Biljke koje se tradicionalno koriste u tretmanu dijabetesa a čija je efikasnost potvrđena jesu preparati na bazi hmelja, borovnice, koprive, maslačka praziluka i cimeta.
Najveću efikasnost uz najmanje neželjenih dejstava, pokazali su preparati na bazi lista borovnice i koprive.
Ovo je saopšteno nedavno na 25. Savetovanju o biotehnologiji na Agronomskom fakultetu u Čačku. Autori rada jesu akademski stručnjaci i njihovi mlađi istraživači sa Škole strukovnih studija „Visan”, „Biounik”, Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Instituta za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada.Dijabetes je među najčešćim bolestima endokrinog tima i u stalnom je porastu. U lečenju šećerne bolesti koriste se nekoliko pristupa: insulin u kombinaciji sa djetom, lekovi i medicinska sredstva, promene životnih navika. Važnu ulogu u prevenciji i lečenju drže i brojne i biljne vrste za koje je potvrđeno da poseduju hipoglikemijsko dejstvo.
U rad ovih istraživača bili su uključeni pacijenti koji boluju od dijabetesa 2. Anketa je trajala tri nedelje, a uzorkom je bilo obuhvaćeno 100 pacijenata koji su, pored redovne terapije, propisane od lekara specijaliste, koristili preparate na biljnoj osnovi, uz save doktora i farmaceuta. Prilikom anketiranja pacijenata ispoštovana su etička načela. Uzorak na kojem je sprovedeno istraživanje činilu su pacijenti oba pola, sgarasni grupa 35-60 godina, koji su dobrovoljno prihvatili da popune anketni upitnik. Listić je, pored pitanju o kvalitetu života obolelih od šećerne bolesti, sadržao i druga koja su se odnosila na učinak primene biljnih aparata, uz redovnu terapiju: koji biljne preparate koristite, koji preparat smatrate najdelotvorniji, koje su vrednosti glukoze u krvi pre i posle primene preparata.
Ispitanici su, pored redovne terapije koju je prepisao specijalista, koristili biljne preparate na osnovu hmelja, borovnice, koprive, maslačka, zelenog praziluka i cimeta. Najveći korisnici bili su ubedljivo ispitanici u dobi 55-65. Ishrana pacijenata obuhvatala je namirnice sa smanjenim procentnom ugljenih hidrata i skroba. Gojaznost je bila prateći progran. Pojedini pacijenti imali su genetskih predispozicija za dijabetes dok je kod ostalih uzrok bio nepoznat.
Pacijenti su najviše koristili preparat sa listom borovnice (90%) a najmanje sa prazilukom (10%) i hmeljom (15%) jer su pokazali izvesna neželjena dejstva. Pre svega izazvali su slabost i umor, povećanje krvnog pritiska. Preparat od lista borovnice se pokazao kao efikasan i nisu zabeležene nikakve kontraindikacije, a isto važi i za koprivu.
Istraživači u svom radu navode:
„U sprovedenoj anketi preparati na bazi lista borovnice pokazali su značajne efekte na smanjenje nivoa šećera u krvi i opšte zdravstveno stanje ispitivanih pacijenata. Ekstrakti lista borovnice tradicionalno se koriste u narodnoj medicini kao sredstvo za lečenje šećerne bolesti.”
Poznato je više od 400 biljnih vrsta koje se tradicionalno koriste u tretmanu dijabetesa, ali samo mali broj dobio je naučnu i medicinsku overu o delotvornosti. Tradicionlni tretmani biljem nisu zaustupljeni u razvijenim zapadnim društvima, ali neki od njih se sprovode od strane praktičara alternativne medicine, ili ih pacijenti uzimaju kao dodatak uobičajenoj terapiji. Međutim, primena biljaka je i danas glavni način lečenja u nerazvijenim zemljama.

Izvor:http://www.glaszapadnesrbije.rs/932638/Naucni-rad-iz-Cacka:-Borovnica-i-kopriva-najznacajnije-u-prevenciji-i-lecenju-secerne-bolesti/

Crni koren je samonikla dvogodišnja biljka koja se gaji zbog zadebljalog korena, mrke boje, izuzetno bogatog vitaminima i mineralima. Potiče iz Španije, a danas se gaji u Belgiji, Nemačkoj i Holandiji. Danas je gotovo zaboravljen, ali u srednjem veku je veoma cenjen zbog svog lekovitog dejstva. Upotrebljavan je kao prirodni anestetik, lek za smirivanje želuca, za lečenje prehlada, epilepsije i ublažavanje posledica ujeda zmije (čemu duguje i svoje drugo ime – zmijski koren).
Crni koren, lat. Scorzonera hispanica, poznat i kao crni turovac ili španski zmijak. Velika je šteta što nije češće na tanjirima jer je superioran izvor raznih nutrijenata. Ima sličan ukus poput mnogo popularnijih i skupljih špargli i lako ga je gajiti. Crni koren jedan je od najbolji izvora insulina što ga čini pogodnim za dijabetičare. Reč je o tipu prebiotičkog vlakna koje nosi brojne zdravstvene koristi od kojih se većina povezuje sa uticajem na rast korisnih bakterija u ljudskom organizmu.
Smanjila se i štetna aktivnost oksidativnog stresa i povećala se otpornost na delovanje slobodnih radikala. Seje se u proleće, na dubinu 3-4 cm. Ako gajite male količine, za sopstvene potrebe, gde će se koren ručno vaditi, optimalan razmak sadnje je 25cm. Ipak, ako planirate mehanizovano vađenje, onda je razmak nešto veći, 35-45 cm. Uz korišćenje kvalitetnog semena, dobre klijavosti, za 1 ha će vam trebati 12-14 kg semena. Sa sadnim materijalom treba biti oprezan, jer je seme osetljivo i čuva klijavost samo godinu dana.
U kulinarstvu se koriste svi delovi ove biljke. Mladi izdanci se koriste sveži i pripremaju kao špargle, cvetovi se koriste u pripremi salata, jestive su i klice proklijalih semeni, ali ipak, najviše se priprema sam koren. On se može kuvati, pohovati ili peći, kao i ostalo povrće bogato skrobom. Pre pripreme, koren je potrebno oguliti i staviti u vodu sa par kapi sirćeta ili limuna, kako ne bi potamneo.

Izvor: Agrobiznis magazin 

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Јул 2020 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
    1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30 31