Porodica Koričanac je bogata po broju članova porodice, po tome što žive njih jedanaestoro pod istim krovom,  po tome što četiri generacije imaju zajednički jezik, da žive složno i radno na imanju.Sve što su sticali ulagalo se uz pomoć kredita i štedljivosti. Kako žive i šta planiraju, pročitaćete u ovom tektu.
Od štale lepare čiji je kapacitet za par brava svoju agrarnu istoriju počela je da ispisuje porodica Korićanac. Bez puta, mehanizacije, bez subvencija u svojoj vekovnoj transformaciji postali su pravi domaćini, koji danas imaju 15 grla krupne stoke, stado od 50 ovaca, nekoliko koza, svinja i nešto živine. Do stečenog imetka stizalo se mukotrpno, mahom ručno. Temelje je postavio šezdesetih godina prošlog veka najstariji Jovica.
,, Ja sam počeo ovo da stičem šezdesetih godina prošlog veka, kada sam se oženio. Nisam rođen u Bogutovcu. Moji su sa Koritnika na Goliji. Znate gde je, ako znaše, onda možeše zamisliti da je ovde i bez puta, vode, pomoći bilo lakše. Nije dete imalo ni mašina. Sva snaga u rukama i ko je imao volove. Bilo više i naroda, danas nema ko ni da mu platiš da pomogne. Ono što je ostalo, nešto ljutuje, ne znam šta je ušlo u svet!? Otišo narod iz sela, tamo na kaldrmi valjda
našli sreću. Ćerka se udala, ali je sin Milovan, hvala Bogu ostao ovde. Od njegovih trojice sinova, dvojica na imanju. Ja sam srećan čovek jedanest paraunučadi, kud ćeš veće sreće. Sad smo malo i zaimali, kupovali mašine, lakše je, polako nas uvodi u priču glava kuće i najstariji domaćin Jovica.
Bez puta po blatu, struje, vode koja se donosila iz polja, nije bilo lako opstati. Teško je preneti rečima osećaj čoveka koji u svojoj osmoj deceniji do civilizacije prvi put od svoje kuće gazi asfalt.
,, Mučilo se što se kaže i dan i noć, nije se moglo, nego samo da se od zarade nešto prinovi, da se ima. Tako smo vaspitani, moja supruga i ja od malena, naša deca, naši unuci. Danas omladina malo obneradila, ne zna za muku, ne zna za teško. Mi smo i unuke, ovu trojicu delija tako vaspitavali, dvojica
ostali na imanju.Imaju neke planove, mi smo samo da im pripomognemo. Što se puta tiče, vidite da vam kažem nisam verovao. Ma ja to ne mogu da opišem, bar mi deca neće mimo sveta" - nastavlja starina Jovica.
,, Bivalo je i teško. Nije imalo ni mnogo zemlje. Istina, tada nas je bilo manje u kući. Počeli smo da širimo imanje, kupujemo polako mašine, bez toga nema rada na selu. Posezali i za skupim kreditima, jer nije bilo nekih jakih subvencija. Počeli smo sa tri krave. Oduvek smo spravljali sir i kajmak, danas imamo i jednu mini mlekaru. Ma lakše, sinovi pristigli, petorica muških glava kad zapne, odradimo lako posao. To je i prednost velike porodice. Mi svi imao
podele u domaćinstvu, svako nešto radi, nemao kada ni da se posvađamo" kroz smeh zaključuje Milovan Korićanac.
Za jedno ovakvo domaćinstvo život bez puta je bio mnogo težak. Vijugavi asfalt ih je posle sedamdeset godina bespuća preporodio. Kažu nisu verovali da će zgaziti za života put bez blata do svojih odaja. Put su dobili prošle godine. U vreme izborne kampanje, kaže Milovan, otišao da usred posete predsednika, kao odbornik sela, kaže kao da im se pomogne.

,,Stego ja petlju pa pravo pred predsednika kako da nam pomognete. Evo ja imam jedanaest duša u kući, asfalt nismo videli, svi su nam obećavali, dolazili ovako ko vi, svi pred izbore! Bez puta nema povratka, svi odoše, rekoh ja. Posle par meseci dođoše mašine, ja još ne verujem da smo konačno dobili vezu sa svetom,“ iskreno priča Milovan.
Mladen, jedan od momaka koji je ostao na imanju, njega zatičemo pa pitamo zašto je ostao. To što je ostao je njegov izbor i čini se da je napravio dobar potez. Ipak ovaj mlad momak, je napravio još jedan presedan, jer je svoje ukućane obradovaosa četvoro dece, koji su ujedno i četvrta generacija pod
jednim krovom. Malo verovatno, ali ostvarljivo. Sasvim iskreno nam govori da u početku nije baš bio svestan svih svojih obaveza, ali je danas ponosan na ono što jeste i što tek planira da učini.
,,Ostao sam svesno, jer prvo do bilo kakvog iole poštenog posla treba vremena i kilometara. Ja bih za neku platu od 30-40 hiljada ako mi se posreći izgubio ceo dan do posla i nazad. Pored ovolikog imanja da plaćam negde kiriju, stvarano bi bilo suludo. Desila se ljubav, brak, dolaze deca, sada ih imamo četvoro, mladi smo i želim da moja deca odrastaju u zdravoj sredini, na vazduhu. Ovde sigurno zaradim one dve gradske plate i bez mnogo napora, jer imamo
svakodnevnu podelu posla. Posebno sam obradovan jer smo brat i ja dobili sredstva od države u 2020. godini za mlade poljoprivrednike. Tih 50 ovaca i 4 junice, ipak ne bi mogli bez kredita i mučenja da priuštimo. Biće nam lakše“- kaže Mladen.
Za Korićance čini se nema zime, jer je osim sloge u dom ušla i pomoć države, koja je osim puta obezbedila i subvencije za mlade. Biće to pravi vetar u leđa našim sagovornicima. Kako ovaj kraj zahvaljujući lekovitosti Bogutovačke banje i čarima reke Lopatnice postaje turistički biser planovi su delom naslonjeni u budućnopsti i na turizam. Za sada uglavnom proizvode sir i kajmak, koji svojim kvalitetom lako dolazi do kupaca.
,,Za sada nema problema sa prodajom sira i kajmaka. Uglavnom su naši poznati kupci. Dalji planovi su da krenemo i sa seoskim turizmom. Vidite kakav je krajolik, Lopatnica nam je ispod imanja, imamo ove brvnare, mogu da se iskoriste, možemo naše proizvode da ponudimo i ostalim kolegama u okruženju kojih ima sve više. Videćemo, zaključuje Mladen.
Jovana, Jelena, Vuk i Pavle, su ipak zvezde naše priče. Radoznali i gostoprimljivi po prirodi uz širok osmeh ovi mališani prigrliće vas kao svoje. Kažu mnogo vole svoje selo u šta ne sumnjamo, jer su bili odlični vodiči. Jovana kao najstarija vodi računa o sestri i braći, jer maleni Pavle nema ni godinu. Svojim širokim iskrenim očima, kako to samo deca znaju, iskricam s ljubavlju priča o selu, svojima…
,, Odve je prelepo. Mnogo volim selo, sada je malo hladno, pa nismo dugo napolju. Leti je prelepo, zeleno, igramo se svi. Pomažemo ponekada baki, mami, deki kada čuva ovce. Kada porastem želim da budem doktorka ovde u selu, priča nam Jovana.
Razumljivo, jer doktor na selu, ne postoji, ne bar ovde. Da li će zaista ostati, zavisiće od niza okolnosti. Malo od njenih roditelja, malo od njenih ambicija i želja i ponajviše od stanja u državi kakvo će biti, kada Jovana ili njena, braća i setre dobiju diplome. Obećali smo da ćemo doći ponovo, jer ove četiri ljuljaške
to obavezuju. Čuli smo biće još mališana u ovom domu. Dolazimo i zbog dama koje ovaj dom drže da bude ovakav. Bogatstvo koje se ne meri imetkom, hektarima zemlje i brojem grla i mašina. U redu sve to nam treba, ali će sela ostati živa bude li još podmlatka kao u ovoj domaćinskoj kući. Zato Korićanci svaka čast, neka vas zdravlje služi!

Izvor: Agrobiznis magazin

Čim, za nekoliko meseci, završi studije na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, Valjevac Miloš Simeunović (24) će, praktično, odmah moći da se bavi svojom strukom.
Jer, još kad je započinjao akademsko obrazovanje - po savetu profesora - zasadio je plantažu crne ribizle koja je, za vreme njegovog školovanja, dostigla bezmalo pun rod i već donosi zaradu.

Već se, dakle, isplatilo to što je - uz pomoć roditelja - u selu Babina Luka formirao zasad na 25 ari, sa kojeg su ove godine ubrali oko 600 kilograma ovog izuzetno lekovitog bobičastog voća. Štaviše, Simeunovići su proizveli oko 400 litara kvalitetnog sirupa koji, uglavnom, prodaju posredstvom društvenih mreža.

- Zadovoljni smo aktuelnim rodom jer po jednom žbunu bude od tri do pet kilograma ribizle - objašnjava Miloš Simeunović.

- U pitanju je planinska biljka, koja bolji rod daje na većim nadmorskim visinama, pa tada raste i do dva metra uvis. S obzirom na to da je Babina Luka u nižim predelima, ribizla je manje izdašna i mora da se bere ručno, bez kombajna, zbog čega još nismo uspeli da "skinemo" sav ovogodišnji prinos.Ovaj apsolvent na smeru voćarstva i vinogradarstva, nadalje, objašnjava i to da se za crnu ribizlu opredelio zato što nije previše zahtevna za gajenje i ne traži mnogo hemijskih tretmana, ni okopavanja, već joj je dovoljno jedno đubrenje godišnje. Ukupno održavanje za 12 meseci, veli, ne traje duže od - dvadesetak dana.

- Po diplomiranju planiram da stečeno znanje primenim na našem domaćinstvu, jer je u Beogradu teško naći posao u struci, pogotovo u mojoj oblasti - kaže Miloš. - Valjevski kraj je poznat po voćarstvu, a mi imamo četiri hektara obradive zemlje i dosad smo se uglavnom bavili ratarstvom, kako bi održavali njive. Dosadašnja iskustva u drugoj grani su veoma pozitivna, prodaja sirupa zadovoljava naše trenutne ambicije, ali za dogodine, kada će biti i više roda, planiramo da proizvedemo još veće količine i ponudimo ih širem tržištu.

Aronija i borovnica su već poznate, a ribizla je donekle zanemarena, pa se nadam da će ova proizvodnja da zaživi i bude još isplativija. Jer, kilogram svežeg voća sa moje plantaže nikada ne košta manje od jednog evra, a cena sirupa se, kreće u rasponu od 400 do 600 dinara za litar - izvodi računicu mladi Simenunović.

Izvor:https://www.novosti.rs/srbija/vesti/949064/buducnost-vidi-crnu-ribizlu-uspeo-poslovni-potez-studenta-poljoprivrede-valjeva-milosa-simeunovica-24

Prema zvaničnim podacima, srpski poljoprivrednici i stanovnici sela prosečno su sve stariji, što je zaista poražavajući podatak. Međutim, Šumadija se još uvek
izdvaja jer u njoj kud i kamo mladi više ostaju na selu. Bili smo u Orašcu, centru Šumadije Prvog srpskog ustanka i jednom od svakako najlepših sela Srbije. Posetili smo porodicu Joksimović koja se bavi različitim vidovima poljoprivredne proizvodnje. Oni svoje proizvode plasiraju na pijaci na Novom Beogradu. Najvažnija proizvodnja je povrtarstvo, koju vodi najmlađi član porodice Marko, inače student završne godine Agronomskog fakulteta u Čačku.
U tri plastenika proizvode paradajz i krastavac. Marko nam kaže da se odlučio za paradajz BRAVO, koji ima izvanredan kvalitet i oblik ploda. Dok smo sa Markom pričali o planovima za budućnost, njegova majka Olgica i deda Živomir ubacivali su u furunu tepsije sa nadošlim testom za avgust 2019. avgust 2019.
hleb. Ova porodica sačuvala je ovu naviku i barem dvaput nedeljno peku hleb u furuni, jer im se više dopada nego onaj iz trgovine. Kažu da bez problema zadržava svežinu četiri do pet dana. Uz to, kada se izvadi vruć uz domaće proizvode, poput sira i kajmaka i tek ubranog paradajza, ne treba nam ništa više.
Marko ima dvadeset devet godina i nedavno je registrovao poljoprivredno gazdinstvo. Planira da se javi na konkurs Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i
vodoprivrede koje mladima daje do milion i po dinara za započinjanje posla i unapređenje proizvodnje. Mladi Joksimović planira da za ovaj novac uradi arteški bunar, jer im je voda ograničavajući faktor za proširenje proizvodnje.
„Potrebne su nam velike količine vode, za ova tri plastenika, imamo dovoljno ali za proširenje nam treba mnogo više vode. Sada prikupljam dokumentaciju i tražim ponude za izvođenje radova, jer sam pročtao na sajtu www.agropress.org.rs najavu ministra Nedimovića, da će konkurs biti u septembru. Meni kao mladom poljoprivredniku koji živi na selu ovo zaista puno znači“ kaže Marko Joksimović.
Pored stočarstva, povrtarstva i ratarstva, Joksimovići se bave i voćarstvom, tako da su već pripremili kominu od kajsije koje nam je pokazao Markov deda, pohvalivši se da je kajsija ove godine dobro rodila i da očekuje rakiju odličnog kvaliteta. Pre nego što su smestili kominu u burad, povadili su koštice i očekuju da će ove godine proizvesti barem 200 litara kajsijevače.
Što se tiče plasmana proizvoda nemaju problema. Oni imaju tezgu u bloku 45 na Novom Beogradu, na kojoj plasiraju svoje proizvode ali i proizvode svojih komšija:
„Prošle godine u susednom selu Stojnik započeli su veliku proizvodnju jagoda koje su zaista veoma kvalitetne, a imajući u vidu manju površinu plasiramo i njihove jagode sa naše tezge tako da kupac kada dođe kod nas ima veliki asortiman robe i može da bude siguran da je ona vrhunskog kvaliteta i bezbedna, pošto znaju od koga kupuju jer se mi ovim poslom bavimo decenijama“ kaže Joksimović.
Markov otac Mikica takođe je velika podrška u radu i nakon završene smene u firmi priključuje se sinu i ostatku porodice, a vikend je rezervisan za prodaju onoga što se proizvelo:“ Nije kajsija samo za proizvodnju rakije već smo proizveli nekoliko stotina flaša soka i tegli džema od kajsije koji se najviše traži“.
Orašac je selo u Srbiji u opštini Aranđelovac u Šumadijskom okrugu. Ima skoro 1.500 stanovnika i nalazi se na magistralnom putu Mladenovac-Aranđelovac, koji je pre mesec dana potpuno obnovljen, tako da možete udobno i brzo stići do sela u kojem se nalazi Marićevića jaruga, mesto odakle je Karađorđe poveo borbu za oslobođenje od Turaka. U ovom mestu je sklopljen dogovor o kretanju u odsudni boj protiv Turaka u novembru 1803. godine, a ustanak je podignut na Sretenje (15. februara) 1804. godine. U znak sećanja na ovaj datum podignut je memorijalni kompleks – spomen-obeležje u Marićevića jaruzi, Crkva svetog Vaznesenja Gospodnjeg, škola Prvi srpski ustanak, spomenik voždu Karađorđu i muzej. Orašac je odlukom Skupštine Srbije iz 1979. godine kategorisan u znamenito mesto i na taj način svrstan u kulturno dobro od značaja za Republiku Srbiju. Ovo selo svakodnevno posećuju đaci, turisti i brojne delegacije.
Zbog toga postoji značajan potencijal zarazvoj seoskog turizma i povećanje poljoprivredne proizvodnje, naročito u smislu finalizacije proizvoda, odnosno prerade.
Ne bi bilo loše da poneki turista ponese teglu džema, čokanjčić i slično.

Tekst koji ste pročitali je deo projekta finansiranog delimično sredstvima Ministarstva kulture i informisanja u okviru konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja za internet medije u 2019. godini. Izneti stavovi nužno nisu stav organa koji je dodelio sredstva po Konkursu.

Ima svega 16 godina a već je iskusan poljoprivredni proizvođač. On sa porodicom obrađuje 15 hekatara zemlje. Od toga zasejao je ove godine 3, 3ha uljane repice, 3,5 ha pšenice, 6 ha kukuruza, 2 ha trave. Od prošle godine Mihajlo Đokić, mladi poljoprivrednik iz Male Vranjske ima i jagode na površini 30 ari. Kako nam je rekao, za ovu godinu planira da proširi proizvodnju na 80ari. Zadovoljan je kako je jagoda rodila ove гodine uprkos problemima sa vremenom jer je bilo kišno proleće. Bilo je oko 250 grama po živiću, sortе Kleri. Značajne količine „obrao“ je rani mraz.
„Što se tiče agrotehničkih mera u uljana repici sam primenio đubrenje sa NPK-ENTEC i PATENTKALL, KAN-Lincer, a za zaštitu sam uzeo Flupisor protiv ukolisnih i Lontrel za širokolisne korove, uz njih primenio sam Nurel D protiv sjajnika. Kada je reč o pšenici koristio sam za đubrenje NPK- MAP i KAN dva puta, a
protiv korova smo primenili Palas. Uz sve ovo išla je primena insekticida i fungicida. Za kukuruz išao sam pre setve sa Ureom, posle setve KAN i prskanje je rađeno Adengom od Bayer-a“ reče nam mladi poljoprivrednik Đokić u tri rečenice kompletnu primenu đubrenja i zaštite i dodaо:
„Za jagode sam koristio različite preparate za zaštitu i KSC đubriva. Planiram da za koju godinu povećam proizvodnju na 3 hektara“.
Završena je žetva pšenice sa prinosom 5,7 tona po hektaru, što se može reći da je dobro za ovu godinu, ali je prinos uljane repice bio loš svega 2,7 t/ha.
Mihajlo je inače iz šabačkog seлa Mala Vranjska, kaže nam da je selo lepo i mirno, ali u lošem stanju su putevi. Selo ima 600 domaćinstava, kao i u mnogim i ovde mladi napuštaju svoja rodna mesta. Sele se u gradove, ili napuštaju Srbiju.
„Nemam oca, poginuo je kad sam imao 6 godina. Živim sa stricem, babom, majkom i bratom. Brat je stariji, ima 19 godina. Želja nam je da radimo poljoprivredu,
da nastavimo tradiciju, a prvenstveno da ostanemo u našem rodnom mestu. Počeo sam da radim sa 12 godina.“

Tekst koji ste pročitali je deo projekta finansiranog delimično sredstvima Ministarstva kulture i informisanja u okviru konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja za internet medije u 2019. godini. Izneti stavovi nužno nisu stav organa koji je dodelio sredstva po Konkursu.

Bili smo u gostima kod Nedeljka Racića, koji se bavi proizvodnjom rasada povrća i jagoda u plasteniku, i na otvorenom.

„Berba jagoda ove godine počela je ranije nego prošle i to za dve nedelje. „Prve jagode smo ubrali 12. aprila, sada već imamo veće količine. U zatvorenom prostoru imamo jagode, na nešto više od deset ari, "ističe naš sagovornik.
Što se tiče povrća, Racići se bave proizvodnjom rasada paprike, paradajza i krastavaca. Ovu proizvodnju imaju u dva plastenika i sve prodaju na pijaci u Kraljevu, ili ispred samog plastenika, gde kupci dolaze.
„Naš četvoro ukućana stignemo da održavamo zasad i beremo“ kaže mladi poljoprivredni proizvođač iz Vrbe kod Kraljeva, koji ima svega 26 godina. On se odlučio za proizvodnu jagoda, jer se pre svega isplati i savladao je tehnologiju proizvodnje jer se već pet godina bavi ovim poslom. Za Agrobiznis kaže, da je početna cena na veliko bila 310 dinara i po njegovim rečima to je odgovarajuća cena koja omogućava pristojnu zaradu.
Proizvodnja jagoda u plasteniku je zahtevnija u odnosu na proizvodnju na otvorenom, u smislu zaštite i navodnjavanja, ali i bezbednija kada su u pitanju mrazevi. Za svaki slučaj Nedeljko je ove godine svoje jagode u rizičnim noćima prekrivao agrilom i na taj način obezbedio proizvodnju. Racići su se odlučili za manja pakovanja od kilogram, na koja su stavili etikete sopstvenog gazdinstva, što neznatno utiče na povećanje troškova, ali pruža kupcu dodatnu sigurnost, jer zna od koga je kupio proizvod i da porodica Racić stoji iza kvaliteta svojih plodova. Oni redovo vrše zaštitu i prihranu jagode, tako da imaju i lepe prinose. Čim privedu kraju berbu u plasteniku, oni će nastaviti sa berbom na otvorenom polju. Za sada ne planiraju da šire proizvodnju, jer je ovo što imaju sasvim dovoljno, mogu sami da urade uz ostale obaveze na gazdinstvu. Kada je reč o pakovanju u gajbe, takođe vode računa o svakom plodu i pažljivo ga pakuju, da se ne bi oštetio, i uz to oni svoje plodove ređaju po određenom rasporedu, tako da i na oko gajbe izgledaju lepo.

„Svesni smo činjenice da pored dobrog kvaliteta današnjeg kupca privlači i pakovanje, izgled samih proizvoda, kako naš narod kaže, danas se i očima kupuje, objašnjava Nedeljko Racić i zaključuje: „Očekujem da ove godine imamo jagodu odličnog kvaliteta jer imamo dovoljno sunčanih dana“.
Jagoda je kod ovih domaćina krupna, već oko 20. aprila brali su svaku drugi dan po desetak gajbi, odnosno 45 kilograma. Inače Nedeljko Racić je master zaštite bilja, studije je završio u Čačku, a ima i dve sestre koje su trenutno u inostranstvu na školovanju.

Tekst koji ste pročitali je deo projekta finansiranog delimično sredstvima Ministarstva kulture i informisanja u okviru konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja za internet medije u 2019. godini. Izneti stavovi nužno nisu stav organa koji je dodelio sredstva po Konkursu.

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Март 2021 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
1 2 3 4 5 6 7
8 9 10 11 12 13 14
15 16 17 18 19 20 21
22 23 24 25 26 27 28
29 30 31