Fejsbuk grupa "Mali proizvođači hrane u Srbiji" već nekoliko meseci izaziva veliku pažnju... I pomaže da domaći proizvodi stignu do kupaca širom zemlje.Lenka Dmitrović je iz Beograda i ima 28 godina.

Ana Karanović je iz sela Rudnica kod Kopaonika i ima 30 godina.

Njih dve su odrasle u drugačijim okolnostima, imaju različita interesovanja i nimalo slična zanimanja, ali univerzum ih je nedavno spojio.

Na koji način? Pa, preko sira.

Dobro, preko sira i Fejsbuk grupe Mali proizvođači hrane u Srbiji."Valjda kako sam starija imam više osećaja za ljude oko sebe, pa volim da podržim lokalno i koliko god je to moguće izbegavam markete", kaže Lenka za BBC na srpskom.

"Poručila sam sir od Ane i veoma smo zadovoljni i ja i dečko i porodica. A još se vežem i za ljude, priču…

"Devojka sama sve radi, a živi sa roditeljima blizu Kopaonika, u delu Srbije koji i nije baš toliko razvijen kao Beograd i gde je za sve potrebno mnogo više truda i rada, što treba podržati", dodaje.

Fejsbuk grupa Mali proizvođači hrane u Srbiji je za kratko vreme okupila više od 35.000 članova i mnogi sad nabavljaju domaće namirnice direktno od onih koji ih gaje i prave.

Ana je završila biologiju i nema posao, tako da preko interneta prodaje Ukuse Kopaonika.

"Na početku sam pravila i prodavala kilogram sira dnevno, a sada napravim i desetak… Ne mogu da postignem koliko ljudi traže i žele da kupe", navodi uz osmeh.

Jer ko može da odoli domaćem siru? A tek slaninici…Grupu su na jesen 2019. godine pokrenuli Ana i Veljko Nešić.

"Internet pijaca, to jest platforma na kojoj se mogu poručivati domaći proizvodi je na neki način moja životna želja, dugo sam razmišljao kako da spojim male proizvođače i kupce", kaže Veljko za BBC na srpskom.

Kako navodi, sve funkcioniše na obostranu korist - proizvođači dobiju tržište na koje mogu da plasiraju proizvode, a kupci "proverenog čoveka sa sela".Na njihovoj internet pijaci se tako svakodnevno kupuje i prodaje sve i svašta, ali samo domaće - sir, rakija, vino, kolači, med, ajvar, sokovi, voće, povrće, jaja…

U trgovini učestvuju ljudi iz cele Srbije - pa i dijaspore - postoji baza od (trenutno) 280 proizvođača i svi proizvodi kupcima stižu na kućnu adresu.

"Fantastično je to što se najviše kupuje ono u čemu je trenutno sezona, baš kako i treba da bude", ističe Ana Nešić, inače autorka portala Ručak za 200 dinara.

"Sireva, vina i slatkog ima uvek, ali sok od zove treba da pijemo u maju, a paradajz da jedemo u avgustu".

U poslednjih nekoliko meseci grupa je naročito aktivna. Razlog je jednostavan - korona virus.

"Kada je proglašeno vanredno stanje, moram da priznam da sam mislio da će svi pohrliti u supermarkete i da se neće mnogo brinuti o tome od koga kupuju. Međutim, desilo se upravo suprotno - grupa je buknula", navodi Veljko.Ana dodaje da je kriza oko korona virusa naterala ljude da promene neke životne navike.

"Nisu mogli više da uživaju u čarima udobne, lake i jednostavne kupovine u supermarketima - umesto da samo uđu, izađu i gotovo, sad mora da se čeka u redovima, nema hrane na rafovima, a pijace zatvorene.

"I onda se pojavljuju mali proizvođači sa svežim sirom, pršutom, salatama, rumenim rotkvicama, zlatnim medom i ljudi odluče da batale sve one konzerve koje su nagomilali i kažu deder daj taj kajmak da zamezimo ko ljudi", dodaje uz osmehAna iz Ukusa Kopaonika ne prestaje da pravi sir.

Specijalitet su joj, kaže, dimljeni kačkavalj od kravljeg mleka sa začinima i to nekoliko kombinacija - ljuta tucana paprika i beli luk, bosiljak i beli luk, origano, susam i kačkavalj bez dodataka.

A grupu je ušla potpuno slučajno, kaže.

"Kada sam videla šta se dešava i ja sam počela da proizvodim sir. Do tada sam prodavala samo domaće pečurke.

"Gajim šitaku pečurke i bukovaču. A i skupljam samonikle… Kod mene je sve to sasvim prirodno, nema veštačkih uslova", dodaje uz osmeh.

I kako ide? Može li da se preživi?"Još sam na početku, pa imam velika ulaganja… Znate kako je, ako nemate budžet, a krećete od nule, onda nije lako.

"Sve što zaradim, moram da uložim. Dobro je, skromno, nadam se da ću uskoro početi da više zarađujem", ističe ona.

Ipak, ona ističe da se ljudi sve više okreću domaćoj hrani.

"Vidimo i sami kakva je situacija - možda je nešto u radnji lepo zapakovano, ali kada kupujemo domaće znamo šta je to i znamo koliko je u to uloženo truda", ističe.Tako što je Ana Nešić, kako kaže, imala neprijatno iskustvo prilikom kupovine mesa u jednom beogradskom marketu.

Evo šta se dogodilo:

Znaš kako ima onih nekih marketa gde uđeš i sve je štrokavo, ali iznova i iznova iskuliraš i kažeš sebi - nema veze, siromašna smo zemlja, rade ljudi za 30.000 dinara, a i sve je to upakovano u plastiku, skuvaću ga na 100 stepeni…

I onda se dogodi da kap prelije čašu, da ti se baš creva prevrnu jer na svoje oči vidiš kako radnica prljavim rukama gacka piletinu pre nego što je izmeri, a oko nje krvave daske, krvavi noževi…Sve štrokavo, pa i onaj papir na kojem piše "operite ruke pre nego što uslužite mušteriju".

Tako nešto se meni desilo, i toliko sam bila zbunjena da sam zaboravila da reagujem. Uzela sam to meso od tete koja ga je ispipala i nisam ništa rekla, jer sam sebi u glavi smišljala razloge zbog kojih ne treba da me brine to što sam videla.

Onda sam i platila, i izašla napolje. Pozvala sam mamu, koja je biotehnolog, i bavila se kvalitetom hrane celog života.

"Mama, šta da radim ja sad s ovim mesom", pitala sam je. Mislim, znam za tih 100 stepeni, ali meni je gadno…

"Sine, 'leba ti, baci to pored nekog kontejnera, možda se neko kuče ovajdi", odgovorila je.

Ispostavilo se da je to nešto prilično često, a da je zapravo mnogo gore ono što se dešava dok ne gledamo taj štrokavi pult sa svežim-smrduckavim mesom.

Podelila sam tu priču na Ručku za 200 dinara, blogu na kojem me prati skoro 40.000 ljudi i dobila još mnogo, mnogo priča od kojih se želudac prevrće.

Zato danas ćevape ne kupujem više u supermarketu.

Ubrzo se stvorio impuls da se napravi grupa, iako sam ja planirala da platformu Mali proizvođači pravim malo duže, malo detaljnije i natenane.

Kad sam je napravila, ušlo je u nju odmah nekih hiljadu-dve ljudi i sve se zarolalo.Ana i Veljko rođeni su 1991. godine, u razmaku od samo nekoliko dana - on u Beogradu, ona u Kraljevu.

Prošle godine su se venčali, a oduvek se znalo šta od hrane valja.

"Nedeljom sam se kao studentkinja vraćala u Beograd sa crvenom kariranom torbom u koju su spakovane namirnice koje su proizveli moji u baštici", kaže Ana uz osmeh.

"Ili mi je poslao ujka Pero iz Rtiju, ili teta Milanka iz Viče, ili je kupljeno od komšije koji ima svoje piliće, a moja baba Rosa iz Dragačeva je imala ruke otekle, potamnele i očvrsnule od rada, da bi proizvela sir, maline i krompir, i da bi ih prodala budzašto, da zaradi koji dinar.

"Domaća hrana je nešto na čemu sam odrasla, i što sam naučila da bezrezervno cenim", dodaje ona.Kada si student, onda ti je i jogurt na akciji pred istek roka kao nektar bogova, kaže, ali kada su ona i Veljko počeli da zarađuju, malo po malo su birali domaće proizvode.

"Danas ozbiljan deo namirnica poručujemo od malih proizvođača. Pre svega zbog kvaliteta proizvoda, ali i pomoći malom poljoprivredniku", kaže Veljko.

Ana dodaje da je sve mnogo lakše kad si u paru sa nekim ko razmišlja kao i ti.

"Međusobno smo se gurali da da izađemo iz zone komfora, to jest, supermarketa", priseća se.

"Budemo pored marketa i ja kažem 'joj nemamo jaja, aj da kupimo ovde, nema veze', a onda Veljko kaže 'evo idem ja - do prodavnice koja nikako nije usput - koja ima domaća jaja, nije mi teško'".Koliko u svemu ima i patriotizma?

"Pa ja mislim da je ovo prilično patriotski akt", kaže Veljko.

"Ako uspemo da za jedan pedalj pomognemo ljudima sa sela da ponude neki dobar proizvod i da od toga mogu da žive i izdržavaju porodice, uradili smo veliku stvar. To bi mi bilo veoma, veoma drago.

"Naravno, sva zasluga za to ide proizvođačima, jer bi bez onoga što oni nude sve ovo bilo samo trubljenje po društvenim mrežama".Pa, voće se bere, domaći sir se maže na hleb, a ajvari nestrpljivo čekaju njihov red na jesen.

"Ukusi Kopaonika su jedini koje sam naručila za sada, ali pravim listu šta je sledeće - čekam platu, korona me sprečila", kaže Lenka uz osmeh.

"Svakako mi je plan da u budućnosti, kada budem imala svoju porodicu, napravim malu mrežu ljudi kod kojih bih kupovala sve te domaće stvari. Porodično smo takvi, imamo našu slaninu, buđolu, kobasice, a jaja od strine uzimamo", dodaje.

Ana i Veljko za to vreme šire njihovu priču.

"Dostava je ozbiljan izazov za proizvođače - jer se mi kao administratori grupe ne bavimo time - i nadam se da bi ovo pitanje moglo biti rešeno na neki način u budućnosti", kaže Veljko.

"Postoji prostor na tržištu dostave hrane iz sela u grad i nadam se da će ga neko popuniti", ističe.

A koliko je moguće promeniti svest ljudi kada je hrana z pitanju?

"Ljudskim bićima je kroz evoluciju prioritet bila i ostala ušteda energije", kaže Ana."Zbog toga ne možemo da kažemo da su bezosećajni, nezainteresovani, glupi ili ludi jer se odlučuju za kupovinu u supermarketima, iako možemo da nabrojimo mnogo razloga zbog kojih bi trebalo prioritet dati malim proizvođačima.

"Ljudi su samo ljudi, biraju ono što im je lakše i za šta im treba manje truda", ističe.

Veljko dodaje da ljudi danas ipak sve više žele da znaju šta jedu i od koga kupuju.

"Živimo u skladu sa onim što nam je dostupno, a realno nam je dostupno to da 24/7 možemo vrlo širok spektar proizvoda da pronađemo u krugu od 200 metara od kuće", navodi on.

"Zato je cilj naše grupe da i domaće proizvode učini što dostupnijim kupcima, u skladu sa onim što moderan način života omogućava i podrazumeva".

A na nama je samo da seckamo i mažemo.

Jer ko može da odoli domaćem siru?

Izvor:https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-52762767

Dragiša Filipović iz Paraćina 19 godina ima poljoprivredno gazdinstvo. Sve je počelo kada je Živka Filipović, Dragišina majka izgubila posao 2000. godine. Prvo
je počela da pravi sitne kolače, a kasnije da pravi džemove, slatko, sokove od voća, a potom i izvanredan domaći ajvar. Kako nam kaže Dragiša ovo je porodični posao, međutim kada je sezona unajme i po dvadesetak radnika.
U svojoj paleti proizvoda imaju oko 70 artikala, sirupe, matične sokove, paradajz u flaše, slani i slatki program. Papriku gaje na 70 ari, i najbolje se za ajvar
pokazala kurtovska kapija, paprika je srcolikog oblika, i najviše se gaji u Bitolju, tako je najviše ima. Ima je i u Leskovcu, ali po rečima našeg sagovornika, leskovčani su većinom prešli na gajenje paradajza.
Kurtovska kapija ima dosta suve materije,sto je čini odličnom ajvarkom.Prinos je odličan uz dobro đubrenje i zalivanje. Na jednom struku obično raste od 4 do
5 krupnih paprika,a prinosi po struku uz optimalan uzgoj znaju biti čak do 1,5 kg. Mada u proseku uz dobar uzgoj može da doprinese oko 450 kg po aru.U pitanju je najrodnija sorta starijeg tipa paprike na ovim prostorima.
Osim paprike Filipovići gaje i paradajz volovsko srce. Paradajz volovsko srce nenadmašan po ukusu, krupan, rozikast i nešto skuplji od običnog, proizvodi se
manje, jer je osetljiv na transport i lagerovanje. Inače,ko ga jednom proba, druge sorte ovog povrća više ne smatra tako ukusnim. Domaćice znaju da je sok od njega najlepši. Uprkos tome, na pijacama Srbije teško ga je naći. Pre jedanaest godina Dragiša, u nameri da napravi što ozbiljniju poslovnu priču,
osnovao je Kuću zdrave hrane - Filipović, koja se bavi preradom poljoprivrednih proizvoda, pre svega voća i povrća. Trenutno, svoje proizvode najviše prodaju
u Beogradu i Novom Sadu, a preko 800 porodica snabdeva sistemom dostave na kućnu adresu.
Posla ima preko cele godine, što na polju, što u proizvodnji. Dragiša je prvi put na sajmu turizma, ali po njegovim rečima, kotizacija je skupa, pa treba sve ukalkulisati. Dragiša se malo više raspitivao kako je u drugim zemljama kada su u pitanju proizvođači kao što je on i istakao da je u Mađarskoj proizvođaču dozvoljeno da proizvede preko 5.000 jedinica, porez se plaća 3 odsto, svoje proizvode prodaju u poluprečniki od 40 km. Mada kako ističe Dragiša ipak, on ne
bi imao kupce u poluprečniku od 40 km.
Ali ipak ideja je odlična, i treba neke stvari uzeti i primeniti kod nas. Potrebna mu je pomoć da izgradi objekat, da bi mogao da proširi proizvodnju, kako
bi iz forme poljoprivrednog gazdinstva prešao u preduzetnike, tako da će i država imati koristi.

 

Izvor: Agrobiznis magazin 

Priprema i prodaja zimnice postao je unosan posao od kog u proseku može lepo da se zaradi. Ko ima sopstveno voće i povrće, zarada može biti i veća. Mnoge domaćice danas nemaju vremena da prave zimnicu pa se odlučuju da kupe.
-Lepo se zaradi, zaista. Treba dosta rada i truda naravno, ali se isplati. To može biti isplativo mladima koji su spremni da imaju i sopstvenu proizvodnju voća i povrća, onda je zarada veća, ističe naša sagovornica Marijana Jovanović, iz sela Prilipac kod Požege. Lepu i mladu atraktivnu ženu upoznali smo nedavno na sajmu ,, Etno hrane i pića” u Beogradu.
Selo Prilipac se nalazi na 6 km od Požege, na putu prema Arilju i Ivanjici. Meštani sela se već dugi niz godina bave voćarstvom, ceo kraj je poznat po proizvodnji maline, bave se i povrtarstvom, a u poslednje vreme postaje aktuelno i cvećarstvo. Požeški Prilipac poslednjih decenija na umetničku i turističku mapu Srbije upisao se, osim po prirodnim i istorijskim znamenitostima i kao selo sa 3 galerije, zahvaljujući međunarodnoj umetničkoj Koloniji koja je stigla do 25-og saziva.
Marijanini roditelji već dvadeset godina imaju poljoprivredno gazdinstvo, bave se malinarstvom, ali Marijana je videla da to nije dovoljno, i pre tri godine krenula je sa proizvodnjom ajvara.
,, U stalnom sam random odnosu, ali ovo radim iz hobija, i zato što volim. Sve radim sama, malo mi sin pomaže ali on je školarac, i ne bih da ga opterećujem, kaže naša sagovornica.
Ove godine Marijana je preradila 3 t paprika, od koje pravi ajvar, ljuti blagi, cepkani sa belim lukom. Po njenim rečima najbolja je crvena, makedonka ili kurtovka. Kod nje nema mnogo otpada, nije puna vode i nema puno semena. Prvi dan je oljuštimo, cedimo celu noć i sutradan dodajemo ulje i pržimo. Kada se dobro uprži, jedno tri sata, sipamo u vruće tegle i vakuumiramo. Proces je jednostavan, ali je rad težak. Za 10 tegli potrebno je oko 30-40 kilograma paprike.
Svoje proizvode Marijana prodaje sa kućnog praga, i od usta do usta. Prvi put je na sajmu Etno hrane, i zadovoljna je jer nije samo prodaja u pitanju, već i da se upozna sa ljudima, stekne nova iskustva, a i da nađe potencijalne kupce, jer iz godine u godinu proširuje proizvodnju.

Ceca Radomirović Kovačević 

Koncept prodaje sa "farme na trpezu" koji je u martu ove godine pokrenulo preduzeće Beobašta, pokazao se kao veoma uspešan. Sa svojih plantaža na Kosmaju isporučili su gotovo 2 tone borovnica na 398 adresa. Kako za ekapiju kaže Vojislav Vlahović, osnivač Beobašte, uspeh sa borovnicama podstakao ih je da prošire listu proizvoda koje nude svojim klijentima.

- Naši klijenti bili izuzetno zadovoljni, pa nam je to dalo volje i samopouzdanja da se upustimo u novi projekat zimnice koji je trenutno aktuelan. Prvobitno smo napravili džem i sirup od naših domaćih borovnica. Imali smo odličan odziv na ove proizvode, jer su zaista bili kvalitetni. Na primer, u jednu teglicu džema od 330 grama je pre kuvanja ušlo čak 500 grama domaćih borovnica - kaže nam Vojislav.

Osim proizvoda od borovnice, Beobašta nudi i različite prerađevine iz slatkog i slanog programa.

- Imamo džemove, matične sokove, sirupe, ajvare, ljutenice i druge proizvode koji ulepšavaju beogradske trpeze. Za početak smo krenuli sa nekim konvencionalnim programom, a uskoro ćemo ponudu proširiti sa proizvodima bez šećera.Kako kaže naš sagovornik, svi proizvodi prave se od domaćih sirovina.

- Zimnica se uslužno proizvodi u okolini Kopaonika po starinskim recepturama. Sirovina se nabavlja od domaćih proizvođača - divlja borovnica i aronija su sa Kopaonika, paprika iz Leskovca - kaže naš sagovornik.

Ono što Beobaštinu zimnicu izdvaja na tržištu je, ističe Vlahović, kvalitet na kome beskompromisno insistiraju.

- Iako je zimnica za nas novina, trudimo se da i u ovoj tržišnoj borbi izađemo kao pobednici, jer smatramo da je ajvar sa 2,5 kilograma paprike u sebi najbolji ajvar, da je džem sa 500 grama svežih domaćih borovnica najbolji džem, kao i da je matični sok od divljih borovnica, dobijen od skoro dva kilograma šumskih borovnica, najbolji sok. Naši proizvodi su 100% domaći, odnosno proizvodi ih srpski domaćin od sirovina koje su proizvedene u Srbiji. Na kraju, zbog samog procesa prodaje, naši proizvodi su najpovoljniji. To ne znači da su najjeftiniji, ali su za datu cenu sigurno najkvalitetniji - kaže Vojislav.

Kada je reč o prodaji porizvoda, Beobašta je i dalje fokusirana na Beograd.- Prodaju radimo besplatnom dostavom na kućnu adresu, jer nam je stalo da nam kupci, pogotovo stari kupci, prepoznaju lice i kažu nam svoje utiske. Za kupce van Beograda, šaljemo pakete brzom poštom.

Reakcije korisnika na proizvode Beobašte su odlični. Kako kaže sagovornik eKapije, prilikom započinjanja projekta nisu imali velike ambicije, jer su bili svesni da ulaze na tržište koje ima mnogo igrača.

- Stabilnim rastom, uvođenjem novih proizvoda, predstavljanjem proizvođača i porekla proizvoda, kao i generalno dobrom uslugom i komunikacijom sa klijentima, nadamo se da ćemo postati prepoznatljiv brend koji je sinonim za kvalitet i povoljnost. U narednom periodu imamo u planu da, kada je reč o slatkom programu, predstavimo proizvode bez šećera ili sa prirodnim zaslađivačem. Takođe ćemo uskoro predstaviti i proizvod od žira od proizvođača sa Kosmaja. Žir je neverovatan antioksidans koji ima izuzetno dejstvo na organizam. Svakako nam je u cilju da za sve sveže proizvode iz naše ponude predstavimo naše proizvođače - kaže za eKapiju Vojislav Vlahović.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2670784/domaca-zimnica-iz-beobaste-osvaja-trziste-uskoro-i-proizvodi-od-zira-sa

U babušničkom selu Gorčinci, pre tri godine, osnovana je prva ženska zadruga. Ideja da se članice zadruge bave organskom poljoprivredom je zaživela, uz pomoć Vlade i Evropske unije, dobile su plastenike i opremu za preradu voća i povrća.Oko 15 žena sebi obezbeđuje egzistenciju, a zbog velike potražnje njihovih proizvoda, planiraju proširenje proizvodnje. Od semena do tegle – to je moto žena iz babušničkog kraja, članica prve ženske zadruge na jugoistoku Srbije.

Počele su skromno, sa tri plastenika, sada imaju dvadeset, a njihov krajnji proizvodi su ajvar, džemovi i sokovi.

„Mi smo se opredelile za taj posao, jer mi to radimo na tradicionalni način, bez konzervansa, samo paprika, so i zejtin“, kaže članica zadruge „Darovi Lužnice“, Marija Kostić.

„Za prodaju idu velike količine. Može baš, da se zaradi“, iskrena je članica zadruge Slađana Jovanović.

„Potražnja za našim ajvarom je svakodnevna. Ljudi se javljaju, a mi jednostavno nemamo količine da isporučimo. Imamo jednog prijatelja iz Nemačke koji je naručio šest hiljada tegli ajvara i pinđura. Naša tegla ajvara košta 700 dinara“, rekla je predsednica zadruge Karolina Stamenković.

Evropska unija donirala im je dvadeset plastenika. Zato su predstavnici ambasada zemalja EU obišli ove preduzimljive žene.

„Taj projekat koji je važan za žensku egzistenciju, bazira se na organskoj proizvodnji, koja je jako važna, jer je zaštita životne sredine jedna od vrednosti na kojima počiva Evropska unija“, izjavila je Matea Nočiš Štamcar, zamenica šefa delegacije EU u Srbiji.

„Što više ženskih zadruga, što više ovakvih programa bi dovelo do toga da naša sela ožive, da babušnički kraj bude prepoznatljiv po proizvodnji organske hrane“, kaže predsednica opštine Babušnica, Slađana Jovanović.

Zadrugarke već za narednu sezonu planiraju da prošire proizvodnju. Kako su nam rekle, lepo je kada se nakon završenog posla pogleda u novčanik. Tad može i da se zaigra.

Izvor:http://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/511/zanimljivosti/3687613/od-semena-to-tegle--ajvar-i-pindjur-zadrugarki-iz-gorcinaca-je-svetski-trazen-.html

Prošle su dve godine otkako je ustanovljena oznaka za hranu Srpski kvalitet, a garanciju da je proizvod napravljen od najboljih sirovina ima tek 11 proizvoda i to iz sektora mesa. Pravilnik za hranu biljnog porekla očekuje se do kraja godine. Stručnjaci kažu da etiketa Srpski kvalitet ima potencijal da domaćoj premijum hrani odškrine vrata svetskog tržišta, a mi smo istraživali koje su prepreke na tom putu.U globalnom svetu najbolju cenu postižu lokalni proizvodi. Francuski sirevi i italijanske pršute na put prestiža krenule su pre 60 godina. Srpski ajvar, malina i šljivovica tek su na startu trke za zaštitu geografskog porekla i promociji oznake Srpski kvalitet."Pruža prednost našim proizvođačima da budu konkurentni kako na tržištu u Republici Srbiji tako i nadam se da ćemo taj znak promovisati i u regionu", kaže Branislav Raketić iz Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Dodaje da to neće moći samo Ministarstvo poljoprivrede da promoviše, zbog samih kapaciteta koje ima, kao i da će morati da se uključe i mediji i prozvođači.

Kaže da je oznaka Srpski kvalitet posebno važna za živinarsku proizvodnju, te za sektor voća i povrća. Ipak, biljni proizvođači još čekaju pravilnik na osnovu koga bi mogli da konkurišu za oznaku koja im pruža šansu da bolje zarade, a potrošačima uliva sigurnost u dobar kvalitet sirovine i tradicionalnu pripremu.

"Srpski potrošači veću prednost daju domaćim proizvodima nego stranim kada imaju dobru alternativu pogotovo u sektoru prehrambene industrije gde i srpski trgovci u 80 posto slučajeva forsiraju srpske proizvode", navodi Željko Malinović iz Privredne komore Srbije.

Proizvođači kažu da je najvažnije osvojiti domaćeg kupca, ali da se najbolja zarada ipak postiže izvozom. A iz sveta potvrda da preterujemo u svojoj predstavi o sebi – nismo ni najbolji ni najgori. Za autentične proizvode iz Srbije gotovo se ne zna.

"Srpski proizvodi nisu poznati u svetu. Nema ni loše ni dobre slike koja je vezana za pojam srpske hrane. Ipak, ono što je važno, imam italijanske prijatelje koji mi stalno traže da im donesem ajvar. Tako da se ja stalno vraćam kući sa gomilom tegli. Dakle, dobar kvalitet postoji, ali mora mnogo još da se radi na reklamiranju", naglašava Emanuel Hajder, ekspert Organizacije za hranu i poljoprivredu UN.

Projekat Srpski kvalitet, pored resornog ministarstva podržavaju i Ujedinjene nacije i Evropska banka za obnovu i razvoj. Sirovinu i znanje imamo, nedostaje još dobar glas koji se daleko čuje.

Izvor:http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/3684104/ajvaru-malini-i-sljivovici-nedostaje-dobar-glas-koji-se-daleko-cuje.html

Više od 240 izlagača iz Srbije i Republike Srpske iznelo je gotovo 400.000 tegli na štandove 11. Festivala zimnice u Koceljevi.

Tokom dvodnevne manifestacije u slavu ajvara, kiselih krastavčića, paprika na sto načina, marmelada, džemova, voćnih sirupa i brojnih drugih proizvoda, ova opština na sredokraći puta između Valjeva i Šapca još jednom je potvrdila da je istinska srpska prestonica zimnice.

Prema oceni predsednika opštine Veroljuba Matića, Festival zimnice je manifestacija s posebnim šmekom, koja umnogome doprinosi razvoju sela i poljoprivrede.

Uz izlagače iz Valjeva, Šapca, Loznice, Osečine, Uba, Čačka, Leskovca, Aleksandrovca, Aranđelovca, Kikinde, Subotice, Novog Bečeja, Novog Sada, Sombora, Užica, na ovom festivalu su najbrojniji bili oni iz Koceljeve.Vredne domaćice iz ovog kraja, kojih je bilo preko 50, ponudile su kupcima više od 80.000 tegli raznih zimskih đakonija.

Festival je juče posetio i Mladen Šarčević, ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Kako je istakao, žitelji Koceljeve znaju da proizvedu zdravu hranu, što je, uz kvalitetno obrazovanje, formula za srećnu budućnost.

On je podsetio da je u obližnjem selu Donjem Crniljevu uloženo oko 220 miliona dinara u rekonstrukciju osnovne i srednje škole, kao i 11,5 miliona za izgradnju fiskulturne sale.

– Imam sreću da mi je supruga iz Kruševca, pa ceo brojni ženski deo familije to mnogo bolje radi od mene, pa dođem samo na gotovo. A pošto sam ribolovac, uzvraćam ribom – odgovorio je ministar na novinarsko pitanje da li i sam priprema zimnicu, otkrivši da mu je od svih đakonija iz zimskog špajza najmiliji – ajvar.

Izvor:http://www.politika.rs/sr/clanak/438815/U-Koceljevu-po-pun-spajz

Prvu turu ajvara prate visoke temperature, ali i naložena peć spremna za sezonu proizvodnje ajvara. Ovih dana debata je oko cene paprike, ali i oko najboljih vrsta povrća za najomiljeniji domaći specijalitet.

Pijačne tezge prepune su paprika, tu su dobro poznate sorte - slonovo uvo, šilja, rog, vezanka, dukat, babura i kurtovka. Ajvar se može napraviti skoro od bilo koje crvene paprike, međutim proizvođači uvek umeju da pronađu vrhunsku papriku od koje će dobiti vrhunski ajvar. Nisu sve vrste pogodne za proizvodnju ajvara, kod nas se najčešće koristi domaća kurtovka ili dukat paprika.

"Najbolja je crvena, što je mi ovde zovemo makedonka ili kurtovka. Kod nje nema mnogo otpada, nije puna vode i nema puno semena. Prvi dan je oljuštimo, cedimo celu noć i sutradan dodajemo zejtin i pržimo. Kada se dobro uprži, jedno tri sata, sipamo u vruće tegle i vakuumiramo. Proces je jednostavan, ali je rad težak. Da napravim 25 tegli treba mi dva dana, a on 50 kila paprike dobijem do 22 tegle", kaže Sara, proizvođačica paprike iz Niša.Kako dodaje, proizvođači čekaju da cena paprike padne, ali već sledeće nedelje većina će, bez obzira, krenuti u proizvodnju. Trenutno je u Nišu kilogram ove paprike od 70 do 100 dinara, a prošle godine je bio od 40 do 60 dinara. Tako bi ajvar na jugu Srbije sa 500 do 600 dinara po tegli mogao da skočiti i na 700 dinara.

I cene drugih vrsta paprike su visoke. Kilogram babure u marketima i pijacama je od 90 do 140 dinara, a šilje od 150 do 240 dinara.Proizvođači kažu da je najvažnije da paprika bude mesnata i suva. Kada se stavi na vatru da ne pušta mnogo tečnosti, već se polako peče i zadržava sve sokove i ukuse. Dobro je i ako je pljosnata, jer se lako peče samo sa dve strane i samim tim i lako ljušti.Ljiljana Milenković iz poljoprivrednog gazdinstva "Ajvar Tornado" kao najbolju vrstu za proizvodnju ajvara ističe domaću sortu dukat.

"Paprika je narandžaste boje, što daje lepu boju ajvara. Homogena je i mnogo miriše. Sa ajvarom od ove paprike već pet godina pobeđujemo na međunarodnim takmičenjima. Dukat se lako ljušti, brže isparava i brže se ukuvava. Nema puno bacanja. Pošto traži uzgoj na otvorenom, poljoprivrednici je ređe sade. Svaki proizvođač pored svima poznatih recepata ima i neku svoju caku i tajnu, tako i mi. Zato je i svaki ajvar drugačiji", rekla je Milenkovićeva.Pored originalnog ajvara od slatke crvene paprike, tu je i ajvar sa ljutim papričicama, kako ga ljudi zovu ljutenica, u koji ide i paradajz i beli luk. Verzija bez ljute papričice, samo sa belim lukom i paradajzom, naziva se pinđur. Za puniji ukus neko u ajvar dodaje i plavi patlidžan. Ajvar od zelenih paprika i plavog patlidžana zovu i malidžan. Naravno, svako mesto u Srbiji ima svoju varijantu ajvara, u čemu je i njegovo bogatstvo.Prema podacima Privredne komore Vojvodine, prosečna površina pod paprikom u Vojvodini u 2018. godini iznosila je 1,4 hiljade hektara, što je u odnosu na prethodnu godinu znatno smanjena površina za čak 2,2 hiljade hektara, odnosno za skoro dve trećine.

Prosečan prinos paprike u Vojvodini u 2018. godini iznosio je 14,9 tona po hektaru, što je za 14 tona manje u odnosu na ostvareni evropski prosek.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/moj-novcanik/cene-skocile-pijace-prepune-paprika-a-evo-koje-su-najbolje-za-ajvar/b5zjrdm

Nostalgija za “pravom južnjačkom paprikom”, ali i želja da svoje učenike u Japanu upozna sa kulturom Srbije, inspirisali su Nišlijku Jelenu Mladenović da u školskoj bašti u Tonomiju zasadi “kurtovku”. Seme je dobila od iskusnog povrtara iz okoline Aleksinca sa kojim se konsultovala i oko sadnje, uzgoja i branja. Paprika je preživela i pakleno leto i poplave, a ajvar se dopao deci iako je bio blago ljut.

Jelena se iz Niša odselila u Japan pre dve godine, a 2018. je počela da predaje engleski jezik u školi koja je i za osnovce i niža srednja, a nalazi se u gradu Hofu, u mestu Tanomiju. U bašti oko zgrade uzgaja se voće i povrće o kojima se najviše brinu deca jer je to, objašnjava Jelena, dobra prilika da nauče kako sami da proizvode hranu.Iako kaže da voli japansku hranu, objašnjava da je bila frustrirana jer nije mogla uvek da spremi jela na koja je navikla, jer je vrlo teško, pa i nemoguće, pronaći namirnice. Kaže da se japansko voće i povrće dosta razlikuje od srpskog i da generalno koriste drugačije namirnice.Većina domaćinstava ima male "tost rerne" u kojima ne mogu da se spremaju jela. Ali meni lično je najviše nedostajala srpska paprika koja je barem na jugoistoku Srbije nešto kao "staple food" ili deo standardne ishrane i dosta se koristi. U Japanu uglavnom koriste "babure" ili japanske male paprike tanke kože koje beru dok su još zelene pa imaju pomalo gorak ukus - priča Jelena.

Pomislila je da bašta može da se iskoristi i za srpske proizvode i predložila da zasade nešto čega nema u Japanu i to uvrste u program školskog projekta "Global Communication". Tako je iz nostalgije došla na ideju da to bude baš srpska “kurtovku”. Njena ideja je divno prihvaćena, ističe, a kada je na početku prošle školske godine posetila Niš nabavila je i seme.Stupila sam u kontakt sa prijateljicom od čijih roditelja smo porodično kupovali paprike za spremanje ajvara svake godine kako bih nabavila seme. Po povratku u Japan, seme smo poslali na Institut agrikulture u grad Šimonoseki i nakon 2 dana ga dobili natrag sa sertifikatom da je sigurno za korišćenje - priseća se Mladenovićeva.

Živorad Rajković već godinama sadi ovo povrće u "paprikarskom kraju", Vukašinovcu kraj Aleksinca i kaže da je bio počastvovan što će njegovo seme stići do Japana. Posebno je bio ponosan što je ocenjeno kao izuzetno zdravo, a ima savet i kako da svako izabere ono najbolje iz svake paprike.

Mi kad ostavljamo seme peremo ga i svo koje je teško ono padne na dno, ono koje je lako je neupotrebljivo i bude na površini vode - kaže Rajković.Nakon što su zasadili papriku, počeli su da je navodnjavaju, a Jelena ističe da su sve te faze prošli u konsultaciji sa čika Žikom koji im je dosta pomogao savetima za odgoj.Posebno je bilo zanimljivo odgajati papriku za ajvar u specifičnim klimatskim uslovima. Ipak, “kurtovka” je uspela, a sve zahvaljujući kvalitetnom semenu.

Klima u Japanu se dosta razlikuje od one u Srbiji, posebno po pitanju visokog procenta vlage i letnje kišne sezone koja kod nas ne postoji. Ali seme koje smo dobili je zaista bilo visokog kvaliteta da su biljke uz veliki trud svih u školi uspele da prežive pakleno leto pa i poplave koje su zadesile Japan 2018. - ističe Jelena.

Jelena kaže da nije imala iskustva sa gajenjem paprike, ali su joj upomoć priskočili i lokalni farmeri koji su seme zasadili u svojim povrtnjacima.Paprike iz školske bašte i one koje su dobili na poklon od farmera iskoristili su za čas pravljenja ajvara. Nišlijka je ovaj srpski specijalitet iskoristila da Japance upozna sa srpskom kulturom.

Kad je došlo do degustacije, sačekalo nas je iznenadjenje jer je ajvar iako vrlo ukusan ispao malo ljut. Kasnije sam saznala da velika vrućina može da promeni sastav paprike i da plod dobije ljut ukus. S obzirom na vreli talas koji je dugo trajao tog leta ova omaška je imala smisla. Ipak, deca nisu odbijala drugo pa ni treće parče krekera sa namazom od ajvara kako smo odlučili da poslužimo ovo jelo. Ajvar je inače među njima dobio i nadimak “džem od paprike” iako se pre kuvanja nikome nije dopao izgled sadržaja teglice koju smo kupili u gradskoj suvenirnici - priča Jelena.Živodrad koji je pomagao u odgajanju paprike hiljadama kilometara daleko, dobio je i poklon od mališana koji su učestvovali u ovom procesu.

Svako dete je uzelo po jednu papriku tu crvenu "kurtovku" svežu i nacrtalo je svako kako vidi tu papriku. Na poleđini su napisali “Thank you Živorad” i potpisali se. Njih je 9 u odeljenju, svako od njih posebno je to nacrtao, uz potpis i na japanskom. Onda su se zajedno slikali sa paprikom i čestitkom, ćerka mi je to uramila i donela, ganut sam bio time - priča Rajković.

Nišlijka kaže da joj je tokom ovog procesa bila jako zabavna reakcija farmera, koji su hteli da im poklone sav rod "kurtovke", jer nisu znali šta sa njom da rade.Crvena paprika se u japanskoj kuhinji ne koristi i nema jela koja se od nje prave. U projekat su ušli iz radoznalosti i izazova da probaju da odgoje sortu povrća sa kojom ranije nisu imali iskustva - dodaje Jelena.

Iako je projekat u školi završen, nastavlja se u Tanomiju, gde je jedan od lokalnih farmera ove godine zasadio veću baštu pod staklenikom. Plan je da uz pomoć Opštine grada Hofu organizuju i godišnji festival ajvara u ovom mestu.Ovo mesto je inače vrlo malo i poznato je po plaži kraj Seto mora i radionicama u kojima se uči "aizome", tradicionalna veština bojenja materijala plavom indigo bojom prirodno dobijenom od indigo biljke. Stanovnici ovog mesta se uvek trude da nađu nove načine da privuku posetioce a ideja koju imamo je jedan od njih - ističe Mladenovićeva.

Reči hvale ima i za japanske farmere koji su vrlo kreativni i trude se da dobiju najbolji mogući kvalitet i ne plaše se da eksperimentišu. Tako ona na pijaci često nalazi njihove proizvode koji ne postoje nigde do u Japanu, jer im je originalnost jako važno, kao i prezentacija proizvoda, kojom ukazuju dosta poštovanja i proizvodu i kupcu.

Izvor:https://www.juznevesti.com/Drushtvo/Nislijka-otkrila-Japancima-ajvar-paprika-kurtovka-uspela-i-na-Dalekom-istoku.sr.html

Suve šljive, namaz od malina, hladno ceđeno ulje od semena bundeve, sirovi med sa šljivom u prahu i ajvar iz Srbije dobili su nagrade za prvoklasni ukus.To je objavio International Taste Institut, koji i dodeljuje te nagrade. Gotovo 200 svetskih kuvara i somelijera okupilo se u Briselu kako bi proizvođačima dali objektivne i profesionalne ocene o ukusu i kvalitetu njihovih proizvoda, rekao je Loren van Vašenhov, direktor Međunarodnog instituta za ukus.

"Glavni kuvari čuvenih restorana, veliki majstori odlikovani mišelinovim zvezdicama, nosioci titula najboljih somelijera probali su naslepo najraznovrsnije proizvode iz celog sveta: oni koji su ostavili najjači utisak na žiri dobili su nagradu Superior Taste Award", objasnio je on.Predstavnici domaćih nagrađenih kompanija - Agranela iz Valjeva, Real Red Raspberry iz Bečeja, Ecovital iz Bikić Dola, Happy Honey iz Beograda/Kučeva i Strela iz Leskovca, prisustvovaće ceremoniji dodele nagrada 24. juna u Briselu.

Tamo će biti u prilici da promovišu srpsku industriju visokokvalitetne hrane kao i da istraže nove poslovne mogućnosti sa kuvarima, somelijerima, predstavnicima evropskih maloprodajnih lanaca i distributerima.

Projekat za konkurentnu privredu USAID-a podržao je srpske proizvođače visokokvalitetne hrane u trci za ovu nagradu sa hiljadama drugih proizvođača hrane i pića iz skoro stotinu zemalja.

Izvor:https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2019&mm=06&dd=18&nav_id=1556100

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Август 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
          1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30
31