Duga tradicija organske proizvodnje porodice Letić počela je na Čeneju devedestih godina prošlog veka, kada se Nada s suprugom Dejanom, nakon odrastanja u gradu, preselila na selo i počela da se bavi poljoprivredom.– Krenuli smo s malom baštom, a pošto od samog početka nismo koristili hemijska sredstva niti mineralno đubrivo, pre deset godina smo se odlučili na zvaničan prelazak na organsku poljoprivredu – kazala je Nada Letić. – Nama je potpuno prirodno uzgajanje povrća relativno lak zadatak, ali ne mogu reći da je tako svima.

Razlika između organske i konvencionalne proizvodnje je velika, a pre svega se ogleda u količini uloženog truda i vremena, kao i u prinosu.

– Po struci sam poljoprivrednica, dok je suprug veterinar, pa smo zajedno dobar tim koji je potkovan znanjem, a kako vreme odmiče, i iskustvom – rekla je Nada Letić. – Organsku proizvodnju smo započeli prvenstveno zbog našeg deteta, a kasnije smo je proširili i za prodaju.

Poljoprivredna proizvodnja porodice Letić u potpunosti je samoodrživa, te pored dva hektara zemljišta koje je posvećeno organskoj hrani, Letići imaju i svoje kokoške, čije đubrivo se koristi na parceli za ratarstvo.

– Živina nam nije u statusu organske proizvodnje, ali je hranimo žitaricama koje uzgajamo na organski način – objasnila je Nada Letić. – Taj stajnjak nam omogućava da zatvorimo krug, a naše jato svake godine podmlađujemo, pa uvek imamo oko 150 kokošaka.

Osim njive, porodica Letić ima i staklenik od 3.500 kvadrata, a rasad za organsku proizvodnju uzgaja se u nešto manjem plasteniku od 200 kvadrata.– Imamo dosta neobičnih biljaka na koje smo zaista ponosni, i kada sve prođe kako treba i uberemo plod, shvatimo da nam se trud isplatio i da zaista radimo nešto u čemu uživamo – naglasila je Nada Letić. – U proleće imamo rotkvice, zelenu salatu, a zatim i papriku, patliyan, boraniju i grašak.

U zimskom periodu, u plasteniku se seju biljke koje nisu tipične za naše područje. Osim poznatog azijskog miksa, na tezgi porodice Letić može se pronaći i salata potočarka, spanać i toskanski kelj lišćar.

– Imamo stalne kupce, a uvek se nađe i neko nov, ko se tek odlučio za organske namirnice – kazala je Nada Letić. – Sve što donesemo i stavimo na tezgu u Organskoj ulici na Ribljoj pijaci, mi i prodamo. Ne ume svako da i da proizvede i da proda, te je potrebno poznavati i biljke i ljude. Fizilogija biljaka veoma je važna, naglasila je ona, a bašta se svakodnevno obilazi, pa čim se primeti da nešto nije u redu, potrebno je reagovati, a veći deo problema otklanja se preventivno da prinos ne bi bio ugrožen. – Postoje biljke kratkog i dugog dana, kao i one koje se na temperaturi iznad 30 stepeni Celzijusa pretvaraju u seme – kazala je Nada Letić. – O organskoj proizvodnji uči se bez prestanka, konstantno se istražuje i otkriva, a postoji i niz pravila koja se poštuju.

Ukoliko se na jednom mestu posadi jedna biljka, naredne četiri godine na tom mestu ne sme da se uzgaja ta, ili biljka iz iste familije, jer je potrebno vreme da se larve insekata koje napadaju određenu familiju unište.

– U organskoj proizvodnji, luk i šargarepa se sade u paru, kao biljke-prijatelji, a postoje i drugi trikovi koje će ostatak povrća spasti od napasti – rekla je Nada Letić. – Za biljne vaši se sadi bob, koji se kasnije može počupati i na taj način se pretnja fizički otklanja.

U staklenike se puštaju predatori koji jedu određene insekte, a kako je Nada kazala, iako je to posao bez godišnjeg odmora, sav trud se na kraju isplati.– Da li je zarada dovoljna, zavisi od očekivanja pojedinca – rekla je Nada Letić. – Na prvom mestu je zaštita životne sredine, na drugom kvalitet namirnica, dok je na trećem očuvanje biodiverziteta, a tek na četvrtom je prihod.

Izvor:https://www.dnevnik.rs/novi-sad/decenija-organske-proizvodne-porodice-letic-28-09-2020

 

Vojvođanski sekretar za poljoprivredu Vuk Radojević otvorio je danas na Kopaoniku 61. savetovanje "Proizvodnja i prerada uljarica" i istakao da proizvodnja industrijskog bilja u Srbiji ima značajno mesto u setvenoj strukturi.
Radojević je naveo da je proletos suncokret posejan na 215.000 hektara, da je ostvaren prosečan prinos od oko 2,85 tona po hektaru i ukupna proizvodnja od oko 612.750 tona, navedeno je u saopštenju Vlade Vojovdine.Soja je posejana na oko 230.000 hektara, a procena je da će biti ostvaren prinos od 2,9 tona po hektaru, odnosno ukupno oko 667.000 tona.

Prethodne agronomske godine prinos uljane repice po hektaru iznosio je tri tone, na ukupnoj površini od 24.809 hektara.

Radojević se osvrnuo i na izvozne rezultate koje industrijsko bilje ima u ukupnoj spoljnotrgovinskoj razmeni poljoprivrednih proizvoda.

"Srbija je u 2019. godini ostvarila ukupnu spoljnotrgovinsku razmenu industrijskog bilja u vrednosti od 282,4 miliona evra, odnosno 418.906 tona", naveo je Radojević i naglasio da je u odnosu na 2018. zabeleženo povećanje od 11 odsto.

Kako je Radojević naveo, u 2019. godini je izvezeno 373.837 tona industrijskog bilja u vrednosti od 153,2 miliona evra i zabeležen je porast izvoza od 4,8 odsto.

Uvezeno je 45.069 tona bilja u vrednosti od 129,2 miliona evra, odnosno 18 odsto više nego 2018. godine.

"Suficit u razmeni industrijskog bilja ostvaren je u vrednosti od 24 miliona evra. Najviše je izvezeno soje, i to u vrednosti od 64,2 miliona evra, zatim suncokreta (50,7 miliona) i uljane repice (8,8 miliona)", rekao je Radojević.

Naglasio je da su najznačajniji spoljnotrgovinski partneri Srbije u izvozu industrijskog bilja u 2019. godini bile zemlje Evropske unije sa učešćem u izvozu od 59,5 odsto, zatim Carinske unije sa 20 odsto i potpisnice CEFTA Sporazuma 16,8 odsto, dok su ostale zemlje imale učešće od 3,6 odsto.

Radojević je još dodao da je u 2019. godini iz Vojvodine na tržište Evropske unije izvezeno 165.277 tona semena i zrna uljarica u vrednosti 61.035.127 evra, što je 4,2 odsto od ukupne vrednosti izvoza agrarnih proizvoda iz naše pokrajine.

"U proizvodnji uljarica ima računice, nekada više, nekada manje u zavisnosti od ponude i potražnje na domaćem i inostranom tržištu, ukupne globalne proizvodnje, kao i zaliha ovih kultura na regionalnim i svetskim tržištima", rekao je Radojević.

Sekretar za poljoprivredu je naglasio značaj nacionalnih institucija koje se bave genetikom, selekcijom i oplemenjivanjem bilja, u cilju stvaranja i visokokvalitetnih sorti i hibrida suncokreta, soje i uljane repice, otpornijih na stresogene uslove i na pojavu štetnih organizama.

Podsetio je da je u novosadskom Institutu za ratarstvo i povrtarstvo do sada stvoreno 678 hibrida suncokreta, od kojih je 117 registrovano u Srbiji, a ostali u 24 zemlje sveta.

U Srbiji su registrovane i 154 sorte soje, a u inostranstvu 192 sorte. Stvoreno je 14 sorti i pet hibrida ozime i dve sorte jare uljane repice, namenjene konvencionalnoj i organskoj proizvodnji.

Radojević je istako da je Pokrajinska vlada, preko resornog sekretarijata, uložila značajna sredstva za razvoj i unapređenje primarne biljne proizvodnje, ali i prerađivačkog sektora, sufinansiranjem investicija u nabavku mašina i opreme.

Takođe, naveo je da je u mandatu ove Pokrajinske vlade akcenat stavljen na unapređenje sistema za navodnjavanje.

"Ukupna vrednost investicija za nabavku opreme i sistema za navodnjavanje u četvorogodišnjem mandatu iznosi 3.447.895.030,10 dinara od čega je učešće Sekretarijata u investicijama 1.884.646.442,00", rekao je Radojević i naveo da je pod zalivnim sistemima obuhvaćeno 21.106 hektara.

Naglasio je i da je 2017. godine u AP Vojvodini počela izgradnja kapitalnog infrastrukturnog projekta navodnjavanja, kreditnim sredstvima iz Abu Dabi fonda.

Vrednost investicije je gotovo 60 miliona evra, a njenom realizacijom kroz 30 projekata biće omogućeno navodnjavanje na oko 106.000 hektara.

"Podrška razvoju primarnog sektora biljne proizvodnje ogleda se i kroz konkurse za nabavku poljoprivredne mehanizacije, start ap programe podrške mladim poljoprivrednicima namanjene modernizaciji gazdinstava i unapređenju primarne i preređivačke proizvodnje", rekao je Radojević,

Kaže da su mladi poljoprivrednici imali mogućnost da apliciraju za bespovratna sredstva za nabavku opreme i uređaja za hladno ceđenje uljanih kultura, uređaja za fizičku rafinaciju uljanih kultura, kao i opreme za punjenje i pakovanje ulja.

Kako je Radojević naveo, značajna sredstva su uložena i u jačanje preradnih kapaciteta u sektoru uljarica, a pre početka primene IPARD II programa Evropske unije .

"U hladnjače, mašine, opremu za preradu uljarica i sušare za aromatično, začinsko i lekovito bilje investirano je ukupno 340.740.339,20 dinara", rekao je Radojević.

Savetovanje "proizvodnja i prerada uljarica" okupilo je proizvođače uljanih kultura i prerađivače uljarica, tehnologe, predstvanike agronomske nauke i struke, kao i nacionalnih državnih institucija u Srbiji.

Prezentovane su teme i referati u oblasti primarne proizvodnje uljarica i prerade uljanih kultura.

Skup je organizovala Poslovna zajednica industrijskog bilje, sa fabrikama ulja Srbije, Tehnološkim fakultetom i Institutom za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu.

Izvor:http://rtv.rs/sr_lat/ekonomija/proizvodnja-uljarica-unosan-posao_1165213.html

Sezona pripreme ajvara za zimnicu otpočela je sa prvim naznakama jeseni. Porodica Radić iz Velike Plane danas proizvodi više od 6.000 tegli ajvara, a sezona pripreme ove zimnice kod njih kreće od sredine avgusta i traje do Svetog Nikole. Najbolja paprika za ajvar je slonovo uvo, a potrebno je da paprika u sebi ima više suvih materija, a manje vode kako bi ajvar bio što ukusniji.
Već sredinom avgusta po gazdinstvu porodice Radić u Velikoj Plani širi se miris pečene paprike. Slavica Radić, inženjer agronomije u penziji, pre deset godina odlučila je da se bavi proizvodnjom ajvara za prodaju i od par stotina tegli danas je stigla do cifre od oko 6.000 tegli godišnje.

"Priprema ajvara, ova prava što mi radimo, počinje negde oko 15. avgusta. Mi tada prve količine paprike kupimo i počnemo proizvodnju. Kada se jednom upali šporet i kada krene proizvodnja ajvara on se ne gasi ni subotom ni nedeljom i u ovom poslu nema neradnih subota i nedelja jer danas recimo mora da se jedan deo paprika peče, pa jedan da se čisti , pa zatim da se cede i upržavaju, onda isto tako kreće i sutradan i sve teče jedno za drugim. Od autobuske stanice, a ona je ovde jedno 400 metara udaljena oseća se miris", kaže Slavica Radić."Meni je pokojna majka bila velika kuvarica i ja sam mnogo kvalitetno jeo u vreme kada je bila proizvodnja da kažem kako treba. Znam šta znači ukus ajvara i paradajza i paprike tako da sam ja odmah tu uz nju. Probamo ajvar i ja kažem Slavice nije dobar moramo nešto da mu uradimo i ona može da prihvati a i ne mora uvek tako da smo zajedno rasli sa ovom teglom. Naš ajvar kad se uprži daje osećaj taj da jedeš papriku", kaže Tomislav Radić.

Pored porodice koja se uključila u proizvodnju i prodaju ajvara, za Radiće u pripremi paprika rade i žene iz njihovog komšiluka. Kreće se prvo sa čišćenjem, ceđenjem i pečenjem paprika, a sezona zbog velikog broja narudžbina potraje i do Svetog Nikole.

"Šporet smederevac se loži i pali se od sedam ujutru kada počinjemo sa radom. Radimo dnevno sedam tura a u jednoj turi ima 26 kilograma paprike. Ja znam priču kada smo radili 30 tegli i nije bilo ovako, ali poslednje tri, četiri godine je krenulo, a prošle i ove godine već ide posao i sada se već ozbiljno bavimo time. Trebalo bi da uvedemo i treću smenu i da smederevac radi i noću", kaže Nataša Žirović.Pripremljena paprika za ajvar zatim ide na mlevenje, a onda se ajvar kuva na jakoj vatri i tako proces proizvodnje u porodičnoj kući Radić nikad ne prestaje.

"Ručno se melje, sameljem to, onda prelijem vrelim uljem, onda sipam to u šerpu i 45 minuta na jakoj vatri se kuva i prži ajvar. Količina u šerpi ide od devet kilograma i nešto do deset kilograma samlevenih paprika. Morate da stojite pored šporeta stalno i da mešate kako ajvar ne bi zagoreo i kako bi imao onaj fini miris", kaže Ljiljana Marisavljević.

Radići nedeljom kupcima koji dođu da uzmu ajvar nude i besplatan doručak uz vruće lepinje, domaća jaja, sir i neizbežnu degustaciju, a kako sami kažu porudžbine najčešće stižu od ljudi koji žive u većim gradovima i nemaju uslova za pripremu ukusnog ajvara.

Izvor:https://www.rtv.rs/sr_lat/ekonomija/aktuelno/pravljenje-ajvara-postao-veliki-porodicni-biznis_1164231.html

Porodica Pešić iz Bačke Palanke ovih dana ima pune ruke posla. Na površini od jednog hektara dozrevaju plodovi na 2.000 sadnica šipka. Pre nekoliko godina kada su odustali od povrtarske proizvodnje i zasadili sadnice ovog voća, verovali su da će imati mnogo više uspeha ako se bave nečim što ne raste baš na svakoj njivi ili bašti.

Do nedavno šipak se uglavnom brao kao divlji plod, ali kako ga je teško brati, a mnogi ga vole kao ukusan džem ili pekmez. Pešići su prepoznati njegov značaj, uvereni da se uvek može prodati kao sirovina ali su računali i na mogućnost prerade.Prošle godine prinos je bio skroman, porodica iz Bačke Palanke ubrala je oko 100 kilograma, ali ove treće godine sa jednog žbuna uberu oko 1,5kg lepog zdravog ploda."Počeli smo berbu sredinom septembra, ne beremo ručno jer to je komplikovano i teško već to obavljamo mašinski, kombajnom koji se koristi za berbu malina. Proces berbe je tako mnogo jednostavniji, pune gajbe sin donosi kući, ali to je samo početak jednog velikog i zahtevnog posla oko pripreme pekmeza. Rešili smo da šipak ne prodajemo kao sirovinu tako da ga kuvamo i pravimo pekmez ili ga prodajemo kao gotovu kašu-poluproizvod", kaže Jelena Pešić (70) dodajući da ovo nije ni malo jednostavno, a taj posao porodica je poverila upravo njoj uzdajući se u njeno iskustvo kada je u pitanju priprema zimnice.Naša sagovornica objašnjava da je to zahtevan posao za koji je potrebno vreme i iskustvo, ali zato je rezultat neprocenjiv ukus i miris šipka u svakoj tegli bez ikakvih aditiva ili konzervansa, upravo onako kako su ga pre mnogo godina pravile naše bake.

Napominje da pekmez uvek priprema od 25 kilograma plodova šipka koje predhodno dobro opere i očisti. U velikoj oraniji šipak kuva oko dva i po sata povremeno mešajući, nakon čega počinje znatno teži posao. Skuvanu masu potrebno je tako vrelu ispasirati i u tom delu posla u pomoć obično pritekne snaja Mirjana i unuk Radovan.

"Vrelu masu pasiramo i to je veoma teško i naporno, u početku smo radili ručno, ali smo morali nabaviti pasirku. Tako isceđenu kašu sipamo u šerpu i nastavljamo kuvanje još najmanje dva i po sata. Naravno dodajem i šećer. Kada sam napravila prvu turu podelila sam komšijama kako bih čula njihove ocene tako da sad pekmez pripremam da ne bude ni kiseo ni presladak. Znači pet sati samo kuvanja i mešanja, ali trud se isplati, pekmez od šipka je jedan od najlepših i najukusnijih."Kad nakon celodnevne pripreme pekmez konačno završi u teglicama, onda kako kaže Jelena Pešić može malo da se predahne i namaže koje parče kako bi se ocenio ukus i aroma. Iako su tek počeli sa preradom šipka zadovoljni su interesovanjem kupaca. Nekoliko puta pekmez su prodavali na pijaci, ali ima i onih koji hoće sami po svom ukusu da pripremaju zimnicu pa za njih skuvanu i pasiranu šipkovu kašu sipaju u plastične balone od pet litara."Ovaj šipkov poluproizvod prodajemo po 700 dinara - jedan balon, dok je tegla pekmeza 500, a manja 250 dinara. Mnogo je posla oko pripreme pa ovaj pekmez ne može biti jeftiniji", rekla nam je naša sagovornica, dodajući da će ovako raditi sve dok bude imala kome da proda, a sve što ne bude stigla da skuva i stavi u tegle isporučiće kao sirovinu jednoj firmi u Svilajncu sa kojom je njen sin već postigao dogovor.

Izvor:https://www.agroklub.rs/prehrambena-industrija/sipurak-najbolji-pekmez-ali-zahtevnog-nacina-pravljenja/63218/

U svom najnovijem izvešću, Evropski opservatorijum za sušu (EDO) upozorio je da su određene regije kontinenta suočene s jakim suvim razdobljem nakon slabih kiša tokom aprila i maja. Zaključeno je da su posebno pogođene središnje i severozapadne zemlje, uključujući Nemačku, Belgiju, Holandiju, Irsku i veći deo Velike Britanije pa da trenutna suša već treću godinu zaredom donosi neočekivano suve uslove širom Evrope.

Šta više, prema izdanju iz avgusta o praćenju useva Zajedničkog istraživačkog centra u Evropi, prognoze roda za gotovo sve letnje useve u EU revidirane su na niže u odnosu na julske, a zbog suše. Poljoprivrednicima jedino ostaje da se oslone se na navodnjavanje kako bi ubuduće spasili svoju letinu. Prema Evropskoj komisiji, 44 odsto ukupne potrošnje vode u Evropi odlazi na poljoprivredu, a zemlje na jugu kontinenta uopšteno čine više od dve trećine te količine. Iako teret najviše pada na klimatski toplije predele, u svim državama u većoj ili manjoj meri poljoprivreda se oslanja na navodnjavanje radi poboljšanja produktivnosti useva i profitabilnosti.Međutim, to je i razlog za brigu kada je reč o okolini jer se na taj način preterano iscrpljuju podzemne vode, povećava se erozija i zaslanjenost zemlje. Zaštita vodnih resursa stoga je visoko na dnevnom redu Zajedničke poljoprivredne politike (ZPP) i strategije EU-a "Od njive do trpeze" koja ima za cilj očuvanje slatkovodnih izvora i izbegavanje zagađenja otpadnim vodama iz poljoprivrede, uključujući nitrate."Većina sistema za navodnjavanje u EU i dalje koristi pištolje za prskanje i prskalice, što je stvarno najneefiksniji način zalivanja", rekao je za euractiv Andre Van Spengen, tehnički direktor u kompaniji "Netafim", naglasivši da se voda gubi i oticanjem i isparavanjem.

"Većina vode udari o zemlju i otiče u pogrešnom smeru, ali pomoću navodnjavanja kap po kap prodire duboko u tlo", rekao je dodajući da se tako može uštedjeti do 30 odsto vode.Iako ova vrsta sistema zahteva veće početno ulaganje, dugoročno donosi značajne koristi. Uz znatne uštede u vodi, takođe se sprečava širenje bolesti, posebno gljivičnih, oštećenje lišća uzrokovano suncem pa održava biljke suvim. Šta više, može da se koristi i za đubrenje."Konvencionalni sistemi raspršivanja zahtevaju puno posla, teže ih je postaviti, a neophodan je i nadzor", kazao je Spengen istakavši da oni često rade pod pritiskom od 10 bara, ispumpavajući 80 kubika vode na sat, što znači da jedna pukotina može da stvori ozbiljne posledice.

Suprotno tome, navodnjavanje kap po kap deluje pod pritiskom od samo jednog bara, što znači da ga poljoprivrednici mogu pustiti da radi dok obavljaju druge važne zadatke.

Portparol udruženja poljoprivrednika iz EU-a Copa-Cogeca kaže da je veliki broj njihovih članova uložilo novac u ovakav model i da su imali izvrsne rezultate, kao i kod većine novih tehnologija precizne poljoprivrede koje omogućavaju bolje upravljanje resursima.

Napominje da je ključno obezbediti većem broju farmera ulaganje u ovakav način rada.

Izvor:https://www.agroklub.rs/poljoprivredne-vesti/sistem-navodnjavanja-kap-po-kap-najisplativiji-ustedi-do-30-odsto-vode/63022/

Razmišljajući šta bi mogao da radi u životu, od čega bi mogao pristojno da živi i da se posveti porodici, mladi Aleksandar je odlučio da njegov agrobiznis bude proizvodnja jaja prepelice. On se na ovaj potez odlučio, pre manje od godinu dana, a danas njegova farma ima 300 prepelica, od kojih dnevno ima prosečno 100 lekovitih jaja.
“Moram da naglasim pre svega da nije svako jaje potpuno lekovito, već samo jaje prepelice koje je oplođeno, tako da svaki kavez pored ženki treba da ima i mužjake. Farmu sam osnovao 2019. godine na jesen. Počeo sam od proizvodnje pilića, tako što sam kupio inkubator. Pilići su se izlegli nakon 17 dana i do pronošenja je još prošlo oko 45 dana” kaže osnivač farme Aleksandar Vukašinović, iz Bajine Bašte.
Da bi svoj posao proizvođača jaja japanske prepelice započeo, Aleksandar je napravio objekat koji će zadovoljiti potrebe održavanja toplote i svežeg vazduha. Možda ste očekivali neki veliki objekat, ali imajući u vodu da su japanske prepelice sitne, nisu potrebni ni veliki kavezi. U svakom od njih nalaze se i dva mužjaka sa 7-8 ženki. Kada uđete u farmu prepelica možete čuti zvukove koje ispupštaju mužjaci, a koji bi recimo kod petlova bili kukurikanje. Treba naglasiti da je za bolju nosivost prepelice kao i kod koka važna svetlost, zato im je neophodno obezbediti 16 sati sa dnevnom ili veštačkom svetlošću. Jaja
nose tokom celog dana, ali više popodne.
Takođe, jaje je drugačije ljuske tako da se ne razbija poput kokošijeg i drugih već mu se vrh seče nožem, ili specijalnim makazama, a potom se sadržaj izruči iz opne u sud i dalje priprema. Od jaja prepelice možete pripremiti svako jelo za koje koristite i kokošija jaja. Preporučuje se dnevni unos oko pet jaja za
odrasle I, dva do tri za decu. Može se bariti, pržiti, ali i pripremati turšija, što je naš domaćin i usavršio, tako da od prepeličijih jaja pravi marinade sa sirćetom, belim i crnim vinom, uz dodatak ruzmarina idrugih začina, tako da jedna teglica može da bude izvanredan zdrav obrok koji nije skuplji od 200 dinara.
Jaje prepelice u sebi sadrži i 74,6 % vode, 13,1 % belančevina, 11,2 % masti i 1,1 % minerala i ostalih enzima ali i 0,5 mg kalcijuma, 2,2 mg fosfora, 3,8 mg gvožđa, 3 mg vitamina A, 0,1 mg vitamina B1 i 0,8 mg vitamina B2. Postoje čak i određene terapije koje tačno propisuju koliko jaja prepelice i u kom vremenskom razmaku treba popiti da bi se prebolelo određeno oboljenje. Ovi saveti posebno se odnose na obolele od plućnih bolesti, vioskog krvnog pritiska, tumora na mozgu, gubitka apetita i brojnih drugih. U poređenju sa jajima domaćih koka sadrže 5 puta više fosfora, 8 puta više gvožđa, 6 puta više vitamina B1 i 15 puta više vitamina B2. Po svojoj hranljivosti jedno jaje japanske prepelice može da zameni pet jaja domaće koke. Terapiju ovim jajima je dozvoljeno
sprovoditi i kada se po preporuci lekara, već uzimaju neki lekovi, ali izuzetak je u slučaju da je lekar propisao neke lekove uz koje je zabranjeno unošenje belančevina.
Na instagram profilu farmaprepa kao i Facebook profilu Prepelice Bajina Bašta, možete više saznati o samoj farmi i lekovitim svojstvima jaja prepelice. Jaja prepelice se mogu čuvati do 60 dana, treba da budu u frižideru na plus 4 stepena celzijusa. “Mi da bismo postigli optimalnu nosivost i zadovoljili potrebe prepelice pripremamo smešu hrane koje čini zrnevlje i dosta soje koja je značajna u ishrani ove životinje. Pored ove hrane rendamo i voće i povrće, kao što su jabuke, šargarepa, kupus, cvekla i druge, ali je potrebno obezbediti dovoljno količine čiste vode”.
Da bi zadovoljio potrebe tržišta, Aleksandar svoje proizvode pakuje u kutijice koje su kartonske i plastične. Najviše jaja proda preko interneta, a već ima i stare kupce koji jaja uzimaju u pretplati. Dakle, naruče za ceo mesec i plate unapred a on im besplatno svakog ponedeljka isporuči jaja na njhovu adresu. Tako kupci imaju sveža jaja, a Aleksandar može da planira troškove i prihode mnogo lakše. Imajući u vidu novine u smislu obeležavanja jaja, to za jaje prepelice ne važi, jer za ova jaja nije porebno dodatno obeležavanje sem na pakovanju. Jaja prepelice se najviše koriste SAD-u, Nemačkoj, Japanu, Italiji i Rusiji. Po svojoj hranljivosti jedno jaje japanske prepelice može da zameni 5 jaja domaće koke.
Meso prepelice je u prošlosti bilo samo na kraljevskim trpezama. Danas gotovo da nema porodice u Japanu na čijem dnevnom jelovniku se ne nalaze ova jaja. Meso prepelice služilo se vekovima kao specijalitet na dvorovima širom sveta. Interesantno je i to da svaka prepelica u proseku snese jedno jaje dnevno odnosnoukupno 260 do 350 jaja godišnje. Težina jajeta je skoro deset procenata njene ukupne težine, a prepelice najčešće umiru samo od starosti.
Ukoliko ste zaiteresovani za nabavke jaja japanske prepelice, Aleksandra možete pronaći na društvenim mrežama i on će vam sigurno mnogo više reći o svim pozitivnim aspektima korišćenja lekovitih jaja. Ako se pitate kakvog su ukusa jaja prepelice, otrkijte sami! Naš domaćin kaže da je ovaj posao isplativ i da je on zadovoljan, jer voli to što radi, a voli i životinje.

Obična prepelica je vrsta ptica iz familije fazana i najmanja je iz reda koka. Mala je ptica, duga svega 17 cm. Ona je ptica selica. Ovu pticu je teško videti, jer više hoda nego leti i skriva se u zelenilu. Krik prepelica se čuje na udaljenosti od oko pola kilometra. Može biti bele, svetlo i tamno braon boje.

Izvor: Agrobiznis magazin  

Razgovarali smo sa mladim proizvođačem i istoričarom Mihajlom Petrovićem iz Ripnja koji se već 5 godina bavi ovčarstvom. Zašto se odlučio za poljoprivredu i selo, a ne za grad in eke druge poslove otkirvamo u narednim redovima i želimo što više ovakvih mladih ljudi spremnih za proizvode!Kada je farma osnovana?
- Na našem poljoprivrednom domaćinstvu ranijih godina i decenija uzgajana je sitna stoka, svinje i ovce (ne u čistoj krvi), ali isključivo za sopstvene potrebe.
Vremenom, prateći tendencije u oblasti stočarstva, odlučili smo da odemo korak dalje, i uđemo u posao sa nabavkom kvalitetnih, umatičenih grla određene
pasmine. U tom poslu aktivni smo od 2015. godine, kada smo nabavili prvo matično stado od 10 ovaca i 1 ovna, tako da se ta godina formalno može uzeti
kao početak naše farme. Naš sagovornik dodaje da su neposredno pred nabavku matičnog stada trajali višemesečni radovi na izgradnji priključnih objekata, što dodatno produžava period njihovog bavljenja intenzivnim stočarstvom.
Zašto ste se odlučili za poljoprivredu?
- Kao i većina naših ljudi koji na selu poseduju imovinsku bazu, odlučili smo da aktiviramo sopstvene zemljišne resurse sa ciljem njihove maksimalne iskorišćenosti. Uzgoj ovaca delovao nam je stoga primamljiv, ne samo sa materijalne strane, već i sa praktične jer bi nas podstakao da obradom zemlje obezbedimo hranu koju bi konvertovali u stočni fond. Namera nam je primarno bila da na taj način obezbedimo sebi dopunski izvor prihoda i samoodrživost poljoprivrednog gazdinstva. Obzirom da u kući nemaju svi stalno zaposlenje, rad na farmi doprinosi i racionalnom utrošku vremena.Koliko grla imate?
- Naš objekat ima kapacitet do 70 odrasnih grla. Trenutno imamo oko 50 plotkinja i još uvek smo u razvojnoj fazi. Ne žurimo sa dinamikom popunjavanja tog
kapaciteta, s obzirom da deo svakog podmlatka usmeravamo na prodaju. Plotkinje su podeljene u 3 krvne linije i imamo 3 odrasla priplodna ovna.
Koje su to rase?
- U pitanju je rasa il de France (il de frans). Za nju smo se odlučili posle dugo teoretisanja, poseta ovčarima i razmatranja iskustava. O ovoj rasi, njenim karakteristikama i prednostima sve je već mnogo rečeno. Postoji mnogo iskusnijih i uspešnijih odgajivača koji su kompetentniji za takve analize. Mi smo za sada zadovoljni i nismo se pokajali odabirom. Radi se o rasi kombinovanih svojstava, koja uz dobar razvoj kvaliteta može da pruži različite
proizvodne mogućnosti bilo da je u pitanju stvaranje priplodnog materijala, prodaje jagnjećeg mesa ili upotrebe vune. Iako rasa ne spada u visoko mlečne ovce, uz kvalitetnu ishranu i dobru laktaciju i ovaj resurs se može iskoristiti.
Šta je vaš glavni proizvod?
- Na osnovu našeg dosadašnjeg iskustva možemo reći da najveći deo odlazi u dalji priplod. Što se tiče muških grla (jagnjadi), pošujući selektivne i estetske parametre, deo odlazi za dalji priplod, a deoprodajemo kao klaničnu robu. Mogu reći da je na tržištu osetno veća potražnja za ženskim grlima. Ona u najvećem delu ide za dalji prilod.
Gde plasirate proizvodnju?
- Naši kupci su odgajivači iste rase ali i svakako ima i onih koji žele da kupovinom priplodnog materijala kroz meleženje sa drugim pasminama poboljšaju karakteristike svojih ovaca. Tu pre svega mislim na prirast i mesnatost ovaca. Što se tiče klanične robe ona je uglavnom usmerena na lokalnu potražnju i pijace. Društvene mreže i internet oglasi pružaju nam značajnu olakšicu u poslovanju i razmeni iskustava i saveta sa drugim odgajivačima.
Koliko ljudi radi na farmi?
- Mi smo petočlana porodica. Dvoje od nas su stalno angažovani i još dvoje po potrebi. Sagovornik dodaje da se u toku većih senzonskih poslova (prikupljanja
senaže i izđubravanja) uključuje i dodatna radna snaga.
Da li je blizina velkog grada prednost ili mana?
- Naša farma nalazi se u mestu Ripanj, na oko 25 km od Beograda. Dakle, s obzirom da nismo toliko okruženi poljoprivrednim prostorom, to svakako utiče i na
cenu žive stoke i potražnju za klaničnom robom. Uz to ne treba gubiti iz vida i razliku u ceni prehrane za životinje. Prodaja priplodnog materijala nije ograničena potražnjom na lokalnom tržištu i samom okruženju.
Šta radite sa stajnjakom?
- Stajnjak kao nus proizvod sa naše farme, uglavnom smo koristili za sopstvene potrebe (đubrenje bašte i voćnjaka). Dobar deo ustupali smo i komšijama i lokalnim povrtarima. U zadnje vreme količine stajnjaka su se naglo povećale, tako da razmatramo mogućnost prodaje stajnjaka na veliko.
Da li prerađujete nešto u sopstvene proizvode?
- Ne, sem proizvodnje mesa za sopstvene potrebe.
Da li koristite subvencije države?
- Da. Subvencije države značajno mogu da pokriju troškove ishrane životinja. U pitanju je svota od 7 hiljada dinara po umatičenoj ovci koja se ojagnji u toku godine. Nažalost, one često kasne i neredovno se isplaćuju. Primera radi, subvencije za prošlu 2019. godinu, još uvek nam nisu isplaćene.
Šta su planovi za naredni period?

- Pored već pomenutih planova za popunjavanje kapaciteta ovčarnika u planu je nabavka kvalitetnog priplodnog materijala iz Francuske. Takođe, u razmatranju je i proširenje kapaciteta objekta u budućnosti.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Pre osam godina Slobodan Milić iz Paraga, opštine Bačka Palanka, usred plodne žitnice zasadio je maline. Bio je zadovoljan svojom odlukom obzirom da je tih godina cena maline bila dobra, ali su malinjaci nicali kako u selu tako i okolini, pa je Milić odlučio da smanji površine kako bi izbegao problem sa sve nižom cenom.

"Malinjak je sada na oko 40 ari, a na tolikoj površini imam i kupinu. Godine 2012. malina je ovde u našem kraju, prvenstveno u našem selu bila u ekspaniziji te sam ja posadio sadnice na površini od dva hektara. Taj početak je bio dobar, proizvodnja isplativa, u vreme berbe znao sam da angažujem i po 20 nadničara. Međutim, kada su u selu i okolini počeli da niču malinjaci, a cena padala, ja sam odlučio da smanjim površinu, ali napravio sam dobar posao tako što sam prodavao sadnice maline", kaže Milić i dodaje da sada ima toliko koliko može porodica da bere, odnosno nema troškova za radnu snagu, a ni sa prodajom.Kaže da ovih dana bere i kupine koje su kao i maline ove godine odlično rodile.

"Svaki treći-četvrti dan beremo, i kupina je odlično rodila, plodovi su kvalitetni, krupni, zdravi, slatki, ali ona nema tako dobru 'prođu' kao malina. Kupina bogatije rodi, brže se bere, a ovih dana kilogram košta 300 dinara. Količine koje ne uspemo da prodamo iskoristimo tako što pravimo kupinovo vino i sirup. Najbolje je kad se sve iskoristi." Osim što uzgaja maline i kupine Milić na osam hektara seje soju i kukuruz, a u plastenicima i na otvorenom polju površine od oko tri hektara sadi povrće. Kako najćešće objašnjava od svega po malo, postepeno skidajući jednu kulturu sadeći drugu kako bi uvek imao bogatu i raznovrsnu ponudu na dve tezge na Satelitskoj pijaci u Novom Sadu gde prodaje svoje proizvode.Kupci su prepoznali kvalitet i redovno dolaze znajući da kod njega uvek mogu da kupe sveže proizvode, paradajz, papriku - baburu, rogu, feferonke i druge vrste, zatim patlidžan, krastavce, tikvice, krompire, šećerac, kupus. I tokom zime zahvaljujući plasteničkoj proizvodnji porodično uzgajaju, salatu, spanać, rotkvice, mladi luk, blitvu.Posla je ovih vrelih dana na pretek ali tako je, kako nam je rekao naš sagovornik, tokom cele godine obzirom da sami proizvode rasad, za svoje potrebe ali i prodaju. Ovaj zahtevan i odgovoran posao započinje početkom februara setvom semena i traje do prvih mrazeva kada završavaju berbu paprike.

"Cele godine imamo posla, smenjuju se kulture, dok jedne sadimo, druge okopavamo, zalivamo, treće beremo, pakujemo za pijacu i tako u krug. Moja supruga i deca su naučili na taj tempo. Ono što je bitno i što naš rad čini uspešnim i isplativim jeste činjenica da mi sve sami radimo i ne plaćamo radnike. Jutros smo ustali pre svitanja - u četiri sata brali smo povrće i voće do 10 sati. Radno je i kad se pripremamo za odlazak na pijacu, ali je veliko zadovoljstvo kad nas tamo među mnogobrojnim tezgama naši stalni kupci traže", kaže Milić i dodaje da može da se pohvali da veoma često svu robu koju izlože na obe tezge prodaju do 11h.Ova porodica iz bačkog sela malo vremena za odmor ima jer mora da obezbedi dobru ponudu i tokom zime te pripremaju kiseli kupus, prave tušiju, a obavezno kuvaju paradajz.

"Ove godine je hiperprodukcija paradajza, ponuda je velika, cena se kreće oko 80 dinara, ali meni to nije malo. Osim različitih sorti poput jabučara, imam i oko pola jutra paradajza šljivara koji je odličnog kvaliteta, te je pogodan za kuvanje. Ja sam zadovoljan, na manjim poršinama se lakše organizuje posao, tako sve može da se stigne i uradi, čak se nađe i nekoliko dana za odmor u banji. Trud se isplati", kaže na kraju naš sagovornik.

Izvor:https://www.agroklub.rs/povrtarstvo/proizvodi-od-svega-po-malo-posla-preko-cele-godine-ali-trud-se-isplati/61958/

Najava kompanije Megle, koja posluje i kod nas, da će se povući iz Hrvatske, otvorila je mnoga pitanja, između ostalog i kako će to uticati na stanje u Srbiji."Ukoliko Megle poveća tražnju za sirovim mlekom u Srbiji to će doneti dobro našim farmerima", kaže za B92.net Sanja Bugarski iz Saveza udruženja odgajivača goveda.

Prema njenim rečima, to će pomoći i svim onim granama, kompanijama i ljudima koji žive direktno ili indirektno od proizvođača mleka - proizvođačima hrane za životinje, veterinarima, proizvođačima mehanizacije i opreme, stočarima i mnogim drugima.Inače, specifičnost srpske mlekarske industrije je u tome što tek nekoliko mlekara čini preko 70 odsto proizvodnje svih mlečnih proizvoda u zemlji - Imlek, Mlekara Subotica, Mlekoprodukt, Sombor, Megle, Milk House, Kuč Company, Granice.

Ostatak su mlekare manjeg kapaciteta i zanatske mlekare sa manjom paletom proizvoda i dobrim kvalitetom, kaže Nenad Budimović, sekretar Udruženja za stočarstvo i preradu stočarskih proizvoda Privredne komore Srbije.

Strani kapital je zastupljen u 4-5 mlekara a mali proizvođači su uglavnom vezani za HORECA sistem i prodaju "na vratima farme", objašnjava Budimović."Ako se čovek tome zaista posveti, od proizvodnje mleka može dobro da se živi”, kaže za naš portal Đuro Jelić, proizvođač mleka iz Krajišnika koji ima tridesetak krava.

Kako kaže, od prihoda je napravio najsavremeniju farmu u tom delu zemlje u koju je uloženo 40.000 evra, a opremljena je tako da ima što manje ljudskog rada.

Ovaj proizvođač ističe da su državne subvencije značajne, jer se po grlu dobija 25.000 dinara, za litar mleka premija sedam dinara, a po umatičenom grlu ima pravo na zakup jednog hektara zemlje po povoljnoj ceni. Na njegovoj farmi krave daju 6-7 hiljada litara mleka, kaže Jelić.

"Ovim se bavim 25 godina i nikad bolje nije bilo, mnogo bolje nego da radim u fabrici”, naglašava Đuro.

Prema njegovoj okvirnoj računici, kada se uzmu u obzir ukupne subvencije (oko 75.000 dinara, naravno, zavisno od količine mleka koje daje jedna krava), tele koje se proda (oko 300 evra), i zarada od predatog mleka (oko 300.000), bruto prihod po kravi je 400.000 dinara, a polovina te sume ode na troškove.

Potrebno je naravno mnogo rada, ali se mora i maksimalno voditi računa da se ispune higijenski uslovi otkupljivača, kaže Jelić, koji ističe da 10 godina nije imao nikakvih problema pri predaji mleka, a sarađuje sa Imlekom.Republika Srbija je lider u proizvodnji mleka u regionu i najveći izvoznik, kažu u Ministarstvu poljoprivrede.

Postoje dva razloga zašto se mleko i mlečni proizvodi uvoze. Prvi je da pojedine mlekare u Srbiji imaju svoje firme i u drugim okolnim državama, kao i farme, odakle uvoze mleko u Srbiju na dalju preradu.

Drugi je da se pojedini proizvodi ne proizvode u Srbiji ili se proizvode u nedovoljnim količinama, pa se tako moraju uvesti. U pitanju su npr. mleko u prahu, razne vrste sireva, određeni mlečni proizvodi.

Prema podacima Privredne komore Srbije, uvoz proizvoda od mleka u 2019. je iznosio oko 86 hiljada tona u vrednosti 96,6 miliona evra, što je 30,9 odsto više nego 2018. Razlog je velika ponuda jeftinijih proizvoda (polutvrdi sirevi) iz EU (68,3 miliona evra), a plasiranje ide preko stranih trgovačkih lanaca koji posluju u Srbiji.

Izvoz proizvoda od mleka u 2019. je realizovan u količini od oko 100 hiljada tona u vrednosti od oko 84,5 miliona evra. U zemlje CEFTA izvezeno je za 47 miliona evra, Rusku Federaciju 31,5 miliona evra, EU 5,3 miliona evra. Izvoz je bio veći u odnosu na 2018. za 19 procenata.

Prema odnosu količina – cena može se izvesti zaključak da izvozimo jeftinije a uvozimo skuplje proizvode.Mlekarski sektor u Srbiji pod pritiskom je visoko subvencionisane proizvodnje, a pošto je tržište liberalizovano, ne možemo da se zaštitimo od uvoza mleka i mlečnih prerađevina, kaže za naš portal Milan Prostran, stručnjak za poljoprivredu i agroekonomski analitičar.

"Uvozimo mlečne prerađevine iz celog sveta", ističe on.

Osim toga, mlekarstvo u Srbiji deli sudbinu govedarstva, koje je sa dva miliona spalo na 700-800 hiljada grla, dodaje Prostran, tako da je uvoz mleka radi prerade neminovnost.

"Mali proizvođači moraju da se preorijentišu na specijalne proizvode, skupe sireve na primer, preko dobrih sireva ta bi grana mogla da se oporavi", smatra Prostran.

Prema njegovim rečima, mali proizvođači su fleksibilniji i lakše im je da prilagode proizvodnju prema onome što se traži na tržištu, ali je i za njih važno da imaju barem 30-40 odsto sopstvene proizvodnje mleka jer im to daje sigurnost.

"Pirotski kačkavalj bi mogao da bude konkurentan na svetskom tržištu, na primer, ali njega treba zaštititi i promovisati", ističe Prostran.

Kako kaže, tu problem predstavlja i naše tržište, jer je platežno slabo, pa se najviše prodaju sirovo mleko i kiselo mleko i slično, dok je mala tražnja za ekskluzivnim proizvodima poput skupih i retkih sireva sa zaštićenim poreklom.

Osim toga, Prostran ukazuje na činjenicu da mlekarska industrija najviše izvozi u region CEFTA, a tu dolazi do velikog pada usled posledica pandemije koronavirusa na turizam u tim zemljama i onim u okruženju, naročito Crnoj Gori i Hrvatskoj."Uspeli smo da prošle godine kupimo prvih 20 robota za muzu u Srbiji i to je ogromna stvar za farmere", kaže Sanja Bugarski.

"Na taj način ne zavisimo od muzača i proces muže se odvija nezavisno od čoveka, životinje dolaze same na mužu, posedujete kompletnu bazu podataka o svakoj životinji koji vam olakšavaju uvid u svaki segment proizvodnje, hranjenja, kontrolu produktivnosti i svega onoga što je jednom farmeru neophodno za uspešnu proizvodnju", objašnjava ona.

Uz pomoć Ministarstva poljoprivrede omogućene su subvencije i do 65 odsto bespovratnih sredstava bez kojih bi pojam robota ostao samo uspomena iz inostranstva, a ovako imamo ih u Srbiji i koliko znam ta mera će ostati na snazi i ove godine, a nadam se i svih sledećih, dodaje Bugarski.

Izvor:https://www.b92.net/biz/vesti/agro-biz.php?yyyy=2020&mm=08&dd=05&nav_id=1714282

Poljoprivredno gazdinstvo porodice Kucurski „Agroplod” u Staparu bavi se tovnim govedarstvom i gajenjem ratarskih kultura.Ove godine će obeležiti pet decenija bavljenja poljoprivredom, a kormilo je sada u rukama treće generacije, koja ima nameru da poljoprivrednu proizvodnju osavremeni koliko god to sadašnje privredno okruženje dozvoljava. Pošto tov junadi kod nas nije razvijen, premda za to ima potencijala, napori porodice Kucurski zaslužuju pažnju da ohrabre i druge da započnu taj posao.

Mlade snage Kucurskih, Đura i Pavle, baš kao i njihovi roditelji Radojka i Miladin, diplomirali su na Poljoprivrednom fakultetu, a po rečima direktorke PG „Agroplod” Radojke Kucurski, za sada ima troje unučadi i sigurna je da se će neko od njih prihvatiti porodičnog biznisa.

– Poljoprivreda nam je bila jedini mogući izbor jer smo se suprug Miladin i ja školovali za poljoprivredne inženjere pa je bilo normalno da se po završenim studijama vratimo u Stapar i pomognemo suprugovim roditeljima u poljoprivredi – kaže Radojka Kucurski. – Nismo imali mnogo zemlje, ali smo kupovali i kovali planove. Kada smo 1973. godine diplomirali, gotovo sve porodice u selu bavile su se poljoprivredom, ali gotovo nijedna nije slala decu na Poljoprivredni fakultet. Danas u Staparu ima 11 studenata agronomije, što pokazuje da su domaćini veoma dobro shvatili da je znanje bitno za unapređenje poljoprivrede. Radojka Kucurski kaže da su posao u poljoprivredi počeli da razvijaju 2012. godine, kada su kupili propalu zemljoradničku zadrugu „Prva vojvođanska”. Uz nju su pazarili i stotinu hektara zemlje i oronule objekte, koje su posle 18 meseci ulaganja osposobili, i započeli tov teladi.

– I pre te investicije tovili smo četrdesetak grla junadi u tovilištu iza kuće, u dvorištu. Kada smo kupili zadrugu, proširili smo posao i sada imamo 140 grla, premda je farma registrovana za 450 teladi. Imamo planove da stignemo i do tog broja, pa i do 1.000 komada, i za to je već urađen projekat novih objekata i pristupnih puteva. Za to će nam, po svoj prilici, biti potrebna još jedna ekonomska godina da bismo uspeli da obezbedimo finansije za kredit – navodi Radojka Kucurski.

Dok ne krenu u nova ulaganja, po Srbiji kupuju telad od 220 do 260 kilograma, a onda ih hrane godinu dana, i naposletku, kada junice dostignu 600 kilograma, prodaju ih velikim klanicama.

– Više od 80 odsto hrane za stoku obezbeđujemo s naših njiva, što značajno pojeftinjuje tov. To je naša prednost jer uz sopstvenu zemlju, s kooperantima obrađujemo oko 2.000 hektara i, kao pravi domaćini, ništa ne bacamo već skupljamo sve s njiva i gledamo da sve iskoristimo na pravi način. S kooperantima se dogovaramo o svemu, a sejemo više kultura – pšenicu, čijim ovogodišnjim kvalitetom zrna smo i više nego zadovoljni i očekujemo da ćemo je prodati po dobroj ceni, kukuruz, soju, uljanu repicu, suncokret, šećernu repu... – kaže Radojka Kucurski.Naša sagovornica dodaje da planiraju da na njivi podignu zalivni sistem jer je, zbog promene klime, postalo jasno da bez navodnjavanja nijedno gazdinstvo koje se ozbiljno bavi ratarstvom, ne može opstati.

– I u tu investiciju ćemo krenuti dogodine. Nadamo se i pomoći države, ali da bi od nje stigla potpora, prvo je potrebno da samostalno uložimo. Do sada smo od Ministarstva poljoprivrede dobili podsticaje za mašine, i to maksimalan iznos, pa očekujemo da ćemo biti korisnici podsticaja i nadalje. Nedavno smo kupili okruglu balirku i podneli zahtev za subvencije i čekamo ishod – ističe Radojka Kucurski.Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu je u protekle četiri godine izdvojio 81 milion dinara za opremanje stočarskih farmi, a dobilo ih je 108 gazdinstava, čiji su nosioci prošli na konkursu za dodelu bespovratnog novca, te da je u protekle dve godine nabavljeno 360 grla teladi i goveda za više od 57 miliona. U Sekretarijatu kažu i da je u istom periodu, po konkursima za mlade, dodeljeno više od 47,5 miliona dinara.Radojka Kucurski kaže da je zadovoljna onim što je porodica stekla u minulim decenijama mukotrpnog rada, ali ističe i da nije zadovoljna cenama poljoprivrednih proizvoda.

– Nemam kuda jer, kada voliš da imaš – radiš sve, nadajući se da će biti bolje. Da je moguće izvoziti juneće meso, cena kilograma žive vage bila bi sigurno povoljnija za uzgajivače, a ovako, klaničari plaćaju kilogram oko dva evra, što je malo. Od pre dve godine dobijamo 15.000 dinara po grlu za tov junadi, što nije mnogo, ali opet je više od 10.000 dinara, koliko je bilo ranije – navodi Radojka Kucurski.

Ministarstvo poljoprivrede je za prvih šest meseci ove godine odobrilo isplatu blizu sto miliona dinara – 99.960.000 – po osnovu 1.827 zahteva za tov junadi, a zahtevi se i dalje obrađuju.

Izvor:https://www.dnevnik.rs/ekonomija/poljoprivreda/u-staparu-inzeneri-tove-junad-27-07-2020

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Септембар 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30