Od kada je početkom meseca Zakon o porezu na dohodak građana, koji se tiče i onih koji se bave seoskim turizmom sa smeštajnim objektima, stupio na snagu, naišao je na negodovanje, pa čak i na odustajanje onih koji su se do sada bavili etno turizmom.

Međutim, Mirjana Pavlović, koja podno Oplenca u Topoli nudi gostima, ne samo udobnost svog doma već i prave ukuse sela, ne razmišlja o odustajanju bez obzira na državne namete.

- Sad je i država ovaj zakon nametnula da se plaća godišnji porez po krevetu, bez obzira da li ti imaš goste ili ne. Dali su ti šansu da otvoriš nešto i da kreneš i kad si ti u razvoju, oni te sputavaju, a država ti nije dala ni objekat, ni taj krevet, a sad te oporezuje. Ja ne odustajem, meni je Oplenac blizu, gostiju će biti sve više, a Rusi sve više posećuju Topolu - kaže Mirjana.

Od kada je Vinarija PIK Oplenac počela sa radom uz novog vlasnika iz Rusije, mnogo gostiju iz ove zemlje počelo je da posećuje Topolu i okolinu prateći puteve vina, ali i srpskih tradicionalnih ukusa. Mirjana se već deset godina bavi proizvodnjom slatke zimnice, pa u njenom podrumu mogu se naći slatka od crne ribizle, drenjine, višnje, šljive, jagode, dunje, džem od kajsije, šljive, pa i likeri i rakije. Međutim, najzanimljiviji proizvod, upravo gostima iz Rusije koji svraćaju na njenu tezgu na Oplencu, jeste slatko od belih trešanja.

- Ja razumem ruski i kroz priču sam došla do zaključka, da naročito za kupce sa severa Rusije, bela trešnja ima naročito značenje, pa kupuju ovde moje slatko kao neki dar i poklon, a ne kao voće od kog će da se najedu. Za njih bela trešnja je nešto što se daje samo najdražim osobama; mlađi kupuju verenicama, stariji suprugama, to se kupuje isključivo onome ko se mnogo voli za poklon. Mi imamo razna pakovanja, ali ona minijaturna oni rado kupuju - što manja, jer za njih imaju veću vrednost".

Pavlovići imaju 10 stabala bele trešnje i godišnje mogu da proizvedu do 100 kg slatkog samo od ovog voća. Određenu količinu skuvaju neposredno po branju, a ostalo odlažu u zamrzivač do iskazivanja potrebe za većom potražnjom i potrošnjom. Bela trešnja je specifična, pa zahteva i preciznu tehnologiju prerade.

- Bela trešnja, kad se očisti mora odmah da se skuva da ne bi pocrnela. Međutim, ono što ne zna svako, jeste da mora da se doda vitamin C da ne pocrni i ostane bela. Šećer mora prvo da se skuva do neke određene gustine, na kilogram šećera ide čaša vode. Onda se dodaje voće, prethodno očišćeno i gde je dodat vitamin C - dok čistiš trešnju, prskaš vitaminom - savetuje naša sagovornica.

Da bi slatko bilo zaista kvalitetno i originalno, može samo ograničena količina da se kuva odjednom.

- Bela trešnja može najviše do tri kilograma u jednu šerpu da se kuva, zato što se za kraće vreme skuva i ne valja da bude natrpano. Za tri kilograma belih trešanja potrebno je isto toliko šećera i tri čaše vode i dve tablete vitamina C, u zavisnosti koja je tableta. U pola kuvanja dodaje se limun, na tu količinu ide dva limuna. Ne postoji tačno vreme kuvanja, već moraš da imaš osećaj kad je gotovo. Kad slatko šapuće, kad izlaze plikove ili balončići, onda je slatko gotovo - ističe.

Osim na Oplencu, svoje proizvode Mirjana prodaje i na onlajn platformi selo.rs koja okuplja i druge vlasnike seoskih domaćinstava iz okoline, ali i na raznim manifestacijama i sajmovima po Srbiji. Kaže da je prodajom ove godine zadovoljna i da uspeva da ostvari neku minimalnu platu za sebe.

Izvor:https://www.ekapija.com/where-to-invest/2566413/rusi-traze-slatko-od-belih-tresanja-tradicionalna-poslastica-omiljena-medju-ruskim-turistima

Pošto su kupili plac u Petrovcu kod Kragujevca i sagradili letnjkovac u kojem bi provodili raspuste sa decom, porodica Cvetković se više nikad nije vratila u grad. Na 40 ari placa, 2004. godine podigli su nekoliko kućica u etno stilu, posadili baštu, izgradili objekte za životinje i svoje etno domaćinstvo nazvali po mlađoj ćerki Janin raj.

Međutim, posetioci i gosti ne dolaze u ovaj raj samo zbog autentičnog izgleda starih šumadijskih dvorišta, već zbog neobičnog kozjeg sira, za koji je indirektno zaslužna upravo Jana.

- Kad smo završili ovu malu kućicu za nas, došli smo ovde na raspust i više se nismo vratili. Posle godinu dana rodila se Jana, a ona voli životinje kao ja, pa joj je jedan moj prijatelj poklonio malo jare. Od tog jareta nabavili smo još jedno, drugo i došli smo do farme od 30 muznih koza i 30 jarića. Sada proizvodimo mlade i prevrele sireve, kajmak, sir u maslinovom ulju, kačkavalj sa desetak ukusa, po specijalnom receptu starom 300 godina, koji smo jedva iščačkali - kaže Dragan Cvetković, inače veterinar po struci.Danas su proizvodi od kozjeg mleka gotovo najinteresantniji deo seoskog turizma u Srbiji. Međutim, ono što izdvaja Janin raj jeste upravo posebna receptura kozjeg kačkavalja obogaćenim ukusima.

- Imamo kačkavalj sa aronijom, brusnicom, belim lukom, sa lekovitim biljem; bosiljak, mirođija, majčina dušica, sa peršunom, zatim sa ljutom tucanom paprikom. Proizvodimo i varijantu sa lanom, sa susamom, ima mnogo mogućnosti eksperimentisanja, kao što je kačkavalj sa svežom paprikom - što je jako interesantno i lepo. Gosti su nepoverljivi u početku, ali samo dok ne probaju, a neki i ne znaju šta probaju pa se posle oduševe i traže repete.

A da bi gosti tražili repete, za pravi recept potrebno je kvalitetno mleko i dovoljno je da kačkavalj nakon pravljenja malo odstoji i sazreva, i to u starom mlekaru koji su nabavili iz okoline Gruže, da bi se već posle nekoliko dana konzumirao. Cvetkovići uzgajaju isključivo alpine koze, poznate po svojoj mlečnosti.

- Prvo jare je bilo te rase. Veoma smo zadovoljni njome, jer je zahvalna za držanje, nije zahtevna, dosta je mlečna - daje do 6 litara mleka dnevno, a neke prvojarke i do 4 litra. Mi ih dobro hranimo kvalitetnom hranom i zato daju mleko izuzetnog kvaliteta, bez specifičnog mirisa - kaže Dragan.Koze su prepodne na kvalitetnom senu, a popodne slobodne na ispaši. Tokom čitavog dana, u domaćinstvu Cvetković, slobodno se kreću paunovi, ovčice, kuce, mace, dok posetioci mogu da vide i svinje moravke, somborsku kaporku, zlatnog fazana, pa čak i kobilu pitomu za jahanje.

Zato, u Janinom raju, mogu da se probaju sve vrste kozijeg sira, domaćih sokova, kolača, mesa i zimnice i vidi pravi mali zoološki vrt. Svi domaći ukusi i mirisi jesu ono što čini etno turizam, a svakog dana gledati plodove svog rada jeste ono što čini život na selu.

- Jednog dana uđem u šupu - omacila se mačka, odem kod koza - ojarila se koza, kvočka koja je ležala u senu, vidim vodi piliće po tavanu, sutradan, ovca Brena - ojagnjila se. Te prinove i jesu čar, najveća nagrada za sav taj trud i plod tog tvog rada na selu - zaključuje Dragan Cvetković.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2560642/u-etno-domacinstvu-janin-raj-mozete-probati-autenticne-domace-proizvode-kozji-kackavalj

Proizvodnja rezanog cveta ruže u Čoki na severu Banata ima višedecenijsku tradiciju, ali je ponekad dovoljno svega nekoliko sati olujnog nevremena, kao pre dve godine, pa da kompletna proizvodnja bude uništena. Međutim, zahvaljujući jakoj volji i želji, uprkos problemima, porodica Vorgić krenula je ispočetka i ponovo stekla status najkvalitetnijeg proizvođača ruža na ovim prostorima.
Porodični posao proizvodnje rezanog cveta ruže pre dve godine mogao je da potpuno bude prekinut nakon nezapamćenog nevremena koje je zadesilo porodicu Vorgić koja se već generacijama bavi poljoprivredom u okolini Čoke.Tada im je bilo uništeno sve ono što su decenijama stvarali, pa su ostali bez proizvoda i plastenika.

''Olujni vetar koji je duvao 120 kilometara na sat srušio nam je konstrukciju, koja je bila veličine 8.000 kvadratnih metara, a samim tim je oluja bila praćena ledom, koji nam je naneo ogromne gubitke'', ističe Igor Vorgić, poljoprivrednik iz Čoke.

Porodica Vorgić još uvek pamti kako je to izgledalo kada se u celu proizvodnju uložilo sve što se imalo, pa su postali pravi primer uspešnog porodičnog rada, za koji se čulo i izvan granica naše zemlje.

Sve je bilo urađeno do savršenstva, ali je bilo potrebno svega nekoliko sati da sve nestane.

Međutim, uprkos brojnim problemima, porodica Vorgić odlučila je da nastavi proizvodnju i da ne odustane od posla koji je kod njih prisutan decenijama.

Imaju velike planove, započeli su ponovo proizvodnju koja se polako širi, ali i izgradnju novih konstrukcija ojačanih i zaštićenih.

''Nekako smo mi navikli da stalno padamo i ustajemo, tako da nam je sve ovo što se dogodilo prava škola. Imamo svoj cilj da budemo najkvalitetniji proizvođači rezanog cveta ruže i ništa ne može da nas zaustavi na tom putu'', navodi Igor Vorgić, poljoprivrednik iz Čoke

Proizvodnja ruža vrlo je zahtevan posao za koji je neophodna celodnevna briga, što poljoprivrednici najbolje znaju.

Zahvaljujući kvalitetu razvili su tržište po celoj Vojvodini, a nakon što sve vrate u prvobitno stanje, imaju i druge velike planove i veoma su ambiciozni.

Izvor:http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvodina/banat/proizvodnja-rezanog-cveta-ruze-u-coki_1030530.html

Ako je ruža kraljica cveća, onda je lala najintrigantniji cvet u istoriji zbog koga su izbijali sukobi, padale glave i gubila se pamet. Lala ili tulipan je svet iz porodice ljiljana. Raste iz kruškolike lukovice, a cvet ima dva do šest listova koji okružuju veliki tučak u sredini i prašnike oko njega. Sama reč tulipa potiče od stare turske reči "tulbet" što znači turban, jer pre otvaranja savijenih cvetova lala podseća na turban. Njihovu lepotu prvo su zapazili Turci koji su pre više od 1000 godina počeli da uzgajaju i kultivišu ovaj cvet. Kao simbol bogastva i prestiža krasila je isključivo raskošne vrtove sultana. 

Međutim, za popularizaciju lala u Evropi najzaslužnija je Holandija koja je i danas najveći proizvođač ovog cveća na svetu, koji je postao i zaštitni znak države pa Holandiju često zovu i zemljom lala. Kako su lale uopšte stigle u Holandiju, zašto su nekada lukovice ovog cveta plaćane suvim zlatom i da li se i danas vode sukobi oko lala pročitajte u novom broju Agrobiznis magazina.

Izvor: Agrobiznis magazin 

Za razliku od pšenice, heljda i spelta odlično podnose oštriju klimu kao što je na podneblju Zlatara, gde je mahom gaje proizvođači organske hrane.

Heljda i spelta, nekada između dva svetska rata, smatrana je hranom za sirotinju, dok danas važe za zdrave i preporučljive namirnice.

Pravi se hleb, ali i anatomski prilagođeni jastuci, napunjeni ljuspicama semena, i to su samo jedne od karika u lancu proizvoda koji se dobijaju u ovim, po malo zanemarenim, kulturama. 

Proizvodnja organske hrane idealna je za zemljišta koja nisu hemijski tretirana na području Zlatara. 

"Svake godine povećavam proizvodnju. Ja sejem oko 10 hektara heljde. I nadam se da ću napraviti preradu i da ću uspeti da sertifikujem, da bi dao proizvode u veleprodaju radi lakšeg plasmana", kaže jedan od proizvođača, Obren Šaponjić. 

Desetak proizvođača se udružilo, krenulo sa pakovanjem, pa tako "Zlatarska heljda" snabdeva celu Srbiju.

Izvor: www.b92.net

 

Heljda - hrana i napitak

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/biljna-proizvodnja/ratarstvo-i-povrtarstvo/item/108-heljda-hrana-i-napitak

 

Srbija ima odlične uslove za proizvodnju oraha i u prvih je 15 proizvođača na svetu. Ipak, mi to voće uvozimo, a mnogi propuštaju šansu za vrlo unosan biznis.

Slično je i sa lešnicima, koji bi takođe mogli gajiti masovnije, a čija je proizvodnja trenutno toliko mala da se radi o svega 1.000 hektara zasada leske, biljke koja rađa lešnik. To znači da čak 90 odsto potrebnih lešnika uvozimo.

Godišnje se u Srbiju proizvede dvadesetak hiljada tona oraha, ali to nije ni deo onoga što bi moglo da se obere kada bismo imali više zasada, s obzirom na to da naša zemlja ima povoljne agreološke uslove za proizvodnju tog voća.

Rade Miletić, naučni savetnik za voćarstvo u Čačku, kaže da je u Srbiji, prema poslednjim dostupnim podacima, orah bio zasađen na skoro 4.800 hektara.

- Između dva rata Srbija je bila izvoznik oraha. Danas smo samo uvoznici. Dugo se radila proizvodnja sa stablima slabog kvaliteta i neodgovarajuće rodnosti i nismo mogli da održimo nivo proizvodnje - kaže Miletić za "Blic".

Međutim, danas su nam dostupne moderne sorte visoke rodnosti, a glavni razlog zašto nemamo više proizvođača je dug period čekanja da se investicija isplati.

- Kalemljene sorte prvi rod donose tek u trećoj godini i to je uglavnom jedan plod. Za deset kilograma po stablu potrebno je čekati deset godina - navodi Miletić.

Investicija počinje da se isplaćuje nakon desete godine od sadnje, a u 15. godini može se očekivati dvadesetak kilograma oraha, što, prema rečima stručnjaka, znači godišnju zaradu od 20.000 evra po hektaru zasada.

Izvor: www.telegraf.rs

 

Saveti: Nega mladog zasada leske 

http://www.agropress.org.rs/lat/rubrike/biljna-proizvodnja/vocarstvo-i-vinogradarstvo/item/3417-saveti-nega-mladog-zasada-leske

 

Zakup pašnjaka u Hrvatskoj, donedavno je bio izrazito unosan biznis – dok su cene zakupnine simbolične, podsticaji su bili i više nego izdašni.

Pojedini preduzetnici, koji do pre dvije godine nisu imali veze sa poljoprivredom, a ni stočarstvom, obogatili su se na spomenutim potporama.

Problem je, međutim, što zakupce ni milijuni kuna podsticaja nisu naterali da održavaju pašnjake na adekvatan način, bilo kosidbom ili pašom, odnosno držanjem stoke.

I dok prethodnim ministrima poljoprivrede to nije smetalo, aktuelni ministar Tomislav Tolušić odlučio je da se obračuna sa onima koji, prema njegovu mišljenju, zloupotrebljavaju potpore iz evropske i državne kase.

Kako piše Slobodna Dalmacija, na reakciju su ga natjerale brojke koje su bile u potpunom nesrazmeru – dok je, naime, broj upisanih pašnjaka iz godine u godinu neverojatno rastao (u 2014. godini je bilo 23.000 hektara, sledeće godine 50.000, a ove ih je 98.850), dotle je stočni fond padao.

Inspektori Agencije za plaćanja u poljoprivredi otišli su stoga u nenajavljenu kontrolu pašnjaka i zatekli totalnu katastrofu – 80 odsto ih je bilo zapušteno i bez grla stoke. Reč je uglavnom o krškim pašnjacima, odnosno svim onim površinama koje se nalaze južno od Karlovca.

Ovih dana, inspektori su obišli i pašnjake s tzv. ekološkom proizvodnjom, za koje zakupci dobijaju najveće potpore, i do 6.000 kuna po hektaru. Od 18.000 hektara, čak 5.000, ili gotovo 30 odsto, ne zadovoljava kriterijime za dobijanje podsticaja.

“Rast broja upisanih krških pašnjaka, i to iznad 100 odsto za svega godinu dana, bilo je posledica značajnog povećanja podsticaja u skladu sa novim sistemom direktnih plaćanja EU po kojem se podsticaj za pašnjake izjednačio sa podsticajem za sve druge vrste uporabe zemljišta.

U svakom slučaju, dok su 2014. godine poljoprivrednici dobijali 665 kuna po hektaru, 2015. godine se taj iznos popeo na 2.200 kuna, što je bio minimun jer su ekološki proizvođači mogli dobiti i trostruko više.

Izvor: www.b92.net

Ova činjenica mogla bi da posluži za čuvene novinske rubrike „verovai ili ne“ ali prema podacima do kojih je došao Agrobiznis magazin, zadruge iz Španije u 2015. godini učestvovali su sa 15% u ukupnom izvozu poljoprivrede koji je iznosio oko 12 milijrdi evra. To prostom računicom znači da su izvezli  proizvoda za 1,8 milijardi evra, a ovome treba dodati informaciju da svega 4 zadruge iz Španije izvoze skoro polovinu ove vrednosti odnosno 690 miliona evra.  

Sve ovo ukazuje na to da Španija ima izueztno dobro organizovan zadržni sistem koji se sve više ukrupnjava. U toj zemlji 2006. godine bilo je 4022 zadruge, a danas ih je 4,4 odsto manje. Prema rečima  gospodina Clemente Mata Tapia, koji je zamenik direktora za razvoj privrede i inovacije u Ministarstvu poljoprivrede Španije, broj zadruga na osnovu navedenog podatka je u blagom padu ali kako je pojasnio ovaj trend ne zabrinjava jer se zapravo radi o ukrupnjavanju zadruga. U ovoj zemlji je većina od 900.000 poljoprivrednika član neke od zadruga, a četvrtina zadruga pripada sektoru voćarske proizvodnje. Inače, skoro trećinu tržišta Španije drže zadruge kao i 18,9 proizvodnje hrane. Ono što je takođe interesantno je da čak 74% odsto zadruga se nalazi u svega 6 regina kojih inače ima 50 u Španiji. Ono što je važno znati ovo su poljoprivredni regioni, a ne politička kategorija.

Zadrugama u Španiji dva agrarna budžeta Srbije

Država zadrugama pomaže kroz zajedničku evropsku agrarnu politiku, a ima i jedan manji fond od 3,5 miliona evra kroz koji podržava različite projekte ovog sektora. Zadružni sistem će prema usvojenom budžetu zajedničke agrarne politike EU za period 2014. do 2020. dobiti svake godine po 250 miliona evra podsticaja.  Koliko je to ozbiljan novac može vam bolje pokazati poređenje sa našim agrarnim budžetom koji ne prelazi 120 miliona evra. Kako bi dodatno pospešili ravoj zadrugarstva u Španiji je umanjen procenat PDV-a za zadruge i njihovo poslovanje pa je on tako 20 odsto u odnosu na opštu stopu PDV-a koja je u 25%. Takođe 50% od poreza na dobit koje ostvare zadruge odlazi u fond za razvoj poljoprivrede. Naš sagovornig Mata Tapia podseća da je obaveza članica EU ali i Svetske trgovinske orgnaizacije da podstiču udruživanje i razvoj zadrugarstva. Ovde se odmah nameće pitanje kako to da i u našoj zemlji nema ovakvih aktivnosti kada se javno iznose stavovi da težimo ka članstvu u EU i STO.

Zadrugu nmogu činiti fizička ili pravna lica, a glavni cilj jeste unapređenje proizvodnje, jačanje pozicije na tržištu i bolje organizovanje same proizvodnje.Kada je u pitanju organizacija zadruga ona se razlikuje uglavnom u odnosu na veličinu zadruge. Ako su u pitanju manje, onda njima upravljaju članovi koje nadzire Skupština, dok velike zadruge angažuju profesionalno rukovodstvo, a odluke o pravcima poslovanja donse kroz rad Skupštine gde jedan član ima jedan glas ili ako se radi o drugačijem dogovoru prilikom osnivanja saglasno onome što član unosi u zadružnu imovinu dobija i kvote glasova.

 

 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Октобар 2019 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30 31