Za razliku od 2018. kada je već u decembru sva količina suve šljive u valjevskom kraju rasprodata, ove godine, veći deo je još uvek na lageru i čeka povoljniju cenu. Prema procenama, osušeno je oko 7.000 tona, a od toga je polovina proizvedena u podgorskom kraju.

Prema procenama Republičkog zavoda za statistiku, trećina od ukupne količine osušene šljive izvozi se kupcima u Rusiju, Nemačku, Češku, Tursku i Holandiju. Voćari se najviše žale na nisku otkupni cenu, koja je ove sezone bila 90 evrocenti za kilogram.

- Imali smo solidan rod, a plod je bio dobrog kvaliteta. Zasad mi je na četiri hektara i jednu količinu šljiva smo predali u presnom stanju, a osušili smo oko šest tona u našoj sušari. Za sada on stoji na lageru. Prodali je nismo, jer je po nama niska otkupna cena. Da je bar 1 EUR po kilogramu, bili bismo zadovoljni. Sve ispod toga je malo. Ima nešto zarade i sa 90 evrocenti, ali je to daleko od onoga što je isplativo za proizvođača, da ne kažem da nije ni podsticajno jer se veliki trud ulaže - kaže Lazar Jovanović iz podgorskog sela Tuđin kod Osečine, koji i više puta nagrađivan za kvalitet šljive na Sajmu, koji se svake godine održava u Osečini.

Cenu suve šljive diktira osnovni proizvod, sveža šljiva. Ako se zna da je za jedan kilogram osušene šljive potrebno oko četiri kilograma svežeg ploda, tu se mora uračunati i utrošak energije, rad i kad se sve sabere odnos cene sirove šljive i osušene je 1:7.

- Matematika je jednostavna. Ako uzmemo da je, na primer, 20 dinara kilogram sveže šljive, onda bi suva u prodaji trebalo da bude najmanje 140 dinara po kilogramu. Međutim, to je proizvođačka cena, pa je i takva neisplativa za proizvođače - objašnjava Jovan Milinković, stručni saradnik Poljoprivredne stručne i savetodavne službe Valjevo.

Ako Srbija, po njegovim rečima, hoće da se vrati na nivo proizvodnje šljive koji je bio 80-tih godina, to znači da treba da bude tri puta više i zasada i kapaciteta za sušenje nego sad.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2762986/suva-sljiva-ceka-bolju-cenu-odnos-sa-svezom-sljivom-17-i-dalje

Predstavnici kineske države počeli su danas poslednje provere pred početak izvoza mleka i mlečnih proizvoda iz Srbije u ovu državu.Delegaciju kineskih carina i inspekcijskih službi, koju predvodi Huijun Zhu, prvo su primili predstavnici Uprave za veterinu Ministarstva poljoprivrede na čelu sa direktorkom Eminom Milakorom, a zatim su Kinezi obavili prvi obilazak - audit u Fabrici dečje hrane u Dobanovcima.

"Sastanak sa delegacijom generalne uprave carina Kine organizovan je radi izvoza mleka i mlečnih proizvoda na osnovu protokola koji je potpisan u junu i ovo je prvi korak. Uslediće sertifikat, dok će pre njega kineska strana obići kapacitete naših subjekata zainteresovanih za izvoz u Kinu", rekla je Emina Milakara u izjavi za Tanjug.Kako je objasnila, kineska delagacija je u Srbiji da bi izvršila audit naših mlekara, farmi i nadležnih organa, objašnjava Milakara.

"Postoji interesovanje naših privrednika za izvoz u Kinu, u ovom momentu će biti pregledane Fabrika dečije hrane u Dobanovcima, Mlekara Ub, Mlekara Šabac, Imlek u Subotici, Megle i fabrika u Somboru", rekla je ona.Kako je istakla, rokovi su brzi, a u razgovoru sa kineskom stranom saznalo se da će već za dva dana imati kompletiranu dokumentaciju pa se prvi rezultati očekuju već posle nove godine kada će se znati koji su naši proizvođači delegirani za izvoz u Kinu.

Bejbi Fud Faktori (BFF) radi godinu dana, prošle godine bio je najveća domaća grinfild investicija u koju je uloženo 34 miliona evra i do sada je sa jedinstvenim brendom dečje hrane Nutrino uspeo da stigne do dece na sedam tržišta Evrope, regiona i Ruske federacije.

"Plan je da u sledećoj godini naše proizvode plasiramo na tržište Evrope, Azije i Afrike, i naravno na kinesko tržište, nadamo da će se poseta uspešno završiti i da će uskoro i deca u Kini jesti naše proizvode", izjavila je za Tanjug izvršna direktorka BFF Milena Cvetković.

Izvor:https://www.alo.rs/vesti/ekonomija/kineska-delegacija-ispituje-srpsko-mleko/273743/vest

Ponuda jabuka na Gradskoj tržnici u Jagodini, najvećoj u Pomoravskom okrugu i tom delu Srbije, veoma je dobra, a cena, slažu se i kupci i prodavači, nikada niža u ovo doba, 30 do 50 dinara za kilogram.

Pune tezge zlatnog i crvenog delišesa, ajdara, jonatana... a cena zavisi od kvalitete i sorte.

Jabuka ima još na granama, neobranih i opalih ispod stabala, zbog niske cene mnogima se nije isplatilo da plaća berače, komentarišu kupci na pijaci i ocenjuju da će velike količine završiti u rakiji.

Oni procenjuju da će ovako niske cene potrajati do početak marta, "a malo će biti više za Božić".

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2692910/jabuke-nikad-jeftinije-zbog-niske-cene-velike-kolicine-zavrsice-u-rakiji

Sa starošću zasada od 12 do 15 godina prinos malina u Srbiji, ali i drugim državama u regionu, znatno opada, pa tako i ekonomska računica za dalje bavljenje ovim poslom, izjavio je Aleksandar Leposavić sa Instituta za voćarstvo u Čačku.

U Sarajevu, na nedavno održanoj konferenciji Regionalnog saveta za jagodasto voće, čiji je Leposavić predsednik skupštine, on je rekao da su rezultati ispitivanja o prisustvu različitih virusa u komercijalnim zasadima malina, koje je obavio ovaj institut iz Čačka – poražavajući. Ispitivanja obavljena u Srbiji, ali i u nekoliko zemalja u okruženju, pokazuju da je više od 95% ispitivanih zasada zaraženo virusima.

U praksi, kako kaže, to je dovelo do smanjenja prinosa i pada kvaliteta maline – plodovi su sve sitniji i gube slast…

– Zbog toga smo došli u situaciju da opada i interesovanje proizvođača za gajenje ovog voća. Kupci se takođe osećaju prevarenim, pa su u nekim zemljama počeli da traže alternative za naše proizvode – ističe Leposavić za Politiku i dodaje da sve ukazuje na to da ubrzo moramo da uradimo više stvari kako bismo poboljšali stanje u ovom sektoru.

Skupa radna snaga i niski prinosi po hektaru opterećuju proizvodnju maline kod najvećeg broja zemalja proizvođača. Globalno tržište malina menja se u poslednjih deset godina, pa tako i pozicije država koje su se smenjivale na lestvici vodećih proizvođača. Leposavić ističe da neke države gube na značaju istom brzinom kojom su ranije dolazile na vrh. Prema podacima Svetske organizacije proizvođača i prerađivača maline, proizvodnja u svetu se u prethodnih deset godina gotovo udvostručila – sa 310.000 tona u 2008. na 590.000 u 2017. godini. Srbija je u 2016. godini proizvela 83.000 tona, a samo dve godine kasnije 56.000 tona.

– I ta proizvodnja ima tendenciju pada – upozorava Leposavić.

I Čile, jedan od naših najvećih konkurenata, beleži pad proizvodnje, pa je za samo sedam godina učešće ove države u svetskoj proizvodnji palo sa 16 na 6,4%. Nasuprot tome, ima i država koje su u jednom trenutku iskoristile svoju priliku. Recimo, Bosna i Hercegovina je od proizvedenih 3.000 tona s početka ovog veka poslednjih godina dostigla 22.000 tona, prema nekim podacima i 25.000. Međutim, ove godine imaju znatan pad i realna proizvodnja im ne prelazi 8.000 tona.

Podaci ukazuju da je u 2019. usled poremećaja na tržištu došlo do pada proizvodnje malina i na drugim tržištima. Najveće smanjenje površina pod malinjacima imali su Srbija, Poljska, Čile, BiH, Bugarska, Crna Gora…

– Glavni igrači gube konkurentnost na svetskom tržištu, dok su novi, kao što su Meksiko, Bugarska, Bosna i Hercegovina i Ukrajina, ušli u konkurenciju. Posebno na tržištima gde je do sada bio dominantan uvoz maline iz Srbije, Poljske, Čilea… – ističe Leposavić.

On kaže da je kod tih zemalja presudna bila snažna pomoć države kod zasnivanja zasada i podizanja skladišnih kapaciteta. Napominje da je činjenica i da su te zemlje u prošlosti imale jeftinu radnu snagu.

– To je velika razlika u odnosu na Srbiju i Čile, gde već godinama imamo male subvencije u poljoprivredi – kaže on.

Leposavić napominje da sve nekada najveće svetske proizvođače najviše ugrožava Meksiko, koji je u poslednjoj deceniji uvećao proizvodnju sa 11.500 tona na 112.700 i utrostručio prodaju uglavnom sveže maline u Americi.

Prema njegovim rečima, sadašnje tržište malina zasniva se na smrznutom programu, sa tendencijom rasta ponude, zbog čega su i cene trenutno relativno niske. Ali, bez obzira na sve ovo, malina je veoma traženo voće.

– Problemi, kako god to neko shvatio, ne potiču od prodaje. Činjenica je da 60 do 70% troškova proizvodnje i berbe maline odlazi na troškove radne snage. U Srbiji je dnevnica za berače porasla sa 20 na 25 do 30 EUR. Poskupeo je i repromaterijal, veći su zahtevi u oblasti bezbednosti radnika, što direktno utiče na ukupne troškove proizvodnje, pa malinarima ostaje znatno manja zarada – smatra Leposavić.

Naglašava da izvoznici imaju velikih problema zbog gubljenja sortne identičnosti, jer "vilamet" više nema karakteristike na koje su proizvođači navikli. Kako kaže, i prerađivači imaju manji procenat viših kategorija od takvog voća, a strani kupci imaju sve više primedbi na kvalitet isporučene robe.

– Ista situacija je i kod sorte "miker", koja je sve traženija na svetskom tržištu. Sadni materijal je najveći problem u Srbiji i okolnim državama. Novi zasadi se uglavnom zasnivaju sadnicama iz Švajcarske, delom Francuske, Holandije i Italije. Ni "vilamet" ni "miker" iz tih zemalja nemaju karakteristike koje se očekuju – smatra on i napominje da zbog značaja i ekonomske dobiti od izvoza postoji potreba da se na državnom nivou reguliše proces sertifikacije, kao i da odgovarajuće institucije taj posao sprovedu u delo, počevši od klonske selekcije do stvaranja viših kategorija sadnog materijala.

Prema njegovom mišljenju, na taj način bilo bi rešeno ovo izuzetno važno pitanje. U Srbiji se sertifikacija sprovodi od 2005. godine i u nekoliko ciklusa je stvarana određena količina izuzetno kvalitetnog sadnog materijala, ali nedovoljnog za stvarne potrebe, čak i lokalnog tržišta.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2691485/prinos-i-kvalitet-malina-u-srbiji-opada

Mleko će se od naredne godine plaćati u odnosu na kvalitet, a laboratorijske analize više neće raditi same mlekare, već Nacionalna referentna laboratorija. Na osnovu kvaliteta mleka, proizvođačima će država isplaćivati i premije. I dok su proizvođači mleka zadovoljni ovom najavom države, i dalje smatraju da je otkupna cena isuviše niska da bi mogli da održe proizvodnju.

- Odluka je dobra, jer bez toga nema napretka - smatra Sanja Bugarski, predsednik Asocijacije proizvođača mleka Vojvodine.

- To je trebalo da se uradi još odavno, da se odvoji kvalitet od nekvaliteta. Da oni koji godinama rade sve kako treba budu adekvatno nagrađeni i plaćeni. To se najviše odnosi na standarde koje nam nameću Srbija, EU, Rusija, ali i druga tržišta gde izvozimo. Uz to, bilo bi dobro da država izađe sa minimalnom proizvođačkom cenom mleka, ispod koje ne može da se ide. Niko nikog ne može da natera da plati nešto, ali možete da ga uslovite minimalnom cenom. Samo tako mogu da se zaštite mali proizvođači, koji su i najugroženiji.Kada je reč o kvalitetu mleka, kako nam je ispričala Sanja Bugarski, ne mora da znači da oni najmanji proizvođači imaju najlošiji kvalitet i da ne vode računa o muži i ishrani. Ranije je bilo dosta problema sa otkupom, kod malih proizvođača mleka, jer su sami nosili mleko posle muže. A, čim mleko dođe u kontakt sa okruženjem, ono je već ugroženo. Sada imamo oko 65 odsto proizvođača koji imaju dobre i sigurne sisteme za mužu.

- Više nema bojazni da u mleku mogu da se pronađu antibitioci i hormoni, jer ono više ne može da uđe u mlekaru - ističe Bugarski.

- To se odmah detektuje, postoje rigorozne kontrole i sa tim nema nikakvih problema. Ipak, kada je reč o somatskim ćelijama i bakterijama, to je već diskutabilno. Nas mlekare sada kinje jer one rade analize i odlučuju kakvo nam je mleko, a mi im više ništa ne verujemo. Smatramo da je mleko mnogo bolje nego što ga one procene. Tek kad analizu kvaliteta bude počela da radi Nacionalna laboratorija, to će imati nekog smisla.

Prema rečima Sanje Bugarski, u klasi mleka koje ide za EU, postoje posebne linije u mlekarama i ono se sigurno ne meša ni sa jednim drugim. A, šta se radi sa mlekom koje ne završi na evropskim rafovima i da li se ono svo meša, naša sagovornica nije znala da nam kaže.

- Ne znam kako se radi u malim mlekarama i sa onim mlekom koje se donosi u kanticama, ali je dovoljno da njih pet radi kako treba, a jedan donese nešto što ne valja, pa da oni sve to pomešaju - govori Sanja Bugarski. - Međutim, da bi mlekare pravile jogurt, čak i neke vrste sireva, znam da mleko mora da bude kvalitetno.

Izvor:http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:829840-Na-osnovu-kvaliteta-mleka-drzave-daje-premije-Proizvodjaci-zadovoljni-ali-jedna-stvar-ih-brine

Regionalna asocijacija proizvođača rakije „Šumadijska rakija“ organizovala je u Kragujevcu drugo ocenjivanje kvaliteta voćnih rakija registrovanih proizvođača.

Ocenjivanje oko 40 prijavljenih registrovanih proizvođača rakija održano je u prostorijama Centra za poljoprivredu i ruralni razvoj u Sobovici.

U okviru priprema Prvog festivala Šumadijske rakije koji je zakazan za 5. decembar organizovano je ocenjivanje kvaliteta voćnih rakija koje će biti prezentovane posetiocima.

Na drugom ocenjivanju prijavilo se oko 40 registrovanih proizvođača, a bilo je oko 80 uzoraka ne samo iz Šumadije, već cele Srbije.

U stručnom žiriju bili su najbolji i najpoznatiji eksperti za ocenu kvaliteta jakih alkoholnih pića, a predsednik je bio prof. dr Ninoslav Nikićević.

Regionalna asocijacija proizvođača rakije „Šumadijska rakija“ osnovna je avgusta 2017. godine u Kragujevcu, uz podršku Regionalne agencije za ekonomski razvoj Šumadije i

Pomoravlja, sa namerom da se unapredi proizvodnja kvalitetnih prirodnih rakija iz voćnih zasada sa teritorije Šumadije.

Cilj je proizvodnja kvalitetnih prirodnih voćnih rakija sa zaštićenim imenom i oznakom geografskog porekla, a posebno rakije šljivovice.

Priznanja za najbolje rakije biće uručene na svečanom otvaranju Prvog festivala Šumadijske rakije koji će biti održan 5. decembra, kada će biti i prezentovane posetiocima Festivala.

Izvor:http://rtk.co.rs/u-toku-ocenjivanje-kvaliteta-vocnih-rakija-u-kragujevcu/

Rakija ne samo od šljiva nacionalni je brend Srbije čiji je kvalitet prepoznat u svetu, pa je neophodna još bolja saradnja proizvođača i države kako bi svi zajedno od proizvođača voća do ljubitelja rakije imali više koristi i zadovoljstva, konstatovano je u Beogradu na skupu koji je organizovao Savez proizvođača rakije Srbije.
U Srbiji se godišnje proizvede do 800.000 tona šljive od čega 70 odsto završi u rakiji čija je produkcija 30 miliona litara godišnje, a pod dunjama je 5.000 hektara po čemu smo drugi u Evropi, dok registrovanih proizvođača rakija ima 530, a postoji i dvadesetak udruženja, objavljeno je na skupu. Predsednik novoformiranog Saveza proizvođača rakije Ivan Urošević kaže da su se konačno za sada tri udruženja udružila da probleme u oblasti prerade
voća u rakije reše u boljoj koordinaciji sa Ministarstvima. „Nagrade koje su rakije iz Srbije dobile u Kini potvrda su da proizvodimo jako kvalitetne rakija kojima treba prilika da dožive svetsku slavu“, rekao je Urošević i dodao da moramo da opšti kvalitet rakije dignemo na viši nivo. „Procene su da se godišnje proizvede i preko 50 miliona litara, pa je najbitnije da naučimo da proizvodimo kvalitetnu rakiju i da je kvalitetnu pijemo kod kuće, a samim tim će onda biti bolji i opšti kvalitet rakije“, kaže on i navodi da je najveći problem jako veliki udeo nelegalnog tržišta.
Kao osnovnu prednost srpske rakije spominje vrlo kvalitetnu sirovinu „jer se kod nas rakija pravi od voća prve i druge klase“.

„Naših rakija ima na svim kontinentima ali u zanemarljivim količinama u odnosu na druga svetska pica, moramo proizvodnju rakije u Srbiji mnogo bolje  da uredimo da bi mogli da globalno nastupamo“, smatra on i dodaje da bi uz pomoć države trebalo da se stvori klima da se međusobno konkuriše kvalitetom i ferplejom. Državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede Velimir Stanojević, ocenio je da je ključno uvođenje nelegalnih proizvođača rakija u sistem preko
registracije, kako bi inspekcije i druge nadležne službe mogle da ih kontrolišu.
„Registracija je najbitnija da bi koristili sredstva od Ministarstva poljoprivrede za recimo opremu za destileriju, i burad za odležavanje rakije“, rekao je on i dodao da je bitno da postoji nacionalna krovna organizacija koja će sa državnim organima rešavati probleme u sektoru koji napreduje. Ministarstvo, ističe on, podsticajnim merama pomaže proizvođačima u proizvodnji kvalitetnih pića, kao i na podizanju višegodišnjih zasada.

„Imamo predviđena i projektna sredstva za nastup, marketing i pojavljivanje na međunarodnim sajmovima“, rekao je on i dodao da se radi na klonskoj selekciji odnosno na očuvanju autohtnonih sorti šljiva. Gvozden Kovačević je iz užickog sela Karan, četvrta je generacija koja proizvodi rakiju a sada
je za dunju dobio svetsku zlatnu medalju.
„Najčuveniji smo po šljivi, potražnju za rakijom ne možemo da zadovoljimo ali trudimo se da kvalitet ostani isti“, kaže on i dodaje da je ukupna proizvodnja Zlatne doline oko 20.000 litara rakije.
„Za dobru rakiju tri stvari su bitne: odlično voće, poštovanje svih faza destilacije, i gde se rakija čuva - šta kvalitetno bure može da doda rakiji da bi postala vrhunsko piće“, kaže on. Miroslav Knežević iz destilerije „Hubert 1924“ iz Banatskog Velikog Sela, koja je dobila svetsko zlato za kajsijevaču, kaže da se priznanja ovog nivoa značajna za srpsku rakiju kao nacionalni brend. Kao ciljeve zacrtali smo propagandu naše rakije u svetu kako bi bio veći izvoz, i borbu sa sivim tržištem, što lažno deklarisanih, sto neregistrovanih proizvođača“, kaže on i dodaje da bi proizvodnja rakije mogla bi da bude i motor oživljavanja sela i
vraćanja ljudi na selo. Na značaj rakije kao dela turistickog gastro utiska koji ponesu turisti iz Srbije pažnju je skrenuo državni sekretar u Minstarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija Miroslav Knežević koji je kao prostor za bolji plasman naveo i ponudu turistima u Srbiji kao i organizovane posete destilerijama. Rakiju kao nacionalni brend Milan Zarić, iz destilerije Zarić iz Kosjerića koja je u Kini osvojila zlatnu medalju za šljivovicu i srebrnu za rakiju od malina, a nedavno sklopila i ugovor za izvoz u tu zemlju, uporedio je sa nacionalnim brendom Škotske - viskijem.

Izvor: Agrobiznis magazin

Bezmalo smo bili iznenađeni kada nam je naša sagovornica rekla da svako jutro i veče suprug i ona za sat vremena pomuzu četrdeset koza i dvadeset ovaca. Moramo priznati da u dvadeset prvom veku ovaj podatak može da bude za rubriku verovali ili ne. Međutim, Ratka Čubrilo iz Orašca kaže da nije teško i da planiraju da kupe uređaj za mužu.

„Pored proizvodnje mlečnih proizvoda bavimo se i povrtarstvom, imamo dva hektara zemlje i naše koze su na ispaši od proleća do jeseni a u zimskom periodu u stajama. U početku smo se kozarstvom bavili kao hobi proizvođači, pre svega zbog dece, a pre četiri godine smo započeli ozbiljniju proizvodnju. Sve što se proizvede mi prodamo kod kuće tako da ne idemo na pijac“ kaže Ratka.
U stadu ovaca imaju preko trideset umatičenih grla, od čega je dvadesetak do skoro bilo na muži. U pitanju je sjenička ovca od kojih mleko koriste za proizvodnju mlečnog sira. Ratka je na sajam u Aranđelovcu donela kozji sir, kačkavalj, mladi sir, ali i krem sir koji su probali čak i posetioci koji su „zakleti“ potrošači koji ne
koriste kozje proizvode zbog mirisa. Nismo uspeli da utvrdimo da li je do Ratke i njenog recepta ili do koza, međutim, jedna gospođa je bila iznenađena kada je na pitanje koliko imate krava dobila odgovor da Ratka ima četrdeset koza i da se radi o kozjem krem siru. Dnevno namuzu oko sto litara mleka. Za dobar kačkavalj je potrebno osam litara mleka a za krem sir manje.
Ovaj sir može da bude i za kolače, neutralnog ukusa ili slan. Proizvodi se slično kao i ostali sirevi kaže naša sagovornica i dodaje da je fora u zagrevanju mleka i to je sve što nam je rekla a ostalo će ostati tajna.
„Nemamo dovoljno sira koliko bismo mogli da prodamo. Kozji proizvodi su izuzetno traženi, mi se nikada nismo oslanjali na pijacu i reklamu već su to naši
kupci od usta do usta preneli tako da sve što proizvedemo već je prodato. Dolaze nam ljudi iz raznih krajeva“ dodaje Ratka.
Što se tiče ručne muže Ratka kaže da trnu ruke ali joj nije teško, koze muze sa strane, a dok traje muža njene koze dobijaju zrnastu smešu a ostatak ishrane je na pašnjacima. Imajući u vidu da raspolažu sa svega dva hektara svog imanja a imaju veliki broj koza i ovaca ovaj nedostatak nadomešćuju
zakupom zemljišta za ispašu. Možda bismo uspeli da doznamo recept za krem sir ali je toliko bilo zainteresovanih da probaju sir i uzmu broj telefona da ništa drugo nije preostalo i nama nego da pribeležimo broj.

Izvor: Agrobiznis magazin

Žetva suncokreta je u toku, a uskoro će krenuti i žetva soje. U prolećnoj setvi te uljarice posejane su na po 220.000 hektara.Poljoprivrednici iz Banata, gde je suncokreta posejano najviše u odnosu na druge delove pokrajine, nisu zadovoljni prinosima, koji su ispod tri tone i kreću se oko dve i po tone.

Generalno, zemljoradnicima ne odgovara ni konačna otkupna cena koju je ponudio najveći domaći otkupljivač – 29,5 dinara kilogram, po kojoj će, nema sumnje, i druge uljare plaćati novi rod.Ni izbliza neće biti suncokreta kao lane, kaže Jovan Njegovan iz Poljoprivrednog udruženja Pančevački ratari. Visoke dnevne temperature "sušare na otvorenom", dodaje, spržile su suncokret na njivama.

"Na oranicama gde je vlažnost zrna bila 30, za svega nekoliko dana je spala na između šest i osam, i to je prepolovilo rod", kaže Njegovan. On dodaje da je novi standard za vlažnost zrna devet, što ratarima još više kvari račun.

Njegovan podseća i da je lane suncokret koštao u žetvi 30 dinara, a kada je požnjeven, kilogram je bio dinar skuplji.
Ovogodišnji rod trebalo bi, po njegovom mišljenju, da košta najmanje 40 dinara.

"Otkupna cena od 29,5 dinara predstavlja ucenu, s kojom nećemo moći da podmirimo ni polovinu direktnih troškova proizvodnje, i to uljare znaju, kao što znaju i da novi rod moramo predati jer domaći ratari nemaju kapacitete za lagerovanje zrna", kaže Njegovan.

Agrarni analitičar iz Novog Sada Žarko Galetin smatra da su poljoprivrednici u nezavidnom položaju baš zbog toga što nemaju gde da čuvaju suncokret.

"Nema sistemskog rešenja koje bi bilo prihvatljivo i za proizvođače i za trgovce", kaže Galetin, smatrajući da te dve strane treba da se uoči setve dogovore o ceni koštanja.

Prema njegovim rečima, dogovor dveju strana u lancu proizvodnje potreban je i radi dalje setve te uljarice, jer u suprotnom neće biti suncokreta na njivama.

On podseća na to da je 2012. godine kilogram suncokreta bio čak 56 dinara, što je te godine uljarima bilo skupo, pa su tada oni bili nezadovoljni. Ali se već narednih godina ta cena polako spuštala.

Koliko će stajati soja, čija žetva predstoji, ne zna se pouzdano, osim što postoje spekulacije o tome da će biti dinar jeftinija nego lane – 35 dinara. Poljoprivrednicima ni ta cena nije prihvatljiva jer imaju račun da bi kilogram zrna soje trebalo da košta najmanje od 45 dinara pa naviše.

Lanjske soje nemamo mnogo na zalihama, kaže Galetin, i dodaje da ratari ne treba da trguju sojom odmah posle žetve već da čekaju.

Soju, naglašava, naši ratari imaju uslove da čuvaju i neka prate berzanska kretanja i rod prodaju kada im cena bude odgovarala. Spekulacije o tome da će kilogram novog zrana soje biti 35 dinara pomalo su neočekivana. Žetva soje ne sledi samo kod nas već i u svetu, pa će od svetske cene zavisiti i domaća.

Izvor:https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2019&mm=08&dd=31&nav_id=1584919

Nagradu Radislav Rade Paunović za najbolju rakiju festivala Žestival u kategoriji destilerija osvojila je Tim iz Bajine Bašte sa rakijom Stara pesma, dok je Jovana Novaković iz Čačka dobila istu nagradu u kategoriji Poljoprivredna gazdinstva.

Na Žestivalu stručni žiri je ocenio 131 uzorak u kategorijama poljoprivredna grazdinstva i destilerije.

Marko Ilić, direktor destilerije Tim, kaže da je proizvodnja rakije porodični posao. U svom asortimanu imaju 14 vrsta rakija, od kojih je najviše zastupljena rakija od šljive, zatim od dunje, kruške vijamovke, kajsije, a imaju i specijalne rakije klekovače, travarice, medovače i neke nove vrste od malina, kupina, jabuka i tako dalje.

Pored glavne nagrade destilerija Tim je dobila nagrade za najbolje rakije od dunje, jabuke i kajsije.

- Za proizvodnju rakije registrovani smo 2004. godine, a u 2010. godini počeli smo prodaju rakije pod brendom Stara pesma. Naša godišnja proizvodnja je od oko 30.000 litara rakije. Od toga 50% ide na domaće tržište, a 50% u inostranstvo, odnosno zemlje Evropske unije, Australiju i Rusiju. To je firma u kojoj radimo mi iz kuće, imamo sopstvene zasade voća i bazirani smo na manjim serijama vrhunskog kvaliteta - kaže Marko.

Umesto Jovane Novaković nagradu je primila njena baka Gordana Minić, koja sa suprugom Stanimirom proizvodi svoju rakiju u destileriji Minićeva kuća rakije iz Donje Trepče kod Čačka.

- Moji roditelji su proizvodili rakiju, tako da sada imamo i muzejski deo sa rakijama proizvodene svake godine od 1941. godine pa do danas. Iz te 1941. godine imamo oko 120 litara rakije i ona može da se kupi u malim količinama u buteljkama. U aprilu ove godine su nas pozvali iz Etnografskog muzeja u Beograd i rakija nam je sada pod zaštitom Uneska. Od 2005. godine se takmičimo po sajmovima i do sada imamo 14 medalja sa Novosadskog sajma, a i veliki pehar iz Topole koji nam je uručila Jelisaveta Krađorđević - rekao je Stanimir.

Njegova destilerija proizvodi 31 vrstu voćne rakije, a verovatno su jedini u Srbiji koji su proizveli rakiju od kupusa. Pored unukine nagrade, ova destilerija je dobila nagradu za najbolju rakiju u grupi šljiva.

Vidoslav Krvavac iz Trnovice, kod Pljevalja u Crnoj Gori, kaže da je njegova rakija dobila ime Trnovača po mestu odakle potiče:

- Proizvodim dosta voćnih rakija, od kojih je najznačajnija rakija šljiva od autohtone vrste požegače, koja je organska, nikada nije prskana. Tu je i rakija od divlje kruške, jabuke i specijalna rakija od kleke. Osvajao sam veliki broj zlatnih medalja na Novosadskom sajmu, kao i prošle godine na sajmu šljiva u Osečini i u Vrnjačkoj Banji.

Proizvodi ograničene količine rakije. Šljive gaji na svom imanju od dva hektara i proizvodi od 1.500 do 2.000 litara rakije.

Na festivalu je bila i kompanija RB Global iz Kostojevića kod Bajine Bašte, koja proizvodi Staru sokolovu. Ivan Bogdanović, direktor kompanije kaže da kompanija proizvodi rakije od skoro svih vrsta voća, a na sopstvenom imanju gaje šljive, dunje, dok kajsiju i krušku nabavljaju od njihovih kooperanata širom Srbije.

Takođe, ova rakija prodaje se u malim pakovanjima u avionima širom sveta, a kako kaže, može se kupiti i na neočekivanim mestima kao što su Brazil i Dubai.

- Pokušavamo da uđemo i na tržište Japana i Velike Britanije - dodao je.

Karakteristično za ovu rakiju je prodaja po starosti.

- Naša najmlađa rakija je šljivovica Sokolica, koja je stara tri godine. Zatim imamo Staru sokolovu od pet godina i prodaje se u Srbiji i u zemljama bivše Jugoslavije. Tu je i rakija stara sedam godina, koja je specijalno namenjena za inostrano tržište i imamo našu najstariju i najcenjeniju rakiju, šljivovicu staru 12 godina. Ona se proizvodi u ograničenim količinama i delimo je na kaščicu, najčešće na domaćem tržištu, ali nešto ide i u inostranstvo - rekao je Bogdanović.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2613677/rakije-iz-srbije-od-zastite-uneska-do-brazila-dubaija-i-posluzivanja-u

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Април 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
    1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30