Sezona pripreme ajvara za zimnicu otpočela je sa prvim naznakama jeseni. Porodica Radić iz Velike Plane danas proizvodi više od 6.000 tegli ajvara, a sezona pripreme ove zimnice kod njih kreće od sredine avgusta i traje do Svetog Nikole. Najbolja paprika za ajvar je slonovo uvo, a potrebno je da paprika u sebi ima više suvih materija, a manje vode kako bi ajvar bio što ukusniji.
Već sredinom avgusta po gazdinstvu porodice Radić u Velikoj Plani širi se miris pečene paprike. Slavica Radić, inženjer agronomije u penziji, pre deset godina odlučila je da se bavi proizvodnjom ajvara za prodaju i od par stotina tegli danas je stigla do cifre od oko 6.000 tegli godišnje.

"Priprema ajvara, ova prava što mi radimo, počinje negde oko 15. avgusta. Mi tada prve količine paprike kupimo i počnemo proizvodnju. Kada se jednom upali šporet i kada krene proizvodnja ajvara on se ne gasi ni subotom ni nedeljom i u ovom poslu nema neradnih subota i nedelja jer danas recimo mora da se jedan deo paprika peče, pa jedan da se čisti , pa zatim da se cede i upržavaju, onda isto tako kreće i sutradan i sve teče jedno za drugim. Od autobuske stanice, a ona je ovde jedno 400 metara udaljena oseća se miris", kaže Slavica Radić."Meni je pokojna majka bila velika kuvarica i ja sam mnogo kvalitetno jeo u vreme kada je bila proizvodnja da kažem kako treba. Znam šta znači ukus ajvara i paradajza i paprike tako da sam ja odmah tu uz nju. Probamo ajvar i ja kažem Slavice nije dobar moramo nešto da mu uradimo i ona može da prihvati a i ne mora uvek tako da smo zajedno rasli sa ovom teglom. Naš ajvar kad se uprži daje osećaj taj da jedeš papriku", kaže Tomislav Radić.

Pored porodice koja se uključila u proizvodnju i prodaju ajvara, za Radiće u pripremi paprika rade i žene iz njihovog komšiluka. Kreće se prvo sa čišćenjem, ceđenjem i pečenjem paprika, a sezona zbog velikog broja narudžbina potraje i do Svetog Nikole.

"Šporet smederevac se loži i pali se od sedam ujutru kada počinjemo sa radom. Radimo dnevno sedam tura a u jednoj turi ima 26 kilograma paprike. Ja znam priču kada smo radili 30 tegli i nije bilo ovako, ali poslednje tri, četiri godine je krenulo, a prošle i ove godine već ide posao i sada se već ozbiljno bavimo time. Trebalo bi da uvedemo i treću smenu i da smederevac radi i noću", kaže Nataša Žirović.Pripremljena paprika za ajvar zatim ide na mlevenje, a onda se ajvar kuva na jakoj vatri i tako proces proizvodnje u porodičnoj kući Radić nikad ne prestaje.

"Ručno se melje, sameljem to, onda prelijem vrelim uljem, onda sipam to u šerpu i 45 minuta na jakoj vatri se kuva i prži ajvar. Količina u šerpi ide od devet kilograma i nešto do deset kilograma samlevenih paprika. Morate da stojite pored šporeta stalno i da mešate kako ajvar ne bi zagoreo i kako bi imao onaj fini miris", kaže Ljiljana Marisavljević.

Radići nedeljom kupcima koji dođu da uzmu ajvar nude i besplatan doručak uz vruće lepinje, domaća jaja, sir i neizbežnu degustaciju, a kako sami kažu porudžbine najčešće stižu od ljudi koji žive u većim gradovima i nemaju uslova za pripremu ukusnog ajvara.

Izvor:https://www.rtv.rs/sr_lat/ekonomija/aktuelno/pravljenje-ajvara-postao-veliki-porodicni-biznis_1164231.html

U leskovačkom kraju počela je berba crvene paprike ajvarke u plastenicima. Proizvođači su zadovoljni rodom u zaštićenom prostoru, ali zbog loših vremenskih uslova berba na otvorenom kasni petnaestak dana, a i prinosi će biti oko 40 odsto manji.Pet paprika kilogram. Rastko ih prvi put sadi. Na njivi koju je zakupio u selu Trnjanu podigao je dva plastenika. U njima 5.000 korena ajvarke. Uz veliki rad, primenu agrotehnike i savete stručnjaka, očekuje 10 tona roda. Bere je svakog dana i odvozi u zadrugu i markete."Od jutra do mraka mi smo tu i stvarno što se tiče truda i muka je velika, ali eto na kraju sve se to isplati", kaže Rastko Stamenković, proizvođač iz Leskovca.

Sam je proizveo i rasad od semena domaće sorte, kurtovke.

"Dosta se razlikuje od današnjih hibrida. Ima tanku dršku, pljosnata je, ima dva lica, savršena je za ajvar, ima dosta suve materije", objašnjava Stamenković.

Kada je godina rekordna za kukuruz, loša je za papriku na otvorenom. Još se nije zacrvenela. Voli sunce, a kada joj je toplota najviše bila potrebna, često je padala kiša. Na nekim mestima, bio je grad.

"Prošle godine sa ove parcele smo skinuli 25 tona prve klase paprike ajvaruše. Ove godine prinosi će biti izuzetno lošiji" navodi Nenad Zdravković, proizvođač iz Navalina.

U leskovačkom kraju samo 20 odsto povrtara gaji ajvarku u plastenicima. Prvi rod ima i veću cenu.

"U plastenicima je rod zadovoljavajući, dok je na otvorenom polju tri puta manji rod. Ove godine očekujemo cenu od 100 do 120 dinara na veliko", ističe Ivan Stojanović, proizvođač iz Bošnjaca.

"U proteklih 15 dana prodao sam negde oko 500 kilograma paprike ajvarke. Kupuju ljudi što odavde iz okoline što iz Srbije", dodaje Bojan Tasić, proizvođač iz Male Biljanice.

Na 2.100 hektara u Jablaničkom okrugu godišnje se proizvede oko 60.000 tona paprike. Trećina je ajvarka. Proteklih nekoliko godina najviše se izvozila u Crnu Goru i Hrvatsku. Zbog loših vremenskih uslova neki će, kažu, ove godine ostati plitkih džepova, a neki bez ajvara.

Izvor:https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/4057120/paprika-ajvar-leskovac-prinos.html

Fejsbuk grupa "Mali proizvođači hrane u Srbiji" već nekoliko meseci izaziva veliku pažnju... I pomaže da domaći proizvodi stignu do kupaca širom zemlje.Lenka Dmitrović je iz Beograda i ima 28 godina.

Ana Karanović je iz sela Rudnica kod Kopaonika i ima 30 godina.

Njih dve su odrasle u drugačijim okolnostima, imaju različita interesovanja i nimalo slična zanimanja, ali univerzum ih je nedavno spojio.

Na koji način? Pa, preko sira.

Dobro, preko sira i Fejsbuk grupe Mali proizvođači hrane u Srbiji."Valjda kako sam starija imam više osećaja za ljude oko sebe, pa volim da podržim lokalno i koliko god je to moguće izbegavam markete", kaže Lenka za BBC na srpskom.

"Poručila sam sir od Ane i veoma smo zadovoljni i ja i dečko i porodica. A još se vežem i za ljude, priču…

"Devojka sama sve radi, a živi sa roditeljima blizu Kopaonika, u delu Srbije koji i nije baš toliko razvijen kao Beograd i gde je za sve potrebno mnogo više truda i rada, što treba podržati", dodaje.

Fejsbuk grupa Mali proizvođači hrane u Srbiji je za kratko vreme okupila više od 35.000 članova i mnogi sad nabavljaju domaće namirnice direktno od onih koji ih gaje i prave.

Ana je završila biologiju i nema posao, tako da preko interneta prodaje Ukuse Kopaonika.

"Na početku sam pravila i prodavala kilogram sira dnevno, a sada napravim i desetak… Ne mogu da postignem koliko ljudi traže i žele da kupe", navodi uz osmeh.

Jer ko može da odoli domaćem siru? A tek slaninici…Grupu su na jesen 2019. godine pokrenuli Ana i Veljko Nešić.

"Internet pijaca, to jest platforma na kojoj se mogu poručivati domaći proizvodi je na neki način moja životna želja, dugo sam razmišljao kako da spojim male proizvođače i kupce", kaže Veljko za BBC na srpskom.

Kako navodi, sve funkcioniše na obostranu korist - proizvođači dobiju tržište na koje mogu da plasiraju proizvode, a kupci "proverenog čoveka sa sela".Na njihovoj internet pijaci se tako svakodnevno kupuje i prodaje sve i svašta, ali samo domaće - sir, rakija, vino, kolači, med, ajvar, sokovi, voće, povrće, jaja…

U trgovini učestvuju ljudi iz cele Srbije - pa i dijaspore - postoji baza od (trenutno) 280 proizvođača i svi proizvodi kupcima stižu na kućnu adresu.

"Fantastično je to što se najviše kupuje ono u čemu je trenutno sezona, baš kako i treba da bude", ističe Ana Nešić, inače autorka portala Ručak za 200 dinara.

"Sireva, vina i slatkog ima uvek, ali sok od zove treba da pijemo u maju, a paradajz da jedemo u avgustu".

U poslednjih nekoliko meseci grupa je naročito aktivna. Razlog je jednostavan - korona virus.

"Kada je proglašeno vanredno stanje, moram da priznam da sam mislio da će svi pohrliti u supermarkete i da se neće mnogo brinuti o tome od koga kupuju. Međutim, desilo se upravo suprotno - grupa je buknula", navodi Veljko.Ana dodaje da je kriza oko korona virusa naterala ljude da promene neke životne navike.

"Nisu mogli više da uživaju u čarima udobne, lake i jednostavne kupovine u supermarketima - umesto da samo uđu, izađu i gotovo, sad mora da se čeka u redovima, nema hrane na rafovima, a pijace zatvorene.

"I onda se pojavljuju mali proizvođači sa svežim sirom, pršutom, salatama, rumenim rotkvicama, zlatnim medom i ljudi odluče da batale sve one konzerve koje su nagomilali i kažu deder daj taj kajmak da zamezimo ko ljudi", dodaje uz osmehAna iz Ukusa Kopaonika ne prestaje da pravi sir.

Specijalitet su joj, kaže, dimljeni kačkavalj od kravljeg mleka sa začinima i to nekoliko kombinacija - ljuta tucana paprika i beli luk, bosiljak i beli luk, origano, susam i kačkavalj bez dodataka.

A grupu je ušla potpuno slučajno, kaže.

"Kada sam videla šta se dešava i ja sam počela da proizvodim sir. Do tada sam prodavala samo domaće pečurke.

"Gajim šitaku pečurke i bukovaču. A i skupljam samonikle… Kod mene je sve to sasvim prirodno, nema veštačkih uslova", dodaje uz osmeh.

I kako ide? Može li da se preživi?"Još sam na početku, pa imam velika ulaganja… Znate kako je, ako nemate budžet, a krećete od nule, onda nije lako.

"Sve što zaradim, moram da uložim. Dobro je, skromno, nadam se da ću uskoro početi da više zarađujem", ističe ona.

Ipak, ona ističe da se ljudi sve više okreću domaćoj hrani.

"Vidimo i sami kakva je situacija - možda je nešto u radnji lepo zapakovano, ali kada kupujemo domaće znamo šta je to i znamo koliko je u to uloženo truda", ističe.Tako što je Ana Nešić, kako kaže, imala neprijatno iskustvo prilikom kupovine mesa u jednom beogradskom marketu.

Evo šta se dogodilo:

Znaš kako ima onih nekih marketa gde uđeš i sve je štrokavo, ali iznova i iznova iskuliraš i kažeš sebi - nema veze, siromašna smo zemlja, rade ljudi za 30.000 dinara, a i sve je to upakovano u plastiku, skuvaću ga na 100 stepeni…

I onda se dogodi da kap prelije čašu, da ti se baš creva prevrnu jer na svoje oči vidiš kako radnica prljavim rukama gacka piletinu pre nego što je izmeri, a oko nje krvave daske, krvavi noževi…Sve štrokavo, pa i onaj papir na kojem piše "operite ruke pre nego što uslužite mušteriju".

Tako nešto se meni desilo, i toliko sam bila zbunjena da sam zaboravila da reagujem. Uzela sam to meso od tete koja ga je ispipala i nisam ništa rekla, jer sam sebi u glavi smišljala razloge zbog kojih ne treba da me brine to što sam videla.

Onda sam i platila, i izašla napolje. Pozvala sam mamu, koja je biotehnolog, i bavila se kvalitetom hrane celog života.

"Mama, šta da radim ja sad s ovim mesom", pitala sam je. Mislim, znam za tih 100 stepeni, ali meni je gadno…

"Sine, 'leba ti, baci to pored nekog kontejnera, možda se neko kuče ovajdi", odgovorila je.

Ispostavilo se da je to nešto prilično često, a da je zapravo mnogo gore ono što se dešava dok ne gledamo taj štrokavi pult sa svežim-smrduckavim mesom.

Podelila sam tu priču na Ručku za 200 dinara, blogu na kojem me prati skoro 40.000 ljudi i dobila još mnogo, mnogo priča od kojih se želudac prevrće.

Zato danas ćevape ne kupujem više u supermarketu.

Ubrzo se stvorio impuls da se napravi grupa, iako sam ja planirala da platformu Mali proizvođači pravim malo duže, malo detaljnije i natenane.

Kad sam je napravila, ušlo je u nju odmah nekih hiljadu-dve ljudi i sve se zarolalo.Ana i Veljko rođeni su 1991. godine, u razmaku od samo nekoliko dana - on u Beogradu, ona u Kraljevu.

Prošle godine su se venčali, a oduvek se znalo šta od hrane valja.

"Nedeljom sam se kao studentkinja vraćala u Beograd sa crvenom kariranom torbom u koju su spakovane namirnice koje su proizveli moji u baštici", kaže Ana uz osmeh.

"Ili mi je poslao ujka Pero iz Rtiju, ili teta Milanka iz Viče, ili je kupljeno od komšije koji ima svoje piliće, a moja baba Rosa iz Dragačeva je imala ruke otekle, potamnele i očvrsnule od rada, da bi proizvela sir, maline i krompir, i da bi ih prodala budzašto, da zaradi koji dinar.

"Domaća hrana je nešto na čemu sam odrasla, i što sam naučila da bezrezervno cenim", dodaje ona.Kada si student, onda ti je i jogurt na akciji pred istek roka kao nektar bogova, kaže, ali kada su ona i Veljko počeli da zarađuju, malo po malo su birali domaće proizvode.

"Danas ozbiljan deo namirnica poručujemo od malih proizvođača. Pre svega zbog kvaliteta proizvoda, ali i pomoći malom poljoprivredniku", kaže Veljko.

Ana dodaje da je sve mnogo lakše kad si u paru sa nekim ko razmišlja kao i ti.

"Međusobno smo se gurali da da izađemo iz zone komfora, to jest, supermarketa", priseća se.

"Budemo pored marketa i ja kažem 'joj nemamo jaja, aj da kupimo ovde, nema veze', a onda Veljko kaže 'evo idem ja - do prodavnice koja nikako nije usput - koja ima domaća jaja, nije mi teško'".Koliko u svemu ima i patriotizma?

"Pa ja mislim da je ovo prilično patriotski akt", kaže Veljko.

"Ako uspemo da za jedan pedalj pomognemo ljudima sa sela da ponude neki dobar proizvod i da od toga mogu da žive i izdržavaju porodice, uradili smo veliku stvar. To bi mi bilo veoma, veoma drago.

"Naravno, sva zasluga za to ide proizvođačima, jer bi bez onoga što oni nude sve ovo bilo samo trubljenje po društvenim mrežama".Pa, voće se bere, domaći sir se maže na hleb, a ajvari nestrpljivo čekaju njihov red na jesen.

"Ukusi Kopaonika su jedini koje sam naručila za sada, ali pravim listu šta je sledeće - čekam platu, korona me sprečila", kaže Lenka uz osmeh.

"Svakako mi je plan da u budućnosti, kada budem imala svoju porodicu, napravim malu mrežu ljudi kod kojih bih kupovala sve te domaće stvari. Porodično smo takvi, imamo našu slaninu, buđolu, kobasice, a jaja od strine uzimamo", dodaje.

Ana i Veljko za to vreme šire njihovu priču.

"Dostava je ozbiljan izazov za proizvođače - jer se mi kao administratori grupe ne bavimo time - i nadam se da bi ovo pitanje moglo biti rešeno na neki način u budućnosti", kaže Veljko.

"Postoji prostor na tržištu dostave hrane iz sela u grad i nadam se da će ga neko popuniti", ističe.

A koliko je moguće promeniti svest ljudi kada je hrana z pitanju?

"Ljudskim bićima je kroz evoluciju prioritet bila i ostala ušteda energije", kaže Ana."Zbog toga ne možemo da kažemo da su bezosećajni, nezainteresovani, glupi ili ludi jer se odlučuju za kupovinu u supermarketima, iako možemo da nabrojimo mnogo razloga zbog kojih bi trebalo prioritet dati malim proizvođačima.

"Ljudi su samo ljudi, biraju ono što im je lakše i za šta im treba manje truda", ističe.

Veljko dodaje da ljudi danas ipak sve više žele da znaju šta jedu i od koga kupuju.

"Živimo u skladu sa onim što nam je dostupno, a realno nam je dostupno to da 24/7 možemo vrlo širok spektar proizvoda da pronađemo u krugu od 200 metara od kuće", navodi on.

"Zato je cilj naše grupe da i domaće proizvode učini što dostupnijim kupcima, u skladu sa onim što moderan način života omogućava i podrazumeva".

A na nama je samo da seckamo i mažemo.

Jer ko može da odoli domaćem siru?

Izvor:https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-52762767

Dragiša Filipović iz Paraćina 19 godina ima poljoprivredno gazdinstvo. Sve je počelo kada je Živka Filipović, Dragišina majka izgubila posao 2000. godine. Prvo
je počela da pravi sitne kolače, a kasnije da pravi džemove, slatko, sokove od voća, a potom i izvanredan domaći ajvar. Kako nam kaže Dragiša ovo je porodični posao, međutim kada je sezona unajme i po dvadesetak radnika.
U svojoj paleti proizvoda imaju oko 70 artikala, sirupe, matične sokove, paradajz u flaše, slani i slatki program. Papriku gaje na 70 ari, i najbolje se za ajvar
pokazala kurtovska kapija, paprika je srcolikog oblika, i najviše se gaji u Bitolju, tako je najviše ima. Ima je i u Leskovcu, ali po rečima našeg sagovornika, leskovčani su većinom prešli na gajenje paradajza.
Kurtovska kapija ima dosta suve materije,sto je čini odličnom ajvarkom.Prinos je odličan uz dobro đubrenje i zalivanje. Na jednom struku obično raste od 4 do
5 krupnih paprika,a prinosi po struku uz optimalan uzgoj znaju biti čak do 1,5 kg. Mada u proseku uz dobar uzgoj može da doprinese oko 450 kg po aru.U pitanju je najrodnija sorta starijeg tipa paprike na ovim prostorima.
Osim paprike Filipovići gaje i paradajz volovsko srce. Paradajz volovsko srce nenadmašan po ukusu, krupan, rozikast i nešto skuplji od običnog, proizvodi se
manje, jer je osetljiv na transport i lagerovanje. Inače,ko ga jednom proba, druge sorte ovog povrća više ne smatra tako ukusnim. Domaćice znaju da je sok od njega najlepši. Uprkos tome, na pijacama Srbije teško ga je naći. Pre jedanaest godina Dragiša, u nameri da napravi što ozbiljniju poslovnu priču,
osnovao je Kuću zdrave hrane - Filipović, koja se bavi preradom poljoprivrednih proizvoda, pre svega voća i povrća. Trenutno, svoje proizvode najviše prodaju
u Beogradu i Novom Sadu, a preko 800 porodica snabdeva sistemom dostave na kućnu adresu.
Posla ima preko cele godine, što na polju, što u proizvodnji. Dragiša je prvi put na sajmu turizma, ali po njegovim rečima, kotizacija je skupa, pa treba sve ukalkulisati. Dragiša se malo više raspitivao kako je u drugim zemljama kada su u pitanju proizvođači kao što je on i istakao da je u Mađarskoj proizvođaču dozvoljeno da proizvede preko 5.000 jedinica, porez se plaća 3 odsto, svoje proizvode prodaju u poluprečniki od 40 km. Mada kako ističe Dragiša ipak, on ne
bi imao kupce u poluprečniku od 40 km.
Ali ipak ideja je odlična, i treba neke stvari uzeti i primeniti kod nas. Potrebna mu je pomoć da izgradi objekat, da bi mogao da proširi proizvodnju, kako
bi iz forme poljoprivrednog gazdinstva prešao u preduzetnike, tako da će i država imati koristi.

 

Izvor: Agrobiznis magazin 

Priprema i prodaja zimnice postao je unosan posao od kog u proseku može lepo da se zaradi. Ko ima sopstveno voće i povrće, zarada može biti i veća. Mnoge domaćice danas nemaju vremena da prave zimnicu pa se odlučuju da kupe.
-Lepo se zaradi, zaista. Treba dosta rada i truda naravno, ali se isplati. To može biti isplativo mladima koji su spremni da imaju i sopstvenu proizvodnju voća i povrća, onda je zarada veća, ističe naša sagovornica Marijana Jovanović, iz sela Prilipac kod Požege. Lepu i mladu atraktivnu ženu upoznali smo nedavno na sajmu ,, Etno hrane i pića” u Beogradu.
Selo Prilipac se nalazi na 6 km od Požege, na putu prema Arilju i Ivanjici. Meštani sela se već dugi niz godina bave voćarstvom, ceo kraj je poznat po proizvodnji maline, bave se i povrtarstvom, a u poslednje vreme postaje aktuelno i cvećarstvo. Požeški Prilipac poslednjih decenija na umetničku i turističku mapu Srbije upisao se, osim po prirodnim i istorijskim znamenitostima i kao selo sa 3 galerije, zahvaljujući međunarodnoj umetničkoj Koloniji koja je stigla do 25-og saziva.
Marijanini roditelji već dvadeset godina imaju poljoprivredno gazdinstvo, bave se malinarstvom, ali Marijana je videla da to nije dovoljno, i pre tri godine krenula je sa proizvodnjom ajvara.
,, U stalnom sam random odnosu, ali ovo radim iz hobija, i zato što volim. Sve radim sama, malo mi sin pomaže ali on je školarac, i ne bih da ga opterećujem, kaže naša sagovornica.
Ove godine Marijana je preradila 3 t paprika, od koje pravi ajvar, ljuti blagi, cepkani sa belim lukom. Po njenim rečima najbolja je crvena, makedonka ili kurtovka. Kod nje nema mnogo otpada, nije puna vode i nema puno semena. Prvi dan je oljuštimo, cedimo celu noć i sutradan dodajemo ulje i pržimo. Kada se dobro uprži, jedno tri sata, sipamo u vruće tegle i vakuumiramo. Proces je jednostavan, ali je rad težak. Za 10 tegli potrebno je oko 30-40 kilograma paprike.
Svoje proizvode Marijana prodaje sa kućnog praga, i od usta do usta. Prvi put je na sajmu Etno hrane, i zadovoljna je jer nije samo prodaja u pitanju, već i da se upozna sa ljudima, stekne nova iskustva, a i da nađe potencijalne kupce, jer iz godine u godinu proširuje proizvodnju.

Ceca Radomirović Kovačević 

Koncept prodaje sa "farme na trpezu" koji je u martu ove godine pokrenulo preduzeće Beobašta, pokazao se kao veoma uspešan. Sa svojih plantaža na Kosmaju isporučili su gotovo 2 tone borovnica na 398 adresa. Kako za ekapiju kaže Vojislav Vlahović, osnivač Beobašte, uspeh sa borovnicama podstakao ih je da prošire listu proizvoda koje nude svojim klijentima.

- Naši klijenti bili izuzetno zadovoljni, pa nam je to dalo volje i samopouzdanja da se upustimo u novi projekat zimnice koji je trenutno aktuelan. Prvobitno smo napravili džem i sirup od naših domaćih borovnica. Imali smo odličan odziv na ove proizvode, jer su zaista bili kvalitetni. Na primer, u jednu teglicu džema od 330 grama je pre kuvanja ušlo čak 500 grama domaćih borovnica - kaže nam Vojislav.

Osim proizvoda od borovnice, Beobašta nudi i različite prerađevine iz slatkog i slanog programa.

- Imamo džemove, matične sokove, sirupe, ajvare, ljutenice i druge proizvode koji ulepšavaju beogradske trpeze. Za početak smo krenuli sa nekim konvencionalnim programom, a uskoro ćemo ponudu proširiti sa proizvodima bez šećera.Kako kaže naš sagovornik, svi proizvodi prave se od domaćih sirovina.

- Zimnica se uslužno proizvodi u okolini Kopaonika po starinskim recepturama. Sirovina se nabavlja od domaćih proizvođača - divlja borovnica i aronija su sa Kopaonika, paprika iz Leskovca - kaže naš sagovornik.

Ono što Beobaštinu zimnicu izdvaja na tržištu je, ističe Vlahović, kvalitet na kome beskompromisno insistiraju.

- Iako je zimnica za nas novina, trudimo se da i u ovoj tržišnoj borbi izađemo kao pobednici, jer smatramo da je ajvar sa 2,5 kilograma paprike u sebi najbolji ajvar, da je džem sa 500 grama svežih domaćih borovnica najbolji džem, kao i da je matični sok od divljih borovnica, dobijen od skoro dva kilograma šumskih borovnica, najbolji sok. Naši proizvodi su 100% domaći, odnosno proizvodi ih srpski domaćin od sirovina koje su proizvedene u Srbiji. Na kraju, zbog samog procesa prodaje, naši proizvodi su najpovoljniji. To ne znači da su najjeftiniji, ali su za datu cenu sigurno najkvalitetniji - kaže Vojislav.

Kada je reč o prodaji porizvoda, Beobašta je i dalje fokusirana na Beograd.- Prodaju radimo besplatnom dostavom na kućnu adresu, jer nam je stalo da nam kupci, pogotovo stari kupci, prepoznaju lice i kažu nam svoje utiske. Za kupce van Beograda, šaljemo pakete brzom poštom.

Reakcije korisnika na proizvode Beobašte su odlični. Kako kaže sagovornik eKapije, prilikom započinjanja projekta nisu imali velike ambicije, jer su bili svesni da ulaze na tržište koje ima mnogo igrača.

- Stabilnim rastom, uvođenjem novih proizvoda, predstavljanjem proizvođača i porekla proizvoda, kao i generalno dobrom uslugom i komunikacijom sa klijentima, nadamo se da ćemo postati prepoznatljiv brend koji je sinonim za kvalitet i povoljnost. U narednom periodu imamo u planu da, kada je reč o slatkom programu, predstavimo proizvode bez šećera ili sa prirodnim zaslađivačem. Takođe ćemo uskoro predstaviti i proizvod od žira od proizvođača sa Kosmaja. Žir je neverovatan antioksidans koji ima izuzetno dejstvo na organizam. Svakako nam je u cilju da za sve sveže proizvode iz naše ponude predstavimo naše proizvođače - kaže za eKapiju Vojislav Vlahović.

Izvor:https://www.ekapija.com/news/2670784/domaca-zimnica-iz-beobaste-osvaja-trziste-uskoro-i-proizvodi-od-zira-sa

U babušničkom selu Gorčinci, pre tri godine, osnovana je prva ženska zadruga. Ideja da se članice zadruge bave organskom poljoprivredom je zaživela, uz pomoć Vlade i Evropske unije, dobile su plastenike i opremu za preradu voća i povrća.Oko 15 žena sebi obezbeđuje egzistenciju, a zbog velike potražnje njihovih proizvoda, planiraju proširenje proizvodnje. Od semena do tegle – to je moto žena iz babušničkog kraja, članica prve ženske zadruge na jugoistoku Srbije.

Počele su skromno, sa tri plastenika, sada imaju dvadeset, a njihov krajnji proizvodi su ajvar, džemovi i sokovi.

„Mi smo se opredelile za taj posao, jer mi to radimo na tradicionalni način, bez konzervansa, samo paprika, so i zejtin“, kaže članica zadruge „Darovi Lužnice“, Marija Kostić.

„Za prodaju idu velike količine. Može baš, da se zaradi“, iskrena je članica zadruge Slađana Jovanović.

„Potražnja za našim ajvarom je svakodnevna. Ljudi se javljaju, a mi jednostavno nemamo količine da isporučimo. Imamo jednog prijatelja iz Nemačke koji je naručio šest hiljada tegli ajvara i pinđura. Naša tegla ajvara košta 700 dinara“, rekla je predsednica zadruge Karolina Stamenković.

Evropska unija donirala im je dvadeset plastenika. Zato su predstavnici ambasada zemalja EU obišli ove preduzimljive žene.

„Taj projekat koji je važan za žensku egzistenciju, bazira se na organskoj proizvodnji, koja je jako važna, jer je zaštita životne sredine jedna od vrednosti na kojima počiva Evropska unija“, izjavila je Matea Nočiš Štamcar, zamenica šefa delegacije EU u Srbiji.

„Što više ženskih zadruga, što više ovakvih programa bi dovelo do toga da naša sela ožive, da babušnički kraj bude prepoznatljiv po proizvodnji organske hrane“, kaže predsednica opštine Babušnica, Slađana Jovanović.

Zadrugarke već za narednu sezonu planiraju da prošire proizvodnju. Kako su nam rekle, lepo je kada se nakon završenog posla pogleda u novčanik. Tad može i da se zaigra.

Izvor:http://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/511/zanimljivosti/3687613/od-semena-to-tegle--ajvar-i-pindjur-zadrugarki-iz-gorcinaca-je-svetski-trazen-.html

Prošle su dve godine otkako je ustanovljena oznaka za hranu Srpski kvalitet, a garanciju da je proizvod napravljen od najboljih sirovina ima tek 11 proizvoda i to iz sektora mesa. Pravilnik za hranu biljnog porekla očekuje se do kraja godine. Stručnjaci kažu da etiketa Srpski kvalitet ima potencijal da domaćoj premijum hrani odškrine vrata svetskog tržišta, a mi smo istraživali koje su prepreke na tom putu.U globalnom svetu najbolju cenu postižu lokalni proizvodi. Francuski sirevi i italijanske pršute na put prestiža krenule su pre 60 godina. Srpski ajvar, malina i šljivovica tek su na startu trke za zaštitu geografskog porekla i promociji oznake Srpski kvalitet."Pruža prednost našim proizvođačima da budu konkurentni kako na tržištu u Republici Srbiji tako i nadam se da ćemo taj znak promovisati i u regionu", kaže Branislav Raketić iz Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Dodaje da to neće moći samo Ministarstvo poljoprivrede da promoviše, zbog samih kapaciteta koje ima, kao i da će morati da se uključe i mediji i prozvođači.

Kaže da je oznaka Srpski kvalitet posebno važna za živinarsku proizvodnju, te za sektor voća i povrća. Ipak, biljni proizvođači još čekaju pravilnik na osnovu koga bi mogli da konkurišu za oznaku koja im pruža šansu da bolje zarade, a potrošačima uliva sigurnost u dobar kvalitet sirovine i tradicionalnu pripremu.

"Srpski potrošači veću prednost daju domaćim proizvodima nego stranim kada imaju dobru alternativu pogotovo u sektoru prehrambene industrije gde i srpski trgovci u 80 posto slučajeva forsiraju srpske proizvode", navodi Željko Malinović iz Privredne komore Srbije.

Proizvođači kažu da je najvažnije osvojiti domaćeg kupca, ali da se najbolja zarada ipak postiže izvozom. A iz sveta potvrda da preterujemo u svojoj predstavi o sebi – nismo ni najbolji ni najgori. Za autentične proizvode iz Srbije gotovo se ne zna.

"Srpski proizvodi nisu poznati u svetu. Nema ni loše ni dobre slike koja je vezana za pojam srpske hrane. Ipak, ono što je važno, imam italijanske prijatelje koji mi stalno traže da im donesem ajvar. Tako da se ja stalno vraćam kući sa gomilom tegli. Dakle, dobar kvalitet postoji, ali mora mnogo još da se radi na reklamiranju", naglašava Emanuel Hajder, ekspert Organizacije za hranu i poljoprivredu UN.

Projekat Srpski kvalitet, pored resornog ministarstva podržavaju i Ujedinjene nacije i Evropska banka za obnovu i razvoj. Sirovinu i znanje imamo, nedostaje još dobar glas koji se daleko čuje.

Izvor:http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/3684104/ajvaru-malini-i-sljivovici-nedostaje-dobar-glas-koji-se-daleko-cuje.html

Više od 240 izlagača iz Srbije i Republike Srpske iznelo je gotovo 400.000 tegli na štandove 11. Festivala zimnice u Koceljevi.

Tokom dvodnevne manifestacije u slavu ajvara, kiselih krastavčića, paprika na sto načina, marmelada, džemova, voćnih sirupa i brojnih drugih proizvoda, ova opština na sredokraći puta između Valjeva i Šapca još jednom je potvrdila da je istinska srpska prestonica zimnice.

Prema oceni predsednika opštine Veroljuba Matića, Festival zimnice je manifestacija s posebnim šmekom, koja umnogome doprinosi razvoju sela i poljoprivrede.

Uz izlagače iz Valjeva, Šapca, Loznice, Osečine, Uba, Čačka, Leskovca, Aleksandrovca, Aranđelovca, Kikinde, Subotice, Novog Bečeja, Novog Sada, Sombora, Užica, na ovom festivalu su najbrojniji bili oni iz Koceljeve.Vredne domaćice iz ovog kraja, kojih je bilo preko 50, ponudile su kupcima više od 80.000 tegli raznih zimskih đakonija.

Festival je juče posetio i Mladen Šarčević, ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Kako je istakao, žitelji Koceljeve znaju da proizvedu zdravu hranu, što je, uz kvalitetno obrazovanje, formula za srećnu budućnost.

On je podsetio da je u obližnjem selu Donjem Crniljevu uloženo oko 220 miliona dinara u rekonstrukciju osnovne i srednje škole, kao i 11,5 miliona za izgradnju fiskulturne sale.

– Imam sreću da mi je supruga iz Kruševca, pa ceo brojni ženski deo familije to mnogo bolje radi od mene, pa dođem samo na gotovo. A pošto sam ribolovac, uzvraćam ribom – odgovorio je ministar na novinarsko pitanje da li i sam priprema zimnicu, otkrivši da mu je od svih đakonija iz zimskog špajza najmiliji – ajvar.

Izvor:http://www.politika.rs/sr/clanak/438815/U-Koceljevu-po-pun-spajz

Prvu turu ajvara prate visoke temperature, ali i naložena peć spremna za sezonu proizvodnje ajvara. Ovih dana debata je oko cene paprike, ali i oko najboljih vrsta povrća za najomiljeniji domaći specijalitet.

Pijačne tezge prepune su paprika, tu su dobro poznate sorte - slonovo uvo, šilja, rog, vezanka, dukat, babura i kurtovka. Ajvar se može napraviti skoro od bilo koje crvene paprike, međutim proizvođači uvek umeju da pronađu vrhunsku papriku od koje će dobiti vrhunski ajvar. Nisu sve vrste pogodne za proizvodnju ajvara, kod nas se najčešće koristi domaća kurtovka ili dukat paprika.

"Najbolja je crvena, što je mi ovde zovemo makedonka ili kurtovka. Kod nje nema mnogo otpada, nije puna vode i nema puno semena. Prvi dan je oljuštimo, cedimo celu noć i sutradan dodajemo zejtin i pržimo. Kada se dobro uprži, jedno tri sata, sipamo u vruće tegle i vakuumiramo. Proces je jednostavan, ali je rad težak. Da napravim 25 tegli treba mi dva dana, a on 50 kila paprike dobijem do 22 tegle", kaže Sara, proizvođačica paprike iz Niša.Kako dodaje, proizvođači čekaju da cena paprike padne, ali već sledeće nedelje većina će, bez obzira, krenuti u proizvodnju. Trenutno je u Nišu kilogram ove paprike od 70 do 100 dinara, a prošle godine je bio od 40 do 60 dinara. Tako bi ajvar na jugu Srbije sa 500 do 600 dinara po tegli mogao da skočiti i na 700 dinara.

I cene drugih vrsta paprike su visoke. Kilogram babure u marketima i pijacama je od 90 do 140 dinara, a šilje od 150 do 240 dinara.Proizvođači kažu da je najvažnije da paprika bude mesnata i suva. Kada se stavi na vatru da ne pušta mnogo tečnosti, već se polako peče i zadržava sve sokove i ukuse. Dobro je i ako je pljosnata, jer se lako peče samo sa dve strane i samim tim i lako ljušti.Ljiljana Milenković iz poljoprivrednog gazdinstva "Ajvar Tornado" kao najbolju vrstu za proizvodnju ajvara ističe domaću sortu dukat.

"Paprika je narandžaste boje, što daje lepu boju ajvara. Homogena je i mnogo miriše. Sa ajvarom od ove paprike već pet godina pobeđujemo na međunarodnim takmičenjima. Dukat se lako ljušti, brže isparava i brže se ukuvava. Nema puno bacanja. Pošto traži uzgoj na otvorenom, poljoprivrednici je ređe sade. Svaki proizvođač pored svima poznatih recepata ima i neku svoju caku i tajnu, tako i mi. Zato je i svaki ajvar drugačiji", rekla je Milenkovićeva.Pored originalnog ajvara od slatke crvene paprike, tu je i ajvar sa ljutim papričicama, kako ga ljudi zovu ljutenica, u koji ide i paradajz i beli luk. Verzija bez ljute papričice, samo sa belim lukom i paradajzom, naziva se pinđur. Za puniji ukus neko u ajvar dodaje i plavi patlidžan. Ajvar od zelenih paprika i plavog patlidžana zovu i malidžan. Naravno, svako mesto u Srbiji ima svoju varijantu ajvara, u čemu je i njegovo bogatstvo.Prema podacima Privredne komore Vojvodine, prosečna površina pod paprikom u Vojvodini u 2018. godini iznosila je 1,4 hiljade hektara, što je u odnosu na prethodnu godinu znatno smanjena površina za čak 2,2 hiljade hektara, odnosno za skoro dve trećine.

Prosečan prinos paprike u Vojvodini u 2018. godini iznosio je 14,9 tona po hektaru, što je za 14 tona manje u odnosu na ostvareni evropski prosek.

Izvor:https://www.blic.rs/biznis/moj-novcanik/cene-skocile-pijace-prepune-paprika-a-evo-koje-su-najbolje-za-ajvar/b5zjrdm

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Октобар 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
      1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30 31