Traju i trajaće naši vekovni običaji, ali dok vlada pandemija štošta uobičajeno se prilagođava i uklapa u nove okolnosti. Muzej „Staro selo” u Sirogojnu, čuvar srpske tradicije i davnašnjih rituala, godinama pred posetiocima obeležava Badnje veče u sklopu božićnih praznika, no epidemiološke prilike i propisi sada tome ne idu u prilog.

– Pandemija kovida onemogućila nas je da ove godine obavimo takvo prikazivanje običaja na Badnji dan. Muzej radi redovno radno vreme, u dvorani je postavljena izložba „Priče sa ognjišta”, a sve ostale sadržaje predstavljamo na sajtu i društvenim mrežama. Podsetićemo na taj način i na obeležavanje Badnjeg dana kod nas prethodnih godina – izjavila nam je Jelena Toskić, muzejski savetnik u „Starom selu”, dodajući da do 14. januara svake sedmice na fejsbuk stranici i jutjub kanalu prikazuju po jedan etnološki film nastao u produkciji muzeja.

Pisali smo kako se ova vekovna tradicija ovde decenijama obeležavala. U muzejskoj drvenoj kući podložen je badnjak na ognjištu usred glavne prostorije. Vatra pucketa, sveća dogoreva, a trpeza je u obilju posne hrane. Mališani pijuču, oko podloženog badnjaka tri kruga obilaze. Tiskalo se staro i mlado u toj nevelikoj prostoriji, ali s pažnjom: da prisustvuju vekovnom obredu, a ne naruše svečarsku priliku.

Zaposleni u muzeju su ta dešavanja organizovali, a kraj ognjišta u drvenoj kući okupljali se gosti Sirogojna i žitelji ovog sela. Svake godine je određivan domaćin koji je unosio badnjak u kuću, dok ga domaćica posipa žitom, da godina bude rodna.Slamu su sipali po podu, badnjak ložili, deca pijukala i deljene su im bombone, orasi, suve šljive. Okupljene poslužuju posnim jelima i vrućom rakijom, kao što se od davnina na Badnje veče radilo u pravoslavnim porodicama. Zatim je nastupao Božić, a tada je u „Starom selu” vrlo svečano, ali sa manje obreda.

Slični su božićni običaji u drugim selima ovog kraja, s tim što pojedina neguju sitne osobenosti. U Ribaševini su, na primer, kašike i viljuške na Badnje veče vezivali crvenim koncem, da ptice ne jedu letinu, a u Rogama trećeg dana Božića bacaju mrve od Badnje večeri da one svim pticama budu hrana za godinu dana. Kad u požeškom selu Lopašu seku badnjak u šumi uvek nastoje da on padne na drugo drvo, da se sreća ne bi zaustavila. U Tometinom Polju za badnjak koriste vrstu hrasta „granicu”, dok u kosjerićkom Subjelu seku onoliko badnjaka koliko je muškaraca u kući.

O običajima za Božić u ovom delu Srbije nekad je najviše pisao etnolog dr Rade Poznanović: od sečenja badnjaka i badnje večere do božićne sofre, cicvare, posebne radosti ukućana kada sprovode ovu ceremoniju. Beležio je da na dan Hristovog rođenja ukućani ustaju rano, a kad izađe sunce sedaju za božićnu sofru kojom prekidaju post dug šest nedelja.

Prvi posetilac je položajnik, ritualni gost koji posipa žito preko kućnog praga i džara badnjak na ognjištu da poleti što više varnica, za bogatstvo i blagostanje. Tokom božićnog ručka lomi se pogača česnica u koju su stavljeni metalni novčić, drvce kao komadić jarma, zrna pasulja, kukuruza, pa kome šta pripadne, uz verovanja kakvu će to blagodet tokom godine doneti. Na prazničnu trpezu iznose i božićnu pečenicu, pršutu, kolače...

Izvor:http://www.politika.rs/sr/clanak/470238/Obicaji-za-Badnje-vece-u-onlajn-izdanju

Krsna slava odnosno slavljenje sveca zaštitnika porodice jedinstven je religijski običaj koji postoji samo kod Srba. Veruje se da je slava dan kad je predak, rodonačelnik loze primio hrišćanstvo. Prenosi se s oca na sina i nasleđuje po muškoj liniji. Izuzetno, slavu može da nastavi i žensko čeljade ukoliko ne
postoji muški naslednik. Pored slave, Srbi obeležavaju i preslave koje se u narodu zovu još i poslužice, prislave ili prislužbe.

Šta su preslave?
Preslava je druga slava koja se obeležava, ali skromnije od zvanične krsne slave. Preslavu imate kad ste „domazet”, kada zet dođe u kuću devojke koju je oženio. Kako on postaje glava kuće glavna slava je njegova, dok je preslava – slava njegovog tasta u čiju kuću je došao. Preslava je i slava pobratima koji
nema muških naslednika, ali i dan koji praznujete jer je to važno za vas. Recimo, dan kada ste izbegli smrtnu opasnost, pa u znak zahvalnosti i poštovanja prema svecu koji vas je spasao slavite i njegov dan. Jedna porodica najčešće obeležava jednu slavu, ali može imati više preslava koje se obeležava skromnije u odnosu na krsnu slavu i najčešće u krugu porodice.
Za razliku od krsne slave koja se nasleđuje od najstarijeg pretka, preslavu udajom može doneti žena u kuću muža, posebno kada je ona jedini potomak iz svoje matične porodice. Na ovaj način se nastavlja tradicija obeležavanja i njene slave u novoj porodici. Pravoslavna crkva priznaje preslave koje su najčešće u vezi sa nekim događajem bitnim za tu porodicu. Što se crkve tiče, ne postoji nikakav problem da se slavi i obeležava više slava, niti postoji neki limit koliko bi ih trebalo biti. Ipak, ako neko ima dilemu najbolje je da se obrati svom parohijskom svešteniku koji će ga uputiti šta i kako se slavi. Osim krsne slave i preslave postoje i mesne slave, odnosno svetac koga poštuje i slavi celo selo ili grad bez obzira koje slave obeležavaju meštani.
Sveti Nikola, koji se slavi 19. decembra je najrasprostranjenija slava u Srbiji. Međutim, Srpska pravoslavna crkva i vernici Svetog Nikolu slave i 22. maja u znak sećanja na prenos mošti svetitelja iz drevnog antičkog grada Likija u Bari gde i danas počivaju. Prilikom prenosa njegovih svetih mošti desila su se
mnoga čudesa, iscelili su se bolesni, slepi su progledali, a hromi prohodali, pa je narod odlučio da ga slavi dva puta godišnje. Iako kalendarski ne pripada letu često ga nazivaju letnji Sveti Nikola ili Nikolice, a najčešće se obeležava i kao preslava onih koji 19. decembra slave Svetog Nikolu kao krsnu slavu.
Spasovdan ili Vaznesenje Hristovo je pokretni hrišćanski praznik, koji se slavi u 40. dan nakon Vaskrsa. Po hrišćanskom verovanju, Hrist se tog dana javio učenicima i rekao: „Idite po svemu svetu i propovedajte Jevanđelje svakom stvorenju. Ko poveruje i krsti se, biće spasen, a ko ne poveruje biće osuđen.“
Spasovdan je česta preslava kod pravoslavnih Srba, ali i krsna slava Beograda kojom se čuva uspomena na taj dan 1403. godine kada je despot Stefan Lazarević Beograd proglasio srpskom prestonicom, a Spasovdan za gradsku slavu i najčešće se obeležava litijama na ulicama.
Iako se obeležava skromnije u odnosu na krsnu slavu, i za preslavu važe ista pravila - kolač, žito i sveća su obavezni, kao i vino kao simbol prolivene Hristove krvi, a sve ostalo je po volji domaćina. Slavski kolač predstavlja naš nasušni hleb, kako se u molitvi"Oče naš" i izgovara, koji smo dobili od Boga i koji mu
prinosimo u slavu i čast. Takođe, ovaj posebni hleb predstavlja samog Hrista Gospoda, koji je Hleb života.
Na kolač bi trebalo staviti ukras od presnog testa ISHS NIKA, što znači "Isus Hristos pobeđuje". Žito je simbol večnog života i vaskrsenja, jer posejana zrna pšenice donose novi život, zbog čega sveštenik osvećuje slavsko žito. Sveća je simbol Hristove svetlosti i treba da bude velika, od čistog voska, najčešće
dugačka 50 cm. Stavlja se u čirak neposredno pre lomljenja kolača koji je pre toga, kao i žito, osveštan u crkvi. Sveću pali domaćin, odnosno najstariji muški član porodice uz prisustvo cele porodice. Sveća gori celog dana i gasi se tek kad ostane na nekoliko centimetara. I za gašenje slavske sveće postoji običaj -
domaćin se prekrsti, uzme malo sredine iz slavskog kolača i ugasi je ili je gasi sa malo vina koje se lagano je sipa uz fitilj sveće.

Izvor: Agrobiznis magazin

Vernici Srpske pravoslavne crkve slave 6. maja Đurđevdan u spomen na stradanje Svetog Đorđa koji je pogubljen 23. aprila 303. po novom kalendaru. Smatran je za jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru. Đurđevdan je, odmah posle Nikoljdana najveća slava po broju domaćinstava koji ga praznuju, a poštuju ga i katolici kao imendan, pa čak i muslimani u Srbiji.
Po predanju Sveti Đorđe je zaslužan za stvaranje nemanjićke Srbije, a čini se da se ni jedan verski praznik kao ovaj nije izmešao sa predhrišćanskim verovanjima i narodnim običajima. Njegovo praznovanje posebno je naglašeno u oblastima sa razvijenijim stočarstvom. Đurđevdan je 2015. godine uvršten u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.
Od davnina Sveti Đorđe je imao snažan kult kod Srba i poznat je kao oslobodilac zarobljenih, zaštitnik siromašnih, lekar bolesnih, borac protiv careva, pobednik i velikomučenik. Sveti Đorđe je, kažu istoričari, zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika. U narodu se Đurđevdan smatran za granicu između zime i leta, a vezuje se za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu, plodnost stoke i dobre useve. Dani oko Đurđevdana smatraju se magijskim, pa se pletu venci od mlečike, đurđevka, zelenih vrbovih ili leskinih grančica i prolećnog cveća, a venac se kači na vrata ili kapiju i tu ostaje do narednog Đurđevdana. Dok se kuća kiti obično se izgovaraju reči:“ Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Uoči Đurđevdana domaćica
u posudu sa vodom stavlja razno prolećno bilje, dren, zdravac i čuvarkuću, crveno jaje koje je ostalo od Vaskrsa i sve to stavi pod ružu da prenoći. Sutradan se ukućani umivaju tom vodom da budu zdravi kao dren, lepi kao ruže i da im kuća bude čuvana.
Pre svanuća narod se okuplja na Đurđevdanski uranak na nekom proplanku ili još češće na obalama reke kako bi se kupali u reci u koju se pre toga bacaju venčići od cveća ili sipa mleko. Mladići se opasuju vrbovim grančicama da bi bili napredni kao vrbe, a uranak je bio i prilika za da se „gledaju“ momci i
devojke, da se bira sebi par.
Svaka domaćinska kuća trudi se da za Đurđevdan ima bogatu trpezu. Najčešće se peku mladi jaganjci na ražnju tek odbijeni od sise, jer je njihovo meso tad
najslađe. Veruje se da na Đurđevdan ne valja spavati, "da ne bi bolela glava", a ako je neko spavao onda na Markovdan da mora da spava na tom istom mestu. Po ovom prazniku se gledalo i kakva će biti godina. Ako je na Đurđevdan vedro verovalo se da će biti plodna godina, a ako pada kiša - da će leto biti sušno.
Sveti Đorđe je na ikonama predstavljen na konju, u vojvodskoj odori i kopljem probada aždaju koja predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane.
Sveti Đorđe je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“. I zaista deset godina nakon njegove smrti car Konstantin je hrišćanstvo proglašeno zvaničnom religijom Rimskog carstva. Iz perioda srpskog ropstva pod Turcima ostale je i legenda za Đurđevdan hajduci napuštaju jatake kod kojih su zimovali i vraćaju se u šumu da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje i izreka „Đurđev danak – hajdučki sastanak“.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Božić je najradosniji narodni i porodični praznik, jer je tada u Vitlejemu rođen Isus Hrist, po hrišćanskom verovanju sin Božji – Spasitelj sveta. Njegovim rođenjem započela je hrišćanka era. Božić se proslavlja od apostolskih vremena i prva proslava Božića o kojoj postoji zapis bila je u Rimu 354. godine. Dan Hristovog rođenja je za hrišćane praznik rađanja novog života, praznik dece i porodice, što najbolje objašnjava smisao verskih obreda i brojnih narodnih običaja čiji je cilj da se sačuva i uveća porodica i imetak domaćinstva. Otuda su o prazniku obavezna miroboženja kada se ukućani, po povratku iz crkve sa jutrenja ili praznične liturgije, a pre ručka ljube po tri puta i izgovaraju „Mir Božji, Hristos se rodi“. Božić je i praznik pomirenja, pa svi koji su bili u zavadi treba da se pomire na Badnji dan.
Pravoslavlje koje dominira istočnim hrišćanstvom drži se izvornih učenja nastalog u doba Isusa hrista iz vremena nepodeljene hrišćanske crkve. Po ovom učenju proslava Božića traje tri dana. Prvi dan je najznačajniji i najbogatiji raznim običajima. Postoje razlike i sličnosti proslave Božića kod pravoslavnih naroda, čak u razlike u pojednim krajevima iste zemlje, ali je liturgijski i molitveni deo isti za sve.
Po narodnoj tradiciji prvog dana Božića ne odlazi se u goste i ne primaju se gosti, osim polažajnika koji se posebno dočekuje. Obično je to mlađi, stasiti muškarac, batlija kojeg prati sreća i on simbolizuje mudrace sa Istoka koji su se poklonili novorođenom Isusu Hristu. Polažajnik čestita praznik domaćinu i daruje domaćinstvo s parom, zatim „džara vatru“ i izgovara:“Koliko varnica toliko parica, sreće, zdravlja, ljubavi i ostvarenih želja...“, a ukućani odgovaraju „Amin, Bože daj“. Polažajnik je celodnevni gost koji se ispraća sa darovima: košuljom, čarapama i božićnim kolačima i ovaj običaj se zadržao još jedino kod Srba. Od Božića, kada se i zavađeni mire pa do Bogojavljanja (19. Januara) običaj je da se ljudi pozdravljaju rečima:“Hristos se rodi“ i otpozdravljaju „Vaistinu se rodi“.
Božić obilije brojnim narodnim običajima koji imaju za cilj da zaštite domaćina i ukućane i daruju domaćinstvu napredak. Jedan od tih običaja koji se praktikuje u seoskim domaćinstvima u pojednim delovima Srbije je – darivanje vode. Naime, pre izlaska sunca bunar ili izvor posipaju se žitom i kite, potom se zahvata voda u koju se stavlja bosiljak, crvena jabuka i pupoljak drena „radi zdravlja“. Tom vodom majke ujutru na Božić umivaju decu, a običaj je da ukućani pojedu i po pupoljak drena i popiju malo te „nenačete vode“ kako bi tokom cele godine bili zdravi kao dren. Postoji verovanje da je dobro na Božić započeti neki posao kako bi ukućani i domaćinstvo bili napredni i bogati tokom cele godine. Započinjanje posla je simbolično, jer se na Božić kao i na sve druge hrišćanske praznike koji su obeleženi crvenim slovom u kalendaru važila izričita zabrana rada. 
Božićna trpeza je priča za sebe i obilije brojnim običajima koji su vezani za proslavu najradosnijeg hrišćanskog praznika. Pored pečenice, najvažnija je česnica – Božićni kolač koji se mesi u čast Isusa Hrista i simboliše njegovu povojnicu. Srebrni ili zlatni novčić u česnici simbol je zlata kojim je darivano Božje novorođenče. Česnica se lomi isključivo rukama i veruje se da član porodice koji pronađe novčić u svom komadu česnice imati svakojakog berićeta. U nekim srpskim sredinama pije se isključivo crveno vino (simbol Hristove krvi koju je prolio na Golgoti) dok je rakija i drugo žestoko piće strogo zabranjeno „da čeljad ne bi dobila groznicu i da muški ukućani ne bi besneli preko godine.“ U drugim krajevima je pak običaj da se baš na Božić pije kuvana rakija, mada vino ima daleko veću upotrebu, jer „čokot vinove loze i grožđe simbolizuje život i spasenje.“
 Izvor: Agrobiznis magazin 

Za hrišćane koji koriste julijanski kalendar – Srbe, Ruse, pripadnike Jerusalimske patrijaršije, monahe na Svetoj gori atoskoj na severu Grčke, Eskime i Indijance pravoslavce na Aljasci, božićno slavlje počinje večeras između 6. i 7. januara po aktuelnom gregorijanskom kalendaru oglašavanjem crkvenih zvona, pojanjem božićnih pesama i prvim bogosluženjem. U pravoslavnom svetu julijanskog kalendara još se drže i koptska, sirijska i palestinska pravoslavna crkva kod Arapa, jermenska crkva, etiopska među crncima i indijska pravoslavna crkva kod Indusa.
Božiću prethodi šestonedeljni post, ispovest i pokajanje, a neodvojiv od Božića je prethodni Badnji dan - najsvečaniji od svih predbožićnih praznika. Već u svitanje Badnjeg dana započinju pripreme kako bi se uz posnu trpezu i badnjak započelo pretpraznično bdenije. Na selu je običaj da se u cik zore pucnjem iz prangija objavi polazak u šumu po badnjak, najvažniji ritual pred Božić. Po badnjak u šumu ide domaćin, odnosno glava kuće, a prati ga najstariji sin. Kad odabere odgovarajuće drvo domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti i mora drvo da iseče iz tri zamaha sekire. Badnjak je kod pravoslavaca mlado hrastovo ili cerovo drvo, koje se zajedno sa slamom unosi u kuću. Badnjak predstavlja grane kojima je založena vatra nakon Isusovog rođenja. Slama je simbol jasli u Vitlejemskoj pećini u koju je položen novorođeni Bogomladenac. U slamu se stavljaju novčici simbol zlata kojim je darivan Isus. Na Badnji dan se peče „Božićnjar“, odnosno božićna pečenica koja simboliše jagnje koje su pastiri poklonili Isusu. U Srbiji se najčešće peče prase, ali ima i krajeva u kojima se peče jagnje ili mlada ovca i naziva se „veselica“. Pečenica bi trebalo da bude bez belega i telesnih nedostataka. Kokoš, guska ili ćurka praktikuje se u centralnoj Srbiji, ali se ne sme iznositi na prazničnu trpezu zbog uverenja da je pernata živina simbol „nazadovanja i rasturanja kuće, jer kokoška kljuca i baca zemlju iza sebe...“
Badnjak i slama se u kuću unosi na Badnje veče. Pre toga domaćica je u sito stavila malo pšenice, ali i ostalih žitarica i orahe. Sito stoji ili na stolu ili pored ognjišta. Prilikom unošenja badnjaka domaćin se posipa žitom, što simbolizuje žito kojim je Bogorodica nahranila životinje u štali da stoka ne grizla slamu u kojoj je Hrist ležao. Noseći badnjak domaćin u kuću ulazi kročeći desnom nogom i kvocajući, dok domaćica i deca pijuču za njim kao pilići. Sa malo slame domaćin baca po jedan orah u svaki ćošak sobe što simboliše vladavinu Boga na sve četiri strane sveta. Umesto posipanja žitom danas kao deo ukrašavanja badnje trpeze na stolu stoji posuda sa mladim, tek izniklim žitom.
Običaj „nalaganja badnjaka“ na vatru veoma je star. Deca „džaraju“ vatru, odnosno grančicama raspaljuju vatru u ognjištu uz pregršt varnica i uz iskre izgovaraju:“ Koliko varnica toliko parica, pilića, košnica...“ U nemogućnosti paljenja badnjka, mnogi vernici svoje badnjake danas nose u crkvu gde se kolektivno spaljuju uz crkveni badnjak u porti. Većina običaja vezanih za Badnji dan su veoma stari i potiču još iz paganskih vremena, a crkva im je kasnije dala hrišćansko obeležje.
Nakon što se obave svi ovi rituali, domaćin okadi kuću kao simbol smirne i tamnjana kojim je darivan Bogomladenac i porodica seda za posnu trpezu, pali se sveća od čistog voska. Ona svojom svetlošću simbolično predstavlja Božanstvo koje je bez početka i kraja. Sam Gospod Isus Hrist za sebe kaže:“ Ja sam svetlost svetu... Dok imate svetlosti, verujte u svetlost da budete sinovi svetlosti...“
Badnje veče proslavlja se u krugu porodice. Tradicionalna, posna srpska trpeza ne može da prođe bez pasulja - prebranca. Uz njega se služi satala od rotkve ili kiselog kupsa. Nakon posnog pasulja dolazi riba i najčešće se priprema šaran, oslić, skuša... Badnja trpeza ne može da se zamisli bez voća, a tradicionalno koriste se suve šljive, smokve, te koštunjavo voće orasi i lešnici. Kada je reč o desertu mnoge domaćice prave baklavu, jedan od najpopularnijih posnih kolača. U pojednim krajevima Srbije običaj je da se konzumira beli luk i med, koji su imali amajlijsko značenje. Od pića konzumira se crveno vino, koje predstavlja krv Spasiteljevu kojom je on na Golgoti dao otkup Bogu za grehe ljudske, čoveka pomirio sa Bogom i spasao ga večne osude i smrti duhovne.
Ne zna se tačan datum i godina rođenja Isusa Hrista. Po nekim tumačenjima rođen je između šeste i četvrte godine predhrišćanske ere, jer je car Irod, u čije doba se rodio Isus umro u 4. godini pre nove hrišćanske ere. Predanje kaže da kad se ispuni devet meseci od bezgrešnog začeća, u zemlji judejskoj bilo je naređeno da se popiše sav narod tadašnje Rimske imperije. Svako je morao otići u rodno mesto i tamo se upisati u knjige carske. I drvodelja Josif krenuo je sa trudnom Marijom u Vitlejem. Tamo se sleglo mnogo sveta i kada nisu mogli da pronađu konačište uputili su se u pećinu gde su pastiri sklanjali svoja stada. Tu se, u noći između subote i nedelje, porodila Bogorodica „bez bola, kao što je i začela bez greha.“ U trenutku Isusovog rođenja nad Vitlejemom je zasjala zvezda koja je označila rođenje Boga čoveka. Marija je povila sina, poklonila mu se kao Bogu i stavila ga u jasle. Bogomladencu se potom poklonio Josif, a zatim i pastiri, koje su o božanskom roždestvu obavestili anđeli, pevajući:“Slava na visini Bogu i na Zemelji mir, među ljudima dobra volja.“

Izvor: Agrobiznis magazin 

Božić je, tumači crkva, najradosniji narodni i porodični praznik, jer je tada u Vitlejemu rođen Isus Hrist, po hrišćanskom verovanju sin Božji – Spasitelj sveta. Njegovim rođenjem započela je hrišćanka era. Božić se proslavlja od apostolskih vremena i prva proslava Božića o kojoj postoji zapis bila je u Rimu 354. godine. Dan Hristovog rođenja je za hrišćane praznik rađanja novog života, praznik dece i porodice, što najbolje objašnjava smisao verskih obreda i brojnih narodnih običaja čiji je cilj da se sačuva i uveća porodica i imetak domaćinstva. Otuda su o prazniku obavezna miroboženja kada se ukućani, po povratku iz crkve sa jutrenja ili praznične liturgije, a pre ručka ljube po tri puta i izgovaraju „Mir Božji, Hristos se rodi“. Božić je i praznik pomirenja, pa svi koji su bili u zavadi treba da se pomire na Badnji dan.
Pravoslavlje koje dominira istočnim hrišćanstvom drži se izvornih učenja nastalog u doba Isusa Hrista iz vremena nepodeljene hrišćanske crkve. Po ovom učenju proslava Božića traje tri dana. Prvi dan je najznačajniji i najbogatiji raznim običajima. Postoje razlike i sličnosti proslave Božića kod pravoslavnih naroda, čak u razlike u pojednim krajevima iste zemlje, ali je liturgijski i molitveni deo isti za sve.
Po narodnoj tradiciji prvog dana Božića ne odlazi se u goste i ne primaju se gosti, osim polažajnika koji se posebno dočekuje. Obično je to mlađi, stasiti muškarac, batlija kojeg prati sreća i on simbolizuje mudrace sa Istoka koji su se poklonili novorođenom Isusu Hristu. Polažajnik čestita praznik domaćinu i daruje domaćinstvo s parom, zatim „džara vatru“ i izgovara:“Koliko varnica toliko parica, sreće, zdravlja, ljubavi i ostvarenih želja...“, a ukućani odgovaraju „Amin, Bože daj“. Polažajnik je celodnevni gost koji se ispraća sa darovima: košuljom, čarapama i božićnim kolačima i ovaj običaj se zadržao još jedino kod Srba. Od Božića, kada se i zavađeni mire pa do Bogojavljanja (19. Januara) običaj je da se ljudi pozdravljaju rečima:“Hristos se rodi“ i otpozdravljaju „Vaistinu se rodi“.
Božić obilije brojnim narodnim običajima koji imaju za cilj da zaštite domaćina i ukućane i daruju domaćinstvu napredak. Jedan od tih običaja koji se praktikuje u seoskim domaćinstvima u pojednim delovima Srbije je – darivanje vode. Naime, pre izlaska sunca bunar ili izvor posipaju se žitom i kite, potom se zahvata voda u koju se stavlja bosiljak, crvena jabuka i pupoljak drena „radi zdravlja“. Tom vodom majke ujutru na Božić umivaju decu, a običaj je da ukućani pojedu i po pupoljak drena i popiju malo te „nenačete vode“ kako bi tokom cele godine bili zdravi kao dren. Postoji verovanje da je dobro na Božić započeti neki posao kako bi ukućani i domaćinstvo bili napredni i bogati tokom cele godine. Započinjanje posla je simbolično, jer se na Božić kao i na sve druge hrišćanske praznike koji su obeleženi crvenim slovom u kalendaru važila izričita zabrana rada. Običaj je da se ukućani međusobno daruju na Božić, pa je otuda došlo do verovanja da je Božić Bata pandan Deda Mrazu. Međutim, teolozi to tumače drugačije. Bata u ovom slučaju nije iminica, već označava prezent glagola batati, odnosno koračati, stupati. Božić Bata zapravo znači da Božić (sin Božji) korača, dolazi kako bi doneo radost i blagostanje.
Božićna trpeza je priča za sebe i obilije brojnim običajima koji su vezani za proslavu najradosnijeg hrišćanskog praznika. Pored pečenice, najvažnija je česnica – Božićni kolač koji se mesi u čast Isusa Hrista i simboliše njegovu povojnicu. Srebrni ili zlatni novčić u česnici simbol je zlata kojim je darivano Božje novorođenče. Česnica se lomi isključivo rukama i veruje se da član porodice koji pronađe novčić u svom komadu česnice imati svakojakog berićeta. U nekim srpskim sredinama pije se isključivo crveno vino (simbol Hristove krvi koju je prolio na Golgoti) dok je rakija i drugo žestoko piće strogo zabranjeno „da čeljad ne bi dobila groznicu i da muški ukućani ne bi besneli preko godine.“ U drugim krajevima je pak običaj da se baš na Božić pije kuvana rakija, mada vino ima daleko veću upotrebu, jer „čokot vinove loze i grožđe simbolizuje život i spasenje.“

Izvor:Agrobiznis magazin

 Pravoslavni hrišćani se pripremaju za proslavu najradosnijeg praznika – Božića. Za hrišćane koji koriste julijanski kalendar – Srbe, Ruse, pripadnike Jerusalimske patrijaršije, monahe na Svetoj gori atoskoj na severu Grčke, Eskime i Indijance pravoslavce na Aljasci, božićno slavlje počinje između 6. i 7. januara po aktuelnom gregorijanskom kalendaru oglašavanjem crkvenih zvona, pojanjem božićnih pesama i prvim bogosluženjem. U pravoslavnom svetu julijanskog kalendara još se drže i koptska, sirijska i palestinska pravoslavna crkva kod Arapa, jermenska crkva, etiopska među crncima i indijska pravoslavna crkva kod Indusa.
Božiću prethodi šestonedeljni post, ispovest i pokajanje, a neodvojiv od Božića je prethodni Badnji dan - najsvečaniji od svih predbožićnih praznika. Već u svitanje Badnjeg dana započinju pripreme kako bi se uz posnu trpezu i badnjak započelo pretpraznično bdenije. Na selu je običaj da se u cik zore pucnjem iz prangija objavi polazak u šumu po badnjak, najvažniji ritual pred Božić. Po badnjak u šumu ide domaćin, odnosno glava kuće, a prati ga najstariji sin. Kad odabere odgovarajuće drvo domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti i mora drvo da iseče iz tri zamaha sekire. Badnjak je kod pravoslavaca mlado hrastovo ili cerovo drvo, koje se zajedno sa slamom unosi u kuću. Badnjak predstavlja grane kojima je založena vatra nakon Isusovog rođenja. Slama je simbol jasli u Vitlejemskoj pećini u koju je položen novorođeni Bogomladenac. U slamu se stavljaju novčici simbol zlata kojim je darivan Isus. Na Badnji dan se peče „Božićnjar“, odnosno božićna pečenica koja simboliše jagnje koje su pastiri poklonili Isusu. U Srbiji se najčešće peče prase, ali ima i krajeva u kojima se peče jagnje ili mlada ovca i naziva se „veselica“. Pečenica bi trebalo da bude bez belega i telesnih nedostataka.
Badnjak i slama se u kuću unosi na Badnje veče. Pre toga domaćica je u sito stavila malo pšenice, ali i ostalih žitarica i orahe. Sito stoji ili na stolu ili pored ognjišta. Prilikom unošenja badnjaka domaćin se posipa žitom, što simbolizuje žito kojim je Bogorodica nahranila životinje u štali da stoka ne grizla slamu u kojoj je Hrist ležao. Noseći badnjak domaćin u kuću ulazi kročeći desnom nogom i kvocajući, dok domaćica i deca pijuču za njim kao pilići. Sa malo slame domaćin baca po jedan orah u svaki ćošak sobe što simboliše vladavinu Boga na sve četiri strane sveta. Umesto posipanja žitom danas kao deo ukrašavanja badnje trpeze na stolu stoji posuda sa mladim, tek izniklim žitom.
Običaj „nalaganja badnjaka“ na vatru veoma je star. Deca „džaraju“ vatru, odnosno grančicama raspaljuju vatru u ognjištu uz pregršt varnica i uz iskre izgovaraju:“ Koliko varnica toliko parica, pilića, košnica...“ U nemogućnosti paljenja badnjka, mnogi vernici svoje badnjake danas nose u crkvu gde se kolektivno spaljuju uz crkveni badnjak u porti. Većina običaja vezanih za Badnji dan su veoma stari i potiču još iz paganskih vremena, a crkva im je kasnije dala hrišćansko obeležje.
Nakon što se obave svi ovi rituali, domaćin okadi kuću kao simbol smirne i tamnjana kojim je darivan Bogomladenac i porodica seda za posnu trpezu, pali se sveća od čistog voska. Ona svojom svetlošću simbolično predstavlja Božanstvo koje je bez početka i kraja. Sam Gospod Isus Hrist za sebe kaže:“ Ja sam svetlost svetu... Dok imate svetlosti, verujte u svetlost da budete sinovi svetlosti...“
Badnje veče proslavlja se u krugu porodice. Tradicionalna, posna srpska trpeza ne može da prođe bez pasulja - prebranca. Uz njega se služi satala od rotkve ili kiselog kupsa. Nakon posnog pasulja dolazi riba i najčešće se priprema šaran, oslić, skuša... Badnja trpeza ne može da se zamisli bez voća, a tradicionalno koriste se suve šljive, smokve, te koštunjavo voće orasi i lešnici. Kada je reč o desertu mnoge domaćice prave baklavu, jedan od najpopularnijih posnih kolača. U pojednim krajevima Srbije običaj je da se konzumira beli luk i med, koji su imali amajlijsko značenje. Od pića konzumira se crveno vino, koje predstavlja krv Spasiteljevu kojom je on na Golgoti dao otkup Bogu za grehe ljudske, čoveka pomirio sa Bogom i spasao ga večne osude i smrti duhovne.
Iznad pećine u kojoj je rođen Isus, u četvrtom veku car Konstantnin i carica Jelena podigli su crkvu – Bazilka rođenja Gospoda Isusa Hrista koja je jedno od najvažnijih hrišćanskih svetilišta. Iz središneg oltarskog dela crkve s leve i desne strane kroz uzak prolaz iznad koga su stalno upaljena kandila ulazi se u kriptu – pećinu rođenja Gospoda Isusa Hrista. Pećina je površine 36 kvadrata, a samo mesto Hristovog rođenja obeleženo je belom, mermernom pločom u čijoj je sredini je četrnaestokraka srebrna zvezda na kojoj na latinskom ispisan tekst:“Ovde je Deva Marija rodila Isusa Hrista“. Ovaj deo pećine pripada rimokatolicima, a drugi deo pravoslavcima. Nekoliko koraka dalje niz tri stepenika silazi se u deo pećine poznat kao Jasle Isusove. To je omanji prostor u kome je kameno korito u kome su se nalazile drvene jasle u koje je Presveta Bogorodica položila novorođenče. Tu su se Bogomladencu poklonili pastiri, mudraci sa istoka: Malihor koji ga je darivao zlatom (kao cara) Gaspar – tamnjanom (kao Boga) i Valtazar – izmirom ili smirnom (kao čoveka i mesiju).
Bazilika rođenja Gospoda Isusa Hrista je za hrišćane najznačajnije svetilište u Vitlejemu koje je dvadesetak kilometara udaljeno od Jerusalima.

Izvor:Agrobiznis magazin

Jelke na pijacama i ulicama već su zamenili badnjaci. Za sve one koji nemaju šumu u blizini, badnjaci stižu iz svih delova Srbije. Kažu prodavci, seku se i nude po običajima.

Milorad Rakić iz Ražane kod Kosjerića već pet godina nedaleko od svoje kuće, pored magistrale prodaje badnjake. Bez obzira na to koliko poseče, za svaki je ista procedura u skladu sa tradicijom.

"Badnjak se seče prema istoku i treba ga iseći iz tri puta i prema istoku se obara, znači prema izlasku sunca. Cene se razlikuju, u Kosjeriću idu i do dvesta dinara, zavisi kako koji. Ja ih prodajem po sto dinara. Kod mene nije bitna cena, bitna je tradicija", navodi Milorad.

Sve je jeftinije od jelki, kaže Milorad, pa čak i maštovite dekoracije kod uličnih prodavaca.

"Svaki badnjak izuzev ove malo manje grančice, se odseče makazama, pa se okiti automobil. Kitio sam i autobuse. Kad naiđu ljudi, nisam gledao da li će dati deset dinara, dvadeset dinara ili neće ništa. Uglavnom od mene je na magistrali svako otišao okićen, ko god je stao", rekao je Milorad.

Nada se da će badnjaci štititi sve one koji se spremaju da praznuju božićne praznike i savetuje da ne žure, jer uvek se stigne gde god da se krene. Treba poštovati brzinu i čuvati tradiciju.

Izvor: www.rts.rs

 

Kako se neguje Božićni kaktus?

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/biljna-proizvodnja/hortikultura/item/3414-kako-se-neguje-bozicni-kaktus

 

 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Јануар 2021 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30 31