Status žena u ruralnim područjima, a naročito u privredi, nepovoljan je iz godine u godinu i predstavlja ozbiljan problem u oblasti rodne ravnopravnosti u našem društvu, najviše zbog neplaćenog rada, apeluju u Zavodu za ravnopravnost polova povodom 15. oktobra, Međunarodnog dana seoskih žena.Žene na selu su preopterećene poslovima u domaćinstvu, nemaju uslove za brigu o svom zdravlju, neke od njih nemaju ni zdravstveno ni penzijsko osiguranje, a u starosti neretko žive na rubu egzistencije jer su im penzije male ili ih uopšte i nemaju, kažu u Zavodu.

"Žene čine više od polovine radnika u celoj Evropi, no njihov ekonomski doprinos je znatno manji, a situacija je jednaka sa ženama u poljoprivredi. Na primer, više od jedne trećine žena na prostoru Evropske unije je uključeno u proizvodnju hrane, te više od polovine u usluge povezane s proizvodnjom hrane, dok među vlasnicima poljoprivrednih zemljišta u Evropi žene čine svega 29 odsto, dok u Srbiji one čine 12 odsto. Žene svojim radom čine veliki postotak proizvodnje u poljoprivredi, statistike pokazuju da su one ujedno te koje dobijaju mnogo manje finansijske pomoći i mnogo manje koriste mogućnosti koje nudi poljoprivredna politika. Korisnici mera poljoprivredne politike većinom su poljoprivrednici sa većim poljoprivrednim gazdinstvima, obrazovaniji i mlađi, a to su obično muškarci; dok su žene te koje su manje obrazovane, s manjim farmama i starije životne dobi", naglašavaju u Zavodu za ravnopravnost polova.

Rešenja ovog nepovoljnog položaja u kom se nalaze žene u ruralnim područjima je pre svega, navode u instituciji, u obrazovanju, informisanosti, ekonomskom osnaživanju i pristupu finansijskim sredstvima.

"Zavod za ravnopravnost polova obeležio je ove godine Međunarodni dan seoskih žena organizovanjem tradicionalne manifestacije 'Sajam stvaralaštva seoskih žena u Vojvodini'. Na Sajmu u opštini Šid predstavile su se seoske žene iz 200 udruženja žena sa područja čitave Vojvodine. Ženska udruženja su prikazale svoje rukotvorine i druge proizvode afirmišući na taj način svoj aktivizam, kreativnost i preduzetnički potencijal. Proizvodnja rukotvorina se smatra drugim izvorom prihoda za poljoprivredna gazdinstva nakon primarne poljoprivrede, i ona može biti perspektivna grana koja uz minimalna ulaganja može da obezbedi samozaposlenje i izvor prihoda za preko hiljadu žena iz svih krajeva Vojvodine i doprinese turističkoj ponudi i promociji i zemlje i regiona. Koristi koje iz toga proizlaze su nesporne i iz ugla ženskih prava i sa stanovišta ekonomskog rasta i produktivnosti", poručuju u Zavodu.

15. oktobar je ustanovljen kao Svetski dan seoskih žena na Konferenciji žena Ujedinjenih nacija u Pekingu 1995. godine, kada se i naša vlada obavezala da ženama na selu obezbedi ravnopravan pristup i potpuno učešće u strukturama vlasti i učini vidljivim njihove potrebe i mogućnosti u kreiranju razvojnih politika sela.

Izvor:https://www.021.rs/story/Info/Srbija/225578/Zene-na-selu-mnogo-rade-manje-su-placene-nemaju-iste-mogucnosti-kao-muskarci.html

Mnogi stanovnici gradova često se žale na gužvu, zagađen vazduh, buku i maštaju da jednog dana žive na selu. Sanjaju da se bude uz cvrkut ptica, jedu zdravo voće i povrće koje su sami posadili i gajili. Ali ovakvu romantičnu predstavu najčešće imaju ljudi koji nikada nisu živeli na selu.
Bez prodavnice i asfalta
Prema poslednjim podacima u Srbiji danas ima oko 4.700 naselja, ali ni jedno selo po ustavu. Prognoze su da će u narednih deset do 15 godina nestati 1.200 sela, znači svako četvrto. Broj stanovnika rapidno opada, a kada se pogleda statistika uslova života tu je situacija još gora posebno u ruralnim
područjima. Oko 1.000 sela nema prodavnicu, 500 ni asfaltiran put, dok u 150.000 kuća na selu niko ne živi! Međutim, slovo na papiru je jedno,
a život nešto drugo, pa je Agrobiznis Zapušteni putevi, nema lekara, gase se škole magazin istraživao kakav je život, posebno mladih, danas na selu.
- Kao i sve u životu ni selo ne može da se gleda crno – belo. Ima svojih prednosti, ali i mana. Prednost je što živimo u čistom okrženju, jedemo zdravu
hranu, dišemo čist vazduh. Tu sam svoj na svome – kaže za Agrobiznis magazin Marko Joksimović iz Orašca, nedaleko od Aranđelovca. Ovaj vredan
dvadesetdevetogodišnji mladić bavi se povrtarstvom i plasteničkom proizvodnjom i kaže da od ovog posla može pristojno da se živi. Uzgaja jagode, maline, povrće koje prodaje na novobeogradskoj pijaci u Bloku 44.
- Najveći problem je odlazak ljudi, posebno mladih iz sela. U potrazi za boljim i lakšim životom mnogi se sele u veće gradove ili inostranstvo. Mladići
i devojke odlaze na studije malo ko se vrati. Konkretno kod nas u Orašcu problem je nedostatak kulturnih sadržaja. Osim 15. februara na Sretenje
kada se svi sjate u naše selo ostatak godine je uglavnom bez nekih dešavanja. Sada preko leta malo odemo na bazen i to je otprilike sve – kaže naš sagovornik. Konkretno u Orašcu trebalo bi napraviti bolje puteve, prodavnica ima ali su slabije snabdevene, pa za svaku veću kupovinu treba ići u Aranđelovac
ili u Beograd.

Vojvođanska sela žive
Radovan Denić ima 28 godina, rođen je i odrastao je u Silbašu koje spada među najstarija sela u Južnobačkom okrugu. Nalazi se nedaleko od Bačke
Palanke, a ljubav prema zemlji i poljoprivredi nasledio je od roditelja i dede. Bavi se povrtarstvom na otvorenom, a zajedno sa porodicom proizvodi crni
luk, začinsku papriku, dok od ratarskih kultura seju soju, pšenicu, kukuruz i povremeno uljanu repicu.
- Za razliku od ostalih sela koje sam imao prilike da vidim kod nas je još i dobro, ima sela koja su u gorem stanju. Silbaša je na dobro mestu, kod nas se
račva put ka Bačkom Petrovcu, Somboru i Novom Sadu, tako da ljudi cirkulišu i selo živi. Mada, stanovnika je sve manje i manje. U selu je mešana
sredina, pola su Srbi pola Slovaci, mnogo je onih koji su otišli u Slovačku i ako dođu to je uglavnom jednom godišnje za praznike – kaže Radovan, koji nikada nije ozbiljno razmišljao o odlasku iz rodnog sela.
- Uložio sam dosta rada i truda u ovo što imam, u mašine i ne bih mogao da zamislim da sve ostavim i odem negde drugde. Svako razmišlja o nečem
boljem, ali kada volite to što radite teško se odričete toga i mislim da bi mi izuzetno teško palo da ostavim sve što imam i što sam stekao iako sam mlad –
kaže Denić.
On pozdravlja podršku države mladim poljoprivrednicima, subvencije koje dobijaju, jedina zamerka je što se za podsticaje i povraćaj dela novca za
poljoprivrednu mehanizaciju čeka i po godinu i po dana.
- Mislim da bi bilo dobro ubrzati tu proceduru. Razumem da imaju dosta posla i zahteva, ali često se čeka i mesecima na bilo kakav odgovor. Sve
što ide preko Pokrajine je nekako brže i efikasnije, dok je procedura koja mora da se radi preko Republike previše spora – zaključuje naš sagovornik.
Miroslav Gabrić ima 46 godina i živi u Novom Žedniku, nedaleko do Subotice. Uglavnom radi kao sezonski radnik i nadničar. Vredan je i uvek nasmejan, pa ga često zovu da skuplja i plasti slamu, radi na njivama, skuplja detelinu… Posao ne bira i kaže da je navikao na život na selu.
- Novi Žednik ima sve što nam je potrebno - Dom zdravlja, prodavnice, kod nas čak i železnica još uvek radi. Gledam gazde poljoprivrednike kod
kojih radim sve što zarade ulažu u proizvodnju i nije im lako. Živim skromno, pošteno i ne žalim se – kaže Gabrić, koji u svemu, pa i u životu na
selu vidi samo njegovu lepšu stranu.
Nemaju ni Dom zdravlja
Ali, ne treba zaboraviti da je život na selu u pitomoj vojvođanskoj ravnici ili Šumadiji potpuno drugačiji u odnosu na život u zabačenim planinskim ili,
kako se to popularno zove ruralnim, krajevima. Za one koji ranije nisu imali mnogo dodira sa seoskim načinom života to može biti noćna mora. Većina
sela ima probleme sa nerazvijenom ili propalom infrastrukturom i putevima, teško se dolazi do najbližeg lekara, a običan odlazak u prodavnicu pretvara
se u pravu avanturu posebno kad padne sneg i zaveje malobrojne saobraćajnice. Ako živite od poljoprivrede život na selu podrazumeva težak, svakodnevni
posao, što bi se reklo, radi se od jutra do mraka.
Ristić Mladen, sa suprugom i dvoje dece živi u selu Kosanička Rača kod Kuršumlije. Po struci je diplomirani inženjer poljoprivrede i ima svoje gazdinstvo. Bavi se stočarstvom, ratarstvom i voćarstvom.

- Najveći problem je zapuštena infrastruktura, puteve održavaju sami meštani koliko mogu i koliko im treba. Pomogla bi opština, ali ni oni nemaju. Imamo nekoliko malih prodavnica, ali se uglavnom snabdevamo u Kuršumliji koja je udaljena 20 kilometara od sela – kaže za Agrobiznis Mladen koji već
razmišlja da se za koju godinu preseli, kako kaže, negde „bliže civilizaciji“.
- Moja ćerkica ima četiri godine, a sin 20 meseci, ali kad budu stasali za školu imaćemo problem. Naime, u selu postoji osnovna škola do osmog razreda,
ali zbog manjaka dece verovatno će biti zatvorena. Vodu imamo sprovedenu iz planine što je uradio prethodni vlasnik kuće. Ne znam da li je bakteriološki ispravna, jer bi uzorak na analizu morao da nosim u Beograd. Kvalitet vode proveravam kako znam i povremeno dodajem tablete hlora, kako bismo
koliko toliko pili zdravu vodu – priča Mladen i priznaje da je najveća noćna mora kada se neko razboli.
- Dom zdravlja ne postoji. Lekar iz Kuršumlije dolazi jednom nedeljno, obavi osnovne preglede i prepiše lekove. Ako vam se dete, ne daj bože,
razboli i dobije temperaturu usred noći, nemate kud, nego da ga vozite u Kuršumliju. U selu pretežno žive stariji ljudi koji se bave poljoprivredom, ostala je tek po koja kuća u kojoj ima mladih jer se većina odselila u gradove ili u inostranstvo.
- Ne bih voleo da ispadne da se žalim, ali boli nas nebriga države i društva. Posle se pitaju zašto sela nestaju, a ljudi odlaze. Ipak, nije nama najgore. Moja
rođena sestra Radica ima četvoro dece i sa porodicom živi u selu Matarova samo 500 metara od graničnog prelaza Merdare. Ona i suprug se takođe bave
poljoprivredom, a uz sve muke moraju da razmišljaju i svojoj i bezbednosti dece. I oni imaju loš put, nedostaje osnovna infrastruktura, a njen najstariji
sin od jeseni kreće u peti razred pa će morati da ga svaki dan voze i dovoze iz Kuršumlije koja je od njih udaljena 30 kilometara.
Ipak, ovaj tridesetpetogodišnji poljoprivredni stručnjak veruje da bi uz ulaganja države ovaj kraj živnuo.
- Imamo nestvarno lepu gotovo netaknutu prirodu, čist vazduh, blizu je Prolom banja i uz ulaganja i pokretanje turizma ceo kraj bi oživeo. Imamo
mi šta da ponudimo turistima kako domaćim, tako i onima iz inostranstva samo nam treba pomoći – zaključuje Mladen Ristić, iz sela Kosanička Rača
kod Kuršumlije.
Nema sumnje da je neophodna korenita promena odnosa i politike prema selu, u suprotnom će se ostvariti crne prognoze i sela će nam nestati jedno za
drugim. Džaba zemlja i agrarna politika ako nema ljudi.

Izvor: Agrobiznis magazin

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Новембар 2019 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30