Članci poređani po datumu: среда, 06 јануар 2021 - AGROPRESS - Udruženje novinara za poljoprivredu
среда, 06 јануар 2021 15:34

Čuvanje tradicije: Običaji za Badnje veče

Traju i trajaće naši vekovni običaji, ali dok vlada pandemija štošta uobičajeno se prilagođava i uklapa u nove okolnosti. Muzej „Staro selo” u Sirogojnu, čuvar srpske tradicije i davnašnjih rituala, godinama pred posetiocima obeležava Badnje veče u sklopu božićnih praznika, no epidemiološke prilike i propisi sada tome ne idu u prilog.

– Pandemija kovida onemogućila nas je da ove godine obavimo takvo prikazivanje običaja na Badnji dan. Muzej radi redovno radno vreme, u dvorani je postavljena izložba „Priče sa ognjišta”, a sve ostale sadržaje predstavljamo na sajtu i društvenim mrežama. Podsetićemo na taj način i na obeležavanje Badnjeg dana kod nas prethodnih godina – izjavila nam je Jelena Toskić, muzejski savetnik u „Starom selu”, dodajući da do 14. januara svake sedmice na fejsbuk stranici i jutjub kanalu prikazuju po jedan etnološki film nastao u produkciji muzeja.

Pisali smo kako se ova vekovna tradicija ovde decenijama obeležavala. U muzejskoj drvenoj kući podložen je badnjak na ognjištu usred glavne prostorije. Vatra pucketa, sveća dogoreva, a trpeza je u obilju posne hrane. Mališani pijuču, oko podloženog badnjaka tri kruga obilaze. Tiskalo se staro i mlado u toj nevelikoj prostoriji, ali s pažnjom: da prisustvuju vekovnom obredu, a ne naruše svečarsku priliku.

Zaposleni u muzeju su ta dešavanja organizovali, a kraj ognjišta u drvenoj kući okupljali se gosti Sirogojna i žitelji ovog sela. Svake godine je određivan domaćin koji je unosio badnjak u kuću, dok ga domaćica posipa žitom, da godina bude rodna.Slamu su sipali po podu, badnjak ložili, deca pijukala i deljene su im bombone, orasi, suve šljive. Okupljene poslužuju posnim jelima i vrućom rakijom, kao što se od davnina na Badnje veče radilo u pravoslavnim porodicama. Zatim je nastupao Božić, a tada je u „Starom selu” vrlo svečano, ali sa manje obreda.

Slični su božićni običaji u drugim selima ovog kraja, s tim što pojedina neguju sitne osobenosti. U Ribaševini su, na primer, kašike i viljuške na Badnje veče vezivali crvenim koncem, da ptice ne jedu letinu, a u Rogama trećeg dana Božića bacaju mrve od Badnje večeri da one svim pticama budu hrana za godinu dana. Kad u požeškom selu Lopašu seku badnjak u šumi uvek nastoje da on padne na drugo drvo, da se sreća ne bi zaustavila. U Tometinom Polju za badnjak koriste vrstu hrasta „granicu”, dok u kosjerićkom Subjelu seku onoliko badnjaka koliko je muškaraca u kući.

O običajima za Božić u ovom delu Srbije nekad je najviše pisao etnolog dr Rade Poznanović: od sečenja badnjaka i badnje večere do božićne sofre, cicvare, posebne radosti ukućana kada sprovode ovu ceremoniju. Beležio je da na dan Hristovog rođenja ukućani ustaju rano, a kad izađe sunce sedaju za božićnu sofru kojom prekidaju post dug šest nedelja.

Prvi posetilac je položajnik, ritualni gost koji posipa žito preko kućnog praga i džara badnjak na ognjištu da poleti što više varnica, za bogatstvo i blagostanje. Tokom božićnog ručka lomi se pogača česnica u koju su stavljeni metalni novčić, drvce kao komadić jarma, zrna pasulja, kukuruza, pa kome šta pripadne, uz verovanja kakvu će to blagodet tokom godine doneti. Na prazničnu trpezu iznose i božićnu pečenicu, pršutu, kolače...

Izvor:http://www.politika.rs/sr/clanak/470238/Obicaji-za-Badnje-vece-u-onlajn-izdanju

среда, 06 јануар 2021 15:28

Digitalna poljoprivreda u Srbiji, kako funkcioniše?

Kada se su se udružili mali povrtari i voćari, velike izvozne kompanije i jedna međunarodna organizacija za razvoj, za samo godinu dana dobili smo digitalizovane poljoprivrednike i proizvode za izvoz na probirljiva tržišta. Projekat unapređenja konkurentnosti individualnih poljoprivrednih proizvođača finansira Američka agencija za međunarodni razvoj.Proizvodnja se prati od semena do police. Na digitalnoj mapi su ucrtane koordinate poljoprivrednih parcela-učesnika projekta i u svakom trenutku se zna koliko se zemlje obrađuje, koliko ima koje kulture i koliko radnika radi.Poljoprivrednici sami, putem najsavremenijeg softvera koji im je instaliran u telefonu ili na kompjuteru, svakog dana unose podatke o stanju roda, zaštiti, prehrani, prskanju, sredstvima protiv štetočina. Takođe, periodično se rade analize zemljišta i vode i na kraju samog ploda.

"Pa, glavna prednost za mene kao proizvođača i investitora u to je kontrola troškova gde je činjenično stanje da smo ranije bez te elektronske kontrole nismo imali pravi uvid u trošak proizvodnje", kaže Radivoje Stojković, povrtar iz sela Čokot kod Niša.

Zvonko Lazarević povrtar iz sela Odžaci kod Trstenika priča da im to pomaže za dalji plasman robe.

"Na primer ako je u pitanju izvoz, ja izdajem taj nalog sa čime sam tretirao taj proizvod. Ja sam počeo sa hektar ipo svoje zemlje i sada sam evo proširio na deset hektara", navodi Lazarević.

Do sada su, poštujući te mere, 32 proizvođača dobila svetski Global gep standard za čak 12 povrtarskih proizvoda, a dva proizvođača su za paradajz i papriku certifikovani standardom koji garantuje proizvod bez pesticida.

"Pričamo o standardima koje zahtevaju naši strani partneri. Cilj je da povećamo da kažem taj fond robe koji će biti na raspolaganju i dostupan za ponudu na preko 10.000 tona robe", izjavio je Dušan Nikolić iz "Delta agrara".

Projekat unapređenja konkurentnosti individualnih poljoprivrednih proizvođača finansirao je USAID.

"Radi se o podršci poljoprivrednim proizvođačima iz opština kao što su Trstenik, Kruševac, Lebane, Leskovac. Projekat će se nastaviti u 2021. godini, ali mi ćemo se ovom prilikom orijentisati naročito na najnerazvijenija područija", navodi Zlatko Jovanović iz USAID-a.

Zbog toga će dobro doći širokopojasna mreža kojom će biti obuhvaćeno 600 naselja u najzabačenijim područijima, a čija će izgradnja, prema najavama iz Ministarstva za turizam i telekomunikacije, početi ove godine.

Tako će i poljoprivrednici u najnerazvijenijim mestima moći, zahvaljujući internetu, da se uključe u takve projekte.

Izvor:https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/ekonomija/4211935/digitalna-poljoprivreda-poslovanje-srbija.html

среда, 06 јануар 2021 15:24

Legenda o somborskom siru

Pored bogate poljoprivredne tradicije, ceo prostor Balkana ima bezbroj neupitnih gastronomskih bisera kao što su njeguški, istarski i dalmatinski pršut, petrovački, slavonski i sremski kulen ili paški, sjenički i somborski sir, ali dok su recepture proizvodnje gotovo bez izuzetka bile „na izvol’te”, misterija tih vrhunaca blagoutrobija je obavila samo poslednji u nizu, somborski sir.Proizvod autohton za područje zapadne Bačke spravljan je po salašima rasutim oko Sombora, u početku isključivo od ovčijeg mleka, svoju slavu je gradio bezmalo dva veka zahvaljujući činjenici da su bajke o njemu balkanskim prostorima i celom Evropom pronosili najčešće vojna lica stacionirana u tom gradu, bez obzira na to u kojoj je državi „stolica” zapadne Bačke bila.

Tajna proizvodnje sira, koji ima svoje tri faze zrenja tokom kojih menja svoju konzistenciju i ukus, zahvaljujući predanosti ovdašnjih salašarki, prenošena je ne s majke na kćerke, jer se one udaju i recepturu odnesu u novu kuću, već sa svekrve na snaju, da bi misterija somborskog sira ostala neokrnjena. Neokrnjena sve do pojave interneta i objavljivanja na sajtu „Ravnoplov” ovdašnjeg hroničara Milana Stepanovića sažetog izvornog uputstva na osnovu obimnog rukopisa koji je 1938. godine sačinio somborski apotekar, arhivista i zavičajni istoričar Đorđe Antić (1895–1991). Antiću je, pred kraj svog života, recept poverila májka Leksa iz Rančeva, koja je somborski sir počela da spravlja 1885. godine. O spravljanju somborskog sira objavljen je i nešto sažetiji, ali zanimljiv i koristan članak u petom broju somborskog „Domaćeg lista”, iz marta 1890. godine, a, kako Stepanović navodi, pisac članka je, verovatno, bio urednik i izdavač lista, somborski učitelj Stevan Konjović.Sve do tada „autsajder” je mogao saznati, kada je u pitanju najbolje čuvana gastronomska tajna Sombora, jedino to da se taj sir spravljao isključivo od ovčijeg mleka, pošto su u ta vremena pustarama oko tog grada lutala bezbrojna stada autohtone cigaje, koje su se napasale na nikada košenim slatinama na kojima su rasle posebne trave, čijih je nekoliko vrsta (rosulja, zvezdan, vijug, utrinac, popino prase, lisičiji rep i troskot) tokom sezone omogućavalo ishranu bogatu mineralima i lako rastvorljivim natrijumovim i kalijumovim solima. Mleko tako napasanih ovaca obilovalo je mineralnim solima, mlečnim šećerom, belančevinama, mastima i vitaminima, te se po vrednosti i gustini osetno razlikovalo od kravljeg.

Druga polovina 20. veka dovela je do industrijalizacije i ov­dašnjeg mlekarstva, pa je i novoformirana mlekara „Somboled”, nastala iz posle Drugog svetskog rata nacionalizovane „Švajcarske sirane”, koju je na Gakovačkom putu pokrenuo Švajcarac Maks Dipli, a koja je, od polovine tridesetih godina 20. veka, bila u vlas­ništvu preduzi­mljivog Eugena Grabinskog, pokre­nula i proizvodnju somborskog sira, ali okrnjene recepture, pošto je u njegovoj proizvodnji u početku pretežno, a nakon toga u potpunosti, bilo korišćeno kravlje mleko.Najverovatnije na sablazan salašarskih „majkica”, čak i u tom kratkom periodu dok su u „Somboledu” veće količine lakše dostupnog kravljeg mleka u navodnom somborskom siru „maskirali” uvozom ovčijeg mleka u prahu iz Francuske, on je do te mere bio ekskluzivan i tražen da je u malim drvenim kačicama bio najpoželjniji poklon koji je neko u tadašnjoj Jugoslaviji mogao dobiti iz Sombora. Teško je pretpostaviti šta su svekrve i snajke na salašima na severnom obodu Sombora mislile o tom potezu socijalističke industrije, kada su s kolena na koleno prenosile „vjeruju” po kojem je, da bi se dobio jedan kilogram sira, bilo potrebno šest litara ovčijeg mleka i dva litra bunarske vode. Propašću socijalizma i privatizacijom „Somboleda”, prestala je i kakva-takva proizvodnja somborskog sira, pa se sada on u odnosu na originalnu recepturu u tek svojoj bledoj, ali i dalje gastronomski fenomenalnoj verziji, može pronaći samo na ovdašnjoj „Pijaci u lancima”. Što je dovoljno da i dalje živi makar legenda o somborskom siru.O tome do koje mere je tehnologija proizvodnje somborskog sira ljubomorno čuvana u Somboru svedoči i anegdota iz 1920. godine, koju navodi Stepanović, kada je Ministarstvo prosvete Kraljevine SHS uputilo zahtev somborskom gradonačelniku da grad primi 16 učenica koje bi proučavale ovdašnje sirarstvo.

Gradski senat je taj zahtev odbio, s obrazloženjem da Somborkinje ni u kojem slučaju i nikome nisu voljne odavati tajnu proizvodnje sira, pa je misterija ostala skrivena na isključivo srpskim somborskim salašima, s jednim -jedinim izuzetkom, onim bunjevačke porodice Paštrović u naselju Šaponje.

Izvor:https://www.dnevnik.rs/vojvodina/legenda-o-cuvenom-somborskom-siru-06-01-2021

  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Календар

« Januar 2021 »
Pon Uto Sre Čet Pet Sub Ned
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30 31