Od kada je sveta i veka jede se spelta-krupnik, višestruko korisna žitarica u ishrani ljudi i stoke, koja se pre više vekova raširila po Evropi iz Azije.Uporedo sa setvom pšenice, koja se privodi kraju, malobrojni ratari završili su i setvu spelte, koja se seje u isto vreme.

Poljoprivredno gazdinstvo „Spelta Jevtić” u Bačkom Gradištu u opštini Bečej prvo je u Srbiji počelo da gaji speltu 2006. godine, a dve godine kasnije izašlo je i na ovdašnje tržište sa speltinim prozvodima: brašnom, mekinjama, testeninom, grizom… bez dodataka bilo kojeg porekla.

Ratka Jevtić kaže za „Dnevnik” da su ona i suprug upravo završili setvu na oranicama u blizini Bisernog ostrva, i navodi da spelta pođednako dobro uspeva i na Zlataru i na Bisernom ostrvu, u ravnici.

– Ne godi joj suša, ali je zato otporna na korov – kaže Ratka Jeftić. – Od obične pšenice razlikuje se po tankim, visokim stablima, sklonim poleganju i visokoj energiji bokorenja.

Napominje da gajenje spelte zahteva da proizvođač ima specijalne mašine za čišćenje i ljuštenje i da je to verovatno razlog zašto spelta nije učestalija na ovdašnjim njivama, mada to više ne mora da bude prepreka ukoliko se uzme u obzir da država raznovrsnim podsticajima finansira poljoprivrednu proizvodnju.– Mi nismo imali pomoć države, iako smo više puta konkurisali, pa smo sopstvenim ulaganjima kupovali mašine i zaokružili proces proizvodnje, u koji je, osim članova domaćinstva, ukljuceno i četvoro radnika. Mašine su potrebne jer se pri žetvi klas raspada na klasiće, u kojima zrno ostaje čvrsto obavijeno plevama i plevicama, pa je takav plevičasti plod nepodesan za korišćenje u ljudskoj ishrani dok se zrno mašinski ne oljušti – kaze Ratka Jevtić.

Jevtići su na ideju da gaje speltu došli tako što su je koristili u ishrani više godina.

– Jednog trenutka smo odlučili da posejemo na našoj zemlji nekoliko kilograma, misleći da je najvažnije da imamo za sebe jer smo prosto uživali u svakom zalogaju. Razmnožavali smo speltu i u jesen 2008. godine smo imali prvi put za tržište, koje je bilo veoma malo. Sami smo pravili prezentacije, na kojima se mnogo toga moglo probati – priseća se početaka Ratka Jevtić. – Nismo bili stručnjaci za poljoprivredu, ali smo bili sigurni u to da zdravlje ulazi na usta i da će poljoprivreda, ona tradicionalna, sigurno naći mesto u brzom vremenu u kojem živimo. I naše pretpostavke su se obistinile: proizvodi od spelte imaju kupce, a mi smo u poslu duže od decenije i ne mislimo ništa da menjamo.Viši naučni saradnik u Upravi za zemljišta dr Vladan Ugrenović navodi da se iz godine u godinu povećava potražnja za proizvodima od spelte, prvenstveno zato što sve više i više ljudi teži zdravoj ishrani, a spelta je upravo zdrava hrana, puna vitamina.

– NJena najbolja osobina je što ima ljusku na sebi koja je štiti od zagađenja. Sadrži proteine, nezasićene masti, vitamine – A, Ce, grupe Be, E i Ka, biljnu kiselinu, mineralne soli: kalcijum, kobalt, gvožđe, fosfor, magnezijum, mangan, kalijum, bakar, selen, natrijum, i vlakna – navodi dr Ugrenović. – Zahvaljujući visokoj hranljivoj vrednosti, brašno krupnika-spelte koristi se kao poboljšivač kvaliteta i ukusa pšeničnog hleba i drugih hlebno-pekarskih proizvoda. Krupnik-spelta je alternativa hlebnoj pšenici za pravljenje hleba, ječmu i ovsu u ishrani domaćih životinja i ječmu za pravljenje piva. Kao i ostala prava žita, ima veliki značaj i u stočarskoj proizvodnji jer je njegova hranljiva vrednost slična kao kod ovsa. Može se gajiti za krmne smese s mahunarkama za proizvodnju sveže biomase ili sena. Slama se koristi kao prostirka u stočarskim objektima ili u industrijskoj preradi kao sirovina za dobijanje celuloze, metil-alkohola i slično.

O površinama u proizvodnji spelte-krupnika, zvanična statistika, napominje dr Ugrenović, ne beleži podatke, ali se u proteklim decenijama te vrednosti povećavaju, prvenstveno u zemljama centralne i zapadne Evrope, kao i na američkom kontinentu. Kod nas je seju ratari u Bečeju, Bačkoj Topoli, Zrenjaninu, i u širem delu Srbije, ali na manjim površinama.Kilogram speltinog mekog brašna u prodavnicama zdrave hrane košta od 180 dinara pa naviše, pola kilograma griza je više od 100 dinara, 300 grama mekinja 80 dinara, pola kilograma kora 200 dinara, pola kilograma pahuljica sušenih na vazduhu je 140 dinara.

Po hektaru može se dobiti najviše četiri tone spelte. Ulaganja su znatno niža nego kod pšenice jer ratari ne koriste hemiju u proizvodnji.

Izvor:https://www.dnevnik.rs/ekonomija/poljoprivreda/od-kada-je-sveta-i-veka-jede-se-spelta-09-11-2020

Koliko je vinogradarstvo u Srbiji u ekspanziji, s obzirom na mogući godišnji prihod od 40.000 evra sa jednog hektara, svedoči primer valjevskog kraja gde su za par godina površine pod vinovom lozom porasle više od šest puta.Od stidljivih 30 hektara, po prvom popisu od pre par godina, u Kolubarskom okrugu sada je više od 200 hektara pod vinogradima. Pored velikih vinarija čija su vina već ovenčana svetskim priznanjima, poput "Jelića" ili "Pusule", kako svedoče podaci Poljoprivredne stručne i savetodavne službe, raste broj i malih proizvođača koji vinograde podižu na 10 do 15 ari dedovine. Motiv je, naravno, zarada.- Zanimljivo je da sve više ima malih proizvođača, koji se vraćaju na porodična imanja i žele da posade vinovu lozu. Mislim da je njima najpotrebnija stručna pomoć, jer su to ljudi koji nemaju nikakva znanja u gajenju vinove loze. Tu je država prepoznala ulogu savetodavne službe koja sprovodi modul "Proizvodnja i prerada grožđa" i naša obaveza je da svakom proizvođaču, koji je zainteresovan da posadi ili već poseduje vinograd, pomognemo da što jednostavnije uz primenu pune agrotehnike i zaštite proizvodi grožđe i vino - kaže savetodavac Jovan Milinković.Početno ulaganje u vinograd, međutim, nije jeftino i u zavisnosti koliko sam proizvođač uloži svoj rad i koliko ima neophodnog materijala, podizanje jednog hektara košta između 10.000 i 16.000 evra. Samo kupovina sadnog materijala i sadnja staju 6.850 evra.- Međutim, prilikom podizanja vinograda mogu se koristiti i podsticaji od strane države pa tako povraćaj uloženog novca za kupovinu sadnog materijala iznosi 50 odsto, pa čak i više ukoliko je nagib terena veći od 10 stepeni, ako se parcela nalazi iznad 200 metara nadmorske visine, a ukoliko ako se gaje autohtone sorte kao što su "prokupac", "morava" ili "tamjanika", država kao stimulans daje još 100.000 dinara. Urađen je i poseban pravilnik koji reguliše podizanje zasada vinove loze i proizvođač u startu može tačno da zna šta može da očekuje od države - objašnjava Milinković.U daljoj investiciji, kada se grožđe pretvara u vino, potrebna je kupovina opreme u kojoj su muljač, pumpa i filter, te prohromski sudovi različite veličine, za šta je potrebno nešto više od 2.300 evra.

S druge strane, kako pričaju sami vinari, prihodi su znatno veći, s obzirom na to da se u dobroj godini sa jednog hektara može dobiti 8.000 kilograma grožđa, a od njega 4.000 buteljki vina. Ako se zna da je najčešća cena domaćih vina od 10 do 15 evra, mada ima i skupljih, lako se dolazi do isplative računice zbog koje površine pod vinogradima ne samo u valjevskom kraju stalno rastu.Naime, po statističkim podacima u Srbiji je 22.000 hektara zemljišta pod vinovom lozom, dok je u vinogradarskom registru popisano 7.000 hektara vinograda čiji su vlasnici registrovani za proizvodnju i promet vina. Na domaćem tržištu udeo srpskih vina je čak 70 odsto, iako je pre samo pet godina bio jedva trećina.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/moj-biznis/vinogradarstvo-kao-biznis-od-jednog-hektara-prihod-ide-i-do-40000-evra-godisnje-a-evo/27wlet5

Duga tradicija organske proizvodnje porodice Letić počela je na Čeneju devedestih godina prošlog veka, kada se Nada s suprugom Dejanom, nakon odrastanja u gradu, preselila na selo i počela da se bavi poljoprivredom.– Krenuli smo s malom baštom, a pošto od samog početka nismo koristili hemijska sredstva niti mineralno đubrivo, pre deset godina smo se odlučili na zvaničan prelazak na organsku poljoprivredu – kazala je Nada Letić. – Nama je potpuno prirodno uzgajanje povrća relativno lak zadatak, ali ne mogu reći da je tako svima.

Razlika između organske i konvencionalne proizvodnje je velika, a pre svega se ogleda u količini uloženog truda i vremena, kao i u prinosu.

– Po struci sam poljoprivrednica, dok je suprug veterinar, pa smo zajedno dobar tim koji je potkovan znanjem, a kako vreme odmiče, i iskustvom – rekla je Nada Letić. – Organsku proizvodnju smo započeli prvenstveno zbog našeg deteta, a kasnije smo je proširili i za prodaju.

Poljoprivredna proizvodnja porodice Letić u potpunosti je samoodrživa, te pored dva hektara zemljišta koje je posvećeno organskoj hrani, Letići imaju i svoje kokoške, čije đubrivo se koristi na parceli za ratarstvo.

– Živina nam nije u statusu organske proizvodnje, ali je hranimo žitaricama koje uzgajamo na organski način – objasnila je Nada Letić. – Taj stajnjak nam omogućava da zatvorimo krug, a naše jato svake godine podmlađujemo, pa uvek imamo oko 150 kokošaka.

Osim njive, porodica Letić ima i staklenik od 3.500 kvadrata, a rasad za organsku proizvodnju uzgaja se u nešto manjem plasteniku od 200 kvadrata.– Imamo dosta neobičnih biljaka na koje smo zaista ponosni, i kada sve prođe kako treba i uberemo plod, shvatimo da nam se trud isplatio i da zaista radimo nešto u čemu uživamo – naglasila je Nada Letić. – U proleće imamo rotkvice, zelenu salatu, a zatim i papriku, patliyan, boraniju i grašak.

U zimskom periodu, u plasteniku se seju biljke koje nisu tipične za naše područje. Osim poznatog azijskog miksa, na tezgi porodice Letić može se pronaći i salata potočarka, spanać i toskanski kelj lišćar.

– Imamo stalne kupce, a uvek se nađe i neko nov, ko se tek odlučio za organske namirnice – kazala je Nada Letić. – Sve što donesemo i stavimo na tezgu u Organskoj ulici na Ribljoj pijaci, mi i prodamo. Ne ume svako da i da proizvede i da proda, te je potrebno poznavati i biljke i ljude. Fizilogija biljaka veoma je važna, naglasila je ona, a bašta se svakodnevno obilazi, pa čim se primeti da nešto nije u redu, potrebno je reagovati, a veći deo problema otklanja se preventivno da prinos ne bi bio ugrožen. – Postoje biljke kratkog i dugog dana, kao i one koje se na temperaturi iznad 30 stepeni Celzijusa pretvaraju u seme – kazala je Nada Letić. – O organskoj proizvodnji uči se bez prestanka, konstantno se istražuje i otkriva, a postoji i niz pravila koja se poštuju.

Ukoliko se na jednom mestu posadi jedna biljka, naredne četiri godine na tom mestu ne sme da se uzgaja ta, ili biljka iz iste familije, jer je potrebno vreme da se larve insekata koje napadaju određenu familiju unište.

– U organskoj proizvodnji, luk i šargarepa se sade u paru, kao biljke-prijatelji, a postoje i drugi trikovi koje će ostatak povrća spasti od napasti – rekla je Nada Letić. – Za biljne vaši se sadi bob, koji se kasnije može počupati i na taj način se pretnja fizički otklanja.

U staklenike se puštaju predatori koji jedu određene insekte, a kako je Nada kazala, iako je to posao bez godišnjeg odmora, sav trud se na kraju isplati.– Da li je zarada dovoljna, zavisi od očekivanja pojedinca – rekla je Nada Letić. – Na prvom mestu je zaštita životne sredine, na drugom kvalitet namirnica, dok je na trećem očuvanje biodiverziteta, a tek na četvrtom je prihod.

Izvor:https://www.dnevnik.rs/novi-sad/decenija-organske-proizvodne-porodice-letic-28-09-2020

 

Vojvođanski sekretar za poljoprivredu Vuk Radojević otvorio je danas na Kopaoniku 61. savetovanje "Proizvodnja i prerada uljarica" i istakao da proizvodnja industrijskog bilja u Srbiji ima značajno mesto u setvenoj strukturi.
Radojević je naveo da je proletos suncokret posejan na 215.000 hektara, da je ostvaren prosečan prinos od oko 2,85 tona po hektaru i ukupna proizvodnja od oko 612.750 tona, navedeno je u saopštenju Vlade Vojovdine.Soja je posejana na oko 230.000 hektara, a procena je da će biti ostvaren prinos od 2,9 tona po hektaru, odnosno ukupno oko 667.000 tona.

Prethodne agronomske godine prinos uljane repice po hektaru iznosio je tri tone, na ukupnoj površini od 24.809 hektara.

Radojević se osvrnuo i na izvozne rezultate koje industrijsko bilje ima u ukupnoj spoljnotrgovinskoj razmeni poljoprivrednih proizvoda.

"Srbija je u 2019. godini ostvarila ukupnu spoljnotrgovinsku razmenu industrijskog bilja u vrednosti od 282,4 miliona evra, odnosno 418.906 tona", naveo je Radojević i naglasio da je u odnosu na 2018. zabeleženo povećanje od 11 odsto.

Kako je Radojević naveo, u 2019. godini je izvezeno 373.837 tona industrijskog bilja u vrednosti od 153,2 miliona evra i zabeležen je porast izvoza od 4,8 odsto.

Uvezeno je 45.069 tona bilja u vrednosti od 129,2 miliona evra, odnosno 18 odsto više nego 2018. godine.

"Suficit u razmeni industrijskog bilja ostvaren je u vrednosti od 24 miliona evra. Najviše je izvezeno soje, i to u vrednosti od 64,2 miliona evra, zatim suncokreta (50,7 miliona) i uljane repice (8,8 miliona)", rekao je Radojević.

Naglasio je da su najznačajniji spoljnotrgovinski partneri Srbije u izvozu industrijskog bilja u 2019. godini bile zemlje Evropske unije sa učešćem u izvozu od 59,5 odsto, zatim Carinske unije sa 20 odsto i potpisnice CEFTA Sporazuma 16,8 odsto, dok su ostale zemlje imale učešće od 3,6 odsto.

Radojević je još dodao da je u 2019. godini iz Vojvodine na tržište Evropske unije izvezeno 165.277 tona semena i zrna uljarica u vrednosti 61.035.127 evra, što je 4,2 odsto od ukupne vrednosti izvoza agrarnih proizvoda iz naše pokrajine.

"U proizvodnji uljarica ima računice, nekada više, nekada manje u zavisnosti od ponude i potražnje na domaćem i inostranom tržištu, ukupne globalne proizvodnje, kao i zaliha ovih kultura na regionalnim i svetskim tržištima", rekao je Radojević.

Sekretar za poljoprivredu je naglasio značaj nacionalnih institucija koje se bave genetikom, selekcijom i oplemenjivanjem bilja, u cilju stvaranja i visokokvalitetnih sorti i hibrida suncokreta, soje i uljane repice, otpornijih na stresogene uslove i na pojavu štetnih organizama.

Podsetio je da je u novosadskom Institutu za ratarstvo i povrtarstvo do sada stvoreno 678 hibrida suncokreta, od kojih je 117 registrovano u Srbiji, a ostali u 24 zemlje sveta.

U Srbiji su registrovane i 154 sorte soje, a u inostranstvu 192 sorte. Stvoreno je 14 sorti i pet hibrida ozime i dve sorte jare uljane repice, namenjene konvencionalnoj i organskoj proizvodnji.

Radojević je istako da je Pokrajinska vlada, preko resornog sekretarijata, uložila značajna sredstva za razvoj i unapređenje primarne biljne proizvodnje, ali i prerađivačkog sektora, sufinansiranjem investicija u nabavku mašina i opreme.

Takođe, naveo je da je u mandatu ove Pokrajinske vlade akcenat stavljen na unapređenje sistema za navodnjavanje.

"Ukupna vrednost investicija za nabavku opreme i sistema za navodnjavanje u četvorogodišnjem mandatu iznosi 3.447.895.030,10 dinara od čega je učešće Sekretarijata u investicijama 1.884.646.442,00", rekao je Radojević i naveo da je pod zalivnim sistemima obuhvaćeno 21.106 hektara.

Naglasio je i da je 2017. godine u AP Vojvodini počela izgradnja kapitalnog infrastrukturnog projekta navodnjavanja, kreditnim sredstvima iz Abu Dabi fonda.

Vrednost investicije je gotovo 60 miliona evra, a njenom realizacijom kroz 30 projekata biće omogućeno navodnjavanje na oko 106.000 hektara.

"Podrška razvoju primarnog sektora biljne proizvodnje ogleda se i kroz konkurse za nabavku poljoprivredne mehanizacije, start ap programe podrške mladim poljoprivrednicima namanjene modernizaciji gazdinstava i unapređenju primarne i preređivačke proizvodnje", rekao je Radojević,

Kaže da su mladi poljoprivrednici imali mogućnost da apliciraju za bespovratna sredstva za nabavku opreme i uređaja za hladno ceđenje uljanih kultura, uređaja za fizičku rafinaciju uljanih kultura, kao i opreme za punjenje i pakovanje ulja.

Kako je Radojević naveo, značajna sredstva su uložena i u jačanje preradnih kapaciteta u sektoru uljarica, a pre početka primene IPARD II programa Evropske unije .

"U hladnjače, mašine, opremu za preradu uljarica i sušare za aromatično, začinsko i lekovito bilje investirano je ukupno 340.740.339,20 dinara", rekao je Radojević.

Savetovanje "proizvodnja i prerada uljarica" okupilo je proizvođače uljanih kultura i prerađivače uljarica, tehnologe, predstvanike agronomske nauke i struke, kao i nacionalnih državnih institucija u Srbiji.

Prezentovane su teme i referati u oblasti primarne proizvodnje uljarica i prerade uljanih kultura.

Skup je organizovala Poslovna zajednica industrijskog bilje, sa fabrikama ulja Srbije, Tehnološkim fakultetom i Institutom za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu.

Izvor:http://rtv.rs/sr_lat/ekonomija/proizvodnja-uljarica-unosan-posao_1165213.html

Sezona pripreme ajvara za zimnicu otpočela je sa prvim naznakama jeseni. Porodica Radić iz Velike Plane danas proizvodi više od 6.000 tegli ajvara, a sezona pripreme ove zimnice kod njih kreće od sredine avgusta i traje do Svetog Nikole. Najbolja paprika za ajvar je slonovo uvo, a potrebno je da paprika u sebi ima više suvih materija, a manje vode kako bi ajvar bio što ukusniji.
Već sredinom avgusta po gazdinstvu porodice Radić u Velikoj Plani širi se miris pečene paprike. Slavica Radić, inženjer agronomije u penziji, pre deset godina odlučila je da se bavi proizvodnjom ajvara za prodaju i od par stotina tegli danas je stigla do cifre od oko 6.000 tegli godišnje.

"Priprema ajvara, ova prava što mi radimo, počinje negde oko 15. avgusta. Mi tada prve količine paprike kupimo i počnemo proizvodnju. Kada se jednom upali šporet i kada krene proizvodnja ajvara on se ne gasi ni subotom ni nedeljom i u ovom poslu nema neradnih subota i nedelja jer danas recimo mora da se jedan deo paprika peče, pa jedan da se čisti , pa zatim da se cede i upržavaju, onda isto tako kreće i sutradan i sve teče jedno za drugim. Od autobuske stanice, a ona je ovde jedno 400 metara udaljena oseća se miris", kaže Slavica Radić."Meni je pokojna majka bila velika kuvarica i ja sam mnogo kvalitetno jeo u vreme kada je bila proizvodnja da kažem kako treba. Znam šta znači ukus ajvara i paradajza i paprike tako da sam ja odmah tu uz nju. Probamo ajvar i ja kažem Slavice nije dobar moramo nešto da mu uradimo i ona može da prihvati a i ne mora uvek tako da smo zajedno rasli sa ovom teglom. Naš ajvar kad se uprži daje osećaj taj da jedeš papriku", kaže Tomislav Radić.

Pored porodice koja se uključila u proizvodnju i prodaju ajvara, za Radiće u pripremi paprika rade i žene iz njihovog komšiluka. Kreće se prvo sa čišćenjem, ceđenjem i pečenjem paprika, a sezona zbog velikog broja narudžbina potraje i do Svetog Nikole.

"Šporet smederevac se loži i pali se od sedam ujutru kada počinjemo sa radom. Radimo dnevno sedam tura a u jednoj turi ima 26 kilograma paprike. Ja znam priču kada smo radili 30 tegli i nije bilo ovako, ali poslednje tri, četiri godine je krenulo, a prošle i ove godine već ide posao i sada se već ozbiljno bavimo time. Trebalo bi da uvedemo i treću smenu i da smederevac radi i noću", kaže Nataša Žirović.Pripremljena paprika za ajvar zatim ide na mlevenje, a onda se ajvar kuva na jakoj vatri i tako proces proizvodnje u porodičnoj kući Radić nikad ne prestaje.

"Ručno se melje, sameljem to, onda prelijem vrelim uljem, onda sipam to u šerpu i 45 minuta na jakoj vatri se kuva i prži ajvar. Količina u šerpi ide od devet kilograma i nešto do deset kilograma samlevenih paprika. Morate da stojite pored šporeta stalno i da mešate kako ajvar ne bi zagoreo i kako bi imao onaj fini miris", kaže Ljiljana Marisavljević.

Radići nedeljom kupcima koji dođu da uzmu ajvar nude i besplatan doručak uz vruće lepinje, domaća jaja, sir i neizbežnu degustaciju, a kako sami kažu porudžbine najčešće stižu od ljudi koji žive u većim gradovima i nemaju uslova za pripremu ukusnog ajvara.

Izvor:https://www.rtv.rs/sr_lat/ekonomija/aktuelno/pravljenje-ajvara-postao-veliki-porodicni-biznis_1164231.html

Razmišljajući šta bi mogao da radi u životu, od čega bi mogao pristojno da živi i da se posveti porodici, mladi Aleksandar je odlučio da njegov agrobiznis bude proizvodnja jaja prepelice. On se na ovaj potez odlučio, pre manje od godinu dana, a danas njegova farma ima 300 prepelica, od kojih dnevno ima prosečno 100 lekovitih jaja.
“Moram da naglasim pre svega da nije svako jaje potpuno lekovito, već samo jaje prepelice koje je oplođeno, tako da svaki kavez pored ženki treba da ima i mužjake. Farmu sam osnovao 2019. godine na jesen. Počeo sam od proizvodnje pilića, tako što sam kupio inkubator. Pilići su se izlegli nakon 17 dana i do pronošenja je još prošlo oko 45 dana” kaže osnivač farme Aleksandar Vukašinović, iz Bajine Bašte.
Da bi svoj posao proizvođača jaja japanske prepelice započeo, Aleksandar je napravio objekat koji će zadovoljiti potrebe održavanja toplote i svežeg vazduha. Možda ste očekivali neki veliki objekat, ali imajući u vodu da su japanske prepelice sitne, nisu potrebni ni veliki kavezi. U svakom od njih nalaze se i dva mužjaka sa 7-8 ženki. Kada uđete u farmu prepelica možete čuti zvukove koje ispupštaju mužjaci, a koji bi recimo kod petlova bili kukurikanje. Treba naglasiti da je za bolju nosivost prepelice kao i kod koka važna svetlost, zato im je neophodno obezbediti 16 sati sa dnevnom ili veštačkom svetlošću. Jaja
nose tokom celog dana, ali više popodne.
Takođe, jaje je drugačije ljuske tako da se ne razbija poput kokošijeg i drugih već mu se vrh seče nožem, ili specijalnim makazama, a potom se sadržaj izruči iz opne u sud i dalje priprema. Od jaja prepelice možete pripremiti svako jelo za koje koristite i kokošija jaja. Preporučuje se dnevni unos oko pet jaja za
odrasle I, dva do tri za decu. Može se bariti, pržiti, ali i pripremati turšija, što je naš domaćin i usavršio, tako da od prepeličijih jaja pravi marinade sa sirćetom, belim i crnim vinom, uz dodatak ruzmarina idrugih začina, tako da jedna teglica može da bude izvanredan zdrav obrok koji nije skuplji od 200 dinara.
Jaje prepelice u sebi sadrži i 74,6 % vode, 13,1 % belančevina, 11,2 % masti i 1,1 % minerala i ostalih enzima ali i 0,5 mg kalcijuma, 2,2 mg fosfora, 3,8 mg gvožđa, 3 mg vitamina A, 0,1 mg vitamina B1 i 0,8 mg vitamina B2. Postoje čak i određene terapije koje tačno propisuju koliko jaja prepelice i u kom vremenskom razmaku treba popiti da bi se prebolelo određeno oboljenje. Ovi saveti posebno se odnose na obolele od plućnih bolesti, vioskog krvnog pritiska, tumora na mozgu, gubitka apetita i brojnih drugih. U poređenju sa jajima domaćih koka sadrže 5 puta više fosfora, 8 puta više gvožđa, 6 puta više vitamina B1 i 15 puta više vitamina B2. Po svojoj hranljivosti jedno jaje japanske prepelice može da zameni pet jaja domaće koke. Terapiju ovim jajima je dozvoljeno
sprovoditi i kada se po preporuci lekara, već uzimaju neki lekovi, ali izuzetak je u slučaju da je lekar propisao neke lekove uz koje je zabranjeno unošenje belančevina.
Na instagram profilu farmaprepa kao i Facebook profilu Prepelice Bajina Bašta, možete više saznati o samoj farmi i lekovitim svojstvima jaja prepelice. Jaja prepelice se mogu čuvati do 60 dana, treba da budu u frižideru na plus 4 stepena celzijusa. “Mi da bismo postigli optimalnu nosivost i zadovoljili potrebe prepelice pripremamo smešu hrane koje čini zrnevlje i dosta soje koja je značajna u ishrani ove životinje. Pored ove hrane rendamo i voće i povrće, kao što su jabuke, šargarepa, kupus, cvekla i druge, ali je potrebno obezbediti dovoljno količine čiste vode”.
Da bi zadovoljio potrebe tržišta, Aleksandar svoje proizvode pakuje u kutijice koje su kartonske i plastične. Najviše jaja proda preko interneta, a već ima i stare kupce koji jaja uzimaju u pretplati. Dakle, naruče za ceo mesec i plate unapred a on im besplatno svakog ponedeljka isporuči jaja na njhovu adresu. Tako kupci imaju sveža jaja, a Aleksandar može da planira troškove i prihode mnogo lakše. Imajući u vidu novine u smislu obeležavanja jaja, to za jaje prepelice ne važi, jer za ova jaja nije porebno dodatno obeležavanje sem na pakovanju. Jaja prepelice se najviše koriste SAD-u, Nemačkoj, Japanu, Italiji i Rusiji. Po svojoj hranljivosti jedno jaje japanske prepelice može da zameni 5 jaja domaće koke.
Meso prepelice je u prošlosti bilo samo na kraljevskim trpezama. Danas gotovo da nema porodice u Japanu na čijem dnevnom jelovniku se ne nalaze ova jaja. Meso prepelice služilo se vekovima kao specijalitet na dvorovima širom sveta. Interesantno je i to da svaka prepelica u proseku snese jedno jaje dnevno odnosnoukupno 260 do 350 jaja godišnje. Težina jajeta je skoro deset procenata njene ukupne težine, a prepelice najčešće umiru samo od starosti.
Ukoliko ste zaiteresovani za nabavke jaja japanske prepelice, Aleksandra možete pronaći na društvenim mrežama i on će vam sigurno mnogo više reći o svim pozitivnim aspektima korišćenja lekovitih jaja. Ako se pitate kakvog su ukusa jaja prepelice, otrkijte sami! Naš domaćin kaže da je ovaj posao isplativ i da je on zadovoljan, jer voli to što radi, a voli i životinje.

Obična prepelica je vrsta ptica iz familije fazana i najmanja je iz reda koka. Mala je ptica, duga svega 17 cm. Ona je ptica selica. Ovu pticu je teško videti, jer više hoda nego leti i skriva se u zelenilu. Krik prepelica se čuje na udaljenosti od oko pola kilometra. Može biti bele, svetlo i tamno braon boje.

Izvor: Agrobiznis magazin  

Razgovarali smo sa mladim proizvođačem i istoričarom Mihajlom Petrovićem iz Ripnja koji se već 5 godina bavi ovčarstvom. Zašto se odlučio za poljoprivredu i selo, a ne za grad in eke druge poslove otkirvamo u narednim redovima i želimo što više ovakvih mladih ljudi spremnih za proizvode!Kada je farma osnovana?
- Na našem poljoprivrednom domaćinstvu ranijih godina i decenija uzgajana je sitna stoka, svinje i ovce (ne u čistoj krvi), ali isključivo za sopstvene potrebe.
Vremenom, prateći tendencije u oblasti stočarstva, odlučili smo da odemo korak dalje, i uđemo u posao sa nabavkom kvalitetnih, umatičenih grla određene
pasmine. U tom poslu aktivni smo od 2015. godine, kada smo nabavili prvo matično stado od 10 ovaca i 1 ovna, tako da se ta godina formalno može uzeti
kao početak naše farme. Naš sagovornik dodaje da su neposredno pred nabavku matičnog stada trajali višemesečni radovi na izgradnji priključnih objekata, što dodatno produžava period njihovog bavljenja intenzivnim stočarstvom.
Zašto ste se odlučili za poljoprivredu?
- Kao i većina naših ljudi koji na selu poseduju imovinsku bazu, odlučili smo da aktiviramo sopstvene zemljišne resurse sa ciljem njihove maksimalne iskorišćenosti. Uzgoj ovaca delovao nam je stoga primamljiv, ne samo sa materijalne strane, već i sa praktične jer bi nas podstakao da obradom zemlje obezbedimo hranu koju bi konvertovali u stočni fond. Namera nam je primarno bila da na taj način obezbedimo sebi dopunski izvor prihoda i samoodrživost poljoprivrednog gazdinstva. Obzirom da u kući nemaju svi stalno zaposlenje, rad na farmi doprinosi i racionalnom utrošku vremena.Koliko grla imate?
- Naš objekat ima kapacitet do 70 odrasnih grla. Trenutno imamo oko 50 plotkinja i još uvek smo u razvojnoj fazi. Ne žurimo sa dinamikom popunjavanja tog
kapaciteta, s obzirom da deo svakog podmlatka usmeravamo na prodaju. Plotkinje su podeljene u 3 krvne linije i imamo 3 odrasla priplodna ovna.
Koje su to rase?
- U pitanju je rasa il de France (il de frans). Za nju smo se odlučili posle dugo teoretisanja, poseta ovčarima i razmatranja iskustava. O ovoj rasi, njenim karakteristikama i prednostima sve je već mnogo rečeno. Postoji mnogo iskusnijih i uspešnijih odgajivača koji su kompetentniji za takve analize. Mi smo za sada zadovoljni i nismo se pokajali odabirom. Radi se o rasi kombinovanih svojstava, koja uz dobar razvoj kvaliteta može da pruži različite
proizvodne mogućnosti bilo da je u pitanju stvaranje priplodnog materijala, prodaje jagnjećeg mesa ili upotrebe vune. Iako rasa ne spada u visoko mlečne ovce, uz kvalitetnu ishranu i dobru laktaciju i ovaj resurs se može iskoristiti.
Šta je vaš glavni proizvod?
- Na osnovu našeg dosadašnjeg iskustva možemo reći da najveći deo odlazi u dalji priplod. Što se tiče muških grla (jagnjadi), pošujući selektivne i estetske parametre, deo odlazi za dalji priplod, a deoprodajemo kao klaničnu robu. Mogu reći da je na tržištu osetno veća potražnja za ženskim grlima. Ona u najvećem delu ide za dalji prilod.
Gde plasirate proizvodnju?
- Naši kupci su odgajivači iste rase ali i svakako ima i onih koji žele da kupovinom priplodnog materijala kroz meleženje sa drugim pasminama poboljšaju karakteristike svojih ovaca. Tu pre svega mislim na prirast i mesnatost ovaca. Što se tiče klanične robe ona je uglavnom usmerena na lokalnu potražnju i pijace. Društvene mreže i internet oglasi pružaju nam značajnu olakšicu u poslovanju i razmeni iskustava i saveta sa drugim odgajivačima.
Koliko ljudi radi na farmi?
- Mi smo petočlana porodica. Dvoje od nas su stalno angažovani i još dvoje po potrebi. Sagovornik dodaje da se u toku većih senzonskih poslova (prikupljanja
senaže i izđubravanja) uključuje i dodatna radna snaga.
Da li je blizina velkog grada prednost ili mana?
- Naša farma nalazi se u mestu Ripanj, na oko 25 km od Beograda. Dakle, s obzirom da nismo toliko okruženi poljoprivrednim prostorom, to svakako utiče i na
cenu žive stoke i potražnju za klaničnom robom. Uz to ne treba gubiti iz vida i razliku u ceni prehrane za životinje. Prodaja priplodnog materijala nije ograničena potražnjom na lokalnom tržištu i samom okruženju.
Šta radite sa stajnjakom?
- Stajnjak kao nus proizvod sa naše farme, uglavnom smo koristili za sopstvene potrebe (đubrenje bašte i voćnjaka). Dobar deo ustupali smo i komšijama i lokalnim povrtarima. U zadnje vreme količine stajnjaka su se naglo povećale, tako da razmatramo mogućnost prodaje stajnjaka na veliko.
Da li prerađujete nešto u sopstvene proizvode?
- Ne, sem proizvodnje mesa za sopstvene potrebe.
Da li koristite subvencije države?
- Da. Subvencije države značajno mogu da pokriju troškove ishrane životinja. U pitanju je svota od 7 hiljada dinara po umatičenoj ovci koja se ojagnji u toku godine. Nažalost, one često kasne i neredovno se isplaćuju. Primera radi, subvencije za prošlu 2019. godinu, još uvek nam nisu isplaćene.
Šta su planovi za naredni period?

- Pored već pomenutih planova za popunjavanje kapaciteta ovčarnika u planu je nabavka kvalitetnog priplodnog materijala iz Francuske. Takođe, u razmatranju je i proširenje kapaciteta objekta u budućnosti.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Najava kompanije Megle, koja posluje i kod nas, da će se povući iz Hrvatske, otvorila je mnoga pitanja, između ostalog i kako će to uticati na stanje u Srbiji."Ukoliko Megle poveća tražnju za sirovim mlekom u Srbiji to će doneti dobro našim farmerima", kaže za B92.net Sanja Bugarski iz Saveza udruženja odgajivača goveda.

Prema njenim rečima, to će pomoći i svim onim granama, kompanijama i ljudima koji žive direktno ili indirektno od proizvođača mleka - proizvođačima hrane za životinje, veterinarima, proizvođačima mehanizacije i opreme, stočarima i mnogim drugima.Inače, specifičnost srpske mlekarske industrije je u tome što tek nekoliko mlekara čini preko 70 odsto proizvodnje svih mlečnih proizvoda u zemlji - Imlek, Mlekara Subotica, Mlekoprodukt, Sombor, Megle, Milk House, Kuč Company, Granice.

Ostatak su mlekare manjeg kapaciteta i zanatske mlekare sa manjom paletom proizvoda i dobrim kvalitetom, kaže Nenad Budimović, sekretar Udruženja za stočarstvo i preradu stočarskih proizvoda Privredne komore Srbije.

Strani kapital je zastupljen u 4-5 mlekara a mali proizvođači su uglavnom vezani za HORECA sistem i prodaju "na vratima farme", objašnjava Budimović."Ako se čovek tome zaista posveti, od proizvodnje mleka može dobro da se živi”, kaže za naš portal Đuro Jelić, proizvođač mleka iz Krajišnika koji ima tridesetak krava.

Kako kaže, od prihoda je napravio najsavremeniju farmu u tom delu zemlje u koju je uloženo 40.000 evra, a opremljena je tako da ima što manje ljudskog rada.

Ovaj proizvođač ističe da su državne subvencije značajne, jer se po grlu dobija 25.000 dinara, za litar mleka premija sedam dinara, a po umatičenom grlu ima pravo na zakup jednog hektara zemlje po povoljnoj ceni. Na njegovoj farmi krave daju 6-7 hiljada litara mleka, kaže Jelić.

"Ovim se bavim 25 godina i nikad bolje nije bilo, mnogo bolje nego da radim u fabrici”, naglašava Đuro.

Prema njegovoj okvirnoj računici, kada se uzmu u obzir ukupne subvencije (oko 75.000 dinara, naravno, zavisno od količine mleka koje daje jedna krava), tele koje se proda (oko 300 evra), i zarada od predatog mleka (oko 300.000), bruto prihod po kravi je 400.000 dinara, a polovina te sume ode na troškove.

Potrebno je naravno mnogo rada, ali se mora i maksimalno voditi računa da se ispune higijenski uslovi otkupljivača, kaže Jelić, koji ističe da 10 godina nije imao nikakvih problema pri predaji mleka, a sarađuje sa Imlekom.Republika Srbija je lider u proizvodnji mleka u regionu i najveći izvoznik, kažu u Ministarstvu poljoprivrede.

Postoje dva razloga zašto se mleko i mlečni proizvodi uvoze. Prvi je da pojedine mlekare u Srbiji imaju svoje firme i u drugim okolnim državama, kao i farme, odakle uvoze mleko u Srbiju na dalju preradu.

Drugi je da se pojedini proizvodi ne proizvode u Srbiji ili se proizvode u nedovoljnim količinama, pa se tako moraju uvesti. U pitanju su npr. mleko u prahu, razne vrste sireva, određeni mlečni proizvodi.

Prema podacima Privredne komore Srbije, uvoz proizvoda od mleka u 2019. je iznosio oko 86 hiljada tona u vrednosti 96,6 miliona evra, što je 30,9 odsto više nego 2018. Razlog je velika ponuda jeftinijih proizvoda (polutvrdi sirevi) iz EU (68,3 miliona evra), a plasiranje ide preko stranih trgovačkih lanaca koji posluju u Srbiji.

Izvoz proizvoda od mleka u 2019. je realizovan u količini od oko 100 hiljada tona u vrednosti od oko 84,5 miliona evra. U zemlje CEFTA izvezeno je za 47 miliona evra, Rusku Federaciju 31,5 miliona evra, EU 5,3 miliona evra. Izvoz je bio veći u odnosu na 2018. za 19 procenata.

Prema odnosu količina – cena može se izvesti zaključak da izvozimo jeftinije a uvozimo skuplje proizvode.Mlekarski sektor u Srbiji pod pritiskom je visoko subvencionisane proizvodnje, a pošto je tržište liberalizovano, ne možemo da se zaštitimo od uvoza mleka i mlečnih prerađevina, kaže za naš portal Milan Prostran, stručnjak za poljoprivredu i agroekonomski analitičar.

"Uvozimo mlečne prerađevine iz celog sveta", ističe on.

Osim toga, mlekarstvo u Srbiji deli sudbinu govedarstva, koje je sa dva miliona spalo na 700-800 hiljada grla, dodaje Prostran, tako da je uvoz mleka radi prerade neminovnost.

"Mali proizvođači moraju da se preorijentišu na specijalne proizvode, skupe sireve na primer, preko dobrih sireva ta bi grana mogla da se oporavi", smatra Prostran.

Prema njegovim rečima, mali proizvođači su fleksibilniji i lakše im je da prilagode proizvodnju prema onome što se traži na tržištu, ali je i za njih važno da imaju barem 30-40 odsto sopstvene proizvodnje mleka jer im to daje sigurnost.

"Pirotski kačkavalj bi mogao da bude konkurentan na svetskom tržištu, na primer, ali njega treba zaštititi i promovisati", ističe Prostran.

Kako kaže, tu problem predstavlja i naše tržište, jer je platežno slabo, pa se najviše prodaju sirovo mleko i kiselo mleko i slično, dok je mala tražnja za ekskluzivnim proizvodima poput skupih i retkih sireva sa zaštićenim poreklom.

Osim toga, Prostran ukazuje na činjenicu da mlekarska industrija najviše izvozi u region CEFTA, a tu dolazi do velikog pada usled posledica pandemije koronavirusa na turizam u tim zemljama i onim u okruženju, naročito Crnoj Gori i Hrvatskoj."Uspeli smo da prošle godine kupimo prvih 20 robota za muzu u Srbiji i to je ogromna stvar za farmere", kaže Sanja Bugarski.

"Na taj način ne zavisimo od muzača i proces muže se odvija nezavisno od čoveka, životinje dolaze same na mužu, posedujete kompletnu bazu podataka o svakoj životinji koji vam olakšavaju uvid u svaki segment proizvodnje, hranjenja, kontrolu produktivnosti i svega onoga što je jednom farmeru neophodno za uspešnu proizvodnju", objašnjava ona.

Uz pomoć Ministarstva poljoprivrede omogućene su subvencije i do 65 odsto bespovratnih sredstava bez kojih bi pojam robota ostao samo uspomena iz inostranstva, a ovako imamo ih u Srbiji i koliko znam ta mera će ostati na snazi i ove godine, a nadam se i svih sledećih, dodaje Bugarski.

Izvor:https://www.b92.net/biz/vesti/agro-biz.php?yyyy=2020&mm=08&dd=05&nav_id=1714282

Poljoprivredno gazdinstvo porodice Kucurski „Agroplod” u Staparu bavi se tovnim govedarstvom i gajenjem ratarskih kultura.Ove godine će obeležiti pet decenija bavljenja poljoprivredom, a kormilo je sada u rukama treće generacije, koja ima nameru da poljoprivrednu proizvodnju osavremeni koliko god to sadašnje privredno okruženje dozvoljava. Pošto tov junadi kod nas nije razvijen, premda za to ima potencijala, napori porodice Kucurski zaslužuju pažnju da ohrabre i druge da započnu taj posao.

Mlade snage Kucurskih, Đura i Pavle, baš kao i njihovi roditelji Radojka i Miladin, diplomirali su na Poljoprivrednom fakultetu, a po rečima direktorke PG „Agroplod” Radojke Kucurski, za sada ima troje unučadi i sigurna je da se će neko od njih prihvatiti porodičnog biznisa.

– Poljoprivreda nam je bila jedini mogući izbor jer smo se suprug Miladin i ja školovali za poljoprivredne inženjere pa je bilo normalno da se po završenim studijama vratimo u Stapar i pomognemo suprugovim roditeljima u poljoprivredi – kaže Radojka Kucurski. – Nismo imali mnogo zemlje, ali smo kupovali i kovali planove. Kada smo 1973. godine diplomirali, gotovo sve porodice u selu bavile su se poljoprivredom, ali gotovo nijedna nije slala decu na Poljoprivredni fakultet. Danas u Staparu ima 11 studenata agronomije, što pokazuje da su domaćini veoma dobro shvatili da je znanje bitno za unapređenje poljoprivrede. Radojka Kucurski kaže da su posao u poljoprivredi počeli da razvijaju 2012. godine, kada su kupili propalu zemljoradničku zadrugu „Prva vojvođanska”. Uz nju su pazarili i stotinu hektara zemlje i oronule objekte, koje su posle 18 meseci ulaganja osposobili, i započeli tov teladi.

– I pre te investicije tovili smo četrdesetak grla junadi u tovilištu iza kuće, u dvorištu. Kada smo kupili zadrugu, proširili smo posao i sada imamo 140 grla, premda je farma registrovana za 450 teladi. Imamo planove da stignemo i do tog broja, pa i do 1.000 komada, i za to je već urađen projekat novih objekata i pristupnih puteva. Za to će nam, po svoj prilici, biti potrebna još jedna ekonomska godina da bismo uspeli da obezbedimo finansije za kredit – navodi Radojka Kucurski.

Dok ne krenu u nova ulaganja, po Srbiji kupuju telad od 220 do 260 kilograma, a onda ih hrane godinu dana, i naposletku, kada junice dostignu 600 kilograma, prodaju ih velikim klanicama.

– Više od 80 odsto hrane za stoku obezbeđujemo s naših njiva, što značajno pojeftinjuje tov. To je naša prednost jer uz sopstvenu zemlju, s kooperantima obrađujemo oko 2.000 hektara i, kao pravi domaćini, ništa ne bacamo već skupljamo sve s njiva i gledamo da sve iskoristimo na pravi način. S kooperantima se dogovaramo o svemu, a sejemo više kultura – pšenicu, čijim ovogodišnjim kvalitetom zrna smo i više nego zadovoljni i očekujemo da ćemo je prodati po dobroj ceni, kukuruz, soju, uljanu repicu, suncokret, šećernu repu... – kaže Radojka Kucurski.Naša sagovornica dodaje da planiraju da na njivi podignu zalivni sistem jer je, zbog promene klime, postalo jasno da bez navodnjavanja nijedno gazdinstvo koje se ozbiljno bavi ratarstvom, ne može opstati.

– I u tu investiciju ćemo krenuti dogodine. Nadamo se i pomoći države, ali da bi od nje stigla potpora, prvo je potrebno da samostalno uložimo. Do sada smo od Ministarstva poljoprivrede dobili podsticaje za mašine, i to maksimalan iznos, pa očekujemo da ćemo biti korisnici podsticaja i nadalje. Nedavno smo kupili okruglu balirku i podneli zahtev za subvencije i čekamo ishod – ističe Radojka Kucurski.Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu je u protekle četiri godine izdvojio 81 milion dinara za opremanje stočarskih farmi, a dobilo ih je 108 gazdinstava, čiji su nosioci prošli na konkursu za dodelu bespovratnog novca, te da je u protekle dve godine nabavljeno 360 grla teladi i goveda za više od 57 miliona. U Sekretarijatu kažu i da je u istom periodu, po konkursima za mlade, dodeljeno više od 47,5 miliona dinara.Radojka Kucurski kaže da je zadovoljna onim što je porodica stekla u minulim decenijama mukotrpnog rada, ali ističe i da nije zadovoljna cenama poljoprivrednih proizvoda.

– Nemam kuda jer, kada voliš da imaš – radiš sve, nadajući se da će biti bolje. Da je moguće izvoziti juneće meso, cena kilograma žive vage bila bi sigurno povoljnija za uzgajivače, a ovako, klaničari plaćaju kilogram oko dva evra, što je malo. Od pre dve godine dobijamo 15.000 dinara po grlu za tov junadi, što nije mnogo, ali opet je više od 10.000 dinara, koliko je bilo ranije – navodi Radojka Kucurski.

Ministarstvo poljoprivrede je za prvih šest meseci ove godine odobrilo isplatu blizu sto miliona dinara – 99.960.000 – po osnovu 1.827 zahteva za tov junadi, a zahtevi se i dalje obrađuju.

Izvor:https://www.dnevnik.rs/ekonomija/poljoprivreda/u-staparu-inzeneri-tove-junad-27-07-2020

Lubenica je jednogodišnja zeljasta biljka iz porodice Cucurbitaceae. Razvija snažni korenov sistem koji se najvećim delom razvija u zoni do 40 cm zemljišta, a glavni koren dopire u dužinu od 2-3 m. Stablo je razgranato, snažno, na njemu se nalaze puzeće vreže, a u zavisnosti od sorti mogu narasti 3-4 m. Cvetovi su razmešteni pojedinačno i izrazito su žute boje. Otvaraju se u jutarnjim satima i cvetaju samo jedan dan, a neoplođeni ženski cvetovi ostanu otvoreni i sledećih dana. Lubenica je stranooplodna biljka i proizvodi se najčešće iz rasada, ali može i direktno iz semena. Gaji se na otvorenom polju, u plastenicima i
kombinovano. Rana proizvodnja uspešna je u plastenicima bez ili s povremenim grejanjem.
Temperatura
Minimalna temperatura za klijanje semena je oko 15 °C, a optimalna oko 30 °C. Ako temperature tokom gajenja padnu ispod 10 °C, biljka počinje žuteti i vrlo teško se oporavlja čak i ako su kasnije temperature povoljne. Lubenice su biljke intezivnog svetla. Oblačno vreme, naročito u vreme rasta plodova, nepovoljno utiče na njihov porast.
Voda
Snabdevanje vodom treba biti dovoljna naročito u fazama razvoja vreže, u cvetanju i zametanju plodova. Za rast i razvoj lubenice potrebno je 300-400 m3 vode/ ha, što zavisi od vremena (suša ili ne). Vlažnost je izuzetno važna u vremenu rasta plodova, ali 15-20 dana pred zrenje navodnjavanje se prekida. 
Zemljište
Zemljište za gajenje lubenica mora biti rastresito, dobre strukture, duboko poorano u jesen, na oceditom terenu. Idealna su aluvijalna zemljišta gde se voda ne zadržava i glinasto-peskovita zemljišta. Hladno, zbijeno, vlažno zemljište nije dobro za ovu proizvodnju. Koren lubenice je dug, ponekad i više od 2 m, ali u sloju 40-50 cm od površine je najveća masa. Za rast i plodonošenje kiselost zemljišta treba biti pH 5,0 – 5,5.
Plodored
Za lubenice, kao i karastavce dobar predusev može biti paprika, paradajz, krompir, leguminoze i trave. Poželjno je menjati plodored svake 4 godine, ali od toga se može i delimično odstupiti.
Obrada zemljišta
Zemljište za gajenje treba da ima najmanje 2,5 % humusa, tako da zaoravanje 30-50 t/ ha stajskog đubriva u osnovnom đubrenju treba biti neizostavna agrotehnička mera. Neposredno pre setve ili sadnje, potrebno je gornji sloj zemlje usitniti u manje grudice pomoću vrtne freze. Rastresit sloj sačinjen od sitnih grudvica zadržava vlagu u zemljištu, daje posađenim biljkama oslonac i pogoduje dobrom razvoju korenja i zdrav rast biljke. Kako bi poboljšali rast
biljke, sprečili rast korova i omogućili da u vreme setve i ubiranja plodova zemlja dobije dovoljno vlage, zemljište je potrebno redovno sitniti.
Đubrenje
Osnovnom obradom unosi se stajsko đubrivo i kompost 30-40 t/ha i ako je moguće, unošenje zrelog stajskog đubriva u toku sadnje u kućice. Treba voditi
računa da stajsko đubrivo koji se unosi u toku sadnje ili setve bude humificirano, tj. dobro zrelo jer u suprotnom mladi koren ili klica mogu izgoreti i ceo trud je uzaludan. Ako se stajsko đubrivo unosi u kućice potrebno je oko 2 kg po kućici, stavlja se na dno, a iznad stajskog đubriva nanosi se tanki sloj zemlje.
U osnovnoj obradi unosi se 400-500 kg mineralnog đubriva NPK u odnosu 1:2:1. Fosfor je vrlo značajan za dobar prinos.
Prihrana lubenice (ako nema preporuke i analize zemljišta) vrši se 10 dana od presađivanja do 50 % težine prva dva ploda. Važno je pratiti razvoj biljke kao i u vreme stvaranja vreže (grana, loze), treba prihraniti sa KAN-om 150-170 kg/ha u dva ponavljanja. Prihrana se izvodi pre navodnjavanja, treba paziti da đubrivo ne padne na list, kako ne bi došlo do paleži. Ovo nije važno ako je sistem zalivanja kap po kap, pa se đubrivo zajedno sa vodom unosi u zonu korena.
Ujedno to je i najbolja metoda. Praksa je pokazala da 3-4 prihranjivanja u razmacima od osam dana kristalinskim oblicima đubriva pojačanim s  ikroelementima (magnezijumom, bakrom i gvožđem), daju odlične rezultate u kvalitetu i prinosu lubenica. Kristalinska đubriva mogu se i folijarno primeniti
u koncentraciji od 0,1-0,2 %, s tim što se mora pratiti uputstvo za tu vrstu primene. Folijarnu prihranu treba vršiti kasno posle podne, rano u jutro ili za vreme oblačnih dana.
Setva i sadnja
Poznato je nekoliko načina gajenja lubenica, a najčešći su: Gajenje u niskim tunelima - Na pripremljenu zemlju (stajsko đubrivo, đubrivo, dezinsekcija i dr.) se postavlja crna folija koja mora dobro prijanjati uz zemljište. Na razmak 70-80 cm u redu naprave se otvori u koje se seje seme ili sade sadnice lubenice. Posejane ili posađene lubenice pokriju se plastičnom folijom u vidu niskog tunela visine 50-70 cm. Red od reda udaljen je 80-100 cm. Viša temperatura
zemljišta pod crnom folijom, dovoljno vlage, pojačana mikrobiološka aktivnost u zemljištu, daju dobre uslove za rast i razvoj biljke. Ako su dani topli, tunele treba na krajevima otvarati i vršiti provetravanje zasada da se spreči rana pojava bolesti. Polovinom maja kada je biljka zaštićena od mrazeva, folija se skida. Ovo gajenje omogućuje 10-15 dana ranije plodonošenje i biljke su otpornije na štetočine i bolesti. Iz rasada - Setva semena za gajenje rasada lubenica koje trebaju biti spremne za sadnju za kraj aprila vrši se 10. - 15.03. u zaštićenom prostoru (plastenik, staklenik, topla leja). Seme se seje u tresetne
kocke ili kontejnere prečnika 8-10 cm ili Jiffi kocke. Do nicanja temperatura treba biti 22-25 ºC, a posle nicanja temperatura se snižava nekoliko dana na 15-16 ºC kako bi se razvilo čvrsto i kratko stablo.
U fazi 2-3 lista temperatura se ponovo podiže na 20-23 ºC, ali tokom noći treba ostati na 15-16 ºC. U fazi 6-8 listova i kada koren omota tj. ispuni prostor u loncu, biljka je spremna za presađivanje. Nekoliko dana pre presađivanja temperature se postepeno snižavaju, ventilacija i krovni prozori ostaju otvoreni i preko noći, a biljke se obilno zaliju dan pre presađivanja. Sadnice se ručno ili sadilicama sade u pripremljene rupe, treba paziti da se ne posade dublje nego što su bile u lončiću. Posle sadnje biljke treba obilno zaliti s 25- 30 l vode/m2. Sadnja bujnih sorata treba biti na razmak 100 cm u redu, a 150 cm između reda, dok kod sorata sa manje lista sadnja može biti 100 x 100. Na većim površinama na svakih 80-100 m ostave se putevi širine 3 m za prolaz mehanizacije.
Danas je uglavnom ceo ciklus mehanizovan, tako da se u jednom prohodu postavlja sistem za navodnjavanje na zemljište, zatim crna folija s rupama za rasad, odmah se vrši sadnja, a na rasad se navlači zaštitni perforirani pokrivač (agril i sl.). Diplomski rad: Ekonomski pokazatelji proizvodnje povrća na otvorenom prostoru
Nega zasada
Međuredno kultiviranje nije potrebno ako je sadnja na foliji, ali ako je u zemljištu tada je ova mera moguća sve dok se redovi ne zatvore s lozom i lišćem.
Od početka plodonošenja zaliva se svaki nedelju. Bolje je jedno obilno zalivanje nego svaki dan po malo ako je navodnjavanje putem rotirajućih dizni, iz razloga što svakodnevno vlaženje lista ima za posledicu pojavu bolesti. Ako je navodnjavanje metodom kap po kap, treba ga obavljati svakodnevno jer se na taj način ne ugrožava nadzemni deo biljke.
Berba i prinosi
Lubenica je zrela 80-95 dana od dana sadnje. Danas je na tržištu prisutno puno sorata različitih dužina vegetacije, a porast i zrenje direktno je vezana za broj sunčanih dana. Bere se ujutro, odsecanjem drške nožem ili mehanički. Prinos zavisi od sorte, a kreće se od 20-60 t/ha. Kalkulacija proizvodnje lubenice po
hektaru za 2016. godinu - Možemo da zaključimo da je 2016. godine vrednost proizvodnje lubenice bila 308.000.00 na 1 ha. Vrednost proizvodnje smo računali množenjem cene po kilogramu i ostvarenog prinosa tj. ukupnog obima proizvodnje. Prinos je bio veoma nizak analizirane godine, glavni razlog je veoma kišovita godina i grad koji je oštetio velik deo useva na samom početku vegetacije. Cena realizacije proizvoda na tržište iznosila je u proseku oko 22,00. Koeficijent ekonomičnosti smo dobili iz količnika ukupne vrednosti proizvodnje i ukupno ostvarenih troškova. Taj koeficijent nam pokazuje koliko smo ostvarili zarade u dinarima na 1 uložen dinar. U ovoj analizi koeficijent ekonomičnosti je iznosio 0,89, što znači da je na uložen 1 dinar ostvareno 0,89 dinara, odnosno ostvaren je gubitak od 0,11 dinara na uložen 1 dinar.
Što se tiče troškova, ukupne troškove smo dobili sabiranjem svih pojedinačnih grupa troškova i oni iznose 343.770,00 po 1 ha. Možemo zaključiti da troškovi materijala predstavljaju ubedljivo najveću stavku i čine 61 % od ukupnih troškova, dok troškovi agrotehničkih operacija učestvuju u ukupnim troškovima sa 20% i troškovi radne snage 19%. Troškove materijala čine: sadni materijal, đubriva, sredstva za zaštitu i ambalaža. Sadni materijal predstavlja najveći trošak u okviru materijalnih troškova što je i opravdano, jer kvalitet sadnog materijala snažno utiče na visinu prinosa. U posmatranom korišćeno je nekoliko sorti: Koloseo i Vaska. Na početku pripreme Diplomski rad: Ekonomski pokazatelji proizvodnje povrća na otvorenom prostoru zemljišta za setvu na zemljište je bačen stajnjak, a od mineralnih đubriva korišćeni su NPK 15:15:15 i AN. Troškovi sredstava za zaštitu su iznosili 20.300,00.
Troškovi mašinskih usluga su iznosili 65.270,00 dok su troškovi radne snage iznosili 69.000,00. Ostvaren je gubitak od 35.770,00 po hektaru proizvodnje.
Iz tabele 5. možemo da zaključimo da je 2017. godine vrednost proizvodnje lubenice bila 480.000,00 na 1 ha, što je više nego prethodne godine, jedan od
osnovnih razloga prošlogodišnjeg smanjenog prinosa je grad koji je uništio veliki deo useva tokom početka vegetacije, a pri tom usev nije bio osiguran, što se ove godine promenilo i kompletan usev je osiguran kod osiguravajuće kuće ,,Delta Generali’’. Iako je ove godine bila velika suša, navodnjavanjem je postignut zadovoljavajući prinos koji je doneo profit nakon prošlogodišnjeg neuspeha. Prinos je bio veći nego prethodne godine za 6 t/ha.
Cena je ove godine bila malo veća nego prošle i iznosila je prosečno oko 24,00 po kilogramu. Koeficijent ekonomičnosti je iznosio 1,62, što znači da je na uložen 1 dinar ostvareno 1.62 dinara dobiti. Na gazdinstvu je ove godine ostvaren dobitak u iznosu od 184.130,00 dinara po hektaru.Troškovi su se smanjili ove godine i oni iznose 295.870,00 po 1 ha. Razlog smanjenja troškova iako je navodnjavano zemljište mnogo više za razliku od prethodne
godine jeste što ove godine nije bačen stajnjak na parceli. 2017. godine učešće materijalnih troškova u ukupnim je bio 47%, troškovi agrotehničkih operacija
su učestvovali u ukupnim troškovima sa 27%, troškovi radne snage učestvovali sa 25%, a troškovi osiguranja, koji se ubrajaju u ostale troškove su iznosili 1% od ukupnih troškova. Takođe je smanjenje troškova uticalo na povećanje koeficijenta produktivnosti sa 0,89 (2016. godina) na 1,62 (2017. godina), što predstavlja udvostručeno povećanje koeficijenta ekonomičnosti. Koloseo i Vaska su bile sorte koje su primenjivane i ove godine.
Možemo da zaključimo da je 2018. godine vrednost proizvodnje lubenice bila 576.000,00 na 1 ha, što je više nego prethodne godine, jedan od
osnovnih razloga povećanja prinosa jeste vrlo pogodni agrotehnički i klimatski uslovi za proizvodnju, prinos je zadovoljavajuć i ostvaren je solidan profit u iznosu od 282.680,00 dinara po hektaru proizvodnje. Prinos je bio veći nego prethodne godine za 4 t/ha. Cena je ove godine bila slična kao i prošle i iznosila je prosečno oko 24,00 po kilogramu.. Koeficijent ekonomičnosti je iznosio 1,96, što znači da je na uložen 1 dinar ostvareno 1.96 dinara dobiti.
Kalkulacija proizvodnje lubenice po hektaru za 2018. godinu Troškovi ove godine su veoma slični kao i prošle godine i iznose 293.320,00 po 1 ha.
U strukturi troškova imali smo promene u vidu smanjenja troškova navodnjavanja i povećanju troškova radne snage obzirom da su se dnevnice povećale sa 1.600,00 na 1.800,00 dinara. 2018. godine učešće materijalnih troškova u ukupnim je bio 48%, troškovi agrotehničkih operacija su učestvovali u ukupnim troškovima sa 23%, troškovi radne snage učestvovali sa 28%, a troškovi osiguranja, koji se ubrajaju u ostale troškove su iznosili 1% od ukupnih
troškova. Koloseo i Vaska su bile sorte koje su primenjivane i ove godine. Na osnovu grafičkog prikaza vidimo da je vrednost proizvodnje lubenice bila najveća u 2018. godini, kada je i ostvarena najveća dobit od 282.620,00. Takođe, možemo zaključiti da je na ovom gazdinstvu ostvarena dobit i u 2017. godini, dok je ostvaren negativan finansijski rezultat u iznosu od 35.770,00 dinara 2016. godine usled nepogoda koje su zadesile usev.

Izvor: Agrobiznis magazin

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Децембар 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30 31