam je ispod imanja, imamo ove brvnare, mogu da se iskoriste, možemo naše proizvode da ponudimo i ostalim kolegama u okruženju kojih ima sve više. Videćemo, zaključuje Mladen.
Jovana, Jelena, Vuk i Pavle, su ipak zvezde naše priče. Radoznali i gostoprimljivi po prirodi uz širok osmeh ovi mališani prigrliće vas kao svoje. Kažu mnogo vole svoje selo u šta ne sumnjamo, jer su bili odlični vodiči. Jovana kao najstarija vodi računa o sestri i braći, jer maleni Pavle nema ni godinu. Svojim širokim iskrenim očima, kako to samo deca znaju, iskricam s ljubavlju priča o selu, svojima…
,, Odve je prelepo. Mnogo volim selo, sada je malo hladno, pa nismo dugo napolju. Leti je prelepo, zeleno, igramo se svi. Pomažemo ponekada baki, mami, deki kada čuva ovce. Kada porastem želim da budem doktorka ovde u selu, priča nam Jovana.
Razumljivo, jer doktor na selu, ne postoji, ne bar ovde. Da li će zaista ostati, zavisiće od niza okolnosti. Malo od njenih roditelja, malo od njenih ambicija i želja i ponajviše od stanja u državi kakvo će biti, kada Jovana ili njena, braća i setre dobiju diplome. Obećali smo da ćemo doći ponovo, jer ove četiri ljuljaške
to obavezuju. Čuli smo biće još mališana u ovom domu. Dolazimo i zbog dama koje ovaj dom drže da bude ovakav. Bogatstvo koje se ne meri imetkom, hektarima zemlje i brojem grla i mašina. U redu sve to nam treba, ali će sela ostati živa bude li još podmlatka kao u ovoj domaćinskoj kući. Zato Korićanci svaka čast, neka vas zdravlje služi!

Izvor: Agrobiznis magazin

U vreme kada se srpska sela prazne, kada nema radne snage za čuvanje krava, ovaca i koza, ipak postoji rešenje kako na najbezbedniji način brinuti o stadima na ispaši. Stručnjaci iz Niša napravili su i predstavili prototip robota pastira koji omogućava da se pomoću aplikacije za pametne telefone i GPS sistema svima koji gaje stoku značajno olakša posao i bezbedno čuva stado od nekoliko stotina grla.

– Naša ideja bila je da pronađemo jedno praktično mobilno rešenje koje olakšava farmerima da lakše čuvaju svoja stada i omogućava stadu da ide na ispašu na prirodan i efikasan način. Robot „Šepard” kontroliše, odnosno pokriva parcelu maksimalne veličine 80x80 kvadratnih metara, koja uz ovaj sistem može da se širi i skuplja. Sistem čine minimum četiri robotske jedinice povezane žičanom ogradom kroz koju protiče struja. Na taj način stado praktično svakog dana na ispašu odlazi na drugi pašnjak – objasnili su Dušan Krstić, inovator ovog projekta i doc. dr Milan Banić, rukovodilac projekta.

Ovakav robotski sistem prema postojećim standardima može da čuva stado do čak 620 ovaca. Cilj projekta jeste, ističu Krstić i Banić, da robot „Šepard” zaživi na srpskim livadama i pašnjacima širom sveta.

Dušan Krstić se posle završetka studija na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu vratio u rodni Niš, gde radi u Kompaniji „Koming kompjuter inženjering”, a Milan Banić je doktor mašinskih nauka i radi kao docent na Mašinskom fakultetu Niškog univerziteta. Projekt je rezultat partnerskog rada ovog niškog fakulteta i kompanije. Kako ističu inovator Krstić i rukovodilac projekta dr Banić, ovaj robotski sistem funkcioniše i u praksi je dokazano da moža da radi kako je i zamišljen. Prema njihovim rečima, životinje se unutar prostora koji kontroliše robotski sistem „Šepard” ponašaju normalno. Isto tako naglašavaju da predstoji postupak da se prototip prilagodi serijskoj proizvodnji, što svakako nije ni jeftin, niti kratak proces. Ipak, Dušan Krstić i dr Milan Banić veruju da će robot pastir uskoro zameniti čoveka-pastira.

Izvor:http://www.politika.rs/sr/clanak/467520/Robot-za-cuvanje-ovaca-zamenio-pastira

Farma Trifunović počela je sa radom avgusta 2019. godine. Njen vlasnik Aleksandar Trifunović, ovčarstvom je počeo da se bavi još 2014. godine, ali je zbog odlaska u inostarstvo pravio prekid i, sada se ponovo vratio u svoju zemlju, gde nastavlja tamo gde je stao, ali kako kaže sa još boljom genetikom i, modernijom farmom. Inače, farma se nalazi u Sremu, u Gibaracu kod Šida. Veoma dobro je opremljena i,u nju je očigledno uloženo dosta novca i truda.

”Trenutno farma ima 100 priplodnih ovaca, četiri priplodna ovna i, oko 20 jagnjadi. Početkom oktobra na farmu stižu tri ovna iz Republike Češke, iz direktnog uvoza, a u 2021. godini biće realizovane rezervacije iz ove godine, te dolazi još jedan ovan, takođe iz direktnog uvoza” kaže za Agrobiznis magazin Aleksandar Trifunović, i naglašava da će nabaviti i osam ovnova od saradnika iz Srbije, iz posebnih kombinacija krvnih linija ovnova i ovaca.
“Osim ovnova u 2021. godini nabavićemo i nekoliko ženskih grla, takođe od posebno biranih ovnova i ovaca. Mi smo bili u obilasku nekoliko farmi u Hrvatskoj i, kod nas izbor je nedvojeno pao na česku genetiku. “Od državnih subvencija nisam za sada nista dobio. Celo stado kao i objekte sam finansirao od sopstvenog novca, ali sam podneo zahtev za povrat sredstava za kupovinu kvalitetnih priplodnih grla, koje i posle godinu dana još čekam”.Kada je u pitanju ishrana ovaca, Aleksandar kaže da se ona uglavnom svodi na ishranu po volji. Od kabastog dela tu je lucerka, dok žetvene ostatke žita, soje i kukuruza svakodnevno bacaju kao prostirku. Što se tiče koncetrivanog obroka u njega ulazi kukuruz, žito, zob, stočni grašak, ječam, sojina i suncokretova sačma, granule za ovce i jagnjad i neizostavni su kocentrati. “Kukuruznu silažu još ne planiram. Tek 2021. godine bih pravio kad se stado jos uveća, tako da sada svu hranu kupujem” objašnjava Trifunović.
On nam je rekao da ima saradnju sa matičnom službom Agrotim plus iz Sremske Mitrovice i veoma je zadovoljan kako funkcionišu. U planu mu je da naredne godine izlaže na Novosadskom sajmu ovce i tako predstavi svoj rad i gazdinstvo.
“Što se tiče prodaje, s obzirom na to da je farma mlada i u razvoju problema oko prodaje rasplodnih grla nije bilo. Već prvi kupac ženskih priplodnih jagnjadi kupio je sve što se u tom trenutku nalazilo u ponudi. Dosad je bila potražnja za jagnjetom više i to su uglavnom ljudi iz Srbije. Kada je reč o jagnjadima za klanje, bilo je problema zbog otežane situacije zbog Covid 19, njih sam uspeo da prodam, alipo niskoj otkupnoj ceni” ispričao nam je vlasnik farme Trifunović.
Međutim, planovi za budućnost su veliki. “Radim na proširenju kapaciteta, te sam trenutno u izgradnji još jednog objekta, a naredne godine je u planu gradnja novih proširenja farme. Osim toga ne prestajem sa ulaganjem u genetiku, te i pored pomenutih ovnova koji dolaze već i za 2022. godinu ugovorene su neke rezervacije iz Češke. Ulozio sam puno. Sama ideja bavljenja ovčarstvom nije nastala preko noći. Godine planiranja i prikupljanja sredstava
da se moj plan ostvari, rezultiralo je da sam danas tu gde jesam. To je posao gde se ne gleda često u zaradu i, samim tim sve sto sam dosad zaradio od prodaje jagnjadi ulozeno je dalje, u proširenje farme. I dalje nastavljam sa razvijanjem farme te o nekom povraćaju uloženog se ne nadam, već mi je cilj da jednog dana imam zaradu za normalan zivot”.
Savet domaćina:
Genetika, ishrana, preventive, a samim tim i sam rad oko ovce moraju da budu kao celina, da bi se ostvario maksimum koji ova ovca može da da. Nisam zagovornik da potpuni uspeh bez jedne od ovih stavki u nekom dugoročnom uzgoju moguć. Romanovska ovca se razlikuje dosta od drugih ovaca. Sam način rukovanja sa njom se razlikuje. Kod mene na farmi sedam dana pred jagnjenje, svaka ovca ima svoj zaseban boks, a već sedmi dan od jagnjenja spajam ih u grupe, gde jagnjad odmah imaju poseban prostor za dohranu što je kod ove rase veoma bitno.
Ponos farme - ovan Aga
Kako nam je objasnio Aleksandar, na predlog prijatelja otišao je u Mačvu u mesto Dublje, da vidi ovna. “Majka mu je uvezena sjagnjena iz Mađarske i u Srbiji se rodio u leglu dvojki. Koreni mu vuku poreklo delom iz Republike Češke, a delom iz Francuske. Krupan, gabaritan, ponosan i ko je i bilo. Već u prvom pripustu sa 26 šilježica opravdao je sva očekivanja. Od Age su dobijena vitalna i krupna jagnjad, a rekorder je bilo jagnje od 4,5kg. U oktobru očekuju na farmi njegove nove potomke od 21 prvojagnjenke. Aga je star nešto više od tri godine i težak je trenutno 138 kg, s tim da je u priplodu sa 19 šilježica, te po
završetku parenja očekujem i preko 140 kg da će imati. On je prvi ovan na farmi. Kasnije sam kupio i njegovog sina i još pet ovnova. Neke sam u međuvremenu prodao. ali Aga dok je živ kod mene će uvek imati posebno mesto” ponosno nam kaže naš domaćin Aleksandar Trifunović.
Naravno, dolaze novi ovnovi i pomno se bira svako grlo. Svaki novi ovan je vrhunski, izložbenog tipa, ali se i dalje trude na farmi da celo stado prošire sa
Agom, jer je po mnogo čemu poseban. Sa njegovim ženskim potomcima pariće se novi ovnovi, a za njegove sinove farma već ima rezervaciju od posebno biranih ovaca od saradnika i uvoznika ovaca iz Češke, a sve sa ciljem da se sačuva ta krvnu liniju i proširi što je više moguće.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Dalibor Gajić je mladi poljoprivrednik iz Bača, koji se u ovom poslu našao zahvaljujući porodici, u kojoj je bavljenje poljoprivredom tradicija. Ipak, kada su roditelji otišli za poslom u Nemačku, morao je da nastavi sam, piše poslovni portal eKapija.

Bavi se voćarstvom, stočarstvom i proizvodnjom vina. Kupine su, zapravo, odabir njegove majke, kako bi imala za džem, sokove i ostale đakonije. Otac je nabavio 1.600 sadnica i tako su formirali kupinjak."Kvalitetom sam veoma zadovoljan, a prinos je standardan. Naime, kupina je veoma rodna biljka, pa jako retko podbaci u prinosu. Kupinu plasiram po lokalnom tržištu, ali u veoma malim količinama, jer se trudim da sve preradim", kaže Dalibor i dodaje da potražnja za kupinom postoji, kako u svežem stanju, tako i za onom prerađenom.

Ipak, prerada je isplativija, i po nekoliko puta, kaže Gajić.

"Od kupina pravim samo vino, jer nemam mnogo vremena da se tome posvetim. Za sada vino prodajem samo po narudžbini, po preporukama", navodi.Osim voćarstva, odabir ovog poljoprivrednika je i ovčarstvo. Trenutno ima 50 umatičenih ovaca "il de frans" rase.

"To je zahvalna rasa, koja se odlikuje velikom količinom mesa, koje je pritom i veoma ukusno", ističe Dalibor.Za svoju proizvodnju koristi subvencije koje dodeljuje Ministarstvo poljoprivrede i zadovoljan je podrškom.

"Treba se i malo snaći u moru propisa i birokratije, ali ko je malo snalažljiv i kreativan može da iskoristi razne šanse koje se pružaju. Nije idealno, ali može se."Na kraju razgovora za eKapiju savetuje mlade da ne sede skrštenih ruku i da preuzmu stvari u svoje ruke: "Ne čekajte pomoć sa strane. Radite, budite vredni i nagrada će stići. Onaj od gore sve gleda."

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/moj-biznis/kupine-vino-i-il-de-frans-ovce-odabir-mladog-poljoprivrednika-iz-baca-budite-vredni-i/17s451n

U medijima, i generalno u javnosti najviše se pričalo o tome kako mladi odlaze sa sela i da ostaju puste kuće. Međutim, mnogima je promakla činjenica da ima i onih, koji su se vratili na svoju dedovinu, ili da su se preselili iz grada u selo, i zasnovali svoju porodicu i proizvodnju. Jedan takav primer je Maden Minić, Jagodinac, koji se vratio na svoju dedovinu u selo Sekurič, i danas je uspešan farmer, sa stadom koje broji trenutno preko 130 ovaca. On je svoj stan u Jagodini prodao i u Sekuriču započeo svoj agrobiznis, a od nedavno mu se priključila i buduća životna saputnica, koja je Mladena spazila gledajući emisiju „ZNANJE IMANJE“. Tako je sve počelo, a gde i kako će dalje biti Mladen nam kaže: „Planiramo proširenje farme, ove godine smo značajno proširili
površine pod pašnjacima jer smo kupili još nekoliko hektara zemlje i uzeli u zakup neke površine. Do sada sam sakupio oko 4000 bala sena, što će mi omogućiti da povećavam proizvodnju“.
Tokom posete farmi ovaca MINIĆ, imali smo priliku da upoznamo i mladog Bogdana iz Despotovca, koji nam je rekao da je došao kod Mladena da bi se dogovorio oko kupovine ovaca i započinjanja sopstvene proizvodnje.
„Roditelji su u Švedskoj i verovatno se neće vraćati u Srbiju. Ja sam odlučio daipak pokušam ovde, jer se i moj deda bavio ovčarstvom. Mislim da treba prvo
ovde pokušati, ako ne uspem uvek mogu da se odem kod roditeljima. Planiram da osnujem farmu ovaca poput svog dede, i da nastavim time da se bavim. Mladen mi je puno pomogao sa savetima, kako mogu da koristim subvencije Ministarstva poljoprivrede i kako da budem što uspešniji. Upoznao me je sa radom Udruženja mladih poljoprivrednika Srbije, gde ću se takođe aktivirati i pokušati da ja kasnije drugima pomognem“.
Mladen Minić, je osnivač i predsednik Udruženja mladih poljoprivrednika Srbije. I pored velike energije koju ulaže na svoju proizvodnju, on se bavi i organizovanjem rada ovog Udruženja, i aktivno učestvuje u svim programima. Uprkos pandemiji, kaže nam da oni intenzivno rade na svom zacrtanom programu:
„Osnovali smo prvu usko specijalizovanu stočarsku zadrugu, koja ima deset osnivača članova našeg Udruženja. Mi imamo preko 70 članova koji se bave stočarstvom i videli smo veliku potrebu da se oni udruže kroz zadrugu. U planu nam je da do kraja godine formiramo još dve zadruge, jednu voćarsku i jednu ratarsku“.
Pored velikog stada ovaca Minići se bave i proizvodnjom kupine, koju jednim delom prerađuju u kupinovo vino. Planiraju i proširenje delatnosti u pravcu seoskog turizma:
„Planiram da izgradim nekoliko objekata poput vajata, gde bi gosti mogli da prespavaju i jednu prostoriju gde bi mogli da uživaju u našim specijalitetima, posebno onim od jagnjećeg mesa. Netaknuta priroda, ambijent koji opušta i ukusna hrana, je ono što posetioci vole, a to je ono što mi možemo da ponudimo u svakom trenutku. Već smo osmislili sve, samo treba da krenemo u opremanje i izgradnju. Obratićemo se i državi za podršku“ dodaje Mladen.
Sa Mladenom smo posetili još jednog uspešnog domaćina, Slađana Radojevića, iz Dragova kod Rekovca, člana Udruženja mladih poljoprivrednika Srbije, koji se bavi proizvodnjom kupine na preko 3 hektara, i planira dalje da se širi zasad. Pored toga ima i ratarsku i stočarsku proizvodnju. Na farmi ima ovce, krave i junad.
Pitali smo ga kako sve postiže: „Potrebno je dosta truda i rada. Uz to angažujemo i dodatnu radnu snagu na različtim poslovima. Mislim da kroz naše imanje prođe preko 200 radnika tokom godine. Mi za svakog od njih obezbedimo ručak od naših proizvoda. Iskreno lakše mi je da utovim koju svinju, zakoljem prase i jagnje, nego da idemo u grad da kupujemo hranu svaki dan. Ipak je to veliki broj ljudi. Na primer sada nam je aktuelna berba kupine, kada je beremo budei preko 20 berača“.
Na pitanje kolika je dnevnica berbe i da li imaju dovoljno radnika Slađan kaže: „Kod nas uvek ima dovoljno radnika, nekada i više nego što nam je potrebno.
Mi se korektno odnosimo prema svakome. Berbu kupine plaćamo 20 dinara po kilogramu. Tako da, koliko naberu toliko pomnožimo sa dvadeset dinara, i to
uvek bude preko prosečne dnevnice. Neki su mnogo iskusniji i brži u berbi pa naberu preko 200 kg kupina. Takođe, ovim smo olakšali organizaciju same berbe, jer neko na primer ne može ostati ceo dan. Kada bi plaćali dnevnicom on bi zbog dva tri sata svojih obaveza morao taj dan da izostane.
Na ovaj način on može doći kasnije, ili otići recimo ranije, ali da ipak zaradi novca onoliko koliko nabere“.
Kupina je kod Radojevića rodila dobro, grozdovi plodova su nanizani i u momentu kada smo ih posetili brali su već tri puta i ubrali četiri tone. Cena nije poznata, ali se pričalo od 60 do 70 dinara za kilogram, što je kažu relativno dobra cena, mada bi optimalno bilo da bude 80 dinara, naročito za vrhunski kvalitet koji imaju:
„Mi našu proizvodnju radimo na najbolji mogući način. Imamo zaštitara konsultanta, koji nas savetuje kada i čime da tretiramo zasade protiv bolesti i štetočina. Ne radimo ništa napamet , već samo onda kada treba i koliko treba. Takođe, kupini smo obezbedili dovoljno vode, sistemom kap po kap. Voda dolazi iz bunara od naše kuće koja je udaljena malo više od jednog kilometra. Sve smo sami povezali cevima i obezbedili dovoljnu količinu vode“ kaže
ovaj domaćin.Naš dobri domaćin pored svega stigne da ide i u lov, a njegov trud nadamo se da neće ostati bez nagrade. Želimo mu uspešnu proizvodnju, i tri vredna zeta jer je ponosni tata tri ćerke!
Inače, Ministarstvo poljoprivrede u svojim merama i podsticajima ima subvenciju za mlade poljoprivrednike koja iznosi do 1,5 miliona dinara. Mladen Minić je predsednik Udruženja mladih poljoprivrednika Srbije i kaže nam da ima preko 5000 prijavljenih kandidata, od čega veliki broj čine članovi ovog Udurženja, koje im je pomoglo da pripreme dokumentaciju. Isplata se očekuje na jesen u septembru, ili oktobru kako je nedavno najavio ministar Branislav Nedimović.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Gostujući u agroemisiji Bolja Zemlja, prof. dr Cvijan Mekić, redovni profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu, načeo je jednu jako zanimljivu temu,
koju bi trebalo sagledati iz više uglova. Razlog tome treba tražiti, pre svega, u lancu ingerencija i odgovornosti koji svaka od strana nosi. A u tom lancu učestvuju odgajivači, Osnovne Odgajivačke Organizacije (matične službe, u daljem tekstu OOO), Regionalne Odgajivačke Organizacije (Poljoprivredne stručne službe, u daljem tekstu ROO), Glavna Odgajivačka Služba (Institut za stočarstvo, u daljem tekstu GOO) i na kraju, kao krovna institucija – Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Da bi našim cenjenim proizvođačima bilo jasnije, neophodno je svaku stavku detaljno analizirati. Imajući
to u vidu, tekst ćemo objavljivati u nastavcima, kako ne bi bio predug i zamoran.
Uvaženi profesor je izrazio sumnju u pedigrea u ovčarstvu i reklo bi se s pravom. Svako ko je i malo bio u selekciji zna način rada i delovanja na tom polju, što
uostalom i rezultati govore. Međutim, uprkos gore nevadenom lancu ingerencija i odgovornosti, prof. Mekić je u svom izlaganju pomenuo samo Osnovne Odgajivačke Organizacije, odnosno matične službe, iako su one samo jedna od alki tog lanca. Da bi proizvođačima bilo jasnije, pokušaćemo da objasnimo mehanizam funkcionisanja.
Odgajivači koji žele da gaje kvalitetan priplodni materijal, podležu nekim obavezama, ali i pravima propisanim nadležnim zakonima i podzakonskim aktima (pravilnicima). S obzirom da takvi odgajivači imaju prava na državne subvencije u novcu, sasvim je logično da ih se mora kontrolisati. Prva i najvažnija kontrola je ona koju sprovodi OOO s kojom proizvođač ima potpisan Trojni ugovor (ugovor između proizvođača, matične službe kao OOO i ROO) kojim su
definisana prava i obaveze svake od triju strana potpisnica.
Prema Trojnom ugovoru, proizvođač ima PRAVA da:
Ostvari pripadajuća podsticajna sredstva koja proističu iz rada sa odgajivačkim organizacijama Republike Srbije.
Bira sa kojom će OOO potpisati ugovor u skladu sa Glavnim odgajivačkim programom, je vlasnik osnovne matične evidencije za svoja grla po izmirenju finansijskih ugovornih obaveza, Po svojoj volji promeni OOO uz zapisnik nadležnog inspektora i uz izmirenje svih finansijskih obaveza prema prethodnoj OOO.
Proizvođač je OBAVEZAN da: Bude registrovan kao PG u skladu sa Uredbom o registraciji poljoprivrednih gazdinstava, Omogući nesmetan rad
odgajivačkim organizacijama u smislu omogućavanja obeležavanja grla, vršenja selekcijskih smotri, kontroli produktivnosti, odabira majki kvalitetnih priplodnih muških grla i testiranja grla. Sa odgajivačkim organizacijama vrši gajenje priplodne i kvalitetne priplodne stoke u skladu sa Zakonom o stočarstvu, U roku
od 15 dana OOO prijavljuje promenevođenju Glavnog odgajivačkog programa prema cenovniku koji je sastavni deo ovog Ugovora, Snosi troškove pripreme i
overe dokumentacije za podsticajna sredstva prema važećem cenovniku – avansno, Snosi troškove izrade pedigrea – avansno, Snosi troškove upisa grla u Glavnu matičnu evidenciju (dobijanje HB broja) prema važećem cenovniku – avansno, Omogućava uvid u pasoše za stoku i overene potvrde o osemenjavanju od nadležne veterinarske službe. Razmotrićemo postupno neke od najčešćih nedoumica vezanih za prava i obaveze odgajivača.
Kada je reč o pravima, spomenućemo sledeće:
- Bira sa kojom će OOO potpisati ugovor u skladu sa Glavnim odgajivačkim programom.
- Da je vlasnik osnovne matične evidencije za svoja grla po izmirenju finansijskih ugovornih obaveza.
- Po svojoj volji promeni OOO uz zapisnik nadležnog inspektora i uz izmirenje svih finansijskih obaveza prema prethodnoj OOO.Ovo su jako važne i povezane stavke koje vrlo često dobar deo odgajivača previdi pri odluci da promeni OOO pa se izlaže dodatnim troškovima uprkos jasno definisanim članovima ugovora. Pojedine kolege naplaćuju dodatne iznose po matičnom listu proizvođačima koji su odlučili da promene OOO pokušavajući da zadrže stranku (posebno odgajivače većeg broja životinja kod kojih iznos te naknade bude poprilično visok, sve u cilju da se stranka predomisli i ostane u OOO koju želi da
promeni). Cene variraju po slobodnom nahođenju, obično su odraz sujete onoga od koga se odlazi i nisu Ugovorom definisane. Primetno je da se ti iznosi ne naplaćuju u prisustvu nadležnog inspektora koji sačinjava Zapisnik pri promeni OOO.
Dakle, da sumiramo – odgajivač ima pravo da bira s kim će da radi; ima pravo da dobije matične listove svojih životinja od OOO ukoliko prelazi u drugu OOO (razlog promene OOO je potpuno nebitan); nema nikakvu obavezu da plaća iznos po matičnom listu životinje ukoliko je prethodno isplatio sva dugovanja.
Kada govorimo o obavezama, odgajivač se Ugovorom obavezuje da:
Omogući nesmetan rad odgajivačkim organizacijama u smislu omogućavanja obeležavanja grla, vršenja selekcijskih smotri, kontroli produktivnosti, odabira
majki kvalitetnih priplodnih muških grla i testiranja grla – ovo je srž rada u selekciji i treba da bude pod posebnom pažnjom svakog odgajivača jer on PLAĆA uslugu OOO.
U roku od 15 dana OOO prijavljuje promene u zapatu (osemenjavanje, pripust, teljenje, jagnjenje, prašenje, jarenje, škartiranje, uginuće, kupovinu i prodaju
grla) – ovu obavezu sasvim mali broj odgajivača ispoštuje. Šta se, zapravo desi? U sezoni mrkanja, najčešća je praksa „divljeg parenja“ (u većim stadima, u kojima ima nekoliko ovnova, praktično se ne zna kada je i koji ovan mrkao ovcu) ili „haremskog parenja“ (slučaj kada imamo samo jednog ovna te znamo ko je otac jagnjadi ali ne znamo datum mrkanja ovaca). Dakle, odgajivač je napravio sledeći problem – nije evidentirao datum mrkanja ovce niti
ID broj ušne markice ovna koji je mrkao (u većim stadima gde ima više ovnova).
Po jagnjenju, jagnjad bi trebalo obeležiti nekim od privremenih načina obeležavanja što je, takođe, retkost na terenu. Umesto toga, jagnjad se obeležavaju nekoliko meseci nakon rođenja. I šta je odgajivač, praktično, uradio? Nije zaveo datum mrkanja i ID broj ušne markice ovna priplodnjaka a kasnije nije obeležio jagnje nekim od privremenih načina obeležavanja te se, nakon postavljanja ušnih markica, praktično i ne zna ko su majke jagnjadi a vrlo često se ne zna ni ko je otac (u velikim stadima sa nekoliko ovnova). Na kraju, matičnoj službi se dostavi Potvrda o obeležavanju jagnjadi u kojoj piše samo
datum obeležavanja, ID brojevi ušnih markica i pol jagnjadi. Kolege agronomi, angažovani na polju selekcije u ovčarstvu, ne mogu znati od koje je majke određeno jagnje pa ih prijavljuju po slobodnoj volji ili narodski rečeno – na pamet.
I tu je, praktično, svaka priča o selekciji završena pre nego je i počela! Sve ostalo, što sledi kasnije, jeste puko ispunjavanje forme i overa netačnih rezultata. No, kao što smo rekli na početku teksta, obradićemo sve karike u lancu.
U sledećem izdanju nastavićemo sa razjašnjavanjem procesa vođenja matične evidencije u ovčarstvu, kroz sagledavanja prava i obaveza Osnovnih Odgajivačkih Organizacija, ili kako se to popularno u narodu zove – Matičnih službi.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Često se može čuti za nekog ko i nije naročito sposoban, da ne bi mogao da sačuva ni dve nacrtane ovce. Međutim, LJubinko Radević (63) iz zlatiborskog sela Jablanica od maja meseca sam čuva čak 380 živahnih ovčica na planinskim proplancima. Može se reći da je ovo jedno od najvećih stada u Srbiji, a nastalo je tako što su domaćini iz nekoliko sela svoje životinje poverili na čuvanje samo jednom čobaninu, prenosi agencija RINA.

„Vlasnici iz naših krajeva, ali i iz Kruševca, Požege, Jasenova, njih ukupno 28 doterali su ovce na čuvanje. Ta praksa je nekada davno bila uobičajena da se ovce teraju u planinsku ispašu, ali danas je to retkost“, kaže ovaj čobanin za RINU.

Posao nije ni najmanje lak, ali ono što je uticalo da se LJubinko ipak prihvati čuvanja ovaca po zlatiborskim šumama, jeste novac. On mesečno može da zaradi platu mnogo veću od one koja je označena kao prosečna u Srbiji.

„Čuvanje jedne ovce košta 400 dinara dnevno, ili 2.000 mesečno. To nije mnogo pojedinačno za vlasnika, ako stado ima u proseku oko 10 ovaca, ali kad se sve to sabere i pomnoži, moja mesečna zarada ispada oko 140.000 dinara. Ovce se čuvaju od maja do oktobra meseca, pa je ukupna zarada za tih pet meseci oko 700.000 dinara. To nikako nije mali novac, naročito za nas seljake koji živimo od svog rada. Pola novca dobijemo na početku, što nam mnogo znači da kupimo sve što nam treba za kuću. A drugu polovinu po završenom poslu“, iskreno priča Ljubinko.Zarada je dobra, ali nije nimalo laka. Najbolji primer za to je i LJubinkova kilaža, koja je za dva i po meseca otišla u minus – i to u dvocifrenom broju.

„Koliko sam trčao za ovcama prvih meseci, smršao sam 18 kilograma iako sam se hranio zdravo i imao redovne obroke. Za ovaj posao potrebne su vam hitre noge, ali i da se poznaje ćud ovce. Dok se ne srode u jedno stado, moraju se stalno držati na oku. Često se dešava da neka odluta, pa je vraćam u stado. Nikad ne mogu sve da ih prebrojim, ali imam posebne taktike kako proveravam da li su sve tu. Ujutru pre sedam ih vodim na ispašu, i budem sa njima dok ne padne mrak. Kad pada kiša, grad i duvaju vetrovi, sve vreme smo tu na livadi. Krvavo se zaradi svaki taj dinar u čobaniji“, rekao je ovaj Zlatiborac.

Samo u retkim danima na radnom mestu ga zameni supruga, a odmah posle ovaj vredni čobanin opet nastavlja tamo gde je stao. On je dokaz da ko hoće da radi uvek ima šta, pa makar to bilo i čuvanje ovaca.

„Niko ove rabote nije hteo da se prihvati osim mene. Mladi se žale da nema posla i idu u inostranstvo da služe drugima, dok bi meni pomoć dobrodšla. Ali sve je to uzaldud, neće ljudi da čuvaju ovce“, poručio je LJubinko.

Izvor:http://www.glaszapadnesrbije.rs/452295/Cobanin-koji-cuva-jedno-od-najvecih-stada-u-Srbiji/

Iz grada u selo, jer tamo je lepše. Marta i Branislav Dmitrović odlučili su da žive u Deliblatskoj peščari, jer smatraju da njihova deca treba da odrastaju u prirodi. Imaju sve što im je potrebno za bezbrižan život, a o povratku u grad ne razmišljaju.Stan na Karaburmi u Beogradu, Marta je zamenila širokim livadama i borovom šumom u Deliblatskoj peščari.Pre 10 godina ovde je došla kod bake, upoznala je Branislava koji se bavio ovčarstvom i zaljubila se u sve što je videla.

Uzgajaju 350 ovaca i 70 koza i to je sad njihovo najveće bogatstvo.

"Čak bih mogla da kažem da smo mnogo bogatiji od ljudi koji nemaju priliku da žive na ovakvom jednom mestu. Ova sloboda i beskrajno nebo koje vidimo i netaknuta priroda su nešto što je svakome dragoceno, ne samo nama zaljubljenicima", kaže Marta.

Od prodaje jagnjadi, jarećeg mesa i kozjeg mleka može lepo da se živi, kažu Dmitrovići, ali da mora mnogo i da se radi. Njihove ovce su čitave godine na pašnjacima Deliblatske peščare i zahtevaju mnogo pažnje, ali Marta i Branislav kažu da su svoj posao pretvorili u zadovoljstvo.

"Mislim da je najlepše kad čovek živi tamo gde voli i gde mu odgovara. Te davne godine mogao sam ići gde god, ali kad sam video samo 10 odsto Peščare odmah sam se odlučio da tu ostanem i živim", ističe Branislav.

Dmitrovići kažu da su veoma srećni što zajedno sa decom svakog dana imaju neposredan kontakt sa prirodom koja je ovde veoma izdašna, ali da nisu uskraćeni ni za dešavnja u gradu.

"Mi smo na devet kilometara od sela i mesta koja više nisu ruralna sredina, jedan auto i malo benzina i vi ste na korak od pozorišne predstave i od svakog kulturnog sadržaja, ali opet ovo mesto mi vraća energiju koju dajem u svom poslu i svojoj porodici", napominje Marta.

Marta i Branislav često uzjašu i svoje konje i tek onda je obilazak peščare pravo uživanje, a veliki hobi im je i skupljanje klepetuša i bronzi. Imaju ih više od 400 i svaka drugačija zvuči.

Izvor:https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/3962147/deliblatska-pescara-marta-branislav-zivot.html

Taman kad su prostrane livade između planina Povlena, Maljena, Divčivara, Crnokose, Subjela i Kozomora, na površini od 8.000 hektara ostale bez brojnih stada ovaca, desio se preokret. Preduzetnik Radmilo Gajo Gligorijević sa grupom mlađih domaćina u selu Brajkovićima osnovao je Zemljoradničku zadrugu.

Zadrugari su biznis-plan stavili na uvid Milanu Krkobabiću i dobili 7,5 miliona dinara za razvoj ovčarstva. Za prvih 48 farmera kupljeno je i besplatno podeljeno po 10 umatičenih grla sjeničke pramenke uz obavezu da zadruzi vrćaju po tri jagnjeta.

Zadruga sad ima 200 članova, a na pašnjacima trenutno planduje preko hiljadu umatičenih priplodnih ovaca. Kad bude ukinuto vandredno stanje počeće ponovo otkup, a podeliće još i 200 umatičenih jaganjaca. Uporedo sa osnivanjem novih farmi, preduzimljivi zadrugari počeli su i otkup jagnjadi.

- Sve nam ide od ruke izuzev što dve godine čekamo da dobijemo na korišćenje štalu bivšeg Povlena, koju 20 godina bez naknade koristi privatnik. Čekamo da se štala isprazni i sigurno ćemo je dobiti na licitaciji - nabraja Gligorijev

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2866053/oziveli-ovcarstvo-u-kosjerickom-kraju

Kako su još uvek miroljubivi i nisu pokorili čovečanstvo, roboti ovih dana usisavaju kuće, pomažu u poljoprivredi i raznim oblicima industrije.

Međutim, roboti bi uskoro mogli da se pojave i na pašnjacima. Prvo na srpskim, a zatim i na drugim livadama u svetu.

Nišlija Dušan Krstić je osmislio prototip robota-pastira, koji će umesto ljudi moći da izvodi stoku na ispašu.

„U Srbiji i u svetu nema dovoljno pastira, a s obzirom na potražnju mesa i mlečnih proizvoda i uslove kojima su životinje podvrgnute, ne postoji stvar koja nam je potrebnija od robota koji bi čuvao ovce“, kaže Krstić za BBC.Iako je reč o modernom tehnološkom dostignuću, Krstić je robota pastira osmislio kako bi se vratio starim načinima uzgoja stoke.Kako objašnjava Krstić, ljudi su još od neolita stoku čuvali na jedan način, kada su pastiri izvodili životinje na ispašu.

Dolaskom industrijske revolucije, uz sve veću potražnju mesa i mlečnih proizvoda, stoka je polako sa livada prelazila u štale.

„Životinje smo zatvorili u štale, učinivši ih nepokretnim, gojaznim i bolesnim, dok smo počeli da ih hranimo žitaricama i drugim namirnicama koje inače ne bi konzumirale kada bi imale travu“, kaže Krstić.

„Stoka mora da se vodi na ispašu, kako zbog zdravlja tih životinja, tako i zbog kvaliteta proizvoda koje daju, koji se takođe odražava na zdravlje ljudi koji tu hranu uzimaju.“

Međutim, kako bi ovce i druge životinje bezbedno provodile vreme napolju, potrebni su pastiri – a njih je, po svemu sudeći, sve manje.

„Pastirski posao je veoma težak. Postoji i ta priča da su jednom uhvatili đavola i pitali ga koji posao najviše mrzi, on je rekao da nikada ne bi voleo da bude pastir.“

Vodeći se mantrom „ako ne možeš da nađeš pastira, napravi sebi jednog, veštačkog“, Krstić je osmislio robo-šeparda (robo-shepherd).Krstić je njegovo idejno rešenje prezentovao Mašinskom Fakultetu u Nišu i kompaniji Coming Computer Engineering iz Beograda,

Ubrzo je formiran konzorcijum i krenulo se sa izradom projekta.

Konzorcijum, čiji je nosilac Coming , u junu 2019. godine dobio je najveći grant Inovacionog fonda Republike Srbije za saradnju nauke i privrede, za izradu inovativnog robotskog rešenja i plasman na tržište.

„Do juna bi trebalo da bude gotov prvi prototip, a do sledeće godine bi se radila evaluacija robota pastira“, kaže Krstić.

Kako objašnjava, robot je osmišljen da se kreće po terenu, čuva stoku od predatora, vodi računa da životinje ne zalutaju ili ne pasu previše trave na nekoj livadi.

„Dakle, u pitanju je kontrolisano kretanje životinja po različitim terenima po unapred planiranim rutama.“

Krstić dodaje da će prvi prototipi biti ljudski navođeni, kako sistemi za savladavanje prepreka još uvek moraju da se testiraju, ali očekuje da finalna verzija bude potpuno samostalna i da može da zameni pravog pastira.

„Robot će moći da odvede stoku na tačno određenu livadu, skloni je u hladovinu u trenucima kada je jako sunce i vrati u štalu u određeno zakazano vreme.“

Robot se trenutno puni uz pomoć struje, ali će uskoro imati i solarno napajanje.Kako brinemo o zdravlju životinja, moramo da brinemo i o livadama i pašnjacima na kojima te životinje borave, smatra Krstić.

„Postoje moderni načini uzgajanja, pokreti u svetu koji se bave tzv. regenerativnom ispašom i koji se zalažu da se biljke i životinje spoje na kvalitetan i pametan način.“

„Ukoliko životinjama ogradite dva kvadratna kilometra pašnjaka i pustite ih na ispašu, one će vremenom uništiti to prostranstvo koje će postati neupotrebljivo. Tako nešto se već dešava u Evropi i drugim zemljama“, objašnjava.

Sa druge strane, robo-šepard će moći da odvodi stoku na različite lokacije u zavisnosti od dana.

„Trava će se tako obnavljati, prirodno se održavati kvalitetnije, dok će stočari pametnije koristiti pašnjake.“„U poljoprivredi je sve skupo i uloženi novac se često sporo vraća. Ljudi otplaćuju traktore po deset godina“, ističe Krstić.

On dodaje da će pored prodaje robota, postojati i mogućnost iznajmljivanja.

„Za onoliko novca koliko biste plaćali pastire, možete da iznajmite robota. Umesto da platite sedam pastira, i isto toliko pasa, možete imati jednog robota.“, kaže.

„To će biti mnogo privlačnije državama u kojima je skuplja radna snaga.“Krstićeva osnovna želja je da se robo-pastiri proizvode u Nišu, njegovom rodnom gradu.

„Voleo bih da se roboti prave u obnovljenoj Mašinskoj i Elektronskoj industriji, odakle bi se dalje izvozili.“

Kako kaže, ima velike ambicije, čak i da niški roboti prošetaju po stranim pašnjacima.

„Bilo bi dobro kada bi ministarstva poljoprivrede izdvojila sredstva i nabavila robote za ruralne krajeve u kojima nema ljudi, kako bi se životinje vodile po prirodi.“

„Na taj način bi po jedno domaćinstvo moglo da čuva više hiljada ovaca.“

*Projekat robota-pastira finansijski je podržan kroz Program saradnje nauke i privrede Fonda za inovacionu delatnost iz budžeta Srbije sa razdela Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, u okviru Projekta za unapređenje konkurentnosti i zapošljavanja (sporazum o zajmu sa Svetskom bankom).

 

Izvor:https://www.danas.rs/bbc-news-serbian/buducnost-na-pasnjacima-kako-je-nislija-osmislio-robota-pastira/

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Јануар 2021 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30 31