Чланци поређани по датуму: nedelja, 22 decembar 2019 - AGROPRESS - Udruženje novinara za poljoprivredu

Dojčinović Dragoje, predsednik Udruženja voćara Republike Srpske prvi je voćar koji je daleke 1975. podigao prvu privatnu plantažu jabuka. Kao i svaki pionir u svom poslu u početku mu nije bilo lako, ali zato nije imao nikav problem sa plasmanom jabuka. Desetak godina kasnije po ugledu na njega počele su da niču privatne plantaže u Potkozarju, voćari su učili jedni od drugih i danas se širom Republike Srpske ponosno šepure brojni voćnaci mahom jabuka, jer im odgovara klima.Na pitanje kakva je bila godina za nama kada je u pitanju rodnost Dojčinović kaže da je loše krenulo zbog vremenskih neprilika posebno jer ih je u proleće zadesio kasni mraz. Međutim, kasnije je sve došlo na svoje.
- Ja lično imao sam jednu izuzetno rodnu godinu sa velikim prinosima. Nisam imao štete ni od mraza, ni od grada ali sam ozbiljno shvatio od samog početka da će ovo biti jako teška godina kada je u pitanju zaštita. Zato smo promenili kompletnu tehnologiju i zaštitu. Nama voćarima je najvažnije da zaštitimo voće od početka vegetacije do druge polovine maja. Kada izađemo iz tog perioda onda već znamo da će biti dobar i kvalitetan rod. Važno je da cvetanje prođe bez većih problema i kasnih mrazeva – objašnjava naš sagovornik.
Iako ima višedecenijsko voćarsko iskustvo za sebe kaže da je mlad voćar kada je u pitanju uzgoj krušaka - Zasad je star 12 godina, imali smo najveće prinose do sada i kvalitetnu krušku. Imao sam po hektaru od 23 do 25 tona što je nije baš dovoljno za neku zaradu, ali je zadovoljavajuće jer je to amortizovala
cena. Krušku smo prodavali po 0,40 eurocenti po kilogramu i to Viljamovku i Santa Mariju, dok je deset eurocenti bila skuplja Abafatetel. Pravo sa grane sve smo izvezli u Rusiju. To znači da je 30 odsto veća cena nego da je voće išlo u neko skladište. I sve kruške su bile za konzum – objašnjava Dojčinović.
Kada su u pitanju jabuke tu je situacija bila nešto drugačija. Naime, Dojčinović imasvoju hladnjaču pa je najveći deo roda jabuka ostavio, jedan deo je izvezao u Rusiju i to po ceni od 0, 40 evrocenti neupakovano u boksu i odmah je sve plaćeno. Samo manji deo jabuka je plasirao na domaće BiH tržište.
- Ovim poslom se bavim dugo i ozbiljno tako sam sam sve obezbedio. Imam hladnjaču, kompletna plantaža je pod protivgradnim mrežama i sistemom za
navodnjavanje kap po kap. Jedino još nemam antifrost sistem za orošavanje mada imam nameru i to da ugradim. Jedino me brine što naša zemlja ne podnosi
toliko vlage u proleće. Ali, ako se ponovi kasni mraz i idućeg proleća moraćemo i to da nabavimo.Kao predsednik voćara Republike Srpske
Dojčinović iz prve ruke najbolje zna kakva je situacija sa voćarstvom u RS.
- Voćarstvo u RS je u silaznoj putanji. Već tri - četiri godine ne podižu se novi zasadi, imamo skučeno tržište, poligon smo za uvoz voća iz EU, iz zemalja iz regiona, a dolazi nam čak i voće iz Čilea i Argentine. To znači da mi ne može naše voće da plasiramo na naše tržište. Još ako voćari nisu udruženi i organizovani, a najčešće nisu, teško da mogu da opstanu. Mi koji imamo hladnjače zajednički nastupamo na tržištu, nudimo veće količine i već
smo prepoznati na tržištu. Nama je samo važno da proizvedemo dobar kvalitet i da imamo dobar rod po hektaru – objašnjava
naš sagovornik.
Kada je u pitanju zainteresovanost mladih poljoprivrednika za voćarstvo Dojčinović kaže da ima dosta njih koji su voćnjakenasledili od roditelja, pa računaju da će i oni ostati u ovoj grani poljoprivrede.
- Voćarstvo je jedna od profitabilnijih grana poljoprivrede i tu mnogi ljudi vide budućnost. Imali smo i solidnu podršku Vlade i Ministarstva poljoprivrede RS za
podizanje novih zasada, izgradnju hladnjača, za sisteme za navodnjavanje, antifrostove i protivgradne mreže. Dobijamo manje nego voćari u regionu, aili bolje išta nego ništa – smatra Dojčinović.
Njegov sin je već krenuo očevim stopama, registrovao je zadrugu i ima zasad od sedam hektara pod jabukama. To mu je blisko ne samo zbog očevog posla već i zato što je po zanimanju poljoprivredni tehničar.Zdrave i kvalitetne sadnice su često najveći problem mladim voćarima prilikom podizanja zasada. Svako se bori na svoj način, a Dojčinović je do pre tri godine imao svoj rasadnik što mu je bio dodatni prihod od voćarstva. Osim toga bio je siguran šta sadi, jer se dešavalo da sadnice malina koje su stigle kao donacija iz EU budu zaražene.
- U rasadniku sam proizvodio od 100.000 do 105.000 sadnica godišnje. Jedan deo sam uvek ostavljao za sebe, a ostatak sam prodavao drugim voćarima. Međutim, ovaj posao više ne radim jer se vrlo malo podižu novi voćnjaci pa ni nema potrebe za sadnicama. Recimo za poslednjih pet godina nismo podigli ni 10 hektara novih zasada na teritoriji kompletne RS što je jako malo. S druge strane znam da od 3.000 hektara samo na području opštine
Gradišaka, gde je i najveća proizvodnja, iskrčeno je najmanje 30 posto voćnjaka.
Na pitanje zašto ljudi seku voće i odustaju od proizvodnje naš sagovornik kaže da su u pitanju različiti razlozi.- Teško je probiti se i opstati na tržištu. Recimo, nordijske zemlje su sada među najvećim uvoznicima jabuka ali mi nemamo sortiman za njih. To su nove sorte kojima ne odgovara naša klima, pa nisu takvog
kvaliteta kako što su u recimo Italiji ili Nemačkoj. Dojčinović priznaje da kao i mnogi drugi voćari u regionu muku muči sa sezonskim radnicima. Malo ih je, većina njih je priučena a njihovo angažovanje je ozbiljan trošak.
- Kada je u pitanju radna snaga za orezivanje voća ja lično uzima radnike iz Srbije, tačnije dolaze iz Kruševca jedna ekipa koja radi kod mene najmanje 25 godina. To su ljudi profesionalci koji stvarno znaju da orezuju voće bolje poznaju moj zasad nego ja. Dnevnica im je 40 evra plus spavanje, hrana i plaćen put. Imam šest radnika i ako dozvole vremenski uslovi oni to urade za mesec i po do dva. Međutim, naš sagovornik muku muči sa sezonskim radnicima kada stigne vreme za berbu.
- Kada dođe vreme za berbu angažujem domaću radnu snagu i moram priznati da imam velikih problema. Mladi neće da beru voće jer ih to ne zanima niti ozbiljno shvataju posao. Tako da uglavnom uzima starije ljude i penzionere. Dnevnica im je 25 evra plus hrana i prevoz ukoliko dolaze iz drugih opština, odnosno 35 evra ako ostaju na spavanju jer oni počinju ranije, ali i kasnije završavaju. Osim što beru voće moraju da pripreme za one koji dolaze i da
posle berbe očiste sve za njima – kaže naš sagovornik.

Izvor: Agrobiznis magazin

Објављено у Ratarstvo i povrtarstvo

Država će narednih dana objaviti uslove za nabavku traktora subvencionisanu iz nacionalnog budžeta. Ova pomoć namenjena je poljoprivrednicima koji zbog malih površina koje obrađuju nisu imali mogućnost da konkurišu za kupovinu mehanizacije iz IPARD fonda.

Kako je za „Politiku” rekla Biljana Petrović, direktorka Uprave za agrarna plaćanja, u Srbiji postoje dve mere za nabavku traktora, što često zbunjuje i same proizvođače.

– Mera IPARD-a namenjena je poljoprivrednicima koji obrađuju od dva do sto hektara zemlje. Te uslove zadovoljava veliki broj proizvođača. Ali deo njih, koji takođe treba da obnove mehanizaciju, nisu mogli da konkurišu prvenstveno zbog malih površina koje obrađuju– rekla je Petrovićeva i dodala da je u toku izrada pravilnika za traktore koji će uskoro biti objavljen i bliže određuje uslove za male proizvođače koji nameravaju da se prijave za nacionalne mere. Ono što ovu podršku razlikuje od IPARD-a jeste to da se zahtev za subvenciju podnosi tek pošto je poljoprivrednik kupio mašinu. Kod IPARD-a korisnik dostavlja predračun za odobravanje podsticaja, a investiciju započinje tek kada dobije rešenje.

Na pitanje da li će mali poljoprivrednici biti motivisani ovakvim uslovima, jer su upravo ta početna ulaganja za mnoge nepremostiv problem, naša sagovornica kaže da bi „ona lično bila izuzetno motivisana”.

– Bila bih vrlo zainteresovana ako znam da će mi povraćaj novca biti 50 odsto. Odnosno, 65 za proizvođače u nerazvijenim područjima, a maksimalno 800.000 dinara. Mislim da će odziv biti veliki jer donosi korist malim proizvođačima – uverena je Petrovićeva. Kaže da je ideja da se iz budžeta subvencionišu traktori koji se sklapaju ili proizvode u Srbiji, a koji po procenama koštaju od 8.000 evra (bez PDV) do oko 20.000 evra.

Dve godine otkada je Srbija formalno ispunila uslove da koristi novac iz evropskog pretpristupnog fonda za agrar, najveće interesovanje i dalje vlada upravo za nabavku traktora. Više od 60 odsto zahteva podneto je za nabavku novih traktora. To se i dalo pretpostaviti, jer osam od deset gazdinstava u Srbiji ima sopstveni traktor, a u 83 odsto slučajeva oni su stariji od 20 godina.

Na dosadašnjih šest javnih poziva u okviru IPARD-a stigla su 1.173 zahteva, vrednosti procenjene na oko 103,6 miliona evra.

– Najveće interesovanje vladalo je za nabavku novog traktora, što je i očekivano, s obzirom na prosečnu starost ove mehanizacije i činjenicu da je ova investicija bila malo zastupljena kroz nacionalni program podrške, naročito za one veće jačine – kaže Petrovićeva. Ističe da je interesovanje zadovoljavajuće i za ostalu opremu i mehanizaciju, kao i za izgradnju objekata. Istina, primetno manje nego u slučaju traktora, jer je reč o velikim investicijama. Recimo, za izgradnju objekata upućena su 132 zahteva, vrednosti 35,2 miliona evra, što je udeo od oko 35 odsto ukupno tražene podrške.

Prema izveštaju Uprave za agrarna plaćanja, do sada je u okviru javnih poziva za korišćenje novca iz IPARD-a isplaćen iznos od 5,9 miliona evra za 141 projekat. Uz to, odobreno je ukupno 12 miliona evra za različite projekte, koji će biti realizovani po zahtevu korisnika.

– Svaki početak je težak. Zadovoljni smo, ali uvek može bolje i brže. Ako pogledamo kroz šta su prolazile druge države u okruženju, možemo reći da imamo dobre rezultate. Recimo, Makedonija je u prvoj godini isplatila svega milion evra – kaže Biljana Petrović.

Izvor:http://www.politika.rs/sr/clanak/444441/Traktori-najveca-zelja-srpskih-poljoprivrednika

Објављено у Poljoprivredna mehanizacija
nedelja, 22 decembar 2019 18:03

Oni su se vratili na selo!

Jedna od gotovo katastrofičnih populacionih pojava poslednih decenija u Srbiji je svakako pražnjenja naših sela iz kojih mladi i radno aktivni ljudi odlaze u veće gradove ili inostranstvo u potrazi za lagodnijom egzistencijom.Ipak, u poslednjih nekoliko godina ima i drugih primera oličenih u povratku na ta ista već opustela sela, primeri koji nisu pravilo niti u ovom trenutku mogu biti posmatrani kao trend, već pre kao „prve laste“ novog shvatanja života. Na zapadu Bačke jedno od sela koje se može pohvaliti ovakvim primerima je Bezdan, za šta je više razloga, počev od činjenice da se nalazi „ na vodi“ odnosno na samoj razgranatoj kanalskoj mreži sistema Dunav-Tisa-Dunav, ali mu je i obala rečne žile kucavice Evrope, Dunava, nadomak. Pride, ovo selo se nalazi gotovo na samoj tromeđi Srbije, Hrvatske i Mađarske, a nekretnine u samom Bezdanu i njemu okolnim selima kao što su Kolut i Bački Breg su, gotovo pa smešno, jeftine jer se solidna kuća, najčešće opremljena centralnim grejanjem i sa ogromnom okućnicom može kupiti za svega desetak hiljada evra.

Ove prednosti su, među prvima, uočili Novosađani Goran i Blaženka Beronja koji su početkom decenije na izmaku odustali od snova kupovine stana, betonske kutije, na Detelinari i skromnim sredstvima kupili relativno zapušteni salaš sa okućnicom nadomak Bezdana na kome su ne samo otpočeli novi život obeležen uživanjem u radionicama dzez muziciranja i ekološkog uzgoja i pripreme hrane po receptima „naših starih“, već i proizvodnjom vrhunskog kozijeg sira, koji je postao nezaobilazan sastojak hrane koju pripremaju glavni kuvari najelitnijih restorana u Srbiji, pravih gastronomskih umetnika među kojima je i nosilac tri čuvene prestižne Mišelinove zvezde. Za razliku od „pravih“ poljoprivrednika Beronje nisu nikada imali ambiciju da ovakav tip proizvodnje razvijaju u smeru povećanja kvantiteta, već se drže svoje devize da vrhunski sir, jedinstven po svom sastavu, mogu davati samo, kako tvrde, srećne koze, pa njihovo stado ne prelazi broj od deset grla mešovite, sansko-alpske rase, koje tretiraju kao domaće ljubimce kojima je obezbeđena ispaša, ali i spremljena zimska ishrana sa livada u zaštićenom Specijalnom rezervatu prirode „Gornje Podunavlje“ što i konačnom proizvodu, nazvanom „Bezdanski blue“ daje atribute potpuno ekološkog proizvoda.

U Bezdan je svoju viziju budućnosti, pre nepune dve godine, iz novosadske metropole „preselila“ i porodica Trajkovski, kako tvrde, pre svega zbog toga što su želeli da njihova deca odrastaju u prirodi bližem i daleko sigurnijem okruženju. Ana, inače dizajnerka i Goran psiholog, nekadašnji novinar i dugogodišnji rukovodilac PR službe čuvenog Instituta za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici na ovaj potez su se odlučili između ostalog i zbog toga što im je jedan od uzgrednih interesovanja bila odgajivačnica pasa, pa im je bio potreban daleko veći prostor za ovaj hobi koji je dopunjavao porodični budžet. Kako je okućnica, tačnije bašta prostrane kuće u Kanalskoj ulici bila daleko veća od onoga što im je trebalo, Goran (inače rođeni Somborac) je promišljenim izborom u jednom momentu u obližnjem Kolutu kupio nekoliko ovaca carske romanovske rase ne bi li one svojom ispašom obavljale zahtevni posao košenja trave.Od ovog koraka, iznuđenog nedostatkom vremena zbog brige o nemačkim ovčarima i boston bokserima, za svega godinu dana Trajkovski su došli do stada od sedamdesetak ovaca, pa je sva prilika da će se poljoprivredni karakter njihovog domaćinstva samo povećavati, na očiglednu radost trogodišnjeg sina Strahinje i u Bezdanu rođene Ene. Bez obzira u kom pravcu će se kretati razvoj njihovog imanja i Ana i Goran su saglasni u jednom- odrastanje bliže prirodi i sigurnost njihove dece koju imaju u Bezdanu korak preseljenja iz Novog Sada je potpuno opravdao.

Prednosti života na selu su nekoliko godina pre njih shvatili i Tatjana i Bojan Šimičević, koji su se iz Holandije obreli na imanju koje je Tatjana rođena u Amsterdamu i čija je majka Holanđanka, nasledila od svog oca u Kolutu, selu na putu od Bezdana ka mađarskoj granici, tačnije graničnom prelazu Bački Breg.Upravo od njih su bezdanski Trajkovski i kupili grla romanovskih ovaca koje su bile začetak njihovog stada, a zanimljivo je da i Šimičevići kao najveću prednost života i rada na selu u Srbiji vide daleko zdravije odrastanje svoje dece, u njihovom slučaju sinova Luke i Silvija. Mada zemlja iz koje su došli na severozapad Srbije, Holandija, slovi kao gotovo nedostižni poljoprivredni uzor gotovo celom svetu, iskustvo Šimičevića govori da se i u njihovoj zemlji-matici može živeti sasvim solidno od poljoprivrede, tačnije stočarstva, ako se pažljivo gazduje i ne „leži na lovorikama“, pošto se uz svakodnevnu brigu o desetak hektara oranica i brojnom stadu romanovskih ovaca Tatjana i dalje bavi sportskom rehabilitacijom, koristeći slavu bezdanske banje a Bojan, zahvaljujući modernim telekomunikacionim tehnologijama dizajniranjem, pa su bez obzira što žive na selu i dalje deo razvijenog sveta.

Izvor:https://www.dnevnik.rs/ekonomija/poljoprivreda/povratak-na-selo-kao-nacin-zivota-modernog-coveka-22-12-2019

Објављено у Agroekonomija
nedelja, 22 decembar 2019 17:56

Srpska dunjevača hit u ovoj zemlji!

Voćna rakija Srbe Josijevića iz Jagodine najbolja je na čitavom Zapadnom Balkanu. Posle degustacije, iz Australije su naručili čak 20 hiljada litara.Ako je dunjevača Srbe Josijevića iz Jagodine još u, kako kaže ovaj domaćin, probnoj proizvodnji, pa je konzumiraju samo njegovi prijatelji, njegov nastup na Velesajmu u Zagrebu nije prošao nezapaženo.

Naprotiv, u konkurenciji 120 uzoraka rakija i likera s teritorije čitavog Zapadnog Balkana, "Dunja institucija" iz grada pod Belicom zaslužila je Veliku zlatnu medalju i proglašena je za najkvalitetniju."Dunjevaču proizvodim tek sedam godina, a žiri je činilo 20 stručnjaka iz Ljubljane, Zagreba, Sarajeva i Beograda. Istine radi, među voćnim rakijama su nagrađene još dve poreklom iz Srbije", ponosan je Josijević, i ne zaboravlja da pomene tehnologa Milana Vukovića.

Inače, odlikovana rakija iz Jagodine je, zahvaljujući Srbinim već pominjanim prijateljima, stigla čak do Buenos Ajresa, Kejptauna, Tokija, Hongkonga, Moskve, Melburna... pa raste tražnja iz svih delova sveta. Uzorak je, saznaju "Novosti", poslao i u Australiju, odakle su mu odmah naručili kontingent od 20.000 litara.

"Nažalost, još nisam u stanju da proizvedem toliku količinu, jer ne želim da se širim nauštrb kvaliteta. Ali, ne odustajem od namere da, čim bude okončan postupak registracije, dunjevaču plasiram na svetsko tržište. Po interesovanju, trenutno prednjače potencijalne mušterije iz Rusije i zapadnoevropskih zemalja", objašnjava Josijević koji rakiju peče od autohtone sorte koju gaji na dva i po hektara.

Lane je ubrao 50.000 kilograma dunje i proizveo oko 4.000 litara rakije, a ove godine je posed proširio za još hektar i po. Jer, njegov voćnjak o kojem brine agronom Milorad Stevanović je i svojevrsno ogledno dobro koje su dosad posetili i stručnjaci iz Albanije i Crne Gore, ne bi li saznali koje se agrotehničke mere primenjuju, pa njegove dunje ne napada čak ni veoma rasprostranjena bakterija ervinija.

Izvor:https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2019&mm=12&dd=22&nav_id=1633781

Објављено у Agroekonomija
  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Децембар 2019 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
            1
2 3 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28 29
30 31