Bundeva (lat. Cucurbita pepo) je jednogodišnja biljka puzavica iz familije bundeva. Naše bake su znale da od bundeve naprave najukusnije čorbe, a nema ko ne pamti ukus pite bundevare.  Bundeva zri u jesen, dugo zadržava svežinu pa je nezaobilazna na zimskoj trpezi. Plod se koristi u ishrani, a seme u fitoterapiji.

 Korisna od ploda do korena

Postoje naučni dokazi da se bundeva koristila u ishrani 7.000 pre nove ere. U staroj Grčkoj i Rimu žene su pravile pomade od tucanog semena bundeve i maslinovog ulja koje su koristile za negu kože i uklanjanje pega na licu. U srednjem veku su hodočasnici nosili o pojasu posudu od tikve, umesto čuture. Pita od bundeve tradicionalni je i danas deo obroka za Dan zahvalnosti u Kanadi i SAD.

Najčešće se gaji u bašti ili na njivama međuusev u kukuruzu. Plod je loptastog ili cilindričnog oblika žute, bele ili narandžaste boje, s glatkom ili blago rebrastom korom. Unutrašnjost bundeve je intenzivno žuto - narandžaste boje sa semenkama i pulpom. Bundeva spada u lekovite biljke a od nje se može iskoristiti bukvalno sve. Nadzemni delovi biljke, stablo i listovi koriste se za ishranu stoke, meso bundeve u ishrani, dok se od semenki dobija ulje izuzetnog kvaliteta. A koren? I on se koristiti za kalemljenje lubenica i dinja. Prinos bostana je bolji jer dobija snažan i dobro razvijen korenov sistem, pa sam bostan postaje otporan na razne bolesti. Na našim prostorima se uzgaja nekoliko vrsta bundeve uglavnom u baštama ili kao međuusev  u kukuruzu. Plod tradicionalne bundeve obično je težak između 2,7 i 8,2 kilograma, dok plod krupnijih sorti može da dostigne težinu i više od 34 kilograma.

Bundeva je bogata vodom, vlaknima, proteinima i vitaminima a u ishrani se koristi za pripremu čorbi, pita, ukusnih umaka, sokova, džemova ili se jednostavno ispeče u rerni. Po hranljivoj vrednosti i dijetetskoj važnosti bundeva je vodeća biljka među povrćem. Malo je poznato da ima šest puta više vitamina nego jabuka i cvekla, bogata je vitaminima A, C, E i B, kao i gvožđe. Od minerala najviše ima kalijuma, fosfora, kalcijuma i gvožđa, kao i mnogih oligo i mikroelemenata. Bundeva sadrži više od 60 odsto nezasićenih masnih kiselina i bogato je biljnim proteinima, belančevinama, pektine, celulozu, kao i druga biljna vlakna, što je čini lako svarljivom. Masnoća gotovo da nema, jer se u 100 grama bundeve nalazi samo tridesetak kalorija, pa je idealna za sve vrste dijeta. Međutim, treba napomenuti da seme bundeve ima čak dvadeset puta veću kalorijsku vrednost od ploda, jer sadrži više belančevina, ugljenih hidrata i masti, ali i druge korisne i lekovite sastojke koje sadrži i plod.

 Lekovite semenke

Semenke su bogata masnim uljem, proteinima i mineralima i koriste se pečena kao poslastica ili za dobijanje ulja hladnim ceđenjem. Bundevino ulje je crvenkaste boje, kvalitetno, lako svarljivo. Posle brojnih izučavanja stručnjaci su došli do zaključka da bundevino ulje reguliše nivo holesterola, preventivno deluje kod funkcije mokraćne bešike i pomaže u lečenju sindroma iritiranih creva. Istraživanja su potvrdila da ovo ulje smanjuje rizik od pojave nekih vrsta kamena u bubrezima. Preporučuje se i kao efikasan i neškodljiv lek protiv dečjih glista i pantljičare. Seme bundeve mogu da jedu i trudnice, dojilje, stariji i osobe sa bolesnom jetrom, kao i muškarci koji imaju problema sa prostatom, jer zbog obilja cinka umanjuje tegobe ove bolesti.

Seme bundeve golice posebno je vredno i bogato korisnim sastojcima. Kada se ljušti seme treba da vodite računa da ne uklonite tanku sivo-zelenkastu pokožicu, jer je u njoj najviše lekovitih sastojaka. Manje je poznato da plod bundeve sadrži aminokiselinu koja podstiče izlučivanje serotonina u organizam, hormona koji stvara vedro raspoloženje i osećaj sreće. U svakodnevnoj ishrani, tvrde stručnjaci, sprečava anksioznost i pojavu depresije. Bundeva sprečava prerano starenje organizma, nastanak kardiovaskularnih bolesti, degeneraciju tkiva oka, stvaranje katarakte… Zahvaljujući cinku pruža podršku gustoći kostiju pa se preporučuje osobama koje imaju problem sa steoporozom. Osim što reguliše varenje hrane, deluje i kao laksativ pa je korisna za suzbijanje zatvora.Plod i seme su od davnina poznati u narodnoj medicini i koristili su se za izbacivanje suvišne vode iz organizma, lečenje crevnih oboljenja, prostate…

Izvor: Agrobiznis magazin 

 

Svetske cene hrane su u decembru 2020. nastavile rast sedmi mesec zaredom, pri čemu su poskupele sve ključne kategorije namirnica, izuzev šećera, objavila je agencija Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu (FAO).

FAO-v indeks, koji meri mesečne promene cena u korpi osnovnih prehrambenih proizvoda, koju čine žitarice, uljarice, mlečni proizvodi, meso i šećer, iznosio je u proseku 107,5 poena prošlog meseca u odnosu na novembarskih 105,2 poena, prenosi Rojters.

Podatak za novembar je revidiran naviše sa prvobitno procenjenih 105 bodova.

Na nivou cele 2020, FAO-v referentni indeks je iznosio prosečnih 97,7 poena, što je njegov trogodišnji maksimum i rast od 3,1% u odnosu na godinu ranije, ali je ipak za preko 25% niži od istorijskog rekorda zabeleženog 2011.

Cene biljnih ulja su u decembru nastavile nedavni snažan rast, skočivši za 4,7% na mesečnom nivou, nakon što su u novembru porasle za više od 14%.

Tokom cele prošle godine, cene biljnih ulja su zabeležile rast od 19,1% na godišnjem nivou, pod uticajem smanjene ponude palminog iz zemalja proizvođača i oštrog povećanja izvoznih dažbina u Indoneziji.

Žitarice su u decembru poskupele 1,1% na mesečnom nivou, usled povećanja izvoznih cena pšenice, kukuruza, sirka i pirinča zbog slabih izgleda roda u Severnoj i Južnoj Americi i Ruskoj Federaciji. U celoj 2020, cene žitarica su porasle 6,6%.

Cene mleka i mlečnih proizvoda su se takođe uvećale u poslednjem prošlogodišnjem mesecu za 3,2% u odnosu na novembar, dok su na nivou cele godine bile za oko 1% niže nego 2019. Decemabrsko poskupljenje mleka i mlečnih proizvoda bilo je podstaknuto snažnom uvoznom globalnom potražnjom, kao i unutrašnjom tražnjom u zapadnoj Evropi.

Meso je u decembru bilo skuplje za 1,7% u odnosu na novembar, ali je na nivou cele 2020. u proseku bilo za 4,5 odsto jeftinije nego godinu ranije. Najviše je u decembru poskupelo živinsko meso zbog izbijanja ptičjeg gripa u Evropi, dok su cene svinjetine blago skliznule usled suspenzije nemačkog izvoza u Aziju nakon pojave afričke svinjske kuge.

Na kraju, cene šećera su ostale stabilne u decembru posle rasta od 3,3%u novembru uzrokovanog pogoršanim izgledima roda šećerne repe i trske u EU, Rusiji i na Tajlandu zbog loših vremenskih prilika. Šećer je 2020. u proseku poskupeo 1,1% u odnosu na pretodu godinu.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/3133804/svetske-cene-hrane-na-trogodisnjem-maksimumu-u-decembru

Generalna skupština UN proglasila je 2021. godinom voća i povrća. Cilj je ujediniti proizvođače i potrošače kako bi se transformisao sistem ishrane.

Prema UN-ovoj Organizaciji za hranu i poljoprivredu, IYFV 2021. je jedinstvena prilika za podizanje svesti o važnoj ulozi voća i povrća u ishrani, zanačaju zdravstvene bezbednosti hrane i zdravlja, kao i u postizanju ciljeva održivog razvoja.

- Moramo se okupiti kako bismo obezbedili da visoko vredna hrana dopre do najugroženijih, ne ostavljajući nikoga iza sebe - rekla je Marčela Vilareal, direktorka za partnerstva i UN saradnju u FAO.

Helena Leurent, generalna direktorka FAO-ovog partnera Consumers International, dodala da je važno videti potrošače ne samo kao krajnje korisnike proizvoda, već kao aktivne partnere u promeni čitavog sistema proizvodnje i snabdevanja.

Andre Leu, ambasador međunarodne organizacije IFOAM Organics International, rekao je da su s obzirom na realnost klimatskih promena, uključujući ekstreme suše i poplave, adaptacija i elastičnost proizvodnje sada od suštinske važnosti. Dobar početak, predložio je, bilo bi zemljište:

- Vraćajući organsku materiju u zemljište, možemo povećati njegovu sposobnost da upije višak vode i zadrži je.Kada uđete u sušna razdoblja, ta zemljišta su tada otpornija na sušu. U proseku će ovi usevi doneti 30% više prinosa od zemljišta sa malo organske materije. Na taj način poljoprivrednike čuvamo u budućnosti.

Prema rečima Vilareala, ključni trenutak u Međunarodnoj godini voća i povrća biće UN samit za hranu koji će se održati na jesen. Cilj događaja je ponuditi platformu za ambicioznije akcije, inovativna rešenja i planove za transformaciju prehrambenih sistema.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/3129148/2021-proglasena-za-godinu-voca-i-povrca

Leblebija mala bobica veličine graška jedan je od osnovnih sastojaka kuhinje Bliskog istoka. Koristi se za pripremu različitih jela, a zbog svoje visoko vredne nutritivne vrednosti i pozitivnog uticaja na ljudsko zdravlje zovu je i super hrana. Osim ploda izuzetno su zdrave klice, a nisu zanemarljiva ni lekovita svojstva lista ove biljke. U narodu je poznata i pod imenima naut, slanutak ili slani pasulj. Iako je vrlo korisna za zdravlje, na žalost, nedovoljno je zastupljena u našoj ishrani.

Jede se od bronzanog doba   

Leblebija (lat.Cicer arietinum) je jednogodišnja zeljasta biljka iz familije bobova, otporna je na hladnoću, nije izbirljiva kada je u pitanju zemljište i jedna je od najotpornijih mahunarki na sušu, a više vodi traži jedino u periodu cvetanja. Naučnici smatraju da je jedna od najranije kultivisanih biljaka koja se u ishrani ljudi koristi još od bronzanog doba. Legenda kaže da potiče iz drevnog biblijskog grada Jerihona, koristili su je u antičkoj Grčkoj, ali i u starom Egiptu, Rimu i Indiji. Na naše prostore verovatno su je doneli Turci zbog čega se u narodu zadržalo tursko ime naut za ovu biljku.

U ishrani se koristi seme leblebije koje se nalazi u kratkoj, dlakavoj mahuni koja najčešće sadrži jednu do dve semenke. Boja semena može biti od tamno braon do bež boje. Izgledom podseća na zrno graška, osim što je leblebija malo veća i nema pravilan okrugao oblik kao grašak. Najpoznatije sorte su desi koja ima sitnije tamno-braon zrno  i kabuli koja je nešto krupnija, a zrno je bež boje.

Leblebija može da se priprema kao varivo i tada se najčešće  priprema kao pasulj ili grašak, ali je potrebno prethodno je potopiti u vodu na nekoliko sati da omekša. Bogata je gvožđem i proteinima pa može da posluži kao odlična i ukusna zamena za meso. Treba obratiti pažnju i kupovati isključivo zrele plodove. Naime, mlade mahune nisu preporučene za jelo, jer vegetativna masa odnosno stabljika, lišće i mahune imaju visok sadržaj jabučne i oksalne kiseline, što može izazvati ozbiljne poremećaje u varenju. U blisko istočnim zemljama leblebiju melju u brašno koje se zove besan. U pitanju je bezglutensko visokoproteinsko brašno od celog zrna, a može biti i u vidu ljuspica odnosno mekinja. Ipak, leblebije su najpoznatije kao osnovni sastojak  humusa, dok se kod nas najčešće jedu propržene kao zdrava grickalica. Za one koji nisu probali, ukus leblebije sličan je ukusu pečenog kestena.

 Sastav i hranljiva vrednost

Biohemijski sastav leblebije sličan je ostalim mahunarkama. Poznate su kao izvor proteina, belančevina, ugljenih hidrata. Dobar je izvor gvožđa, pa čak i kuvana leblebija sadrži duplo više gvožđa od jednake količine mesa. Količina kalcijuma u leblebiji je takođe visoka i udružena je s belančevinama koje povećavaju njegovu apsorpciju, pa se preporučuje anemičnim osobama. Ima nizak glukemijski indeks pa je dobro došla na meniju dijabetičara. Najnovija naučna istraživanja su pokazala da je i lišće leblebije izuzetno zdravo, jer  osim vitamina sadrži i značajnu količinu minerala, pa može parirati kupusu i spanaću. Sadržaj kalcijuma, magnezijuma i kalijuma u lišću leblebije veći je nego u spanaću i kupusu dok je sadržaj gvožđa, cinka i bakra približno jednak. U leblebiji ima i vitamina i to kompleks B vitamina, kao i C i K.

Konzumiranje ove namirnice ima blagotvorno dejstvo na probavu i probleme sa digestivnim traktom. Istraživanja su dokazala da može biti vrlo korisna kod snižavanja holesterola, a lekari preporučuju leblebiju pacijentima koji pate od iritativnog sindroma debelog creva zbog velike količine biljnih vlakana. Pozitivno utiče i na rad mišića, nerava, kardiovaskularnog sistema, zdravlja kostiju. Zbog manjka natrijuma a dovoljne kalijuma preporučuje se srčanim bolesnicima i utiče na snižavanje, odnosno normalizaciju krvnog pritiska.

Za one koji vole da konzumiraju klice, leblebija predstavlja odličan izbor jer se veoma lako klija. Dovoljno je potopiti je u vodi jednu noć, a nakon toga ispirati povremeno (svakih 3-5 sati) i već za tri dana klice su spremne za upotrebu. Klice od leblebije najčešće se koriste kao dodatak salatama. Treba li reći da su klice jedno od osnovnih oružja u borbi protiv teških bolesti.

U arapskom svetu leblebiji su pripisivana i afrodizijačka svojstva. O tome svedoči recept arapske kuhinje u kome se savetuje da se tokom zime, pre spavanja, koristi napitak od vode, meda, luka u prahu i mlevene leblebije. A, kad se probudi libido, ostalo je već na vama.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Tihomir Bojanić iz mitrovačkog sela Čalma, poljoporivredom se aktivno bavi  oko 35 godina i to najviše  povrtarstvom i uzgojem paradajza. Objašnjavajući zašto se posle godina rada u Sremskoj Mitrovici,  odlučio za poljoprivrednu proizvodnju,  kaže da je tu video perspektivu jer ujutru kada svane sunce bude ga ceo dan što je za povrće dobro. Ima 7000 stabala krušaka,  a pod paradajzom obično ima pet jutara zemlje. To je po njegovim rećima dosta i bila bi velika šteta da mu to strada,  zato je među prvima u selu počeo da osigurava proizvodnju. „Proizvodnju osiguravam u Dunav osiguranju. Mogu vam reći da nisam pogrešio, jedna fina uredna kuća. Na vreme izađu na teren i redovno mi isplate štetu“, priča Tihomir.

Mladi proizvođači prema njegovim rečima treba da osiguraju proizvodnju, da bi mogli mirno da spavaju. On je ističe da je ove godine osigurao kruške,  imao je baš veliku proizvodnju,  ali budući da istoga dana nije osigurao paradajz, sledeće noći nije mogao da spava i jedva je čekao jutro da ode da osigura i paradajz. „Uradio sam to da mogu mirno da spavam. Recimo, 2018. je šteta bila 100 odsto i isplatili su mi sve, a da nisam osigurao šta bi bila velika. Dao sam 1.000 evra,  ali neka sam“, kaže Tihomir Bojanić.

Tihomir je 1985. godine posadio prvo jutro pod paradajzom, da bi danas imao pet jutara i unapred prodatu proizvodnju. On od svojih plodova kojih bude i po 150 na jednom struku pravi ceđeni paradajz koji kuva i prodaje širom Srbije. Kada je sezona, po nekoliko tona dnevno ovog proizvoda ide put kupaca u Beogradu, Subotici, Valjevu... ali se i od njegovih sirovina pravi paradajz sa izvoz u London! Za svoj rad dobitnik je brojnih proiznanja i medalja što kao najbolji proizvođač, a nešto i za vrhunski kvalitet. On koristi iskuljičvo holandsko seme industrijskog pradajza uz minimalnu upotrebu hemijskih sredstava. Ostvaruje prinos i preko 70 tona. A u poslu mu pored supruge i sina pomaže i preko 15 radnika. 

Sve više poljoprivrednih proizvođača u Srbiji shvata neophodnost osiguranja svoje proizvodnje, i ulaganje u osiguranje,  ne doživljava kao trošak, već kao ulaganje, to se moglo videti na radionici održanoj u okolini Sremske Mitrovice, koju je održalo udruženje novinara za poljoprivredu Agropress, a podržala kompanija ,, Dunav osiguranje“.

Miloš Kevilj,  iz sela Divoš,  čije se domaćinstvo bavi ratarskom proizvodnjom na oko 250 do 300 hektara, a sa osiguranjem je počeo 2013. godine.

 „Maltene svake godine budu štete na nekom delu. Bile su i do 30, 40 odsto, tako da nam se osiguranje isplatilo svake godine“, kaže Kevilj, i dodaje da se u njegovom selu posledenjih godina sve više proizvođača uključuje u osiguranje, pa je pre desetak godina, jedva dva-tri čoveka u selu radilo osiguranje,  a sada je u osiguranje uključeno sigurno oko 30, 40 njih.

Miloš sarđuje sa Dunav osiguranjem i kaže da je zadovoljan brzinom procene štete i isplatom.

 

Nada Kovačević,  iz Glavne filijale Dunav osiguranja u Sremskoj Mitrovici,  ističe da je ova osiguravajuća kuća i pored teške situacije 2020. godine bila maksimalno na usluzi svojim osiguranicima prilikom ugovaranja osiguranja, proceni i naknadi šteta. Takođe i kada je reč o savetima, što je bio slučaj i ove godine uz mere zaštite. Ona naglašava da Dunav nudi osiguravajuću zaštitu za sve vrste gajenih kultura,  i to od osnovnog rizika od grada, požara, udara groma, ali i dopunskih rizika od oluje, poplave, mraza. Navodi da je glavna filijala „Dunav osiguranja“ Srem,  ove godine svojim osiguranicima isplatila oko 150 miliona dinara na ime odštete,  i to po osnovu 570 odštetnih zahteva na usevima. Ističe da i pored rasta zaključenih polisa neki proizvođači i dalje imaju stav da šteta neće baš njima da se desi,  a praksa je pokazala da su velike štete posledica takvog stava.

Objašnjavajući koliko iznose premije Kovačević navodi da za hektar pšenice sa prinosom od 5.000 kg, po ceni od 20 dinara za kilogram, sa osiguranom sumom od 100.000 dinara premija iznosi 2.195 dinara.  „Osiguranik od tog iznosa pri zaključenju plaća samo porez od pet odsto, a ostatak plaća posle skidanja useva. Kada uračunamo povrat po osnovu subvencija premija osiguranja poljoprivrednika, ovo osiguranje košta samo 1.300 dinara.

Kada je reč o paradajzu, za osiguranje jednog hektara zasejanog ovom kulturom sa prinosom od 35 tona po hektaru i ceni od 20 dinara po kilogramu, sa sumom osiguranja od 700.000 dinara, premija osiguranja iznosi 39.000 dinara,  a kada se uračuna povrat premije od 40 odsto, proizvođač za osiguranje treba da izdvoji 23.000 dinara. „ Svesni smo značaja poljoprivrede kao strateške grane privrede,  tako da planiramo da i sledeće godine radimo na edukaciji naših osiguranika i proizvođača inaće“, naglašava Nada Kovačević.

Objašnjavajući kakvo je stanje vezano za broj registrovanih gazdinstava, i šta lokalna samouprava sa svoje strane radi na pomoći proizvođačima,  zamenik gradonačelnika Sremske Mitrovice, Petar Samardžić,  kaže da je na teritoriji ovog grada registrovano oko 6.000 gazdinstava.

Navodi da kod podsticajnih lokalnih mera podrške lokalna samouprava vodi računa da ne dolazi do dupliranja mera koje već postoje na pokrajinskom i republičkom nivou.

„Prethodnih godina smo imali i podsticaje u oblasti subvencionisanja nabavke semenskog materijala u povrtarstvu.

Ove godine smo uspešno realizovali jednu meru u oblasti osiguranja stoke i useva,  i to od 20 odsto kod osiguranja umatičenih grla stoke i osiguranja ratarskih useva“.

Maksimalan iznos podsticaja bio 20.000 dinara po zahtevu, za šta je bilo opredeljeno pet miliona dinara.  Samardžić ističe da je pristiglo oko 500 zahteva,  i da se  početkom naredne godine očekuju prve isplate ovih podsticaja.

 „Sa Dunav osiguranjem smo imali dobru saradnju u oblasti zimskih prezentacija,  ili predavanja, posebno oko osiguranja stoke, voćarstva i povrtarstva, a sa tim ćemo nastaviti i ubuduće“, rekao je Samardžić.

 Izvor: TANJUG

Uz suzbijanje korone, prioritetan zadatak je i obezbeđivanje sigurnog snabdevanja prehrambenim proizvodima. Međutim, pokazalo se da je stabilnost prehrambenog sektora dugoročan izazov.

Kovid kriza se nije pretvorila u krizu hrane. Međutim, oni koji snabdevaju restorane i hotele, a među kojima je najviše malih proizvođača, teško su pogođeni, piše RTS.

"Pričamo pre svega o proizvođačima hrane gde 90 odsto svojih proizvoda plasiraju na Horeka tržištima. Na primer, pojavio se višak goveđeg mesa na tržištu što je veliki problem za farmere i za proizvođače mesa. Sada se da kažem pravi neka strategija, odnosno gledaju se izlazi gde to meso može da se proda", kaže Miloš Pejčinović iz Asocijacije za promociju hrane.Jedno britansko istraživanje ukazuje da kupci sada najviše cene čistoću i sigurnost kupovine. Beskontaktno plaćanje i dostava postaju značajniji od tradicionalne kupovine.

Više nego ranije kupci danas vode računa o cenama proizvoda, a sve više se vraćaju i pripremi hrane kod kuće.

"U Velikoj Britaniji većina potrošača, čak njih 94 odsto, očekuje da će kovid 19 uticati na njihovo ponašanje još dva meseca nakon završetka epidemije, četvrtina procenjuje da će postkovid sindrom da ih drži još osam meseci, a 21 odsto veruje da će se po novousvojenim pravilima ponašati duže od 12 meseci", kaže Čarls Benks, stručnjak za hranu iz Velike Britanije.

Slično razmišljaju i naši potrošači.

"To postaje jedna nova realnost za celokupnu prehrambenu industriju koja sada treba da se na neki način prilagodi novom načinu, ne samo isporuke nego i koncipiranja hrane za tako nešto", kaže prof. Branislav Nedović sa Poljoprivrednog fakulteta.Srbiji je iz evropskog poljoprivrednog fonda na raspolaganju 175 miliona evra, a Evropska unija obezbedila je i dodatan novac za ublažavanje posledica kovida.

"Kao neko ko dolazi iz Poljske, veoma dobro znam koliko je važna podrška u pretpristupnom periodu, pomoć u prilagođavanju evropskim standardima, razvoju poljoprivrednih kompanija i sektora hrane. Snažno vas podstiče da koristite fondove koje je Evropska unija dodatno obezbedila za ublažavnja posledica kovida", kaže Januš Vojćehovski, evropski komesar za poljoprivredu.

Sa preko tri milijarde evra, hrana je prošle godine činila 18,5 odsto našeg izvoza.

Uz dodatna ulaganja u visokotehnološku i održivu proizvodnju, organsku i hranu za potrošače sa specifičnim potrebama, taj rezultat bi mogao biti i bolji.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/korona-promenila-nas-odnos-prema-hrani-ljudi-vise-vode-racuna-o-cenama-jedna-stvar/0rdq72q

Kupus (lat. Brassica oleracea) je dvogodišnja, kultivisana, zeljasta biljka. Najstariji podatak o korišćenju kupusa pronađen je u Kini, a datira iz perioda 4.000 godina pre nove ere. Kinezi su kupus smatrali biljkom kojom se postiže ravnoteža u telu. Bio je omiljeno povrće starih Grka i Rimljana, a kupus lisičar u Splitu je uzgajao rimski imperator Dioklecijan. Osim kao hrana kupus je poznat i po  blagotvornom dejstvu po ljudski organizam. O lekovitim svojstvima kupusa prvi je pisao Katon Stariji pre više od 2.200 godina.

Kupus u srpskoj kuhinji

Kupus sladak, kiseo, kao salata, glavno jelo ili dodatak sa mesom ili bez njega, pored pasulja i krompira je osnova srpske kuhinje. U našem narodu koristi se već vekovima kao hrana i kao lek. Kupus se gaji u ravnicama, rečnim dolinama i brdsko-planinskim područjima, a može uspevati i na većim nadmorskim visinama do 2.000 metara. Najbolje uspeva na vlažnom i prohladnom području. Ne podnosi mraz, ali ni jako sunce, uzgaja se iz rasada i traži dosta vode.

Kupus je povrće visoke biološke i niske kalorijske vrednosti (24 kcal/100 g). Sadrži 92,52 odsto  vode, 1, 21posto belančevina, 2, 3 odsto dijetetskih vlakana i svega 0,18 posto masti i 2,3% dijetetskih vlakana. Kupus je izuzetno bogat vitaminima C (42 mg/100 g) i K, gvožđem, magnezijum, sumporom i bakrom. Kupus je dragocena namirnica zbog tartronske kiseline koja usporava pretvaranje šećera i ostalih ugljenihidrata u mast, pa ga nutriconisti preporučuju osobama koje imaju problem sa viškom kilograma. Kupusom se unose najaktivniji elementi za održavanje biološke ravnoteže organizma i za odbranu od raznih bolesti.

 Lekovita svojstva kupusa

Kupus je bogat celulozom koja poboljšava probavu, deluje povoljno na zaceljivanja rana, pa su ga Britanci koristili kao tretman „rovovskih stopala“ tokom Prvog svetskog rata. I danas listovi kupusa uspešno koriste kod otoka posle udaraca. Ipak, po rečima stručnjaka najlekovitiji je sok od kupusa koji provereno leči čir na želucu. Kupus ima antioksidansno i antiseptičko dejstvo, jača imunitet i povoljno deluje kod brojnih bolesti i tegoba od artritisa, preko srčanih bolesti do bronhitisa, malokrvnosti, mamurluka, osteoporoze, plućnih bolesti, reguliše varenje... Postoji nekoliko sorti kupusa, a istraživanja su pokazala da je najzdraviji crveni kupus. Za razliku od belog koji se kod nas najčešće koristi, crveni kupus sadrži više vitamina C, ima više antioksidanata, posebno antocijanina, za koji je dokazano da štiti ćelije mozga. Svež kupus sprečava apsorpciju masnoća posle obroka i na taj način snižava nivo holesterola. Da se ne bi izgubila njegova lekovita svojstva prilikom kuvanja preporuka je da se kupus staviti u vruću umesto u hladnu vodu. Ne bi trebalo dugo ga kuvati, jer gubi svojstva i to kasnije dovodi do nadutosti i težeg varenja kod pojedinih ljudi.

Prilikom kupovine kupusa na pijaci birajte onaj koji ima tanko lišće savijeno u tvrdu glavicu i bez velikih žila. Najveći proizvođači kupusa na svetu su Kina i Indija, ali se najviše u ishrani koristi u Rusiji (20 kilograma po glavi stanovnika godišnje) koja je treća zemlja sveta po proizvodnji ovog povrća. Kupus se ostavlja i za zimnicu. Glavice iz kojih je izdubljen koren se slažu u bure ili kacu i potom prelivaju rastvorom vode i soli (na 50 l vode 1 kg soli). U zavisnosti od temperature kupus se za oko 20-30 dana ukiseli. Glavice kiselog kupusa se koriste za kuvanje svadbarskog kupusa, podvarka ili sarme, a može se iseći za salatu. Tečnost u kojoj se kiseli kupus poznat kao rasol odlično je sredstvo protiv mamurluka. Ne preporučuje se osobama koje imaju hipertenziju ili probleme sa bubrezima zbog veće količine soli koja se najčešće dodaje prilikom kiseljenja i koji ima ulogu konzervansa.

 Kelj sličnosti i razlike sa kupusom

Sličan kupusu po lekovitim dejstvima je i njegov „dalji rođak“ kelj koji takođe spada u porodicu kupusnjača. Iako podseća na kupus postoje značajne razlike u izgledu i nutritivnom sastavu. Za razliku od kupusa kelj je tamno zelene boje, ima deblje, tvrđe listove izbrazdane brojnim žilama i savijene u glavicu. Za razliku od kupusa kelj bolje podnosi visoke letnje temperature, ali i niže, čak i mraz. Štaviše, nakon prvih mrazeva se povećava količina šećera u listovima kelja, pa je on ukusniji. Ali, za razliku od kupusa kelj se ne može kiseliti.

Snaga kelja leži u skoro 45 različitih flavonoida koji mogu da spreče zapaljenja u organizmu, povoljno utiče kod artritisa, problema sa varenjem, ima pozitivan uticaj na rad moždanih ćelija. Kelj sadrži veliku dozu vitamina K (čak 1327 procenata preporučenog dnevnog unosa u 100 grama) koji je od ključne važnosti za sintezu osteokalcina, proteina koji jača strukturu naših kostiju. Nutricionisti kelj preporučuju za detoksikaciju  organizma. Istraživanja su pokazala da kelj može potpuno da očisti telo i reguliše opšte stanje organizma jer dopire čak do DNK. Za to je zadužen izotoicijanat, koji nastaje iz molekula kelja.

U narodnoj medici poznat je kao melem protiv reume, preporučuje se osobama sa visokim krvim pritiskom, kao prevencija oboljenja oka, a zbog obilja vlakana dobar je kod problema sa probavom. Može da se koristi kao varivo, dodatak salati, dodaje se u sos za paste ili rižoto. Od kelja može da se napravi čak i zdrava grickalica kao što je čips.

 Izvor: Agrobiznis magazin 

U antičkoj Grčkoj kruška se smatrala darom bogova. Verovalo se da ljudi koju jedu kruške postaju lepši, zdraviji, a posebno je bila cenjena kao biljka koja podmlađuje. Ostaci arheoloških istraživanja svedoče da se kruška koristila u ljudskoj ishrani još u praistorijsko vreme, dok se u Kini gaji već više od 4000
godina.
Od kompota do rakije
Kruška (lat. Pyrus) je rod drvenastih biljaka iz familije ruže čiji se plodovi koriste u ljudskoj ishrani. U starim rimskim spisima pronađeni su recepti za pripremu kruške sa medom što bio jedan od omiljenih slatkiša tog vremena. Kruška spada u drvo srednje veličine i raste u visinu od 10 do 17 metara. U pitanju je listopadno drvo, a sočni plodovi su zahvalni za preradu, pa se od kruške prave kompoti, sokovi, koristi se kao dodatak kolačima ali se od ovog voća pravi i izuzetno kvalitetna rakija kruškovača. Najcenjenija rakija od kruške je viljamovka koja je ime dobila po istoimenoj sorti ovog voća. U Srbiji se uzgaja još od dolaska starih Slovena na Balkansko poluostrvo, a nekada su bile najzastupljenije autohtone sorte poput lubeničarka i karamanka koja je opevana i u pesmama. Ove vrste su i najzdravije jer se same brane od štetočina, te ne zahtevaju nikakvo tretiranje hemijom. Nažalost, vremenom su gotovo nestale, a mesto su ustupile popularnijim sortama koje su nastale ukrštanjem. Zbog dobre otkupne cene poslednjih godina širom Srbije niču zasadi ovog voća a najzastupljenije sorte su karmen, viljamonka i Santa Marija. Posle jabuke i šljiva, kruška je najzastupljenije voće za uzgoj u srpskim voćnjacima.
Plod kruške izuzetno je bogat hranljivim elementima, a kruška verovali ili ne sadrži sve vitamine koji su neophodni ljudskom organizmu: A, B1, B2, C, E, P, PP, S. Ovi vitamini su odgovorni za ishranu kože, noktiju i kose, emocionalnu stabilnost, intelekt i naravno, imunitet. Ovo voće je bogato antioksidansima koji su
zaslužni za zaustavljanje preranog starenja ćelija i utiče na njihovu regeneraciju. Kruška je bogata vlaknima koja normalizuju varenje i ubrzavaju metabolizam, pa se preporučuje osobama koje su na dijeti. Kruške sadrže 85 posto vode i svega 58 kalorija na 100 grama, dobar su izvor minerala poput bakra, gvožđa, kalijuma, mangana i magnezijuma, kao i vitamina B kompleksa, poput folata, riboflavina i piridoksina (vitamin B-6).
Smatra se i da kruške izazivaju najmanje alergija od svog voća, pa ih lekari često preporučuju kao sigurnu alternativu u pripremi obroka za osobe sklonim alergijama. Ova voćka, takođe, sadrži i mineral bor, koji je ljudskom telu potreban radi bolje apsorpcije kalcijuma, što je čini jakim saveznikom u borbi protiv artritisa, reume i osteoporoze.
Lekovita svojstva
Brojna stručna naučna istraživanja potvrdila su da kruška ima pozitivan efekat na pankreas, čisti jetru i bubrege, a pozitivno utiče prilikom regulacije olesterola u krvi. Za varenje fruktoze iz kruške nije potreban insulin, pa se preporučuje dijabetičarima. Kod vrtoglavice i povećanog zamora mnogi ljudi će posegnuti
za kafom ili energetskim pićem koje izuzetno nezdravo, a ne znaju da dovoljno pojesti jednu krušku. Naime, folna kiselina, koja je sadržana u kruškama će razbuditi organizam bolje od bilo kojeg energetskog pića ili kafe i normalizovati krvni pritisak. U narodnoj medicini kruška se nekada kada nisu
postojali aspirini koristila za skidanje povišene temperature, a dovoljno je popiti veliku čašu sveže isceđenog soka od kruške.
U lekovite svrhe osim ploda koristi se i list kruške koji se suši na promaji i od njega se pravi čaj protiv kašlja, upale grla, promuklosti, dijabetesa, a povoljno deluje i na sluzokožu creva. Čaj od lista kruške koristi se za rastvaranje kamena u bubrezima, smanjuje bolove i peckanje pri mokrenju kod infekcije bubrega i
bešike, leči upalu zglobova, pa se koristi kao dodatno sredstvo za ublažavanje tegoba prouzrokovanih reumom i pak helio bakterijom koja napada želudac.
Iako je kruška izuzetno cenjena u narodnoj medicini i odvajkada se koristila za lečenje, u srpskom narodnom predanju smatrala se za zlo drvo ispod koga su se skupljali đavoli, demoni i veštice.
Verovalo da na krušku pada ala koja satire grožđe po vinogradima, pa se na divljoj kruški koja je otporna na sve vrste bolesti, ostavljalo znamenje u borbi protiv nečastivih sila. U srpskom jeziku postoji izreka:"Kao da je pao sa kruške" kojom se opisuje neko ko je zbunjen, glup ili blesav, jer se verovalo da
se onaj ko se penje po drvetu kruške našao u društvu veštica. Zato je nekada davno deci bilo strogo zabranjeno da se penju po kruškama. Prilikom berbe kruške su se brale isključivo sa zemlje, dok su visoke grane mlatile povećim štapom sve dok plodovi ne otpadnu.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Mušmula (lat. Mespilus germanica) je žbunasta biljka iz roda ruže. To je poslednje voće u sezoni i bere se od sredine oktobra do decembarskih mrazeva. Ova, danas nepravedno zapostavljena voćka, izuzetno je cenjena zbog svojih lekovitih svojstava. Nekada nije postojao voćnjak u Srbiji bez bar nekoliko stabala
mušmula, a danas se retko gaji uprkos dobroj ceni na pijacama. Mušmula se najčešće jede u sirovom stanju, veoma je zahvalna za preradu jer od samo jednog kilograma ovog voća može da se dobije čak 600 grama džema. Vinari tvrde da odlično ide sa svim vrstama vina, a gastronomi preporučuju mušmule pečene na puteru i sa karanfilićem uz jela od divljači.

Uzgaja se 3.000 godina
Mušmula raste kao listopadni žbun ili nisko drvo visine do šest metara. Potiče iz jugozapadne Azije, a u regiji Kaspijskog jezera, odnosno severnog Irana, uzgaja se već 3.000 godina. U Grčku je donesena oko 700. godine p. n. e. a 500 godina kasnije i u Rim. Zbog lekovitih svojstava rimski vojnici su je sadili u
svojim vojnim logorima, pa su je tako raširili širom Evrope. Mušmulu je prvi opisao grčki botaničar Teofrastus koji je svrstao u rod između kruške i gloga. Mušmula je bila sveto drvo kome su drevni narod druida pripisivali magijska svojstva. Pred polazak u bitku uzimali su plod mušmule i otvarali ga. Ako bi u
njemu našli neparan broj koštica, smatrali su da će biti uspešni, a ako bi našli paran broj bitka bi se odlagala za povoljnije vreme. Nije poznato ko i kada je doneo prvu mušmulu u Srbiju, koja se danas tek sporadično gaji mahom u Bačkoj i u okolini Smedereva. Ovo voće nije zahtevno za uzgoj, nije potrebno
prskanje, a zasadi su vrlo dugovečni. Vrlo je izdašna i u punoj rodnosti, nakon dvadesete godine starosti, mušmula kalemljena na dunju prosečno daje prinos od 60 do 80 kilograma, a kalemljena na beli glog i oskorušu daje prinos od 100 do 150 kilograma po stablu. Kako savetuju iskusni voćari da bi
mušmula dostigla vrhunski kvalitet dobro je da dočeka prvi mraz.
Mušmula nije probirljiva kada je u pitanju zemljište, listovi su prosti, široki i izduženi, retko nazubljeni sa zaliscima. Dužina lista je između šest i 12, a širine tri do pet santimetara. Cvetovi su pojedinačni, bele boje i krupni. Mušmula ima najduže razdoblje od vremena cvetanja do berbe odnosno od 180 do 190 dana.
Plodovi su vrlo ukusni, kiselkasto-slatkasti, sa semenkama.

Lekovita svojstva
Lekovita svojstva mušmule poznata su od davnina, a to potvrđuju i novija naučna istraživanja. Ova zdrava voćka ima svega 47 kalorija u 100 grama, nema masnoće, niti soli, pa se preporučuje pobornicima zdrave ishrane. Plod nije previše sladak, ali je bogat vitaminima C i B, kalijumom, kalcijumom, gvožđem i magnezijumom, kao i belančevinama, ugljenim hidratima, ima tanin, pektine, organske kiseline... Mušmule su bogate dijetetskim vlaknima i preporučuju se kao dijetetska ishrana. Kao nisko kalorično voće mogu da se koriste na razne načine, najčešće se konzumiraju sirove, a od njih može da se napravi vrlo ukusan džem. Mušmule se, verovali ili ne, koriste i za pravljenje likera.
U lekovite svrhe koriste se listovi, kora, cvetovi, semenke i zreo plod mušmule. Plodovi su odličan laksativ i diuretik, smiruje upalu sluzokože želuca. Pektin koji se nalazi u ovom voću pomaže u snižavanju holesterola, zaustavlja krvarenja, poboljšava vid i blagotvorno deluje na kožu i kosu. Nezrela mušmula koristi se za zaustavljanja krvarenja u usnoj duplji kod krvarenja zuba i desni, a ima i protivupalno dejstvo. U tom slučaju pravi se čaj od lista mušmule zato što je najbogatiji taninom. Kora sa drveta se skida u proleće ili u jesen, a veruje se da pomaže u lečenju malarije. Posebno lekovite su semenke koje se ostave u vodi da nabubre, pri čemu se stvara sluz koja se koristi kao oblog za razne povrede kože. Semenke sadrže manji procenat cijanovodične kiseline, pa treba pažljivo s njima rukovati i strogo se pridržavati recepta kako ne bi došlo do neželjenih dejstava.
List se u lekovite svrhe sakuplja u proleće, suši na promaji i kasnije priprema kao čaj. Cvet se bere u razdoblju od maja do juna, suši se na svetlom mestu i konzumira u obliku čaja najčešće za poboljšanje probave.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Hleb je osnovna životna namirnica koja se u ljudskoj ishrani koristi već 30. 000 godina. Telu obezbeđuje energiju u obliku ugljenih hidrata, a pravi se od brašna koje se dobija mlevenjem zrna žita. Osim brašna pšenice, koja se najčešće koristi za pravljenje hleba, upotrebljava se i kukuruz (proja) raž, ovas, spelta... Njegov nutritivni sastav zavisi od toga da li je brašno koje se koristi za mešenje hleba belo ili od celog zrna. Hleb je vrlo važan u ljudskoj ishrani jer je bogat hranljivim vlaknima, obezbeđuje organizmu osnovne mikronutritijente u koju spadaju vitamini B grupe (tiamin, niacin i folna kiselina) i minerale kao što su gvožđe, cink i magnezijum, ali pod uslovom da se pravi od brašna samlevenog od celog zrna žita.

Stari Egipćani koristili su kvasac
Početkom neolita oko 10.000 p. n. e i širenjem poljoprivrede, uzgoj žitarica postao je sve rasprostranjeniji. U početku hleb se pravio bez kvasca, koji su prvi počeli da koriste stari Egipćani koji su razlikovali i dva tipa brašna – meko i tvrdo. Spore kvasca su sveprisutne, uključujući površinu zrna žitarica, tako da svako testo koje se ostavi da odstoji prirodno uskisne i posle se koristi kao kvasac koji hlebu daje bolji ukus. Gali i Iberi koristili penu skinutu sa piva zvanu maja za pravljenje „lakšeg tipa hleba“, dok su delovi antičkog sveta koji su pili vino kao kvasac koristili pastu koja se sastojala od soka od grožđa i brašna kojima je dozvoljeno da započnu fermentaciju, ili od pšeničnih mekinja natopljenih u vinu koje su se potom koristile kao kvasac.
Prve pekare pojavile su se, verovali ili ne, oko 168. godine pre nove ere u Rimu i to pod okriljem države. Od devetog veka u većim evropskim gradovima pojavljuju se pekarski esnafi. Kvalitet, težina i cena hleba su propisivani gradskim statutima, a pekari koji nisu poštovali ova pravila bili su najstrože kažnjavani. Hleb ima društveni, ali i religiozni značaj i igra esencijalnu ulogu u religioznim ritualima. Po Bibliji, nakon izlaska Jevreja iz Egipta, Gospod je Jevrejima tokom njihovog puta kroz pustinju do Obećane zemlje svako jutro bacao s neba sitne komadiće hleba. Nazvali su ga mana, a oblikom podseća na naforu koja se danas dobija u crkvi na kraju liturgije. Prilikom izgona Jevreja iz Egipta žene nisu imale vremena, a ni kvasca, pa je hleb pravljen samo od brašna i vode. Nije bilo mogućnosti da se peče pa je razvijan tanko kao palačinka i pekao se na jakom suncu na sapima konja i kamila koje su bile u karavanu. Taj specijalni „hleb“ se zove „maces“ i jedu ga Jevreji tokom velikog praznika „Pasha“. Ovaj događaj opisan je u Bibliji (Stari zavet, druga knjiga Mojsijeva). Kolika je važnost hleba u ljudskoj istoriji najbolje oslikavaju reči – „Hleb nasušni“ je izraz iz molitve „Oče naš“ i označava hranu potrebnu i duši i telu.
Kvalitet hleba se značajno poboljšao početkom 15. veka, a u 17. veku u Parizu i Beču počinje proizvodnja peciva. Mehanička obrada testa počela je posle Drugog svetskog rata kada je razvijen Čolivudov hlebni proces, koji koristi intenzivnu mehaničku obradu testa radi redukovanja fermentacionog perioda, pa je
prozvodnja hleba postala brža, a troškovi niži za proizvođače i kupce. Hleb je osnovna hrana u Severnoj i Južnoj Africi, Evropi, Srednjem istoku, u Severonoj i
Južnoj Americi, Australiji, zapravo svuda osim u Azije gde je pirinač osnovna životna namirnica. Razlog? Klimatski uslovi su takvi da pririnač bolje uspeva od
ostalih hlebnih žitarica.

Reč stručnjaka
Poslednjih godina u jeku opšte pomame za zdravom ishranom hleb se (ne) opravdano našao na crnoj listi, a „okrivljuju“ ga da doprinosi gojaznosti i nastanku
dijabetesa tipa 2. Međutim, specijalista za ishranu i profesorka Medicinskog fakulteta u Beogradu dr Jagoda Jorga, najpoznatiji nutricionista u Srbiji, kaže da se niko nije ugojio samo od hleba koji nikada i ni pod kojim uslovima ne treba izbacivati iz ishrane. Zašto?
- Osim što je izvor ugljenih hidrata hleb je bogat vlaknima koja su neophodna za pravilono funkcionisanje creva, a vlakn ne postoje u voću i povrću – rekla je
nedavno dr Jorga i otkrila koji hleb ona najčešće jede. - Ja najčešće kupujem raženi i beli hleb, procenjujem ga po strukturi, a nikada ne kupujem specijalizovane vrste hleba, posebno ne one na kojima piše da je zdrav – dodaje dr Jorga. Danas je postalo „moderno“ da se hleb izbacuje iz ishrane i zbog
glutena, međutim ona pojašnjava da problem sa glutenom imaju jedino ljudi koji boluju od celijaklije. U pitanju je bolest uzrokovana preosetljivošću organizma na gluten zbog koga nastaje oštećenje resica sluzokože tankog creva što dovodi do problema sa apsorpcijom hranjivih materija.

Šta je zapravo gluten? Gluten je belančevina prisutna u žitaricama: pšenici, raži, ječmu i ovsu, i doprinosi strukturi hleba. Gluteninski protein doprinosi elastičnoj strukturi hleba, a vazdušasti otvori unutar gluteinske mreže rezultat su produkcije ugljen-dioksida tokom uskišnjavanja hleba. Od davnina su Srbi znali da melju žito, a po vizantijskom caru Mavrikiju, hleb je bila glavna hrana kod Slovena koji su se doselili na Balkan. Mnogi narodi imaju svoje specifične vrste hleba od onoh sa pivom koji se pravi u Češkoj do čuvenog francuskog bageta. Malo je poznato da i Kinezi imaju hleb. U Kinu stigao iz zapadnih zemalja pre nešto više od jednog veka. U to vreme su samo vladini zvaničnici i bogataši bili u prilici da sebi priušte hleb. Ni danas hleb nije popularan u Kini, a najbolje se prodaje francuski baget.

Svetski dan hleba
Uprkos svemu hleb je i danas jedna od osnovnih namirnica, a kolika je njegova važnost za čoveka govori i podatak da se svakog 16. oktobra obeležava Svetski dan hleba. Inače, svaki iskusni pekar će vam reći da se hleb pravi od brašna, vode, kvasca i soli, sve ostalo su kolači.
I za kraj recept za pravi domaći hleb:
Potrebno je: 1 kg brašna, malo pakovanje svežeg kvasca (40 gr) pola kašičice soli i oko 8 decilitara vode Priprema: Kvasac se izdrobi i stavi u čašu, doda se kroz prste šećer i čaša nalije do pola toplom vodom. U veću posudu se sipa brašno, so, na sredini se napravi malo udubljenje u koje se sipa nadošli kvasac. Smesa se zamesi sa mlakom vodom, a testo se mesi se sve dok ne počne da se odvaja od prstiju. Potom se stavlja u kalupe ili napravite oblik kakav želite i ostavite da nadođe bar dva sata na toplom mestu. Hleb se peče u dobro zagrejanoj rerni na temperaturi od 250 stepeni, a vreme pečenja zavisi od njegove veličine. Ako su veknice manje dovoljno je i pola sata, a ako su veće onda oko 50 minuta. Da li je hleb dobro pečen, procenjuje se po izgledu i boji kore... Pečeni hleb se izvadi iz rerne i ostavi da se prirodno ohladi.

Izvor: Agrobiznis magazin

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Јануар 2021 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30 31